Композитна долина

Композитна долина (лат. compositus — састављен) или сложена долина је речна долина која се састоји од више наизменичних ерозионих проширења и сужења, тј. у њој се смењују клисуре и котлине. Најчешће је условљена геолошком грађом или околношћу да река на свом току пресеца стене различите отпорности, састава и склопа.

У Србији најпознатије композитне долине имају ДунавЂердапу), затим Јужна, Западна, Велика Морава, Нишава, Црни Тимок, Дрина, Лим, Млава, Пек.

Према узроку постанка могу се издвојити три типа композитних долина. Први тип постао је због различитих падова у иницијалном рељефу. Клисуре се стварају на великим падовима иницијалног речног профила, јер на њима делује интензивна вертикална ерозија. Са друге стране, на малим падовима иницијалног уздужног речног профила делује бочна ерозија. Ова ерозија шири долину и формира флувијално-денудациона проширења.

Узрок постанка другог типа композитних долина јесте разлика у отпорности стена у којима је долина усечена. Вертикална ерозија делује на местима где се речни ток усеца у отпорне стене и на тим местима се стварају клисуре. На местима где речни ток тече преко меких стена или растреситих седимената, уздужни речни профил ће се брже усагласити па ће се јавити бочна ерозија која ће стварати проширења. Ово је добар пример селективне ерозије.

Трећи тип композитних долина јавља се услед појаве локалних тектонских покрета разламања у речној долини. Појава негативног радијалног разламања у делу речне долине створиће тектонску котлину, у виду рова, у којој се могу створити привремена језера. Отоке ових језера усецаће клисуре у пречагама између котлина, а на исушеном дну језера речни ток ће створити широку и пространу долину. Дакле, бочна ерозија у овом случају јавља се у котлинама насталим појавом тектонских покрета док се вертикална ерозија јавља у деловима речне долине који су заостали на првобитној висини између спуштених котлина. [1]

Види још

Литература

  • Мастило, Н. (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд.

Референце

  1. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
Јужно Поморавље

Јужно Поморавље је регија (област) у јужној Србији. Према хијерархији географских регија она представља субрегију мезорегије Јужна Србија односно Планинско-котлинско-долинске макрорегије.

Јужно Поморавље може се посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу обухвата читав слив Јужне Мораве (припада му и регија Косовско Поморавље односно слив Биначке Мораве). Област у долини Јужне Мораве од Бујановца до Сталаћа представља Јужно Поморавље у ужем смислу.

Јужно Поморавље у ширем смислу ограничено је на југу српско-македонском границом, на истоку српско-бугарском границом, на североистоку регијом Балканска Србија (линија Руј–Бабичка Гора–Селичевица–Лесковик–Буковик), на северу регијама које припадају Западном Поморављу у ширем смислу и на западу Ибарско-копаоничким крајем и Косовом са Малим Косовом.

Белопаланачка котлина

Белопаланачка котлина је пространо улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор на југоистоку Србије у тектонском рову композитне долине-потолине средњег Понишавља, које поред Белопаланачке и Коритничке котлине чини и изворишни облук Црвене реке. Узводно је од Ђурђевопољске котлине (која је дугачка 8 km) одвојена кратком (1,5 km) сутеском Св. Оца, а низводно од Островичке котлине релативно дугачком и великом Сићевачком клисуром (17 km). Од Лужничке котлине је одвојена Бежишким ждрелом.Као део Нишавске долине истог морфолошког типа, Белопаланачка котлина међутим представља индивидуалну целину и одвојен географски предео, који почиње на истоку од Св. Оца, и на западу сраста са Сићевачком клисуром, чинећи котлину која по површини (361,1 km2) и броју становника (13.361) спада међу средње географске просторе ове врсте у Југоисточној Србији. Белопаланачка котлина је окружена планинским венцима и то: са севера Сврљишким планинама, југа Шљивовичким венцем и у доњем делу северним гребеном Суве планине. Епигенетском сутеском Скокањћиног камена и Белановачко — црвеноречким сужењем, Скокањћиног камена и Белановачко — црвеноречким сужењем, Белопаланачка котлина је морфолошки подељена на три дела: горњи, средњи и доњи.

На основу физичко-географских, друштвено-географских и демографских карактеристика, она је сложени развојни систем, у коме централно место заузимају град Бела Паланка и 34 сеоска насеља са својом инфраструктуром и највећим ресурсима у плодном земљишту. „Иако је претежно уоквирена високим брдско-планиниским ободом, Белопаланачка котлина је у повољној комуникативној вези са суседним котлинама, захваљујући највише долинама Нишаве, Црвене реке и Коритничке реке“. Данас се Белопаланачка котлина налази на важном интерконтиненталном путу који спаја Средњу Европу и Малу Азију, а њена претеча и највеће насеље Ремезијана (Бела Паланка) се налазилана главном римском војничком путу - Via Militaris — од Сингидунума за Визант, у подножју Великог и Малог курила у окуци леве обале Коритничке реке, која се улива у Нишаву северозападно од града.

Беране

Беране је један од највећих градова на сјевероистоку Црне Горе и бивши административни центар некадашњег Иванградског среза. Сједиште је једне од многих мултиетничких и мултирелигиозних општина у Црној Гори. Град лежи на ријеци Лим и припада Санџачкој области. Од 1949. до 1992. године носио је име Иванград у част народном хероју Ивану Милутиновићу. Град према попису из 2011. има 11.073 становника, док сама општина има око 33.970 становника што је чини једним од највећих центара у Полимљу.Током средњевјековног периода, простор данашњих Берана је био познат као жупа Будимља. Био је од изузетног духовног, политичког и економског значаја у српској држави Рашкој. До 1455. када су Турци заузели град, припадао је средњевјековној Србији. Од Првог српског устанка до коначног ослобођења, борбе против Турака су биле константне. Чувене битке су се водиле између 1825. и 1862. године од којих је најпознатија Битка на Рудешу вођена 7. априла у којој су црногорски побуњеници побиједили. Беране је коначно ослобођено 1912. године када улази у састав Црне Горе. Град је дијелио судбину са државама у којим се налазио и тешко оштећен је у оба Светска рата. Под именом Иванград, град је доживљавао просперитет и раст становништва постајући један од југословенских индустријских центара. Иако грађански рат није захватио тадашњу СР Југославију, имао је утицај и на сам град чија је индустрија пропала и чија је број становника почео драстично да опада. Данас, Беране заједно са општином и остатком сјевера државе, једно је од најсиромашнијих мјеста у Црној Гори тако да већина становника живи у тешким условима. Упркос томе, град је остао и даље важан образовни, медицински, вјерски и спортски центар производивши многе успјешне појединце у тим категоријама.

Беране је административни центар истоимене општине. У њему се налази 13 основних школа, четири средње школе и четири институције вишег образовања. Имајући солидну спортску инфраструктуру, најуспјешнији спортски колективи су рукометни и стонотениски клуб. Беране је повезано са остатком земље са два магистрална пута. У њему се налази угашени аеродром који и даље није у употреби. Године 2012, град је обиљежио 150 година свог постојања и 100 година од придружења Црној Гори.

Долина (вишезначна одредница)

Долина може да се односи на:

Долина, природна депресија

Ријечна долина

Композитна долина, ријечна долина која се састоји од више наизмјеничних ерозионих проширењаили

Горња Долина, насеље у општини Градишка, Република Српска, БиХ

Доња Долина, насеље у општини Градишка, Република Српска, БиХ

Црна Долина, насеље у општини Приједор, Република Српска, БиХ

Долина (Завидовићи), насеље у општини Завидовићи, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ

Долина (Врбје), насеље у општини Врбје, Република Хрватска

Долина (Добричка), насеље у општини Добричка, Република Бугарска

Долина (Каолиново), насеље у општини Каолиново, Република Бугарска

Долина (Трст), насеље у округу Трст, Република Италијаили

Долина Оазе, департман у сјеверној Француској

Долина Марне, департман у сјеверној Француској

Силицијумска долина, средиште индустрије на југу залива Сан Франциско, САД

Долина краљева, краљевска некропола староегипатских фараона

Кедронска долина, долина кроз коју протиче поток Кедрон, Израел

Випавска долина, предио у западној Словенији

Долина смрти, долина у Великом Басену, САД

Долина Бека, плодна долина у источном Либану

Долина Аосте, планинска регија у сјеверозападној Италији

Долина Кадиша, клисура у сјеверном Либануили

ФК Долина, фудбалски клуб из Падине, Република Србија

Успавана долина (филм), играни филм из 1999.

Источносарајевско-зворничка регија

Источносарајевско-зворничка регија на сјеверу граничи са Добојско-бијељинском регијом, а на југу са Фочанском мезорегијом. На западу граничи са Федерацијом Босне и Херцеговина, а на истоку са Србијом. Граница са Србијом је природна. Чине је ријеке Дрина и Лим, те поједине планине (Звијезда, Јаворје). Остале границе су већином административне, са кантонима Федерације Босне и Херцеговине и општинама Републике Српске. Саобраћајни положај регије у цјелини је повољан. Она представља везу између регија Републике Српске, али и везу са Србијом. Овај положај није довољно искоришћен. Друмске саобраћајнице су у лошем стању и воде преко планинских предјела, што отежава одвијање саобраћаја.

Лим (река)

Лим је река која у дужини од 220 km протиче кроз Црну Гору, Србију и Босну и Херцеговину (Република Српска) и улива се у Дрину. Извире из Плавског језера у Црној Гори, и улива се у Дрину између Горажда и Вишеграда. На њој су подигнуте две хидроелектране Потпећ (54 MW) и Бистрица (104 MW) између којих се налази вештачко акумулационо Потпећко језеро. Сама река формира композитну долину у којој се наизменично смењују клисуре и котлине, а област око ње се назива Полимље. Оно је познато по својим културно-историјским споменицима који датирају из времена Стефана Немање ((1166)1168—1196), његове браће и њихових потомака. Најпознатији међу њима су манастири Милешева, Ђурђеви Ступови, Давидовица, Куманица и Свети Никола, а над кањоном реке се уздиже и један Јеринин Град. Данас је река позната као једна од најатрактивнијих река за сплаварење, али и по великом степену загађености о чему сведочи и иронична шала да је свој назив Лим, добила зато што је пуна олова.

Парк природе Кучај-Бељаница

Парк природе „Кучај-Бељаница“ заузима велико пространство у Источној Србији. На северу је Жагубичком котлином одвојен од Хомољског масива, са запада га ограничава долина Мораве, на југу је превојем Честобродица одвојен од масива Ртња, а на истоку је опасан Зајечарско-Борском депресијом.

Кучајско-бељанички масив је најпространији планински комплекс источне Србије. Има карактер висоравни сложене тектонске и морфолошке структуре, интензивно карстификоване. Испресецан је клисурама и кањонским долинама бројних река, са површинским и подземним облицима карстног рељефа и карстне издани. Располаже огромним резрвама висококвалитетних вода.

О изузетном хидролошком богатству и разноврсности сведочи више од 30 објеката хидролошког наслеђа – репрезентативних водних појава: крашких врела, водопада и слапова, понорница. Најзначајнија река је Ресава. Њена сложена, композитна долина, са суженим кањонским и клисурастим деловима, представља спону између Бељанице на северу и Кучајских планина на југу.

Пиротска котлина

Пиротска котлина је пространо улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор на југоистоку Србије у тектонском рову композитне долине-потолине горњег Понишавља. Шире гледано она је смештена у централној области Балканског полуострва, која је у ствари трапез којег чине линије које спајају на карти Ниш, Софију, Скопље, Косовску Митровицу.

Као део Нишавске долине истог морфолошког типа, Пиротска котлина међутим представља индивидуалну целину и одвојен географски предео, који почиње на истоку од Димитровградске котлине, и на западу се наставља Белопаланачком котлином, чинећи котлину која по површини (- km2) и броју становника (57.922) спада међу веће географске просторе ове врсте у Југоисточној Србији.

Пиротска котлина је са свих страна окружена планинским венцима који припадају источној зони млађих веначних планина које улазе у састав карпатско балканског планинског лука. То су Стара планина (2.169 m), Сува планина (1.808 м), Сврљишке планине (1.334 м), Влашке планине и планина Видлич.На основу физичко-географских, друштвено-географских и демографских карактеристика, Пиротска котлина је сложени развојни систем, у коме централно место заузимају град Пирот и сеоска насеља са својом инфраструктуром и највећим ресурсима у плодном земљишту. Иако је претежно уоквирена високим брдско-планиниским ободом, Пиротска котлина је у повољној комуникативној вези са суседним котлинама, захваљујући највише долинама Нишаве и Јерме.Данас се Пиротска котлина налази на важном интерконтиненталном путу који спаја Средњу Европу и Малу Азију, а њена претеча и највеће насеље Пирот, подигнуто је на месту римског утврђења Turres (3. век) и утврђеног византијског градића Quimedava (4. век), на главном римском војничком путу — Via Militaris — од Сингидунума за Визант, и укрштању месних саобраћајница (Високо, Лужница, Књажевац Лесковац), у подножју кречњачког узвишења Сарлах, који се као рт увлачи у северозападни део котлине.

Планине Српско-македонске масе

Планине Српско-македонске масе изграђене махом од старих палеозојских стена, највише шкриљаца, углавном убраних током бајкалског циклуса, део су копна Србије од границе Северне Македоније до Вршачких планинина (које чине најсевернији изданак ове планинске масе). Она је најстарији део копна у Србији и чини централну зону брдовитих планина и долина, који је раније називана Родопско копно или Родопи. Основу њиховог рељефа чине: планине, котлине, клисуре и речне долине.

Поморавље (област)

Поморавље или Велико Поморавље обухвата широку долину Велике Мораве од састава Јужне Мораве и Западне Мораве близу Сталаћа, до ушћа у Дунав. Велико Поморавље обухвата долину, а не слив реке. Висина земљишта је до 160 м надморске висине. На западу је ограничено Темнићем, планинама Јухором и крагујевачким Црним Врхом, као и шумадијским побрђем изнад Лапова, Велике Плане и Азање. Источну границу представљају родопске планине Рожањ и Буковик, затим карпатске планине Кучај и Баба, родопски Ресавски хумови и ниско земљиште ка Стигу.

Понишавље

Понишавље је композитна долина и шире географско подручје лоцирано уз реку Нишаву, на њеном току кроз Србију и Бугарску. Понишавље је као део источне Србије и Западне Бугарске познато по изванредно повољном географском положају. Кроз овај простор, вековима је водила важна саобраћајна спона између исток и запада Балкана. Њом су почев од праисторије, па преко Римског (путем Via Militaris) и Осмалијског царства (путем Стамбул ђол), све до данашњег савременог Коридора 10, кроз Србију и Бугарску, долином Нишаве пролазили каравани, војске, туристи, авантуристи, дипломате и други. Тако су поред тока Нишаве, са њене обе стране, све до простора где се њена долина спаја и прожима са долином Јужне Мораве, у континуитету настањивали бројни народи више миленијума уназад.

Ресава (област)

Ресава је географска област је која се у дужини од око 60 километра и ширини од око 30 километра простире између реке Велике Мораве и обронака Кучајских планина.

Област Ресаву по целој дужини пресеца истоимена река Ресава, која извире на обронцима Бељанице и са бројним притокама улива се у Велику Мораву.

Ресава се дели на Доњу и Горњу Ресаву.

Доња Ресава, чије је седиште Свилајнац, у природном и географском погледу је комбинација равничарског и брежуљкастог терена.

Има плодно земљиште и умерену климу, што је добра основа за развој пољопривреде, најважније делатности овог подручја.

Седиште Горње Ресаве је град Деспотовац. Горњи део слива Ресаве је типична композитна долина, састављена од низа котлиница, проширења раздвојена клисурама и кањонима. Прва у низу клисура је Манасијска клисура. Затим се улази у стењевачко-дворичку котлину, па у стрмостенско-стењевачку клисуру дугу 6 километара, чије стране нису тако високе, али су стрме. Речна долина се затим шири у омању Стрмостенску котлину (Лисине), где се стижу долине ресавских притока.

Црни Тимок

Црни Тимок (или Црна река, Кривовирски Тимок) је река у источној Србији.

Река извире испод планине Малиник у области Кучајских планина. Одатле тече поред села Криви Вир ка североистоку и после 84 km улива се у Бели Тимок код Зајечара и заједно чине Велики Тимок или само Тимок.

Интересантно је да на неким местима има веома кривудав ток.

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.