Колосеум

Колосеум, изворно назван „Флавијев амфитеатар“, је амфитеатар у Риму. Изграђен од бетона и песка,[1] он је највећи амфитеатар икад изграђен. Колосеум је лоциран непосредно источно од Римског форума. Грађевина је коришћена у древном Риму као место за јавне спектакле. Ови спектакли су варирали од дуела гладијатора, гладијатора и животиња (медведи, крокодили, лавови итд.) до симулације историјских битака и егзекуција. Здање су конструисали цареви Флавијевске династије, након владавине Нерона.[2] Колосеум је стога био познат као Флавијев амфитеатар, по династији императора Флавија. Изградња Колосеума је започета 72. године н.е. за време владавине првог члана династије, Веспазијана,[3] а завршена је од стране његовог сина и наследника Тита, 80. године н.е.[4] Према неким изворима потребна средства за такав пројекат су скупљена из многобројних ратова и из опсаде Јерусалима и Јеврејског устанка 70. године н.е. Даље модификације су извршене током владавине Домицијана(81–96).[5]

Колосеум је највећи амфитеатар на свету и према одређеним проценама могао је да прими између 50 и 80 хиљада људи,[6][7] док је у просеку имао око 65.000 публике.[8][9] Локација на којој се налази амфитеатар је крајње карактеристична. Након великог пожара 69. године н.е. последњи члан династије Клаудије-Јулије, Нерон је заузео опустошену област и саградио велику палату са баштама-Домус Ауреа, која се простирала на читавих 1,2 km². Овај комплекс је имао и вештачко језеро, а након Неронове смрти на месту где се налазило језеро је саграђен Колосеум. Неки сматрају да је то био симболичан гест да се народу врати оно што је Нерон присвојио за своју личну употребу. Ово је уједно и разлог из ког се римски амфитеатар налази у центру града, а не на периферији.

Године 217, Колосеум бива тешко оштећен у пожару који је највероватније био изазван ударом грома. Грађевина није била у потпуности обновљена све до 240. године. Колосеум је прошао кроз бројне рестаурације све док коначно није изгубио своју сврху. Последње гладијаторске борбе се помињу око 435. године, али се организовани ловови на животиње настављају до 523. године. У шестом веку мала црква је саграђена у арени, а сама арена је била коришћена као гробље. До 12. века велики празан простор који се налазио испод трибина, на којима су некада седели гледаоци, је претворен у продавнице и места за становање. Колосеум је био коришћен и као замак до 1349. године када је грађевина оштећена у великом земљотресу. Касније се чак и један верски ред уселио у Колосеум и заузимао један део грађевине све до краја 19. века. Како је време одмицало, са некада славног Колосеума су скидани делови грађевине који су се на другим местима користили као грађевински материјал. Фасада ове грађевине је обновљена 1807. и 1827. године, а унутрашњост је преуређена 1831., 1846., и 1930. године док је тек за време владавине Бенита Мусолинија арена у потпуности истражена.

Иако је делимично уништен због оштећења изазваних земљотресима и пљачкашима камена, Колосеум је још увек иконски симбол Римског царства. Он је један најпопуларнијих туристичких атракција у Риму, а исто тако је повезан са Католичком црквом,[10] пошто сваког Великог петка Папа предводи бакљама осветљен процесију „Пута Крста” која почиње у области око Колосеума.[11]

Дана 7. јула 2007. проглашен је као једно од нових седам светских чуда. Колосеум је исто тако приказан на Италијанској верзији кованице од пет центи.

Колосеум има троспратну фасаду. Приземље је урађено у дорском стилу. Први спрат у јонском. Други у коринтском. Тачно је поштован ред настајања ових стилова у Грчкој. И последњи, трећи спрат, украшен је пиластрима (декоративним елементима).

Колосеум
Colosseum in Rome, Italy - April 2007
ЛокацијаРегион IV Templum Pacis („Храм мира”)
Изграћен у70–80
Изграђен од / заВеспазијан, Титус
Тип структуреАмфитеатар
СроданСписак древних споменикау Риму
Колосеум у Риму на мапи Rome
Колосеум у Риму
Колосеум у Риму
Roma06(js)
Колосеум

Име

Колосеумско оригинално латинско име је било Amphitheatrum Flavium, што се често англикује као Flavian Amphitheatre. То име се још увек користи у модерном енглеском, мада је структура боље позната као Колосеум. Претпоставља се да су у античка времена Римљани називали Колосеум незваничним именом Amphitheatrum Caesareum (при чему придев Caesareum одражава титулу Цезара), мада је могуће да је тај назив био стриктно поетски[12][13] пошто није био ексклузиван за Колосеум; Веспазијан и Тит, градитељи Колосеума, су исто тако конструисали један амфитеатер истог имена у Путеоли (модерном Поцуолију).[14]

Историја

Изградња, инаугурација и римска реновирања

Colosseo 2008
Колосеум
Colosseum Ses Titus 80AD
Сестерциј Тита којим се прославља инаугурација Колосеума (кован 80. године).
Map of downtown Rome during the Roman Empire large
Мапа централног рима током Римског царства, са Колосеумом у горњем десном углу
L-Kolloseum
Попречни пресек из Лексикона целокупне технике (1904)

Изабрана локација била је равна површина ниске долине између брежуљака Целио, Есквилин и Палатин, кроз коју је текао каналисани поток. До 2. века п. н. е. ова област је била густо насељена. Она је била опустошена Великим римским пожаром из 64. године, након чега је Нерон запленио велики део подручја и додао га свом личном домену. Он је изградио грандиозну Домус Ауреа на том месту, испред које је направио вештачко језеро окружено павиљонима, баштама и тремовима. Постојећи аквадукт Аква Клаудија је продужен да напаја водом ову област и гигантски бронзани Колос Нерона је подигнут у близини на улазу у Домус Ауреа.[15] Мада је Колос очуван, највећи део Домуса Ауреа је порушен. Језеро је било испражњено и затрпано, и простор је искориштен као локација за нови Флавијанов амфитеатар. Гладијаторске школе и друге помоћне зграде су изграђене у близини унутар некадашњег подручја Домус Ауреа. Одлука Веспасијана да изгради Колосеум на месту Нероновог језера може се сматрати популистичким гестом да се људима врати подручје града које је Нерон одвојио за своју властиту употребу. За разлику од многих других амфитеатара који су се налазили на периферији града, Колосеум је изграђен у центру града; тиме је стављен симболично и прецизно у срце Рима.

Изградња је финансирана богатим пленом из јеврејског храма након што је велика јеврејска побуна из 70. године довела до опсаде Јерусалима. Према реконструисаном натпису нађеном на локацији Колосеума, „цар Веспазијан је наредио да се овај нови амфитеатар подигне користећи његов удео плена.” Поред плена, процењује се да је око 100.000 јеврејских затвореника доведено у Рим након рата, и да су многи допринели масовној радној снази потребној за изградњу. Робови су кориштени за физичке послове, као што је рад у каменоломима у Тиволију где је травертин ископаван, и за подизање и транспорт камених блокова 20 mi (32 km) од Тиволија до Рима.[16] Поред овог слободног извора неквалификоване радне снаге, тимови професионалних римских градитеља, инжењера, уметника, сликара и декоратера обављали су специјализованије задатке неопходне за изградњу објекта. Колосеум је изграђен од неколико различитих материјала: дрвета, кречњака, туфа, плочица, цемента и малтера.

Изградња Колосеума је почела током владавине Веспазијана[5] око 70–72 године (73–75 године према неким изворија).[16] Колосеум је био завршен до трећег спрата у време Веспазијанове смрти 79. године. Горњи спрат је завршио његов син, Тит, 80. године,[5] инаугуралне игре су одржане 80. или 81. године.[16] Касије Дион наводи да је преко 9.000 дивљих животиња убијено током инаугуралних игара амфитеатра. Комеморативна кованица је издата за обележавање инаугурације.[17] Грађевина је била додатно ремоделована под Веспазијановим млађим сином, новоименованим царом Домицијаном, који је изградио хипогеј, серију подземних тунела који су кориштени за смештај животиња и робља. Он је исто тако додао галерију на врх Колосеума да би повећао његов капацитет седишта.[18]

Године 217, Колосеум је у знатној мери оштећен великим пожарем (узрокованим громом, који је према Диону Касију[19]) уништио интеријер амфитеатра на горњим дрвеним нивоима. Објекат није био у потпуности обновљен до око 240. године, а додатне поправке су изведене 250. или 252, и поново 320. године. Борбе гладијатора се први пут помињу око 435. године. Према подацима са натписа спроведене су обнове разних делова Колосеума под Теодосијем II и Валентинијаном III (владао 425–455), вероватно да би се поправила оштећења узрокована великим земљотресом из 443. гдоне; дадатни радови су спроведени 484.[20] и 508. године. Са употребом арена за такмичења је настављено у дубоко у 6. век. Лов на животиње се наставио бар до 523, кад је Аниције Максим прослављао свој конзулат ловом на звери у арени, што је краљ Теодорих Велики критиковао због високих трошкова.[15]

Значај за хришћанство

Jean-Léon Gérôme - The Christian Martyrs' Last Prayer - Walters 37113
Последња молитва hришћанских мученика, дело Жан-Леон Жерома (1883)
Christoffer Wilhelm Eckersberg - View of the interior of the Colosseum - Google Art Project
Поглед на унутрашњост Колосеума, рад Кристофера Вилхелма Экерсберга (1815)
Cruz del Jubileo 2000 en el Coliseo - detalle
Крст посвећен хришћанским мученицима, који је Папа Јован Павле II поставио 2000. године

Хришћани генерално сматрају Колосеум местом страдања великог броја верника током прогона хришћана у Римском царству, као што о томе сведочи црквена историјска традиција.[21][22][23] За разлику од тога, други научници верују да се највећи део страдања вероватно догодио на другим местима у граду Риму, а не у самом Колосеуму, наводећи недостатак још увек нетакнутих физичких доказа или историјских записа.[24][25][26] Ови научници тврде да су „неки хришћани убијени као обични криминалци у Колосеуму - њихов злочин је било одбијање да поштују римске богове”, али је већина хришћанских мученика из ране цркве погубљена због своје вере у циркусу Макимусу.[27][28] Према Иринеју Лионским (умро око 202. године), Игњатије Богоносац је преминуо као храна за лавове у Риму око 107. године, и мада Иринеј не каже да се то догодило у Колосеуму, догађај се по традицији приписује том месту.[29][30][31][25]

У средњем веку, Колосеум није сматран монументом, и кориштен је како то неки модерни извори означавају као „каменолом”,[32] те је камен из Колосеума узиман за изградњу других светих локација.[33] Ова чињеница је кориштена у подршци тврдње да је у време када су места повезана са мученицима била високо поштована, Колосеум није био третиран као свето место.[34] Он није био укључен у маршруте припремљене за потребе ходочасника, нити у радовима као што је дванаестовековно издање рада Mirabilia Urbis Romae („Чуда града Рима”), у коме се наводи да је циркус Фламинија – а не Колосеум – био поприште мучеништва.[35] Део структуре је био насељен хришћанским религиозним редом, али није познато да ли је то било из било каквог одређеног религиозног разлога.

За папу Пија V (1566–1572) се каже да је препоручивао да ходочасници прикупљају песак из арене Колосеума, јер је могао да послужи као реликвија, на бази тога што је био натопљен крвљу мученика, иако се део његових савременика није слагао са овим његовим гледиштем.[36] У следећем веку Фјораванти Мартинели је навео Колосеум на врху свог списка места светих мученицима у својој књизи из 1653. године Roma ex ethnica sacra (Рим паганских обреда). Мартинелијева књига је евидентно имала утицаја на јавно мњење; у одговору на предлог кардинала Алтиерија неколико година касније да се Колосеум претвори у арену за борбу бикова, Карло Томаси је објавио протестни памфлет у коме означава предлог као чин скрнављења. Контроверза која је уследила убедила је папу Климента X да затвори спољашње аркаде Колосеума и да га декларише светилиштем.[37]

На инсистирање светог Леонарда од Порт Мориса, папа Бенедикт XIV (1740–1758) забранио је одвлачење камена из Колосеума и подигао је стражарнице око арене, које су се задржале до фебруара 1874.[38] Бенедикт Џозеф Лабре је провео касније године свог живота унутар зидова Колосеума, живућу од помана, док није преминуо 1783. године.[38] Неколико папа је у 19. веку спонзирало поправку и рестаурацију Колосеума. Хришћански крст стоји у Колосеуму, са плакетом на којој је наведено:

Овај амфитеатар, једном посвећен тријумфима, забавама и безбожном обожавању паганских богова, сада је посвећен страдањима мученика прочишћених од безбожног сујеверја.[29]

Други хришћански крстеви стоје на неколико места око арене и сваког Великог петка папа предводи богослужење кружног пута до амфитеатра.

Референце

  1. ^ „Building the Colosseum”. roman-colosseum.info.
  2. ^ Logan, Willy. „The Flavian Dynasty”. Архивирано из оригинала на датум 31. 5. 2011. Приступљено 25. 9. 2007.
  3. ^ Hopkins & Beard 2005, стр. 2.
  4. ^ „BBC's History of the Colosseum”. Bbc.co.uk. 22. 3. 2011. стр. 2. Приступљено 16. 4. 2012.
  5. 5,0 5,1 5,2 Roth 1993
  6. ^ William H. Byrnes IV (Spring 2005) "Ancient Roman Munificence: The Development of the Practice and Law of Charity". Rutgers Law Review vol. 57, issue 3. p. 1043–1110.
  7. ^ „BBC's History of the Colosseum”. Bbc.co.uk. 22. 3. 2011. стр. 1. Приступљено 16. 4. 2012.
  8. ^ Baldwin 2012, стр. 26.
  9. ^ Dark Tourism - Italy's Creepiest Attractions, The Local
  10. ^ „The Coliseum”. The Catholic Encyclopedia. New Advent. Приступљено 2. 8. 2006.; the form quoted from the Pseudo-Bede is that printed in Migne, Pat. Lat 94 (Paris), (1862), pp. 543, noted in F. Schneider, Rom und Romgedanke im Mittelalter (Munich) (1926), pp. 66f, 251, and in Roberto Weiss, The Renaissance Discovery of Classical Antiquity (Oxford:Blackwell) (1973), pp. 8 and note 5.
  11. ^ „Frommer's Events – Event Guide: Good Friday Procession in Rome (Palatine Hill, Italy)”. Frommer's. Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2009. Приступљено 8. 4. 2008.
  12. ^ Edmondson, Mason & Rives 2005, стр. 114
  13. ^ „The Colosseum – History 1”. Приступљено 26. 1. 2008.
  14. ^ Mairui, Amedeo. Studi e ricerche sull'Anfiteatro Flavio Puteolano. Napoli : G. Macchiaroli, 1955. (OCLC 2078742)
  15. 15,0 15,1 Claridge 1998, стр. 276-282
  16. 16,0 16,1 16,2 „Building the Colosseum”. tribunesandtriumphs.org.
  17. ^ Sear, David R. (2000). Roman Coins and Their Values - The Millennium Edition. Volume I: The Republic and The Twelve Caesars, 280BC-AD96 (pp. 468-469, coin # 2536). London: Spink. ISBN 978-1-902040-35-6.
  18. ^ ALFÖLDY, GÉZA (1995). „Eine Bauinschrift Aus Dem Colosseum.”. Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik. 109: 195—226.
  19. ^ Cass. Dio lxxviii.25.
  20. ^ The repairs of the damages inflicted by the earthquake of 484 were paid for by the Consul Decius Marius Venantius Basilius, who put two inscriptions to celebrate his works.
  21. ^ „The-Colosseum.net: Antiquity”. the-colosseum.net.
  22. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: The Coliseum”. newadvent.org.
  23. ^ „Colosseum & Christian Martyrs”. tribunesandtriumphs.org.
  24. ^ Hopkins & Beard 2005, стр. 103.
  25. 25,0 25,1 Brockman 2011
  26. ^ Polidoro, Massimo (2018). „Myths and Secrets of the Colosseum”. Skeptical Inquirer. 42 (1): 15—17. Приступљено 19. 6. 2018.
  27. ^ Brockman 2011, стр. 108
  28. ^ Potter 1999
  29. 29,0 29,1 Litfin, Bryan M. (2007). Getting to Know the Church Fathers: An Evangelical Introduction. Brazos Press. стр. 44. ISBN 9781441200747. »But according to Irenaeus (who spent time in Rome not long after these events took place) Ignatius did in fact meet his end by being torn apart by wild animals for the amusement of the Roman masses, probably in the infamous Colosseum. The crowd there that day would have viewed the spectacle as a crushing defeat of this meek man's Christian religion. But Ignatius understood his death to be a shout of victory. Today a Christian cross stands in the Colosseum of Rome with a plaque that reads, "The amphitheater, one consecrated to triumphs, entertainments, and the impious worship of pagan gods, is now dedicated to the sufferings of the martyrs purified from impious superstitions."«
  30. ^ Flinn 2006
  31. ^ Hopkins & Beard 2005, стр. 103: "It is likely that Christians were put to death there and that those said to have been martyred 'in Rome' actually died in the Colosseum. But, despite what we are often told, that is only a guess. One of the possible candidates for martyrdom in the Colosseum is St. Ignatius, a bishop of Antioch (in Syria) at the beginning of the second century AD, who was 'condemned to the beasts' at Rome."
  32. ^ Hopkins & Beard 2005, стр. 160: "For most of the Middle Ages and early Renaissance the Colosseum was not so much a monument as a quarry. To describe this activity as 'robbery' is to give the wrong impression. For the most part, there was nothing illegal or unofficial about the removal of this stone."
  33. ^ „The-Colosseum.net: 1300-1700”. the-colosseum.net.
  34. ^ „The Coliseum”. Catholic Encyclopedia. New Advent. Приступљено 24. 4. 2014. »In the Middle Ages, for example, when the sanctuaries of the martyrs were looked upon with so great veneration, the Coliseum was completely neglected; its name never occurs in the itineraries, or guide-books, compiler for the use of pilgrims to the Eternal City.«
  35. ^ „The Coliseum”. Catholic Encyclopedia. New Advent. Приступљено 24. 4. 2014. »The "Mirabilia Romae", the first manuscripts of which date from the twelfth century, cites among the places mentioned in the "Passions" of the martyrs the Circus Flaminius ad pontem Judaeorum, but in this sense makes no allusion to the Coliseum.«
  36. ^ „The Coliseum”. Catholic Encyclopedia. New Advent. Приступљено 24. 4. 2014. »Pope St. Pius (1566—72) is said to have recommended persons desirous of obtaining relics to procure some sand from the arena of the Coliseum, which, the pope declared, was impregnated with the blood of martyrs. The opinion of the saintly pontiff, however, does not seem to have been shared by his contemporaries.«
  37. ^ „The Coliseum”. Catholic Encyclopedia. New Advent. Приступљено 24. 4. 2014. »The pamphlet was so completely successful that four years later, the jubilee year of 1675, the exterior arcades were closed by order of Clement X; from this time the Coliseum became a sanctuary.«
  38. 38,0 38,1 „The Coliseum”. Catholic Encyclopedia. New Advent. Приступљено 24. 4. 2014. »At the instance of St. Leonard of Port Maurice, Benedict XIV (1740—58) erected Stations of the Cross in the Coliseum, which remained until February, 1874, when they were removed by order of Commendatore Rosa. St. Benedict Joseph Labre (d. 1783) passed a life of austere devotion, living on alms, within the walls of the Coliseum.«

Литература

  • Litfin, Bryan M. (2007). Getting to Know the Church Fathers: An Evangelical Introduction. Brazos Press. стр. 44. ISBN 9781441200747. »But according to Irenaeus (who spent time in Rome not long after these events took place) Ignatius did in fact meet his end by being torn apart by wild animals for the amusement of the Roman masses, probably in the infamous Colosseum. The crowd there that day would have viewed the spectacle as a crushing defeat of this meek man's Christian religion. But Ignatius understood his death to be a shout of victory. Today a Christian cross stands in the Colosseum of Rome with a plaque that reads, "The amphitheater, one consecrated to triumphs, entertainments, and the impious worship of pagan gods, is now dedicated to the sufferings of the martyrs purified from impious superstitions."«
  • Claridge, Amanda (1998). Rome: An Oxford Archaeological Guide (First изд.). Oxford, UK: Oxford University Press. стр. 276—282. ISBN 978-0-19-288003-1.
  • Flinn, Frank K. (2006). Encyclopedia of Catholicism. Infobase Publishing. ISBN 9780816075652. Приступљено 30. 4. 2014.
  • Potter, David Stone (1999). Life, Death, and Entertainment in the Roman Empire. University of Michigan Press. стр. 227. ISBN 9780472085682. Приступљено 30. 4. 2014.
  • Brockman, Norbert C. (2011). Encyclopedia of Sacred Places [2 volumes]. ABC-CLIO. ISBN 9781598846553.
  • Baldwin, Eleonora (2012). Rome day by day. Hoboken: John Wiley & Sons Inc. стр. 26. ISBN 9781118166291.
  • Coarelli, Filippo (1989). Guida Archeologica di Roma. Milano: Arnoldo Mondadori Editore. ISBN 978-88-04-11896-1.
  • Hopkins, Keith; Beard, Mary (2005). The Colosseum. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01895-2.
  • Bomgardner, David Lee (октобар 2000). The Story of the Roman Amphitheatre. Routledge. ISBN 978-0-415-16593-8.
  • Roth, Leland M. (1993). Understanding Architecture: Its Elements, History and Meaning (First изд.). Boulder, CO: Westview Press. ISBN 978-0-06-430158-9.
  • Gabriele Farre, L'Anfiteatro. Logica costruttiva di una tipologia architettonica, Santarcangelo di Romagna (RN), Maggioli Editore, Paesaggio Urbano, n.3/2016, pp. 60–75. ISSN 1120-3544
  • Ranuccio Bianchi Bandinelli e Mario Torelli, L'arte dell'antichità classica, Etruria-Roma, Torino, Utet, 1976.
  • P. Colagrossi, L'Anfiteatro Flavio nei suoi venti secoli di storia, Firenze, Libreria editrice fiorentina, 1913.
  • Ada Gabucci, Filippo Coarelli et al., Il Colosseo, Milano, Electa. 1999. ISBN 978-88-435-5873-5.
  • Pier Giovanni Guzzo et al. (1986). Il Colosseo. Archeo dossier 21: pp. 1–66.
  • Roberto Luciani, Il Colosseo, Milano, Fenice 2000. 1993. ISBN 978-88-415-0409-3.
  • Richardson, Lawrence (октобар 1992). A New Topographical Dictionary of Ancient Rome. Baltimore: JHU Press. ISBN 978-0-8018-4300-6.

Спољашње везе

Амфитеатар

Амфитеатар (лат. amphitheatrum, од грч. αμφι, около, наоколо, и θέατρον, позориште, од θεάομαι, гледам) је архитектонски појам за пространу грађевину са степенастим седиштима елиптичног или кружног облика основе. Иако грчког имена, непозната је Старим Грцима већ је карактеристична продукција римске архитекуре. Та овална зона може бити структура коју је направио човек или природна географска формација. Основна карактеристика те зоне је да може да послужи за седење публике која гледа одређени догађај — спортски меч, концерт, представу, или друге позоришне перформансе. У античко доба у средини арене су се одигравале битке гладијатора и разних звери. Према врсти, амфитеатар се може класификовати на древни, модерни и природни амфитеатар.

Атлетика на Летњим олимпијским играма 1932.

Атлетска такмичења на 10. Летњим олимпијским играма у Лос Алђелесу 1932. године одржавала су се од 31. јула до 7. августа на Олимпијском стадиону који се данас зове Меморијалном стадиону Колосеум.

Гари Мур

Роберт Вилијам Гари Мур (енгл. Robert William Gary Moore; Белфаст, 4. април 1952 — Естепона, 6. фебруар 2011), познатији као Гари Мур, је био британски музичар, најпознатији као блуз/рок гитариста и певач.

У каријери која потиче још из 1960-их, Мур је свирао са уметницима, као што су Фил Линот и Брајан Дауни док је још био тинејџер, што га је довело до чланства у ирским бендовима Скид Роу и Тин Лизи у три наврата. Мур је наступао са блуз и рок иконама као што су ББ Кинг , Алберт Кинг, Колосеум II, Џорџ Харисон и Грег Лејк, а имао је и успешну соло каријеру. Гостовао на више албума који су снимили други познати извођачи.

Гладијатор

Гладијатори (лат. gladiatōrēs) су били борци у старом Риму који су се борили у арени против животиња и једни против других. Термин „гладијатор“ потиче од речи „гладиј“ (лат. gladius), кратког римског мача за бодење и сечење.Гладијаторске борбе су у Риму уведене у првој половини 3. века п. н. е. у склопу погребних свечаности, као обред жртвовања људских живота сенкама покојника. У првој забележеној борби 264. п. н. е. борила су се само три пара. Крајем 2. века гладијаторске борбе су постале веома популарне представе које су римски цареви поклањали свом народу. Првобитно су се изводиле у Форуму, а касније у амфитеатрима широм Римског царства. Најпознатији амфитеатар је свакако римски Колосеум.

Гладијатори су могли да буду робови или ратни заробљеници који су били обавезни да се боре, криминалци који су хтели да побегну од смртне казне, или слободни људи који су хтели на тај начин да зараде и да се извуку из сиромаштва. Мушкарци нису били једини који су се борили у арени. Бориле су се и жене, које су се обично прерушавале у легендарне Амазонке. Почетком 3. века, цар Септимије Север је забранио борбу жена.

Гладијаторске борбе су укинуте са јачањем хришћанства, на темељу закона цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до око 450. године. Последње гладијаторске борбе у самом граду Риму одржане су 1. јануара 404. године.

Жан Батист Камиј Коро

Жан Батист Камиј Коро (франц. Jean-Baptiste Camille Corot, Париз, 16. јул 1796 — 22. фебруар 1875) је био француски сликар. Сликарством почиње да се бави тек 1822. инспирисан делима Клода Лорена и Николе Пусена. Више пута је боравио у Италији где је сликао панораме Рима (Поглед на Колосеум, 1825) и многобројне представе пејзажа. Био је повезан са уметницима Барбизонске школе али је ублажавао њихов реализам уносећи на слике митолошке и алегоријске елементе. Његови касни радови на којима су заступљене скале сивих тонова антиципирају импресионизам. Поред пејзажа сликао је и актове на којима је приметан утицај Ђорђонеа и Вермера као и графике. Његов опус обухвата око 2000 слика, 300 цртежа и десетак графичких листова. Коро је сликар кога су још за живота критичари и колеге прозвали ”краљ пејзажа”. Иако никад није схватао мишљења импресиониста, сматра се да је управо он ослободио француски пејзаж од неокласичних канона и отворио пут уметности нове епохе (импресионализму). Начешће је радио у шуми Фонтенбло која је била рај за сликаре тог времена, поготово за барбизонце. На сликама Коро не стреми да прикаже природу таква каква у ствари и јесте већ само свој утисак о њој, користећи њене облике и нијансе помоћу којих жели да изрази своје поетично расположење. Био је сликар широких, светлих хоризонта прекривених маглом, прозрачног неба из којих се виде његова искрена и пуна живота осећања.

Историја уметности

Историја уметности је истраживање историјског контекста дела у односу на ствараоце и периоде у визуелним уметностима. Схватање уметности, кроз историјску класификацију у визуелним уметностима, као што су сликарство, вајарство, архитектура и примењене уметности (декоративне и у новије време дизајн и фотографија), је главни задатак историје уметности.

Италија

Италија (итал. Italia), званично Италијанска Република (итал. Repubblica Italiana), држава је на југу Европе. Италија обухвата Апенинско полуострво и три велика острва на Средоземном мору: Сицилију, Сардинију и Елбу. Једину копнену границу има на северу, на Алпима, где се граничи са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом. Независне државе Сан Марино и Ватикан налазе се унутар територије Италије.

Италија је место настанка Римског царства, једног од највећих царстава старог века. Варварске инвазије уништиле су Западно римско царство и омогућиле стварање германских држава на тлу Италије. Византија и Франачка су у раном средњем веку поседовале значајне делове Италије. Каснија подела Италије на мале државе омогућиле су Светом римском царству, Француској и Аустрији да доминирају италијанском политиком. Италија је уједињена у другој половини 19. века. Од уједињења па до краја Другог светског рата, Краљевина Италија је створила колонијално царство у Средоземном мору и источној Африци. Од 1946. Италија је република.

Веома је позната по кулинарским способностима, моди, дизајну, одећи, архитектури, уметности, музици и осталим знаменитостима које у великом броју посећују туристи. Италија је један од оснивача НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Култура Италије

Италија је веома рано одиграла значајну улогу у култури и уметности. Римска антика била је у време Римског царства узор осталим европским земљама. Чак и у средњем веку и у доба ренесансе Италија је остала узор у уметности, култури и истраживањима осталим земљама Европе. Веома је познато италијанско сликарство, вајарство и архитектура. Ова красна земља била је домовина врсним, изузетним, генијалним уметницима као што су Леонардо да Винчи, Ботичели, Рафаело, Микеланђело ...

Ова елегантна чизма је у свету позната по много чему. Пре свега по уметности и култури, затим разним грађевинама као што су Колосеум и Торањ у Пизи. Све знаменитости Италије веома су посећене, јер како је написао Гете, свако камење, палата и по која улица има и говори своју причу и све је одуховљено у светим зидинама вечног Рима. Земља која може да рачуна историју од скоро 3000 година, дакле опет по Гетеу не живи од данас до сутра, позната је и по јелу (пица, паста, шпагети ...), вину, начину живота, позоришту, литератури, поезији, музици (посебно опери) и добром укусу.

Културни туризам

Културна туристичка кретања су веома распрострањена врста туристичког промета. Њихову основу чини задовољавање културне потребе са различитим модалитетима, што значи да се нешто ново види, ближе упозна, да се оствари посебан доживљај и сл. Културни туризам је истовремено и резултат и фактор материјалног и духовног прогреса људског друштва.

Леон Батиста Алберти

Леон Батиста Алберти (итал. Leon Battista Alberti; Ђенова, 18. фебруар 1404 — Рим, 25. април 1472) је био италијански сликар, песник, лингвист, филозоф, криптограф, музичар, архитекта и уопште, ренесансни полимата. Његов живот је описао Ђорђо Вазари у својој књизи „Животи познатих сликара, вајара и архитекти“. Уметност кватрочента је у великој мери сажета кроз његов рад и дело. Формирао се на северу Италије, након што је његова породица била протерана из Фиренце. Алберти је имао директно искуство са сликарством и вајарством и такође је био врло маштовит архитекта. Његову архитектуру карактерише ригурозна диспозиција класичних елемената која пружа рационалну основу за нове начине концепције простора и изградње. Међу најистакнутијим примерима Албертијеве архитектуре налази се фасада готске базилике Санта Марија Новела у Фиренци, довршена 1458. године, где је Алберти развио један плошни фасадни систем који ће имати велики утицај на каснију архитектуру. Такође је аутор пројеката више цркава међу којима се истиче црква Сан Андрее у Мантови (довршена 1494. године). Од исте важности као и грађевински пројекти су његови теоријски трактати о сликарству, вајарству и архитектури. Алберти је био плодан писац и у својим књигама је сажео све иновације својих савременика, укључујући такође неке примјере из антике. Међу тим књигама се истиче трактат о архитектури De Re Aedificatoria, написан у периоду од 1453. до 1485. године. Као резултат ових Албертијевих теоријских радова, нове идеје су се рашириле широм, али и изван Италије. Књигу Della Pittura, посветио је Брунелескију, као и Гибертију, Донателу, Луки дела Робији и Мазачу.

Рођен је као ванбрачни син фирентинског трговца. Образован је као правник на Универзитету у Болоњи.

Алберти се убраја у ауторе који су највише дали у пластичној обради, зато што је најчешће радио на фасадама већ постојећих објеката.

Црква Сан Франциско, Римини · У то време много рађене интервенције на постојећим објектима. Тако је и ово средњовековна црква, коју је породица Малатестиано претворила у маузолеј за сахрањивање великих уметника. Алберти је постојећу грађевину буквално обукао у нову фасаду, користећи античке елементе – трем, лукове, ступце. Делови оригиналне грађевине су видљиви и представљају игру: облик у облику, кућа у кући… У прочељу је употребљен тријумфални лук. Инспирација: тријумфални лук у Риминију.Палата Ручелаи (итал. Palazzo Rucellai)У Фиренци су породице у сталним великим сукобима. Палате представљају и резиденције и тврђаве. У овом периоду се ривалство ипак више преноси на политику и економију него на директне физичке сукобе. Јавља се и потреба и могућност за оплемењивање фасаде.

Између 1446-1451. године пројектовао је палату за породицу Ручелаи. То је била палата изразито фирентинског типа. Алберти је напустио фортификацијски тип палате, као што је била палата Брунелескијева палата Пити, и дао јој тон градске резиденције са централним двориштем и репрезентативним степеништем. Највећу новину унео је на уличне фасаде. Ублажио је рустичну обраду фасада и поделио их пиластрима, при чему се користио суперпонирањем дорског, јонског и коринтског стилског реда.

Формула: на постојећу фасаду се наноси стилски ред.

Инспирација: Колосеум, рустика у приземљу, ка спратовима се губи. “Стилска фасада”.

Елементи фасаде нису прави, представљају само плитак рељеф. Алберти се још није усуђивао да се отисне у простор. Приметна је наглашена ренесансна стреха.

Санта Марија Новела (итал. Santa Maria Novella) Фиренца· Готска црква

· Задатак: уредити прочеље

· Овде се јавља пластично удубљивање фасаде. Постоји неколико планова, више или мање избачених стубова, али, опет, нису слободни.

· Волуте маскирају контрафоре. И Алберти и наследници су користили овај трик.

· Све је изузетно декорисано

· Фасада у пропорцијском односу – све је у квадратима. Могућа инспирација: Сан Мињато Монте

· У питању је двојезична архитектура: унутрашњост је остала оригинална, готска.

Лондонски колосеум

Лондонски колосеум (енгл. London Coliseum), такође познат и као Позориште Колосеум (енгл. Coliseum Theatre) позориште је које се налази у улици Светог Мартина у Вестминстеру, Лондон. Изграђено је као једно од највећих и најлуксузнијих лондонских „породичних” позоришта. Отворен 24. децембра 1904. године као Позориште разноврсности Лондонски колосеум, здање је дизајнирао позоришни архитекта Френк Мечан за предузетника Освалда Стола. Њихова амбиција била је изградити највећу и најбољу музичку дворану, описану као „палату забаве људи” тога доба.У време изградње, Колосеум је био једино позориште у Европи које је пружао лифтове за подизање покровитеља до горњих нивоа зграде и био је прво позориште у Енглеској које је имало троструку покретну сцену. Позориште има 2.359 места, што га чини највећим позориштем у Лондону.

Након што се дуги низ година користило за разноврсне емисије, музичке комедије и сценске представе, а затим за приказивање филмова у формату синерама (енгл. Cinerama) између 1961. и 1968. године, компанија Sadler's Wells Opera уселила се у зграду 1968. године. Ова компанија променила је име зграде у Национална опера Енглеске 1974. године и данас се користи првенствено за оперу, а такође је и матична зграда у Лондону Енглеског националног балета.

Миљоказ

Миљокази (лат. milliarum, lapis) су масивни цилиндрични стубови, постављани покрај путева широм Римског царства. Захваљујући подацима уклесани на миљоказима они су веома значајни пре свега за изучавање римске историје, а пре свега за упознавање римске путне мреже јер су означавали одређене трасе многих римских путева који су девастацијама у потоњим епохама готово нестали. Иако већина љиди сматра Колосеум и друге сличне монументалне грађевине, данас рушевине, најзначајнимим римски споменицима римске архитектуре, нису у праву јер се као најзначајнији грађевински подухвати сматрају путеви са њиховим миљоказима, који су се најдуже одржали и који су значајно утицали на историју Европе. Римске путевима нису путовали само војска и трговци, већ су путевима путовале многобројне идеје, научна открића, филозофска и верска учења, уметнички правци.

И на простору данашње Србије, која је у римско доба била у саставу Дарданије откривен је већи број миљоказа који сведоче о разгранатој путној мрежи на овоме подручју, Балкана.

Одбојка за жене на Летњим олимпијским играма 1996.

Турнир у одбојци за жене на Олимпијским играма у Атланти 1996. одржан је у периоду од 20. јула до 3. августа у дворанама: „Стегеман Колосеум“ и „Омни Колосеум“. На турниру је учествовало 12 репрезентација подељених у 2 групе по 6 екипа.

Олимпијски стадион

Олимпијски стадион је име које се даје за велики централни стадион коришћен на Летњим олимпијским играма. Традиционално, Олимпијска свечаност, односно отварање и затварање, као и атлетика су делови игара које се одржавају на олимпијском стадиону. Доста њих, иако не сви, у свом имену садрже реч „олимпијски стадион“. Зимске олимпијске игре немају централни олимпијски стадион, иако се неке грађевине називају олимпијским стадионом, већином грађевине на којима се одржава отварање и затварање олимпијских игара.

Оракл арена

Оракл арена (енгл. Oracle Arena, позната као Оукланд Колосеум Арена) је вишенаменска затворена дворана у Оукланду, Калифорнија. Данас је најстарија арена која се користи у НБА лиги.

Од 1966. године, Оракл арена је дом НБА кошаркашког тима Голден Стејт вориорси. Године 1997. дворана је реновирана.

Дана 20. октобра 2006, Голден Стејт и фирма Оракл су склопили споразум под којим ће дворана десет година носити назив Оракл арена

.

Пећина Верњикица

Пећина Верњикица је сува пећина, која се налази у близини Бора, у источном делу Србије.

Тит

Тит Флавије Веспазијан (лат. Titus Flavius Vespasianus; рођен 30. децембра 39. године, умро 13. септембра 81. године) владао је римским царством од 79. до 81. године.

Тит је био старији син цара Веспазијана и Домициле Старије. 61. године постао је војнички трибун у провинцији Британији. 64. године вратио се у Рим и оженио се Арецином Тертулијом, која је убрзо умрла. Тит се поново оженио Марцијом Фурнилом.

Тит је пратио Веспазијана на исток 67. године, када је у очево име извојевао победу у Првом римско-јеврејском рату. 69. године, Веспазијан се вратио у Рим да би успоставио своју власт, па је оставио Тита да овај заврши са Јеврејима. Тит је уништио Јерусалим, после вишемсечне опсаде, срушио храм, а највећи део становништва је убијен или расељен. За заслуге у овоме Тит је добио право на тријумф када се вратио у Рим 71. године. Тријумфална капија на римском форуму сведочи о овом тријумфу. Тит је добо више конзулата под влашћу свога оца. Служио је као преторски префект.

Током Титове кратке владавине, завршена је изградња Колосеума и дошло је до велике ерупције Везува, 79. године, у којој је уништено неколико градова у Напуљском заливу, укључујући Помпеју и Херкуланеум.

Тит је умро од последица куге и наследио га је његов брат, Домицијан.

Форт Вејн мед антси

Форт Вејн мед антси (енгл. Fort Wayne Mad Ants) су амерички кошаркашки клуб из Форт Вејна у Индијани. Клуб се такмичи у НБА развојној лиги и тренутно је филијала НБА тима Индијана пејсерси.

Чуда света

Чуда света су: Седам светских чуда старог света, Седам светских чуда новог света, Седам светских чуда природе.

Седам светских чуда старог света су чуда која су људи градили у антици (већином хеленистичка култура), док су седам светских чуда новог света чуда која су људи изградили од времена Рима до данашњег дана.

Чуда света су међународна такмичења одржана 2007. и 2011. у Лисабону. Седам светских чуда природе су природна чуда.

Базилике и остали верски објекти
Вртови, паркови и природне атракције
Древни храмови, споменици и спортски објекти
Тргови, фонтане куле и зидови
Скулптуре
Седам брда

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.