Колонијализам

Колонијализам је појам који дефинише праксу где поједине државе шире свој суверенитет изван матичне територије кроз оснивање колонија, односно зависних подручја чије се домородачко становништво ставља под непосредну власт или их исељава.[1]

Колонијализам је такође, и назив за идеологију којом се оправдавају такви поступци, најчешће кроз разне верске и расне доктрине о супериорности одређене вере, расе или културе над верама, расама и културама народа и подручја над којима се врши политика колонијализма.[2][3]

Појам колонијализма је блиско повезан, али не и истоветан са појмом империјализма. У 20. веку је стекао пежоративно значење, јер се повезује с угњетавањем азијских, афричких и латиноамеричких народа од стране европских колонијалних сила.

У историји су познате три врсте колонијализма:

  • Класичан колонијализам - води потпуном (политичком и економском) потчињавању народа и држава. Да би се овај циљ постигао, често је примењивана и оружана сила. Након што слободне земље постају колоније других земаља, постају и бесплатан извор сировина и јефтине радне снаге, а метропола добија ново тржиште за извоз робе и капитала. У последње време, класичан колонијализам се распада. Процес деколонизације се није развијао једнако брзо у свим деловима света. Северна и Јужна Америка ослобођене су још у 18. и 19. веку, а Африка и Азија тек у 20. веку.
  • Неоколонијализам - представља новији облик колонијализма. Настаје и развија се у 20. веку. Његови главни носиоци су високоразвијене земље. Суштина неоколонијализма је у томе што се земљама, у мањој или већој мери, признаје политичка независност, али се у економском смислу оне доводе у зависан положај. Метропола улаже капитал у онај сегмент производње за који мисли да ће најбрже донети профит. Оваква врста колонијализма се најчешће јавља између бивших колонија и метрополе. Појавом неоколонијализма, наставља се експлоатација природних богатстава сиромашних земаља света.
  • Технолошки колонијализам - настаје као вид зависности једне државе од друге, без обзира на њену моћ или војну снагу. Наука постаје основни носилац технолошког напретка, па стога све земље теже ка што већем технолошком напретку, како би могле своје производе да продају на већем тржишту. Пратећа појава технолошког колонијализма је куповање (врбовање) висококвалификованих стручњака. На овај начин, фаворизује се мали број држава које су водеће у некој области научног или технолошког развоја.
Colonialism in 1945 updated legend
Колоније на крају Другог светког рата 1945.

Разјашњење појма

Према историчару Африке Филипу Куртину, колонијализам је „владавина од стране народа који припадају другачијој култури“.[4][5] Ипак, не сматра се свака туђинска власт нелегитимном.

Елементи

Како би се јасно представио модерни нововековни колонијализам, треба разјаснити оба елемента из наведене дефиниције, владавина и припадност другачијој култури.

Овдје није реч о класичном односу господар-слуга. Колонијални господари одузимају целом друштву могућност властитог развоја. Тим развојем управљају странци вођени пре свега својим привредним интересима.

Још једна врло важна карактеристика колонијализма је у светској историји ретко виђено одбијање колонијалних господара да успоставе културолошку везу с народима којим су господарили. Од подређених народа се очекивало готово потпуно преузимање норми Европљана.[6] Током 19. века ови захтеви за прилагођавањем Евопљанима оправдавани су наводно непремостивом расном и културном надмоћи беле расе.[7] Због таквог става колонијалних господара, експанзија Европљана није довела до културне синтезе каква је успевала на пример Грцима за време грчког колонијализма који је изнедрио хеленизам.

Говорило се чак о обавези беле расе да „цивилизира“ културно „заостале“ народе. Поред уверења у властиту културну надмоћ, у томе је била садржана и потреба наметања своје културе агресивним експанзионистичким методама. Већ најранији шпански и енглески теоретичари колонијализма стилизовали су тадашња освајања као део „божјег плана“ за мисионирање пагана, или као потребу „цивилизовања“ варвара. И каснији амерички као и јапански колонијализам користили су исту такву реторику.

И друге традиционалне културе, као на пример кинеска, биле су уверене у своју надмоћ, али је нису покушавале наметати другим народима.

Разлике у односу на империјализам

Империјализмом се означавају све активности које требају да послуже изградњи трансконтиненталних империја. Ту уз јасну намеру увек наново наметнути властите националне интересе спада и моћ за спровођење тих интереса у међународном систему. При томе, империјализам преко колонијализма прелази у светску политику, у којој колоније више нису циљ саме по себи, постају извор моћи који се може замењивати у глобалној борби за моћ.

Осим тога, империјалне силе (као на пример Британска империја у 19. веку и 20. веку) имају економски и политички утицај који надилази подручја њихове директне колоније. То се показало ефикаснијом методом владања.

Како империјализам у себи садржи способност обухватања великих привредних подручја, само се Велика Британија и САД могу сматрати потпуно развијеним империјалним силама. Француска, Немачка, Русија (односно СССР) и Јапан или нису биле довољно дуго присутне на светској сцени, или су биле привредно преслабе за пробој на удаљена тржишта (на пример Совјетски Савез).

Покретачки мотиви и претпоставке географских открића

При површном погледу на године најважнијих географских открића, чини се као да је колонијални период, почевши од шпанске феудалне колонизације Америка од 1520, почео готово без икаквих претходних назнака или припрема. Својим опловљавањем 1488. око Рта добре наде Бартоломео Дијас отвара пут према Индијском океану, што је омогућило Васку да Гами да 1498. дође бродом до Индије. Од свог упоришта Гое у Индији, Португалци 1509. стижу до Малаке, а предвођени Алфонсом де Албукерком је 1511. и освајају. Колумбов прелазак Атлантика доводи 1492. до открића Америка.

Заправо, низ научно-техничких открића и одређене социолошко економске околности довеле су до тога, да је историјски изузетно значајна експанзија европских сила почела управо у то време.[8][9][10] Једнострана објашњења, као што је чињеница да је у то време отежана трговина с оријентом због исламског освајања (Константинополиса 1453.), или да почиње обликовање капиталистичке организације привреде (први потпуни развој капитализма у Енглеској био је тек у 17/18 веку), занемарују велику разноликост предуслова одговорних за специфични ток европских експанзија.[11]

Astrolabe-Persian-18C
Персијски астролаб из 18. века

Научни и технички предуслови

Још у античког доба родила се идеја откривања и упознавања света. Већ питагорејци (школа настала око 525. п. н. е.) су схватили да земља има облик лопте, а спознаја о томе брзо се проширила у времену грчке антике. Ератостен је још око 200. п. н. е. прилично тачно израчунао обим Земље. То је довело до предоџбе о могућности стизања у Азију пловидбом на запад преко Атлантика. У средњем веку пре свега је био познат Птоломејев астрономски уџбеник Алмагест, али он наводи битно мање удаљености. То је подстакло Колумба да верује како може без великих проблема прећи тај, наоко не предалеки пут до Азије.

Картографија развијена још у старом веку није била довољна за сналажење на већим удаљеностима. Тек пројекција која је по свом стваратељу Меркатору (тек 1569.) названа Меркаторовом решила је проблем пројекције површине лопте на равну плочу. Поузданост кориштења карата насталих пре тога била је врло упитна.

Астрономска знања су за утвђивање положаја пловидбом на отвореном мору без визуелног контакта с обалом била су у 15. веку и почетком 16. века пуно важнија. Као „небески путоказ“ служиле су звездане карте које су израдили још александријски астрономи. Али, посматрање голим оком било је недовољно, за тачно утврђивање положаја били су потребни посебни инструменти. Док је картографија у раном средњем веку доживјела значајно назадовање знања у односу на антику (црквени оци су најжешће оспоравали идеју о земљи као лопти), грчко наслеђе сачувано је у арапској култури. То знање је поново стигло у Европу преко контаката с Арапима углавном преко Шпаније. Поред тога, персијске и индијске спознаје, као и властита арапска постигнућа у астрономији стижу почетком новог века у Европу.

Инструменти као што је астролаб и кориштење квадранта који се користе за мерење висине звезда, преузети су од Арапа и затим у Европи даље усавршени, а и изумљен је Јакобов штап за мерење угла звезда у односу на површину мора. Компас који је изумљен у Кини и тамо кориштен још око 1080, стиже и усавршава се у Европи око 1200. Осим тога, одступање магнетног северног пола од стварног вероватно је било познато још у времену пре открића Америка.

Најважније техничко достигнуће су били бродови способни за пловидбу океанима. Галије средоземних народа нису биле способне за пловидбу океанима, а викиншке витке и лаке бродове који су били прилагођени тешким условима океана почетком 13. века потиснуле су снажније и тешке брацере. Ову врсту бродова користили су баскијски пирати, а око 1400. су их у Италији мало преобликовали, па она смењује средоземну галију.

Током 15. века уз обале Атлантика, нарочито у Португалу и Кастиљи, настаје мали, дугуљасти брод носивости од 50 до 100 тона, каравела. То је брод који је због различитих висина јарбола био погодан и за снажан и за врло слаб ветар. Осим тога, захваљујући кормилу развијеном на Балтику за брацеру а преузетом код каравела, омогућило је кормилару значајно боље и лакше контролисање брода него код ранијих типова бродова. Б. Гил сматра, да се на примеру бродоградње може без сумње доказати, да је већ у то време постојао „технички космополитизам“.

Социјално економски разлози

До 11. века владали су средоземљем византинци и Сарацени бавећи се често морским разбојништвима. Њихову доминацију прекидају Пиза и Ђенова, да би касније и сами наставили с пљачкањем бродова пре свега уз онале Мале Азије. Оснивана су и друштва за финанцирање таквих потхвата, тако да је понекад тешко разликовати између трговачких мисија и гусарства. За андалужане је гусарење маварских бродова, пљачкање и заробљавање становника северне Африке и њихова продаја као робља био врло уносан посао. Након што су у оквиру крсташких ратова потиснути арапско-сиријски трговци, италијански градови државе могли су директно да тргују с Левантом и Оријентом. Повећаној потреби за трговањем погодовао је пораст броја становника у Европи од око 1000. године (врхунац је достигнут око 1300. године, непосредно пре кризе 14. века).

Потражња за луксузном робом (теписи, зачини, сировине за производњу боја) с Оријента могла се након слома Џингис Кановог царства, а затим и доласка Османлија задовољити још само преко посредника.

Историјски преглед

Пад Константинопоља у руке Османилија 1453. може се сматрати покретачким догађајем за кретање на пловидбе океанима које су довеле до географских открића. Оснажено Османлијско царство тада преузима контролу над трговином с Кином и Индијом. То је довело до поскупљења готове робе као што су били порцулан и зачини. Ова „блокада“ подстакла је европске научнике да се интензивније позабаве потрагом за алтернативним путевима према Азији. Још један разлог је била и трговачка политика Венеције и Ђенове које су владале средоземљем и заједно с византом почетком новог века успоставили монопол на трговину са Кином и Индијом.

Европске државе су се у освајању и искориштавању других континената, као Африке, Азије, Америке и Аустралије, понашале према колонијалном обрасцу. Узимале су сировине (сировину за шећер из шећерне трске, злато, дијаманти) из колонијализираних земаља без плаћања примерене противредности за њих. Време колонијализма обележено је насиљем и тлачењем домородаца тих континената.

До почетка Првог светског рата колонијализам је у пуном замаху обухватио огромна подручја:

Колонијални поседи великих сила
колоније колоније метропола* УКУПНО
1876. 1914. 1914. 1914.
мил. km² мил. stanov. мил. km² мил. станов. мил. km² мил. станов. мил. km² мил. станов.
Британска империја 22,5 251,9 33,5 395,5 0,3 46,5 33,8 440,0
Руско cарство[12] 17,0 15,9 17,4 33,2 5,4 136,2 22,8 169,4
Француско царство 0,9 6,0 10,6 55,5 0,5 39,6 11,1 95,1
Немачко колонијално царство - - 2,9 12,3 0,5 69,4 3,4 77,2
Америчко царство - - 0,3 9,7 9,4 97,0 9,7 106,7
Јапанско царство - - 0,3 19,2 0,4 53,0 0,7 72,2
6 великих сила укупно 40,4 273,8 65,0 523,4 16,5 437,2 81,5 960,2
Колонијални поседи других држава (Белгијско царство, Холандско царство[13][14] и др.) 9,9 45,3
Полуколоније (Иран, Кина, Јапан и др.) 14,5 361,2
Остале земље 28,0 289,9
Цела земаљска кугла 133,9 1.657,0
Извор: Лењин, "Империјализам као највиши стадијум капитализма" “[15]
* под метрополом подразумева се матица земља, односно колонијална сила

Крај колонијалног раздобља

Раздобље колонијализма у ужем смислу речи завршава у деценијама након Другог светског рата, кад готово све некадашње колоније добијају независност. У Африци и на Блиском истоку је након тога често долазило до ратова, јер су колонијалне силе границе између својих поседа повлачиле „за столом, на цртаћим даскама“, најчешће занемарујући при томе културне везе и међузависности појединих подручја.[16] Многе државе трећег света налазиле су се и након стицања самосталности у привредно зависном положају у односу на своје раније колонизаторе.

Референце

  1. ^ Webster's Encyclopedic Unabridged Dictionary of the English Language. 1989. стр. 291.
  2. ^ Tignor, Roger (2005). Preface to Colonialism: a theoretical overview. Markus Weiner Publishers. стр. x. ISBN 978-1-55876-340-1. Приступљено 5. 4. 2010.
  3. ^ Osterhammel, Jürgen (2005). Colonialism: a theoretical overview. trans. Shelley Frisch. Markus Weiner Publishers. стр. 15. ISBN 978-1-55876-340-1. Приступљено 5. 4. 2010.
  4. ^ „Colonialism”. Collins English Dictionary. HarperCollins. 2011. Приступљено 8. 1. 2012.
  5. ^ „Colonialism”. Merriam-Webster. Merriam-Webster. 2010. Приступљено 5. 4. 2010.
  6. ^ Osterhammel, Jürgen (2005). Colonialism: A Theoretical Overview. trans. Shelley Frisch. Markus Weiner Publishers. стр. 16. ISBN 978-1-55876-340-1. Приступљено 5. 4. 2010.
  7. ^ Mountz, Alison. The Other, Key Concepts in Human Geography. стр. 2.
  8. ^ Sánchez, David A. (2008). From Patmos to the Barrio: Subverting Imperial Myths. Fortress Press. стр. 120. ISBN 978-0-8006-6259-2.
  9. ^ Shaikh, Nermeen (2007). The Present as History: Critical Perspectives on Contemporary Global Power. Columbia University Press. стр. 17. ISBN 978-0-231-14299-1.
  10. ^ Serjeantson, Richard (2002). Bronwen Price, ур. „Natural Knowledge in the New Atlantis”. Francis Bacon's New Atlantis: New Interdisciplinary Essays. Manchester University Press: 97. ISBN 978-0-7190-6052-6.
  11. ^ Kohn, Margaret (2006). „Colonialism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University. Приступљено 5. 4. 2010.
  12. ^ The Russian Empire, Austria-Hungry, Ottoman Empire, Spain and Denmark are not included. U.S. Tariff Commission. Colonial tariff policies (1922), pp. 5 online
  13. ^ Bosma, Ulbe; Raben, Remco (2008). Being "Dutch" in the Indies: A History of Creolisation and Empire, 1500-1920. NUS Press. стр. 223. ISBN 978-9971-69-373-2.
  14. ^ Gouda, Frances Dutch Culture Overseas: Colonial Practice in the Netherlands Indies 1900–1942. Equinox.2008. ISBN 978-979-3780-62-7. стр. 163.
  15. ^ Wladimir Iljitsch Lenin: Werke. Herausgegeben vom Institut für Marxismus-Leninismus beim ZK der SED. Band 22, 3. izdanje, unveränderter Nachdruck der 1. izdanje 1960, Berlin/DDR. S. 189-309. Erstellt am 20.02.1999. 2. Korrektur 29.10.2000
  16. ^ „The Trusteeship Council - The mandate system of the League of Nations”. Encyclopedia of the Nations. Advameg. 2010. Приступљено 8. 8. 2010.

Литература

  • Tignor, Roger (2005). Preface to Colonialism: a theoretical overview. Markus Weiner Publishers. стр. x. ISBN 978-1-55876-340-1. Приступљено 5. 4. 2010.
  • Cooper, Frederick. Colonialism in Question: Theory, Knowledge, History (2005)
  • Getz, Trevor R. and Heather Streets-Salter, eds.: Modern Imperialism and Colonialism: A Global Perspective (2010)
  • LeCour Grandmaison, Olivier: Coloniser, Exterminer - Sur la guerre et l'Etat colonial, Fayard. 2005. ISBN 978-2-213-62316-0.
  • Lindqvist, Sven: Exterminate All The Brutes, 1992, New Press; Reprint edition (June 1997). ISBN 978-1-56584-359-2.
  • Nuzzo, Luigi: Colonial Law, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2010, retrieved: December 17, 2012.
  • Osterhammel, Jürgen (2005). Colonialism: a theoretical overview. trans. Shelley Frisch. Markus Weiner Publishers. ISBN 978-1-55876-340-1. Приступљено 5. 4. 2010.
  • Petringa, Maria (2006). Brazza, A Life for Africa. ISBN 978-1-4259-1198-0.
  • Stuchtey, Benedikt: Colonialism and Imperialism, 1450–1950, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: July 13, 2011.
  • U.S. Tariff Commission. Colonial tariff policies (1922), worldwide; 922pp survey online
  • Velychenko, Stephen: "The Issue of Russian Colonialism in Ukrainian Thought. Dependency Identity and Development", AB IMPERIO 1 (2002) 323-66.
  • Wendt, Reinhard: European Overseas Rule , European History Online, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: June 13, 2012.
  • Conrad, Joseph, Heart of Darkness, 1899
  • Fanon, Frantz, The Wretched of the Earth, Preface by Jean-Paul Sartre. Translated by Constance Farrington. London: Penguin Book, 2001
  • Kipling, Rudyard, The White Man's Burden, 1899
  • Las Casas, Bartolomé de, A Short Account of the Destruction of the Indies (1542, published in 1552).

Спољашње везе

Francusko kolonijalno carstvo

Francuska kolonijalna imperija odnosi se na razne oblike kolonijalnih poseda od početka 17. veka pa sve do 1960-ih godina. U 19. i 20. veku franuska kolonijalna imperija je bila druga po veličini u svetu, iza Britanske imperije. Na svom vrhuncu, između dva svetska rata (1919. i 1939.) francusko se kolonijalno carstvo prostiralo na preko 13.000.000 km² površine, što je zajedno sa evropskom Francuskom činilo oko 8,7% svetske teritorije. Glavni cilj bila civilizaciona misija, širenje francuske kulture, jezika i religije, a to se pokazalo uspešnim.Danas se ostaci tog kolonijalnog carstva nalaze na desetinama hiljada ostrva i arhipelaga u severnom Atlantiku, na Karibima, Indijskom okeanu, severnom i južnom Tihom okeanu, Antarktičkom okeanu i Južnoj Americi. Ukupna površina tih područja je 123.150 km² što čini samo 1% poseda koje je Francuska imala pre početka Drugog svetskog rata. Na tim područjima trenutno živi oko 2.485.000 stanovnika.

Аристократија

Аристократија је врста владавине коју чине мале привилеговане класе или мањине састављене од оних најбоље кваливикованих за управљање. Појам аристократија је значио у старој Грчкој систем владања као „владавину најбољих“. Реч је изведена од две грчке речи: „аристо“ што значи најбоље и „кратиа“ што значи владати.

Грчки филозофи, Платон и Аристотел, под аристократијом су подразумевали систем „владавине најбољих“, морално и интелектуално супериорнијих који, претпоставља се, владају у интересу становништва. Ова врста владавине се разликује од монархије или тираније, олигархије и тимократије, као и од многих врста демократије. Будући да је „најбољи“ вредносна и субјективна категорија, врло је тешко објективно и квалитативно разликовати аристократију од олигархије или тимократије. Пошто монархија такође има и аристократију и пошто се бирају најбољи и у демократским системима, може се рећи да су по дефиницији и у њима присутни елементи аристократије. Из ових разлога, појам аристократија се користи и за означавање система где постоји један виши слој који управља ширим слојем неког друштва. Стога, виши ранг неке владе чини политичка аристократија државе, највиши слој у религији чини аристократију цркве и најбогатији индустријалци и финансијери чине аристократију економског богаства.

У ширем значењу речју аристократија се мисли на богатији слој друштва, на породице и наследнике већ доказаних властодржаца, па и на племство које је остварило различите бенефиције у друштву рецимо кроз јунаштво у ратовима њихових предака.

Кроз историју се сматрало да припадници аристократије не само да имају већа права него други људи, већ тада имају и веће обавезе да се владају пристојно, племенито, узвишено и дарежљиво. Они су често били ступови друштва, и ако је њихово владање било узвишено, тада је и друштво у целини било просперитетно. Вреди и обратно.

Ауторитарност

Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности за социјалну организацију живота, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у друштвеном животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује вредности појединца, оправдава идеју силе и почива на ауторитарном систему вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и органа, политичких странака, верских група, система образовања или било којих других група за притисак.

Деколонизација

Деколонизација је процес ослобађања од колонијалне власти и претварање некадашњих колонија у самосталне државе. Процес деколонизације је у 19. веку захватио већи део Јужне Америке. Наставио је да се шири између два светска рата, а свој врхунац достигао након Другог светског рата.

Стицање независности у многим случајевима је пратило насиље (побуне, немири, протести, револуције или ратови за независност).

Деколонизација се остваривала у различитим историјским фазама.

Етиопско царство

Етиопско царство, знано и под именом Абисинија, обухватало је територију данашњих држава Етиопије и Еритреје. На врхунцу своје моћи обухватало је делове јужног Египта, источног Судана, Јемена и запад Саудијске Арабије.

То царство трајало је од 1137. године (ако се почетак рачуна од првих владара из Династије Загај) све до 1974, кад је свргнут последњи цар Хајле Селасије у војном удару.

Својевремено је словило за најстарије царство на свету, и било је једина изворна афричка политичка творевина која је одолела ударцима колонијализма у 19. веку.

Идеализам

Идеализам представља филозофско становиште о приоритету идеје у односу на материјални свет.

Два основна типа идеализма су: метафизички идеализам, који спекулише о идеалној реалности и епистемолошки, односно сазнајни идеализам, по којем, у процесу сазнања ум једино може докучити психичке ствари, односно да је предмет спознаје увијек условљен могућношћу његове перцепције. Метафизички идеализам је директно у супротности са материјализмом, погледом по којем основну супстанцу свега постојећег чини материја.

Империјализам

Империјализам је политика проширења контроле или доминације за страним ентитетима у циљу припајања и/или одржања империје било кроз директно територијално освајање или преко индиректних метода наметања контрола на политику и/или економију других земаља. Термин је често коришћен да опише политику једне земље која одржава колонијалну зависност и доминацију над другом удаљеном земљом, без обзира на чињеницу да ли доминантна земља себе назива Империјом. Империјализам се сматра видом фашизма након Другог светског рата.

Својствен је посебно великим силама које су тежиле новим тржиштима и остварењу превласти у светским размерима.

Тада су основани противнички савези светских велесила, такозвани Тројни савез (Немачка, Италија, Аустроугарска) и Антанта (Русија, Енглеска и Француска). Државе тројног савеза биле су незадовољне поделом колонија, док су државе Антанте биле врло задовољне том поделом.

Контекст комуникације

Контекст комуникације је свака ситуација у којој се комуникација одвија и коју одређује број учесника, време одигравања, карактеристике простора, узраст и пол учесника, као и додељене улоге и претходно искуство.

Креолизација

Креолизација је процес апсорбирања вредности друге културе. Супротан концепт је хомогенизација (просечење) или декреолизација. Културе се подвргавају креолизацији услед фузије распршених елемената који су и хетерогени и карактеристични за овај медијум.

У лингвистици се термин креолизација односи на стварање као резултат интеракције два или више језика новог језика, помешаних у вокали и граматику. У процесу креолизације, изложен контактима са другим језицима, језик се постепено поједностављује. На Балкану се разуме као балканизација језика. Тако су на основу католичке пропаганде у 17. веку створени илирски, албански (из Албанском краљевству) и румунски језик (из Ердељ). Прва се развила у 19. веку у српскохрватски.

Лезбијски феминизам

Лезбејски феминизам је културни покрет и критичка перспектива, најутицајнији у 1970-им и раним 1980-им (првенствено у Северној Америци и Западној Европи), који охрабрује жене да усмеравају своју енергију према другим женама, а не према мушкарцима, и често заговарају лезбејство као логичан резултат феминизма.Кључне мислитељке и активисткиње су Шарлот Банч, Рита Меј Браун, Адриен Рич, Одри Лорд, Мерилин Фрај, Мари Дали, Шила Џефриз, Барбара Смит, Пат Паркер, Маргарет Слоун-Хантер, Шерил Кларк, Глорија Анзалдуа, Чери Морага, Моник Витиг и Сара Ахмед (мада се последња два имена чешће везују за појаву квир теорије).

Лезбејски феминизам настао је почетком 1970-их због незадовољства феминизмом другог таласа и покретом за ослобођење хомосексуалаца.Као што је изјавила лезбејска феминисткиња Шила Џефриз, лезбејски феминизам се појавио као резултат два процеса: „лезбејке из покрета за ослобађање жена су почеле да стварају нову, изразито феминистичку политику лезбејки, док су лезбејке из покрета за ослобођење хомосексуалаца напустиле исти како би се придружиле својим сестрама”.Према водећој канадској новинарки и феминистичкој активисткињи, Џуди Ребик, лезбејке су биле и заувек биће у срцу женског покрета, док су њихова питања била невидљива у истом покрету.Црни лезбејски феминизам појавио се као одговор на лезбејски феминизам који није успео да укључи питања класе и расе као извора угњетавања заједно са хетеросексуалношћу.

Једна од кључних тема лезбејског феминизма је анализа хетеросексуалности као институције. Лезбејски феминистички текстови раде на денатурализацији хетеросексуалности и, на основу те денатурализације, на истраживању корена хетеросексуалности у институцијама као што су патријархат, капитализам и колонијализам. Поред тога, лезбејски феминизам заговара лезбејство као рационални резултат отуђења и незадовољства овим институцијама.

Монархизам

Монархизам је политичка идеологија која заговара очување или обнову монархије као друштвеног уређења неке државе. Представља шири појам од ројализма чији се сљедбеници залажу за конкретног монарха или династију на челу државе. Будући да се залажу за обнову монархије у државама са постојећим републиканским режимом, њихова је идеологија у супротности са републиканизмом.

Неоколонијализам

Неоколонијализам или нео-империјализам је пракса коришћења капитализма, глобализације и културалног империјализма како би се остварио утицај над земљама у развоју уместо директне војне контроле (империјализма) или индиректне политичке контроле (хегемоније). Овим изразом критичари данашњих развијених земаља означавају њихову патерналистичку или угњетавачку политику према неразвијеним земљама, најчешће земљама Трећег света. У ужем смислу се под тиме такође означава настојање европских држава, односно некадашњих колонијалних сила да пошто-пото очувају своје преостале прекоморске поседе. У најчешћем смислу израз неоколонијализам означава настојање бивших колонијалних, односно других великих сила да бивше колоније или зависне државе, користећи разне методе, најчешће економске, политичке, културалне и друге врсте притисака, ставе под свој сферу утицаја и упркос њиховој формалној независности, одрже у подређеном положају. Израз неоколонијализам, који је први користио гански вођа Кваме Нкрума, се осим за бивше колонијалне силе често користи и за опис политике САД према Латинској Америци.

Охлократија

Охлократија (грч. οχλοκρατια, лат. ochlocratia) је назив који се користи за владавину руље или масе људи, односно њену способност да утиче на уставне власти.

Полибије види опасност деградације демократије у охлократију када њене врлине пропадају, те маса људи даље немају за циљ интерес свих већ једино своје и својих групација.

Револуција

Револуција је, у општем случају, радикална промена друшвених односа. У политичком означава корениту промену друштвеног уређења. Реч револуција значи преобрат. У неким револуцијама учествује велики број људи, или чак већина неке социјалне групације или народа, док у неке револуције води само мала група револуционара.

Републиканизам

Републиканизам је политичка идеологија која проповједа републику као друштвено уређење неке државе, односно нужност њеног увођења у државама које су по свом уређењу монархије.

Заговорници републиканизма су по правилу заговорници и социјалистичких, а ређе и либералних идеја. Као главни аргумент у прилог укидања монархије и увођења републике се наводи да шеф државе (монарх) који долази на власту путем насљедног права неспојив са савременим идеалима једнакости свих грађана, као и да насљедни шеф државе не одговара никоме, односно важнији му је лични интерес од јавног.

Сеул

Сеул (кореј. 서울 / 서울특별시, значење: престоница, слушај ) главни је град Јужне Кореје (Република Кореја) и са 10.924.870 становника (2006) један је од најнасељенијих градова на свету. Налази у северозападном делу земље на реци Хан. Сеул је био престоница Кореје од 29. новембра 1394. до јапанске окупације 1910. Установљавањем Јужне Кореје (1948) постао је главни град државе, изузев у кратком времену за време Корејског рата.

Сеул се налази јужно од Корејске демилитаризоване зоне, на реци Хан. Град је политички, културни, друштвени и економски центар Јужне Кореје. Такође је и центар међународног бизниса, финансија, мултинационалних коропорација и светских организација. Пошто је и главни град једне од најмоћнијих светских привреда, његов глобални статус је у сталном порасту. Данас је један он најочитијих симбола корејске привреде („Чудо на реци Хан”).

Област главног града Кореје обухвата градове Сеул, велику луку Инчон и друге сателитске градове. У њој укупно живи 24,5 милиона становника. То је по броју становника друга највећа агломерација на свету. У Сеулу живи скоро четвртина целокупне популације Јужне Кореје, а у области главног града живи скоро половина Јужнокорејанаца. Сеулом директно управља влада Кореје. Град је подељен на 25 градских дистрикта. Густина становништва у Сеулу је тако велика да га сматрају једним од „најдигиталнијих” градова у данашњој глобално повезаној економији. У граду је регистровано више од милион возила који стварају огромне саобраћајне гужве које трају до поноћи. Област главног града Сеула, са великим градском луком Инчон, транспортним појасом и пространим резиденцијалним подручјем Сеонгнам, једно је од најнасељенијих места на свету. Последњих година градске власти су предузеле опсежне мере за заштиту града од ваздушног и воденог загађења, што је резултовало чистијом атмосфером, иако је ваздушно загађење и даље врло проблематично.

У Сеулу су одржане Летње олимпијске игре 1988. Овде се налазе Сеул Метрополитан библиотека и Национална библиотека Кореје.

Танзанија

Танзанија (свах. Tanzania), или званично Уједињена Република Танзанија (свах. Jamhuri ya Muungano wa Tanzania), држава је у источној Африци. Граничи се са Кенијом и Угандом на северу, Руандом, Бурундијем и ДР Конгом на западу, Замбијом, Малавијем и Мозамбиком на југу, и Индијским океаном на истоку. Име је добила по Тангањики, континенталном делу државе, и острву Занзибар.

Уједињене нације су 2016. године процениле да популација Танзаније износи 55.572.201. Становништво се састојало од неколико етничких, лингуистичких, и религиозних група.

Земља је била члан Комонвелта све до стицања независности 1961. Тангањика се 1964. ујединила са Занзибаром и острвом Пемба чиме је настала Уједињена Република Тангањика и Занзибар, касније преименована у Уједињена Република Танзанија. Танзанија је председничка конституциона република. Године 1996. престоница Танзаније је премештена из Дар ес Салама у Додому, где је лоцирано председниково седиште, Народна скупштина, и део министарстава. У бившој престоници је већина владиних установа, а то је и највећи град земље, главна лука, и водећи комерцијални центар. Танзанија је једнопартијски вођена држава са социјалистичком-прогресивном Партијом револуције на власти.Неке од праисторијских популационих миграција у Танзанију обухватају јужне кушитске говорнике који су се преселили јужно из Етиопије; источне кушитске народе који су се доселили у Танзанију са севера језера Туркана пре око 2.000 до 4.000 године; и јужне Нилоте, укључујући Датоге, који потичу из региона данашње границе Јужног Судана и Етиопије, одакле су дошли пре око 2.900 и 2.400 година. Ове миграције су се одвиле у истом периоду као и насељавасе Машарики Бантуа из Западне Африке у области Викторијиног и Тангањика језара. Они су накнадно мигрирали преко остатка Танзаније пре 2.300 и 1.700 година.Европски колонијализам почео је на копненом делу Танзаније током касног 19. века кад је Немачка формирала Немачку источну Африку, која је потпала под Британску власт након Првог светског рата. Копненим делом је управљано као Тангањиком, док је Занзибарски архипелаг остао као засебна колонијална надлежност. Након стицања независности 1961. и 1963, два ентитета су се спојила у априлу 1964, чиме је формирана Република Танзанија.Танзанија је планинска и густо пошумљена на североистоку, где је планина Килиманџаро лоцирана. Три од афричких Великих језера су делом унутар Танзаније. На северу и западу леже Викторијино језеро, највеће афричко језеро, и језеро Тангањика, најдубље језеро овог континента, познато по својим јединственим врстама рибе. Каламбо водопади у југозападном региону Руква су други по величини водопади у Африци, а лоцирани су у близини југоисточне обале језера Тангањика на граници са Замбијом. Источна обала је топла и влажна, са Занзибарским архипелагом у близини обале. Конзервациона област Менајског залива је Занзибарска највећа поморска заштићена област.

Говори се преко 100 различитих језика у Танзанији, што је чини лингвистички најразноврснијом земљом у Источној Африци. Земља нема de jure званични језик, мада је национални језик Свахили. Свахили се користи у парламентарним дебатама, у нижим судовима, и као медијум за подучавање у основним школама. Енглески се користи у спољној трговини, у дипломатији, вишим судовима, и као медијум за наставу у средњем и вишем образовању, мада Танзанијска влада планира да у потпуности прекине са употребом енглеског у образовању. Апроксимативно 10 % Танзанијанаца говори Свахили као матерњи језик, и до 90 % га користи као други језик.

Француска

Француска (франц. La France), званично Француска Република (франц. République française), држава је у западној Европи. Француској припадају и прекоморске територије, од којих Гваделуп, Мартиник, Француска Гвајана и Реинион, Мајот (у Индијском океану) представљају пуноправни део француске републике. Површина Француске (рачунајући и њене прекоморске поседе) је 640.679 km², а њеног европског дела око 547.030 km². По површини је 42. држава у свету, а трећа у Европи после Русије и Украјине и највећа у Европској унији. Граничи се са Белгијом, Луксембургом, Немачком, Швајцарском, Италијом, Монаком, Шпанијом и Андором и има излаз на Атлантски океан и Средоземно море. Преко ових ван-европских територија, Француска се граничи и са Бразилом, Суринамом и Холандским Антилима. По процени из 2009. Француска је имала 65.073.482 становника. Главни и највећи град Француске је Париз, а остали већи градови су: Марсељ, Лион, Тулуза, Ница, Нант, Стразбур, Бордо, Лил и Тулон.

Територија савремене Француске је скоро иста као и територија античке Галије, коју је насељавало келтско племе Гали. Галију је покорио Рим у 1. веку п. н. е. У 4. веку, германска племена, од којих су најзначајнији Франци, су се населили на територију Галије. Франачка држава је свој врхунац имала крајем 8. и почетком 9. века. Уговором из Вердена (843), Франачко царство је подељено на три дела, а из њеног западног дела развила се данашња Француска. Француска је била једна од највећих светских сила од краја 17. века. Она је у 18. и 19. веку, створила велику колонијалну империју широм Северне Америке, западне Африке и југоисточне Азије.

Француска је један од оснивача Уједињених нација, НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније. Такође је једна од пет сталних чланица Савета безбедности и нуклеарна сила.

Хо Ши Мин

Хо Ши Мин (виј. Hồ Chí Minh, изговор: hô̤ tɕǐmɪŋ послушај ) рођен као Nguyễn Sinh Cung и такође познат као Nguyễn Ái Quốc (19. мај 1890—2. септембар 1969) био је председник Демократске Републике Вијетнам од њеног проглашења 1945, један од оснивача Комунистичке партије Индокине 1930. Током Другог светског рата био је вођа герилаца у борби против Јапана, а потом један од лидера отпора против колонијалних трупа Француске у Индокини (1946 — 1954).

Земља
Опште
теме
Дубоки
свемир

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.