Козаци

Козаци (рус. казаки, укр. козаки, пољ. kozacy) су настали као заједнице слободних војника-коњаника. Појавили су се у 15. веку у степама јужне Русије, као одбрана од упада азијских номада. Чинили су их руски и украјински сељаци и известан број татарских пребега. До 18. века били су делимично независни од Руске Империје, а после тога су служили као коњица. У царској Русији су били ослобођени плаћања пореза, али су зато увек били спремни за полазак у рат. Њихови предводници су се звали атамани или хетмани.

Највише Козака је живело у областима око река Урал, Дон и Дњепар. По региону у коме су живели, разликујемо: украјинске, донске, уралске, кубанске, запорошке, сибирске и друге козаке. Уралски и оренбуршки козаци су одиграли кључну улогу у колонизовању Сибира. Козаци су се прославили романом Ниолаја Гогоља Тарас Буљба.

Овај чланак је део тематске јединице
Козаштво
Козаштво у Русуји · Козаштво у Украјини
Козаци по регионима
Дунав · Буг · Банат · Запорожје · Слободска Украјина · Дон · Азов · Кубањ · Терек · Астрахан · Волга · Урал · Башкири · Оренбург · Сибир · Семиречје · Јенисеј · Иркутск · Јакутија · Бајкал · Амур · Усури · Камчатка · Персија
Историја козаштва
Хортицкая Сечь · Реестровое казачество · Поход за зипунами · Городовые казаки · Гетманщина · Войско Запорожское Низовое · Некрасовцы · Кавказское линейное войско · Станичные казаки · Славянский легион · Вольное казачество · Червонное казачество · Кубанская Народная Республика · Украинская держава · Всевеликое Войско Донское · Забайкальская Казачья Республика · Оренбургский Казачий Круг · Расказачивание · 9-я пластунская стрелковая дивизия · Казачий стан · Возрождённое казачество
Казачьи чины
Пластун · Приказный · Младший урядник · Старший урядник · Вахмистр · Подхорунжий · Хорунжий · Сотник· Подъесаул · Есаул · Войсковой старшина · Казачий генерал
Организация казачества
Гетман · Кошевой атаман · Атаман · Кош · Круг · Майдан · Полк · Паланка · Курень · Зимовник · Юрт · Станица· Августейший Атаман всех Казачьих войск
Казачьи атрибуты
Папаха · Нагајка · Шаровари · Жупан · Сабля · Шашка · Седло · Панталер · Пика · Напатронник · Черкеска · Кинжал · Револьвер · Винтовка · Узда · Подхвостник· Булава · Бунчук · Боболев хвост · Вальтрап · Галун · Жгут · Напатронник · Значки сотенные · Клейноды · Кушак · Лампас · Насека · Пернач · Темляк · Хорунжевка · Чекмень · Чепрак · Штандарт · Шестипер · Эполеты · Юфть · Якорь ·

Историја

Козаци се деле на две главне групе: Украјинске (Малоруске) и Донске. Од Малоруских козака потичу:

  • Запорошци и
  • слободски пукови Белгородске губерније, а од Донских:
  • Волшки,
  • Терски,
  • Гребенски,
  • Јајички и
  • Сибирски козаци.

Малоруски козаци

Малоруски козаци настали су 1320-их и 1340-их година на следећи начин: када су Татари под вођством свог хана Батија 1240. године освојили Кијев, опустошили су све околне земље, и од тог времена они су како у Кијеву, тако и у другим кнежевствима постављали и збацивали руске кнежеве. Видећи да је Русија поробљена и због тога слабија, велики литвански кнез Гедимин пође 1320. године на Кијевско кнежевство и победивши кијевског кнеза Станислава потпуно овлада градом Кијевом, у коме је касније постављао своје намеснике. С друге стране Пољаци 1340. године освојише сав онај део Русије који се данас назива Црвена Русија. То је навело многе Русе који су живели у тим земљама да, плашећи се туђинске власти, напусте своје домове и населе се на местима, у доњем току реке Дњепра. Број ових досељеника још више се повећао када су Татари 1415. по други напали Кијев и околна места, а нарочито 1417. године када је пољски краљ Казимир присајединио Кијевско кнежевство Пољској круни, и када су се убрзо затим Пољаци почели ту насељавати, прогањајући и вређајући народ, тако да су људи морали да беже својим земљацима који су раније избегли. Ови бегунци насељавали су се све до река Буга и Дњестра и у земљама које леже између ових двеју река и Дњепра. Да би се заштитили од сталних упада и напада Пољака, Литванаца и Татара основали су војску и подигли градове и села. Млади и храбри крстарили су преко лета по степи и причињавали велике невоље Татарима и Турцима. На тај начин они су за Пољску и Литву представљали бедем и штит од тих непријатеља. Неки пољски краљеви видели су у томе своју корист и не само што нису ометали Русе у овим походима него су се трудили да придобију њихову наклоност и да заведу већи ред међу њима. Зато су им дали разне повластице и привилегије, чиме су их чврсто везали уз себе. Да би их боље заштитио од турских и татарских најезди, краљ Сигисмунд I преселио их је више Дњепарских прагова, поклонивши им за насељавање велику територију. Краљ Стефан Батори, основавши од њих 1576. године шест пукова, сваки по хиљаду људи, одредио је сваком пуку посебног команданта, а над свима једног главног команданта са пољском титулом хетман, коме је ради већег угледа подарио:

Народу је дозволио да се насељава у околини овог града чак до Кијева, а територији на источној страни додао још 10 миља земље. Тада су одређене и главне старешине, и то: коморски судија, писар и есаул.

Порекло имена Козак

Руси који су побегли на Дњепар, раније нису били козаци, него су то име добили од Татара. Козак на татарском језику значи лако наоружан војник који наноси штету непријатељу чешће најездом, него организованим нападом, а означава и најамног војника или човека који брије главу. Руси који су бежали од литавске и пољске власти, као што смо већ споменули, насељавали су се у крајевима где су живели Татари и примили су све татарске обичаје, једном речју постали су исти као и Татарски козаци, којих је међу тамошњим Татарима било веома много, и одатле је потекло име руских козака, који су у земљама добијеним од краља Стефана слободно живели само до његове смрти. Његов наследник краљ Сигисмунд III забранио је козацима да нападају Турке и укинуо им је самоуправне установе. Пољаци су захтевали да козачки атаман буде потчињен краљевском хетману. Пољске велможе подигле су у Малој Русији села у која су дошли римокатолички свештеници, а у Кијеву је постављен римски епископ. Ту су изграђени каштели, манастири и католичка училишта, с једном једином намером: да се распространи католичка вера. На сабору одржаном у литванском граду Бресте 1598. године, већи део малоруског свештенства пришао је Римској цркви. Ови поступци пољског краља огорчили су народ, а нарочито козаке који су сматрали својом дужношћу да штите не само православље грчкоруске вере већ и привилегије свог народа и отаџбине. Зато су они водили дугогодишњи рат са Пољацима и на крају са својим тадашњим хетманом (којега су сами изабрали) Богданом Хмељницким одлучили да се припоје народу од ког су потекли и њихови преци, и тако су 1654. године признали власт руског цара, што су исте године учинили и сви градови и житељи са источне стране Дњепра заједно са главним градом Малорусије, Кијевом. Године 1650. горе поменути Хмељницки имао је под оружјем око 40 хиљада које је поделио на 15 пукова, од којих је већина живела на западној обали Дњепра. Касније је козачка војска нарасла на 60 хиљада и подељена је на 10 пукова, којима је одређено место на источној обали Дњепра, и који су добили имена по тамошњим већим градовима.

Запорошки козаци

Између Малоруских и Запорошких козака у почетку није било никакве разлике јер су у прво време и једни и други били Запорошци, зато што су живели иза прагова. Краљ Сигисмунд I преселио је знатан број козака изнад прагова, као што смо већ рекли. Оне који су остали испод прагова, Пољаци и Руси називали су Запорошцима или Запорошким козацима, то јест козаци који живе иза прагова. Прагови су стене (или водопади) у рекама низ које вода тече великом брзином. Таквих порога са различитим именима има 12 или 13 и они од ушћа реке Самаре заузимају велико пространство у Дњепру. Главно боравиште Запорошких козака зове се Сеч или Сеча, што означава засеку, ров или неко друго слично утврђење. Ова Сеча настала је у време пољског краља Сигисмунда I. У почетку, до поделе на козачке пукове, Сеча је била место на коме су се сви који су хтели да покажу своју храброст у ратовању, састајали, бирали свог вођу и договарали се о походима. Касније је Сеча постала стално боравиште неожењених људи који су се, оставивши све друге послове, бавили само војним вештинама. Њихова Сеча је место окружено простим земљаним ровом, јер тај народ не очекује заштиту утврђених градова, него своје храбрости.

Location of Cossack Hetmanate
Локација запорошких козака

Донски козаци

Донски козаци су име добили на исти начин као и Малоруски козаци. Земљама у којима они живе владали су Татарски козаци. Руси су дошли у њихова места и у свему постали онакви какви су били ти Татарски козаци, па су по њима и добили име. Пошто су, углавном били неожењени, први представници тог козачког народа отимали су жене од Татара у рату. У заробљеништво су одводили и многе Татаре и прихватали њихове бегунце примајући их у своје друштво. Овакав живот и мешање руске и татарске крви учинили су да Донски козаци много личе на Татаре. Руска насеља на Дону и рекама које се уливају у њега нису одједном настала на читавој територији Донских козака. Добар прихват првих досељеника и попустљивост старешина увек су привлачили много добровољаца. На рекама Дону, Доњецу, Медведници, Хопри и Бузулуку налази се 130 градова и 11 насеља којима владају Донски козаци. Њихова земља се дуж река Дона и Хопре са југа на североисток протеже 700, а од истока на запад 400 врста. Черкаск је главни град Донских козака, у њему су њихове највише старешине, које се по татарском обичају називају атамани, имају своје куће. У 1805, главни град преселио у Новочеркаск, оснивач града био је Атаман Матвеј Платов. Ту се чувају топови и друго наоружање, а за време рата козаци доносе у град своје највредније ствари на чување, и окупљају се у њему када по уведеном народном управљању у заједничким пословима треба да се посаветују, или када треба да крену у рат.

Галерија слика

Repin Cossacks

Одговор запорошких Козака османском Султану Мехмеду IV . Слика Иље Рјепина од 1880 до 1891.

22. Kozak z golovoju tatarina

Козак са главом Татарина, цртеж Тимофеја Калињског из 1786.

Sergiy Vasylkivskiy- Cossack

Запорошки Козак, цртеж Сергеја Василијковског из 1900.

Surikov Pokoreniye Sibiri Yermakom

Јермаково освајање Сибира, слика Василија Сурикова

Józef Brandt - Powrót zwycięzców

Козак

Види још

Литература

Спољашње везе

1. козачка коњичка дивизија

Прва козачка коњичка дивизија Вермахта формирана је током лета 1943. од козачких антисовјетских добровољаца и одабраних регрутованих заробљеника Црвене армије. Почев од септембра 1943. налази се у саставу 69. резервног корпуса Друге оклопне армије који је био задужен за територију северно од Саве. Поред ангажовања у корпусним операцијама против НОВЈ у Срему и Славонији, Друга оклопна армија употребљавала је делове ове јединице и у операцијама јужно од Саве.

У новембру 1944. проглашена је СС-формацијом.

У јануару 1945. развијањем из њеног састава формирана је и Друга козачка коњичка дивизија, са којом је заједно сачињавала 15. козачки коњички корпус. Ратни пут завршила је у јужној Аустрији, делом заробљена од Црвене армије, а делом од Британаца. Британци су свој део заробљеника предали Црвеној армији. Након предаје, њени припадници су већином стрељани.

Бела гарда

Бела гарда, Бела армија, Белогардејци или Бели покрет (рус. Белое движение) је била војно-политичка организација која је основана 1917. године, током Руског грађанског рата. Белогардејци су се борили против Црвене армије која је била војна формација основана од стране Совјета.

Богдан Хмељницки

Богдан Хмељницки (укр. Богдан Хмельницький; око 1595—6. август 1657) је био хетман запорошких козака у Украјини. Предводио је побуну против магната Пољско-литванске уније од 1648. до 1654. године. Циљ му је био да створи независну козачку државу. Са царском Русијом је склопио 1654. споразум о заједничком цару, па је тако Украјина уједињена са Русијом.

Жигански рејон

Жигански - Евенкијски национални рејон или Жигански улус (рус. Жига́нский национальный эвенкийский район, јакут. Эдьигээн улууһа) један је од 34 рејона Републике Јакутије у Руској Федерацији.

Налази се на сјеверу централног дијела Јакутије и окружен је на сјеверу Булунским, на истоку Евено-Битантајским, југоистоку Кобјајским, југозападу Виљујским и на запада са Ољонијским рејоном. Укупна површина рејона је 140.200 км².

Рејон се налази у Средњојакутској низији у источном подножју Верхојанских планина. Кроз рејон од југа ка сјеверу протиче ријеке Лена са много својих притока.

Административни центар је село Жиганск.

Насеље Жиганск су 1632. године основали руски Козаци под вођством Петра Бекетова. За пар деценија свога постојања, село се убрзано ширило, па је добило и статус варошице. Међутим, почетком XIX вијека оснивањем Верхојанска многи становници овог мјеста су преселили у нову варошицу, па је тако почела и стагнација Жиганска. Уредбом владе Русије, због најбројнијег народа у рејону, 2008. године ова територија је проглашена Евенкијским националним рејоном.

Укупан број становника рејона је 4.047 људи (2010). Становништво чине Евенки (47%), Јакути, те мањи број Руси, Евени и други.

Запорошки козаци

Запорошки козаци били су сталеж слободних људи и војника у Пољско-литванској унији и Руском царству од 16. до 18. века. Њихова војна организација, смештена на Дњепру у данашњој Украјини, називала се Козачки Хетманат или, званично, Запорошка војска.

Застава Украјине

Устав Украјине дефинише да је застава Украјине сачињена од две једнаке хоризонталне линије плаве и златне боје.

Порекло заставе је у честој употрени плаве и златне боје на грбовима у подручју Галиције, а и данашњи грб Лавова је златни лав на плавој подлози. Сличне заставе плаве и беле боје користили су и козаци.

Савремено порекло заставе је у националној револуцији из 1848. године. Први пут је том приликом на згради магистрата Лавова истакнута златно-плава застава. Иако је покрет остао без значајнијих политичких последица, новоформиране украјинске дивизије у аустријској војсци користиле су златноо-плаве заставе у својим ознакама.

Иако су оригиналне заставе из 1848. године биле заиста златно-плаве, с златном бојом као горњом, прелаз ка садашњем изгледу извршен је како би ширим слојевима украјинског становишта било лакше објашњено значење. Тако је настало уобичајено тумачење да застава представља небо изнад поља жита, које се одржало до данас иако нема везе са историјским настанком заставе.

Застава Украјине први пут је усвојена 1918. године као застава краткотрајне Украјинске Народне Републике. Поред тамније нијансе плаве, застава је у горњем левом углу имала украјински трозубац, који ће данас бити усвојен за грб Украјине. У совјетско време застава је замењена новом која је била у употреби до 1992. године.

Како су козаци мускетарима помогли

Како су козаци мускетарима помогли је 6. епизода цртаног филма Козаци. Снимљена је 1979. године. Режисер је био Владимир Дахно.

Како су козаци невјесте ослободили

Како су козаци невјесте ослободили је 3. епизода цртаног филма Козаци. Снимљена је 1973. године. Режисер је био Владимир Дахно.

Како су козаци олимпијци постали

Како су козаци олимпијци постали је 5. епизода цртаног филма Козаци. Снимљена је 1978. године. Режисер је био Владимир Дахно.

Како су козаци фудбал играли

Како су козаци фудбал играли је 2. епизода цртаног филма Козаци. Снимљена је 1970. године. Режисер је био Владимир Дахно.

Како су козаци чорбу кухали

Како су козаци чорбу кухали је 1. епизода цртаног филма Козаци. Снимљена је 1967. године. Режисер је био Владимир Дахно.

Козаци (цртани филм)

Козаци је украјински цртани филм направљен за вријеме СССР-а. Режисер је Владимир Аксентијевич Дахно, мада су у задњој епизоди режисери Дахно и Тадеуш Павленко.Главни јунаци тј. ликови су три запорошка козака: Бурмило (Верзила), Коротун и Силач (у режији се зову: Греј, Око, Тур).

Греј — висок козак који има веће бркове и црно-смеђу капу. Најчешће је обучен у црвено. Хитар је и разуман.

Око — низак козак који има дуге бркове. Носи бијелу мајицу и црвене чакшире. Енергичан је и ратоборан. Са собом носи пушку и има малог коња.

Тур — дебљи козак који има мале бркове. Носи бијелу мајицу и црвене чакшире. Стидљив је и сентименталан.Они су се упутили у невјероватну авантуру: упознали људе из других земаља и епоха, а чак и богове и ванземаљце.

Седам епизода је дугачко око 17 минута, а остале две епизоде „Како су козаци чорбу кухали“ и „Како су козаци со куповали“ трају око 8 минута. Година 1990-их су пуштене на видео касете.

Коњица

Коњица, или кавалерија (енгл. cavalry, нем. Reiterei, рус. конница), је род војске чије јединице дејствују на коњу, користећи се његовом брзином и снагом ради повећања маневарске способности и ударне снаге, али се могу борити и пешке. Разлика између коњице и тзв. пешадије на коњу (енгл. mounted infantry - драгуни) је у томе што се коњица првенствено бори у седлу, док драгуни користе коње само као превозно средство, а боре се пешице. Значај и улога коњице мењали су се кроз историју, зависно од развоја оружја и опреме, стратегијских и тактичких концепција, организације и степена обучености коњаника и коња.

Иако су древне културе, након припитомљавања коња, релативно брзо препознале користи од њихове употребе у рату, коњица је у свом традиционалном облику настала тек у степама централне Азије, где је савршено одговарала потребама и могућностима локалних номадских народа. Многе земље су касније увеле коњицу, замењујући дотадашње бојне двоколице.

Коњица се у Европи развила тек у средњем веку, с развојем технологије и узгојем коња који су били погодни за ратовање. У то време, она је постала главни род војске, чија је акција често била одлучујућа у биткама и ратовима. Пешадија је повратила примат тек у Новом веку, увођењем нове тактике и ватреног оружја.

Из тог разлога, коњица је почела постепено губити своје директне борбене улоге, тако да се средином 19. века користила углавном за извиђање, тзв. мали рат или гоњење пораженог непријатеља. Први светски рат коначно је указао на застарелост коњице у модерном добу, с обзиром на њене огромне логистичке захтеве, потпуно неоправдане у односу на њену борбену вредност. Иако је коњица коришћена у каснијим сукобима, све војске су је постепено укинуле, и замениле моторизоване и оклопне јединице, иако у неким деловима света коњица и даље игра корисну улогу због недостатка саобраћајне инфраструктуре.

Коњичке јединице у војскама данас играју искључиво церемонијалну улогу, док их полиција користи у сврху сузбијања уличних нереда.

Намски рејон

Намски рејон или Намски улус (рус. Намский район, јакут. Нам улууhа) је један од 34 рејона Републике Јакутије у Руској Федерацији.

Налази се у централном дијелу Јакутије и заузима површину од 11.900 км².

Цијели рејон лежи у Средњојакутској низији и кроз њега протиче ријека Лена са многим притокама.

Административни центар је село Намци, који се од главног града Јакутска налази на 84 км копном или 96 км воденим путем.

Први руски козаци су у овај рејон стигли почетком XVII вијека под командом Петра Бекетова. Након тога Намски рејон је имао значајну улогу у ширењу руског утицаја и на друге рејоне, све до оснивања Јакутска. Осим ширења политичког утицаја, Руси су у ове крајеве донијели и нову културу, те развили пољопривреду. Под овим утицајем рејон се равијао и кроз вијекове касније дао је многе познате личности из јакутске и руске историје.

Укупан број становника рејона је 22.879 (2010).

Већину становништва чине Јакути (97%), те мањи број Руса.

Станица

Станица или јурт (рус. Стани́ца, Юрт; укр. станиця) представљала је политички и привредни центар Козачких група углавном на југу Руске Империје. Станице су имале статус руралних општина и у њиховом саставу налазило се једно или више козачих насеља. У саставу станица су се налазили не само централни делови насеља већ и сва околна земљишта која су припадала козачким породицама. Станицама су управљали изабрани козачки атамани које су бирани од стране козачких породица, а сво земљиште које се налазило у границама једне станице било је у заједничком власништву свих козачких породица које су ту живеле. Сличан демократски систем расподеле власти и добара постојао је још само на подручју Новгородске Републике током средњег века. „Систем станица” је доживео потпуни колапс након Руске револуције за којом је уследила општа колективизација.

Станице су имале статус војних насеља и свака станица је била у обавези да у козачке војне одреде у зависности од потребе пошаље један ескадрон војника (од 65 до 75 војника). Куће у станицама су биле углавном изграђене од дрвета, а у средишту сваке станице налазила се православна црква, школа и пијачни трг (мајдан, рус. и укр. майдан). Како су радно способни мушкарци у станицама били предодређени за војну службу, највећи део привредних активности у њима обављале су жене. Унутар сваке станице обично се налазио млин, а на рубовима и гробље. Станице су неретко биле окружене и дрвеним бедемима који су их штитили од напада непријатеља. Атаман који је управљао станицом равноправно је делио земљу козачким породицама које су ту живеле, а све најважније одлуке које су се тицале свих становника станице доносиле су се уз учешће свих пунолетних мушкараца, односно представника свих породица.

Станица као тип руралног насељеног места одржала се и до данашњих дана у јужним деловима Русије − Адигеја, Волгоградска област, Дагестан, Ингушетија, Кабардино-Балкарија, Карачајево-Черкезија, Краснодарски крај, Ростовска област, Северна Осетија, Ставропољски крај и Чеченија.

По броју становника станице често премашују и мање градове, тако да су данас највеће станице у Русији Каневскаја (44.000) и Лењинградскаја (37.000) уједно и највећа сеоска насеља у земљи.

Стењка Разин

Степан Тимфејевич Разин или Стењка Разин (рус. Степан (Стенька) Тимофеевич Разин; 1630 — 16. јуна 1671. у Москви) био је атаман донских козака. Био је вођа устанка против Руског царства.

Стењка Разин је са својим људима од 1667. до 1669. био пират на Каспијском мору, борећи се против Персијанаца и пљачкајући њихове градове. Године 1670. кренуо је уз ток реке Волге. Језгро његове војске чинили су козаци, а њима су се брзо придружили сељаци, староверци и етничке и религијске мањине. Разинове јединице су заузеле и брутално опљачкале више градова, међу њима Астрахањ и Самару, тако да су устаници накратко контролисали велика подручја јужне Русије. У својим прокламацијама Разин је тврдио да му је циљ да искорени бојаре и друге моћнике, и да успостави козачку републику око Волге засновану на апсолутној једнакости. Велики пораз је доживео при опсади тврђаве Симбирск. Када су мобилисани племићи цара Алексеја, они су брзо сузбили устанак, а Разинова војска се распала. Дана 14. априла/24. априла заробили су га козаци из његове пратње. Касније је погубљен у Москви одсецањем удова и главе.

Разинов устанак био је један од многобројних устанака друге половине 17. века који су избили као последица појачане експлоатације кметова под царем Алексејем, што је узроковало масовну појаву одбеглих сељака. Његови почетни војни успеси су били везани за окупљање религијских фракција које нису припадале званичној Православној цркви.

Стењка Разин је опеван у бројним руским народним песмама. Композитор Александар Глазунов је као двадесетогодишњак написао симфонијску поему Стењка Разин, опус 13. Дмитриј Шостакович је 1964. написао кантату „Погубљење Стењке Разина“ за соло баритон, оркестар и мешовити хор.

Украјинци

Украјинци (укр. Українці) су источнословенски народ, који претежно живи у Украјини, где чини око 78% становништва. Украјинци су већим делом православне, а мањим делом гркокатоличке вероисповести. Говоре украјински језик, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Украјинаца укупно има око 40.000.000, од тога у Украјини 37.541.700, Русији 2.942.961, Канади 1.209.805, САД 961.113 и Казахстану 333.200.

По резултатима пописа из 2002. у Србији живи 5.354 Украјинаца, углавном у Војводини. У БиХ је 1991. живело 3.929 Украјинаца, углавном у околини Приједора, Прњавора и Лакташа.

Поред своје матичне земље Украјине, Украјинци, заједно са Русима и Молдавцима, чине један од три призната државна народа фактички независне непризнате државе Придњестровље. Украјинаца у Придњестровљу има око 29% и трећи су народ по бројности у тој земљи, после Молдаваца (32%) и Руса (30%).

Уст-Алдански рејон

Уст-Алдански рејон или Уст-Алдански улус (рус. Усть-Алданский район, јакут. Уус-Алдан улууһа) један је од 34 рејона Републике Јакутије у Руској Федерацији.

То је један мањи рејон у централном дијелу Јакутије. Најважније ријеке рејона су Лена и Алдан, који се улијева у Лену управо у овом рејону.

Први становници у рејону су били хангајски Јакути. Крајем XVIII вијека, у овај рејон стижу руски козаци, који подижу Ленску тврђаву око које се касније формирају прва права насеља.

Административни центар рејона је насеље Борогонци.

Укупан број становника рејона је 20.927 људи (2010). Становништво већином чине Јакути (98%).

Хетман

Хетман је титула највишег војног команданта у Пољско-литванској унији, и по важности долази одмах иза титуле краља. Ту титулу користили су и козаци у Украјини и Русији од 16. века, а користили су и хусити за време хуситских ратова у 15. веку.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.