Клесарски занат у Белој Води

Клесарски занат у Белој Води је традиционални начин обраде камена беловодског пешчара чије извориште су мајдани у залеђу села. Камен је седиментног порекла и јавља се у чак 25 топлих валера[1] беле, жуте и црвене боје,[2] што га чини пожељним и за израду мозаика.[3] Подаци из 1997. године говоре да је на простору Беле Воде измерено око 400 старих и нових површинских мајданских копова.[4]

Клесарски занат у Белој води води порекло из периода средњег века и у континуитету је очуван све до данас. Зато је 2012. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[2]

Ornament, Manastir Ljubostinja
Розета од беловодског пешчара, манастир Љубостиња
Манастир ЉУБОСТИЊА 02
Украси око прозора, манастир Љубостиња
Lazarica
Детаљи фасаде цркве Лазарице
Manastir Kalenic 3
Украсни детаљи на фасади, манастир Каленић

Историја

Клесарски занат у Белој Води води порекло из периода средњег века и у континуитету је, током око 600 година,[3] очуван све до данас. Беловодски камен кориштен је за зидање и израду украсних елемената (розете, портали, оквири прозора, аркаде, венци и други украси) на црквама моравске школе, затим за надгробне споменике, а касније и на бројним чесмама у Крушевцу и Великој чесми у Белој Води (сазидана 1847. године).[2]

У 19. и 20. веку беловодски камен кориштен је за израду мостова, вијадуката. У периоду после Првог светског рата француска фирма Батињол користила је овај камен за изградњу многих значајних објеката у Београду. Министарство трговине Краљевине Срба Хрвата и Словенаца је у периоду од 1920. до 1924. године организовало школу клесарства у Белој Води - Моравску споменарску школу и тамо слало најбоље стручњаке да обучавају клесаре. Захваљујући овоме клесарски занат се у овом селу толико омасовио да је 1930. године основана Каменорезачка задруга. Моравска споменарска школа је била доминантна у централној Србији све до 60-их година 20. века.[2]

Крајем 20. века клесарски занат у Белој Води почео је да замире.[3] До прекида масовне експлоатације камена је дошло у тренутку када су многе ствари престале да се раде ручно.[4] Зато је у Крушевцу 2015. године, у Политехничкој школи "Милутин Миланковић", отворено ново комбиновано одељење - клесари и дрворезбари, које ће покушати да настави традицију уметничког обликовања белог пешчара.[1]

Клесарски занат у Белој Води данас

Од 1975. године У Белој Води одржава се традиционална културна манифестација „Беловодска розета”.[3] Ова манифестација се одржава сваке године средином јула месеца у Парку скулптура у белој Води. Почев од 1988. године, у знак признања за уметнички, културни и научни допринос српској култури, заслужним појединцима додељује камена розета. Први добитник камене розете била је Десанка Максимовић, а затим Матија Бећковић, Емир Кустурица и други.[5] Године 1995. у Белој Води почела је са радом и Вајарска колонија "Беловодски пешчар", а 2000. и Мозаичарска колонија "Младен Србиновић".[4]

Парк скулптура налази се у амфитеатру који је изграђен је 1987. године, према пројекту чувеног крушевачког архитекте Предрага Вертовшека. Амфитеатар је током Вајарске колоније „Беловодски пешчар“ 2001. године уобличен вајарским детаљима.[5]

Године 2009. у Белој Води отворен је Музеј клесарства и вајарства. У Музеју се поред великог броја вајарских експоната могу видети и фотографије розета од беловодског пешчара на цркви Светог Кнеза Лазара у Бирмингему, цркве Светог Марка у Београду, скала природних боја овог камена...[5] У Музеју клесарства и вајарства у Белој Води чувају се различите средњовековне уметнине, спомења, али и камена скулптура са натписима на језику за који се претпоставља да датира од пре 10.000 - 15.000 година. Нађена је на брду Градиште поред Крушевца.[4] Осим уметничких дела у овом музеју се чувају и праисторијске алатке, али и тоцила, поклопац за туршију, све израђено од беловодског пешчара.[3]

Године 2012. клесарски занат у Белој Води уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[2]

Године 2015. у Политехничкој школи "Милутин Миланковић" у Крушевцу отворено је ново комбиновано одељење - клесари и дрворезбари које ће покушати да настави традицију уметничког обликовања белог пешчара чија експлоатација у Белој Води крај Крушевца траје шест векова. Отварање овог одељења подржали су, између осталих и професор Велимир Каравелић и вајар Зоран Васиљковић.[1]

Мајсторство беловодских клесара

Мајсторство беловодских клесара – споменара огледало се у префињености обраде, слововезачкој вештини, архитектоници, ликовном обликовању и украшавању споменика. Беспрекорно познавање заната, специфична обрада која се темељи на дугој традицији, високе могућности обликовања беловодског пешчара утицали су на велику потражњу, како за каменом тако и за мајсторима, ради украшавања бројних цркава и манастира у земљи и иностранству.[2] Клесарско умеће наслеђивало се заједно са алатом и то одмах после ниже школе. Занат се напуштао једино ако се мајстор разболи од силикозе, и то између 30. и 50. године живота.[3]

Значајне грађевине грађене беловодским каменом

Narodni muzej - panoramio (3)
Зграда Народног музеја у Београду, некадашња зграда Управе фондова

Од беловодског камена саграђене су многе средњовековне цркве и манастире Моравске школе: црква Лазарица и манастири Каленић и Љубостиња, Манасија, Наупара, Велуће.[2]

После Првог светског рата српско-француска фирма „Батињол“ отпочела је изградњу Београда беловодским пешчаром, па је тако од 1931. године беловодски камен узидан у Цркву Светог Марка, палату Београд, зграду Поште, Хипотекарне банке, Француског културног центра, Мост краља Александра...[2][3]

У новијој историји од беловодског пешчара изграђене су црква Светог цара Лазара у Бирмингему у Енглеској (1967)[5], црква посвећена Спаљивању Моштију Светог Саве у Крњеву (1987),[6] Црква Светог Јована Крститеља у Ратини (2002). Осим тога, од беловодског камена рађени су и украси на Саборном храму у Подгорици, иконостаси у црквама у Белој Води, Шипову, Језеру, часна трпеза и камени стубови за цркву Богородице Љевишке и Светог Ђорђа у Призрену, иконостас за цркву манастира Лепавина у Хрватској, иконостас и крст за цркву манастира Бешка, трон и часну трпезу за цркву у Андријевици...[2]

Grafiti Branko's bridge, Belgrade

Детаљи Моста Краља Александра (данас Бранков мост) у Београду

St Mark Church Belgrade details

Детаљи цркве Светог Марка у Београду

Krnjevo

Црква у Крњеву

Црква Св. Јована Крститеља у Ратини

Црква Светог Јована Крститеља у Ратини

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Бабовић, С. (27. 9. 2015). „Беловодски клесари”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 „Klesarski zanat, Bela Voda”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Архивирано из оригинала на датум 19. 2. 2019. Приступљено 18. 2. 2019.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Бабовић, С. (21. 7. 2012). „Српски камен узидан у Белу кућу?”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Бабовић, С. (15. 7. 2015). „Камен клешу за Хандкеа”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 „Bela Voda”. Zvanična prezentacija. Turistička organizacija grada Kruševca. Архивирано из оригинала на датум 07. 02. 2019. Приступљено 18. 2. 2019.
  6. ^ autor:, Nesko. „Црква посвећена Спаљивању Моштију Св. Саве у селу Крњеву”. OrthPhoto. Приступљено 18. 2. 2019.

Спољашње везе

Зграда Управе фондова у Београду

Зграда Управе фондова се налази у Београду, на Тргу Републике, представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Од 1952. године зграду користи Народни музеј у Београду.

Клесар

Клесар (или и каменорезац) је занатлија који се бави обрађивањем камена.

Клесар изводи каменорезачке и друге радове од камена који су у већини случајева од привредног значаја. Мора да савлада обрађивање камене форме у већини случајева правилних као и алате који се употребљавају у клесарству.

Део клесара занатлије је савлађивање клесарских радова као што су извођење и ображавање камених просторних форми сложенијих камених елемената грађевинских и архитектонских конструкција, као што су различити делови и конструкције сводова, лукова купола и слично.

Манастир Љубостиња

Манастир Љубостиња се налази у близини Трстеника у атару села Прњавор и 9 km североисточно од Врњачке Бање. Припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве.

Манастир Велуће

Манастир Велуће се налази код истоименог места, недалеко од Трстеника и припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве.

Манастир Велуће се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Манастир Каленић

Манастир Каленић је женски манастир Српске православне цркве, припада шумадијској епархији. Налази се у близини Рековца и 12 km од села Опарић. Посвећен је Ваведењу Богородице.Манастир представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир Манасија

Манастир Манасија или Ресава, је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној „Моравској школи“. Припада Епархији браничевској Српске православне цркве.

Налази се на територији Поморавског округа, на око 30 km од ауто-пута Београд-Ниш, близу Деспотовца.

Манастир Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића почео је да се зида 1407, а градња је окончана 1418. године. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици, а освештена је о празнику Светог духа. Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена целина која се састојала од укупно 11 кула, од којих се истицала донжон кула, познатија као Деспотова кула. Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.

Током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији почетком XXI века, откривени су земни остаци, за које руководилац тих радова, археолог Марин Брмболић, сматра да припадају деспоту Стефану. ДНК анализа тих остатака је са 99,9378% тачности потврдила да се ради о сину кнеза Лазара.

Манастирски комплекс представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир Наупара

Манастир Наупара припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве, налази се у истоименом селу на обали Расине, код Крушевца.

Саборна црква у Подгорици

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици је главни и највећи православни храм у Подгорици.

Као саборна црква, средишњи је храм Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве.

Списак нематеријалног културног наслеђа Србије

Следи списак нематеријалног културног наслеђа Србије

Стара црква Светог Ђорђа у Призрену

Стара црква Светог Ђорђа у Призрену позната и као Руновића црква једна је од 33 православне цркве у овом граду и једна од многобројних у Епархији рашко-призренске. Ова црква, која се налази се у дворишту нове, истоимене Саборне цркве Светог Ђорђа у Призрену, изграђена је у 15. веку, као задужбина браће Руновић из Призрена.

Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Црква Богородица Љевишка

Црква Богородица Љевишка је древна српска православна црква у Призрену, задужбина краља Стефана Милутина. Црква је подигнута у периоду 1306—1307. године на остацима старијег катедралног храма из 13. века, који је такође заснован на месту још старије, ранохришћанске цркве. Црква је вековима била саборни, односно катедрални храм призренских епископа и митрополита Српске православне цркве.У стручној литератури и публицистици, придевак у називу храма јавља се у два основа облика, најчешће као Љевишка, а знатно ређе као Левишка. О пореклу и значењу овог назива постоје разна мишљења и претпоставке. Призренски топоним Љевиша забележен је у српским средњовековним изворима из 14. века, који сведоче о поседима Призренске епископије.

Црква Светог Јована Крститеља у Ратини

Црква Светог Јована Крститеља се налази у селу Ратина, насељеном месту на територији града Краљева. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Посвећена је рођењу Светог Јована Крститеља (Ивањдан), крсна слава цркве је 7. јула.

Црква Светог Марка у Београду

Црква Светог Марка на Ташмајдану грађена је од 1931. до 1940. године у непосредној близини старе цркве из 1835. године, према плановима архитеката Петра и Бранка Крстића. Обликована је у духу архитектуре српско-византијског стила. По општем градитељском решењу, архитектонским формама и полихромији фасада, овај храм је пројектован према великом узору, цркви манастира Грачаница. Опремање и украшавање храма још није завршено. То је била највећа православна црква у предратној Југославији до тада.

Црква Светог првомученика Стефана у Крушевцу

Црква Светог Првомученика Стефана, познатија као Лазарица, налази се у центру данашњег Крушевца, а подигао ју је, највероватније између 1377/1378. и 1380. године, кнез Лазар (1371 — 1389), као придворну цркву (раније су постојала мишљења да је реч о манастирској цркви) своје новосаграђене престонице, Крушевачког Града. Има основу триконхоса, а њена спољашњост је урађена на византијски начин, наизменичним ређањем реда тесаника и три реда црвене опеке. Црква, заједно са Раваницом, представља својеврстан почетак Моравског стила и припада грађевинама сажетог типа. Она је први објекат у Србији који је доживео стручну рестаурацију и конзервацију, што је обављено у периоду од 1904. до 1908. године, под руководством архитекте Пере Ј. Поповића. Пре њега, црква је, након ослобођења града од Турака, током 19. века доживела неколико аматерских обнова.

Заштитни радови на архитектури цркве и конзервација њеног иконостаса, из средине 19. века, је обављена 1989. године, а читав објекат се данас под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.