Клаудије

Тиберије Клаудије Нерон Цезар (лат. Tiberius Claudius Nero Caesar Drusus); Лугдунум, 1. август 10. п. н. е.Рим, 13. октобар 54.), познат и као Тиберије Клаудије Друз Нерон Германик (лат. Tiberius Claudius Drusus Nero Germanicus), био је четврти римски цар из Јулијевско-клаудијевске династије, а владао је од 24. јануара 41. до своје смрти 54. године. Рођен у Лугдунуму у Галији (данашњи Лион, Француска), од оца Друза и мајке Антоније млађе, био је први римски император рођен ван Италије.

Клаудије је сматран врло неприкладним за императора због својих физичких недостатака. Клаудије је био хром и имао проблема са говором, па га је очајна породица дословце искључила из јавног живота док није постао конзул, заједно са својим нећаком Калигулом 37 године наше ере. Ове мане су га можда спасле судбине која је снашла многе друге римске патриције у време чистки за Тиберијеве и Калигулине владавине.

Након убиства цара Калигуле и његове породице, Преторијанска гарда прогласила је Клаудија за цара, упркос противљењу сената који је покушао да поврати републику. Тиме је цар по први пут изабран од стране преторијанаца. Пошто није био у добрим односима са сенатом, током своје владавине, Клаудије се ослањао на подршку војске и царског чиновничког апарата. Многи од његових главних саветника, попут личног секретара - Нарциса, били су ослобођени робови.

Клаудије је предводио војни поход на Британију, који је почео 43. године и током наредних неколико деценија довео већи део данашње Енглеске и Велса под римску власт.

Између осталог, Клаудије је остао упамћен по својим неуспешним браковима. Антички извори наводе да је Клаудија отровала његова четврта жена и нећака, Агрипина Млађа, сервиравши му порцију отровних печурака.

Клаудија је наследио Агрипинин син, Нерон.

Клаудије
Claudius crop
Биста цара Клаудија, Национални археолошки музеј у Напуљу
Пуно име
  • Тиберије Клаудије Друз
    (по рођењу)
  • Тиберије Клаудије Нерон Германик
    (касније)
  • Тиберије Клаудије Цезар Август Германик
    (након смрти)
Датум рођења1. август 10. п. н. е.
Место рођењаЛугдунум
Римско царство
Датум смрти13. октобар 54. н. е. (63 год.)
Место смртиРим
Римско царство
ГробАвгустов маузолеј
ДинастијаЈулијевци-Клаудијевци
ОтацНерон Клаудије Друз
МајкаАнтонија Млађа
Супружник(1) Плауција Ургуланила
(2) Елија Петина
(3) Валерија Месалина
(4) Агрипина Млађа
ПотомствоКлаудија Октавија, Британик, Клаудија Антонија, Клаудије Друз
Римски цар
Период24. јануар 4113. октобар 54. н. е. (13 год.)
ПретходникКалигула
НаследникНерон

Биографија

Младост

Клаудије је рођен 1. августа 10. године пре Христа у Лугдунуму (данас Лион, Француска) у Галији. Његов отац, Нерон Клаудије Друз био је старији син Ливије Друзиле, друге супруге цара Августа, из њеног првог брака са Тиберијем Клаудијем Нероном. Тако је Клаудије припадао Клаудијевској грани царске династије. Његов стриц, Тиберије, постаће цар 14. године.

Antonia minor pushkin
Биста Антоније Млађе, Клаудијеве мајке, Пушкинов музеј у Москви.

Клаудијева мајка, Антонија Млађа била је кћерка чувеног генерала и трујумвира Марка Антонија, из његовог брака са Августовом сестром Октавијом Млађом.

Клаудије је имао брата, Германика и сестру, Ливилу.

Клаудијев отац, Друз, умро је 9. године п. н. е. неочекивано током војне кампање у Германији, вероватно због болести. Клаудија је након тога одгајала мајка, која се није преудавала. Клаудије је био хром и имао је говорну ману, а када је то постало приметно односи са његовом породицом постали су веома лоши.

Његова мајка Антонија говорила је о њему као чудовишту и сматрала га неспособним и тупим. Од тада, Клаудија је вероватно одгајала бака, царица Ливија која га је третирала нешто блаже, али би му ипак често слала оштра писма у којима га је критиковала. Да би био дисциплинованији, предат је на бригу бившем возачу запрежних кола, пошто је породица претпостављала да је његово стање резултат лењости и мањка јаке воље. Ипак, у раној младости симптоми његове онеспособљености су скоро нестали, па је породица обратила више пажње на његово образовање.[1]

Чувени римски историчар Тит Ливије унајмљен је да буде Клаудијев учитељ историје. Клаудије је провео доста времена у друштву филозофа па се и сам цар Август зачудио вештини његовог говорништва, коју су римљани веома ценили и која је била централни елемент обазовања виших слојева римског друштва.

Клаудијева будућност чинила се светлом.

Политичка каријера

Drusus l'ancien Rome augGP2014
Нерон Клаудије Друз (Старији), римски генерал и отац цара Клаудија

Услед свог интересовања за историју, Клаудије је отпочео рад на историјату римских грађанских ратова током првог века пре нове ере. У том делу, Клаудије је вероватно био превише критичан према Октавијану, који је тада владао као Император Цезар Август. Ово је могло да подсети Августа да је Клаудије ипак унук његовог највећег ривала Марка Антонија, па су Антонија и Ливија брзо реаговале. Овај догађај вероватно је довео до мишњења у Клаудијевог породици да он није способан за јавне функције, пошто се показао непоузданим и није следио тадашњу свеприсутну климу ласкања Августу и култу његове личности.

У наредном периоду, Клаудије је остао скрајнут, и нису му чак ни указиване почасти као што је то био случај са осталим члановима царске породице. Када је Август умро 14. године, Клаудије - тада двадесеттрогодишњак - замолио је свог стрица, новог императора Тиберија, да му дозволи да отпочне своју политичку каријеру. Тиберије је одговорио дајући Клаудују церемонијалне конзулске почасти. Међутим, нове Клаудијеве захтеве Тиберије је одбио.

Пошто није успео, Клаудије је одустао од политичке каријере и водио приватан живот бавећи се историјом и књижевношћу. Упркос презиру своје сопствене породице, Клаудије је изгледа уживао поштовање међу народом. Одмах након Августове смрти, ред витезова (лат. equites) изабрао је Клаудија да буде на челу њихове делегације.

Када му је изгорела кућа, сенат је захтевао да буде обновљена о јавном трошку. Такође је захтевано да Клаудију буде омогућено да говори у сенату. Тиберије од одбио оба захтева, али наклоност коју је Клаудије уживао у јавности није нестала.

Наком смрти Тиберијевог јединог сина, Друза Јулија Цезара, поједини су подржали Клаудија као потенцијалног новог наследника. Како је у овом периоду настао врхунац страховладе Тиберијевог миљеника, Луција Елија Сејана, Клаудије се повукао из јавног живота и држао у позадини.

По Тиберијевој смрти, марта 37., нови император постао је Клаудијев братанац Гај, познатији под надимком Калигула. Након доласка свог нећака на власт, Клаудије се по први пут нашао на јавној функцији, и био изабран за конзула за годину 37. заједно са самим Калигулом. Упркос почетној наклоности, Калигула се непрестано изругивао Клаудију, збијајући шале са њим и понижавајући га пред сенатом. Према Касију Диону, Клаудије је био веома мршав и болестан пред крај Калигулине владавине, највероватније због стреса.

Калигулино убиство 41.

A Roman Emperor AD41 detail
Грат проглашава Клаудија за цара, Лоренс Алма-Тадема, уље на платну, 1871.

Калигула, његова супруга Милонија Цезонија и једногодишња ћерка Јулија Друзила убијени су у завери дела преторијанске гарде предвођених Касијем Херејом 24. јануара 41.. Нема доказа да је Клаудије учествовао у завери иако је могуће да је био обавештен о њеном постојању, будући да је сам напустио место на коме је његов братанац убијен, и то непосредно пред сам атентат.

Пошто су страдале Калигулина супруга и ћерка, постало је јасно да Хереја намерава да уклони све преостале чланове царске породице, чиме је и сам Клаудијев живот дошао у опасност.

Током хаоса који је уследио одмах након Калигулиног убиства, Клаудије је био сведок освете Калигулиних лојалних германских телохранитеља који су у знак одмазде за царево убиство ухватили и убили неколико недужних патриција, укључујући и неке Клаудијеве пријатеље. Клаудије је побегао и сакрио се у палати.

По традиционалној причи, преторијанац по имену Грат нашао је Клаудија како се крије иза једне завесе и онда га прозвао именом Германик: Ово је Германик, хајдемо га учинити нашим царем. Германик, Клаудијев старији брат, био је изузетно популаран генерал, и чак и дуго после своје смрти био је популаран у војсци.

Могуће је да је део преторијанске гарде већ планирао да учини Клаудија царем, а није искључено да је и сам Клаудије знао и учествовао у томе. Клаудије је прокријумчарен у преторијански камп, где је био под заштитом војника.

Избор за императора

Сенат се брзо састао; многи су заговарали повратак републике, али расправа се убрзо октерала око тога ко ће бити нови принцепс. Када се прочуло да је Клаудије под заштитом преторијанаца који су га извикали за цара, сенатори су захтевали да Клаудије буде доведен пред њих да би га потврдили за цара. Осећајући опасност, Клаудије је одбио. Поједини историчари, највише Флавије Јосиф, тврде да је Клаудија посаветовао да одбије овај предлог краљ Јудеје, Ирод Агрипа.

Напослетку је сенат био приморан да прихвати Клаудијев избор за цара. За узврат, Клаудије се сложио да аболира већину оних који су учествовали у завери против Калигуле. Ипак, римска маса захтевала је да се Калигулине убице казне, па је Клаудије наредио смрт Касија Хереје и још неколицине завереника.

Клаудије као цар

Освајање Британије и јавни радови

Claudius (M.A.N. Madrid) 01
Портрет императора Клаудија, Шпански национални археолошки музеј

Клаудије је био први император кога је на престо довела подршка преторијанаца, а не сената. Стога се Клаудије на почетку своје владавине ослањао на преторијанце. За време Клаудија, Римско царство поново се проширило, по први пут после Августа. Провинције Тракија, Норик, Ликија и Јудеја су анексиране али најважније је било освајање Британије 43. године. Сам Клаудије довео је значајна појачања римским снагама у Британији и отпочео припреме за офанзиву. Због његових напора, сенат га је почаствовао тријумфом.

Као император, Клаудије је обраћао посебну пажњу на право, и често се сам бавио правним случајевима. Међутим, лако је потпадао под туђ утицај а многи антички историчари критикују Клаудијеву правну активност наводећи да су његове пресуде често биле произвољне и нису се увек држале закона. Клаудије је такође решавао спорове у провинцијама. Ослободио је неколико градова пореза, али и потврдио права Јевреја широм римског царства. Бројни едикти издати су за време Клаудијеве владавине, један од познатијих тицао се статуса болесних робова. Уобичајна пракса била је да господари остављају своје болесне робове у храму бога медицине, Асклепија, уместо да им пруже помоћ, а онда их поново преузму у случају да преживе. Клаудије је објавио да ће робови који су напуштени на овај начин, у случају да преживе, постати слободни. Осим тога, господари који одлуче да убију своје робове да их не би лечили, могли су да буду оптужени за убиство.

Император се бавио и јавним радовима, а један од његових највећих доприноса је изградња зимске луке у Остији, као решење проблема несташица жита током зиме. Жито из Египта, који је претворен у провинцију у доба Октавијана Августа) могло се довозити и по лошем времену а Клаудије је обезбедио бројне привилегије за бродове и морнаре који би путовали у Египат и по зимском времену.

Односи са сенатом

Клаудије се веома трудио да побољша односе са сенатом. Одбио је титулу императора и залагао се да сенат активније учествује у доношењу нових закона, уместо да само одобрава предлоге цара.

Упркос томе, многи у сенату остали су непријатељски расположени према Клаудију. Неколико побуна подугнуто је против Клаудија што је резултовало погубљењем многих сенатора. Посебно незадовољство изазивало је то што се цар окружио ослобођеницима и поверио им важне фукције. Најпознатији царев сарадник, бивши роб, Нарцис, био је Клаудијев секретар задужен за цареву преписку а често се у царево име обраћао и војсци (што је био случај непосредно пред освајање Британије).

Клаудије и Преторијанска гарда

Због тога што га је за цара прогласила Преторијанска гарда, уместо Сената – био је први цар тако постављен – поједини коментатори су оспоравали Клаудијеву репутацију као владара (на пример Сенека). Штавише, он је био први цар који је користио мито да би обезбедио лојалност војске. Па ипак, потврда његових државничких вредности, за разлику од претходника Тиберија и Калигуле, доказана је његовом апотеозом после смрти и подизањем храма „Светом Клаудију“ на Келијском брду у Риму. Они који сматрају ово Агрипинино исказивање поштовања циничним ипак признају да, цинично или не, овакво поштовање није исказано његовим претходницима, што доказује да Клаудије није био омражен, каквим га сматрају поједини, и древни и модерни, историчари. Штавише, иако је Клаудијеву дивинизацију поништио његов наследник Нерон, поново је успоставио император Веспазијан.

Клаудије је био први император који је називан „Цезар“ само као израз части. (Он није имао легитимно право на име „Цезар“.) Од тада ће „Цезар“ постати део титуле сваког наредног римског императора, а из тога ће касније настати титуле немачког „Кајзера“ и руског „Цара“.

Бракови

Statue Claudius Vatikanische Museen
Клаудијева статуа на којој је приказан као Јупитер. Музеј у Ватикану

Упркос успесима које је постигао као император, Клаудијев приватни живот био је далеко од идеалног. Женио се четири пута, а историчар Светоније оптужује Клаудија да је лако долазио под утицај својих супруга као и да је био женскарош.

Са првом женом, Плаутилом Ургуланилом, Клаудије је имао сина, Клаудија Друза, који се угушио у раној младости. Клаудије се развео од Плаутиле због прељубе да би се недуго потом оженио Елијом Петином, Сејановом рођаком. Са Елијом је имао ћерку, Клаудију Антонију. Међутим, Клаудије се ускоро поново развео.

Негде између 38. и 39. године, након што се развео од своје друге супруге, Клаудије се оженио и трећи пут, Валеријом Месалином, која је била његова рођака и блиска кругу Калигулиних миљеника. Убрзо је Клаудију родила кћер, Клаудију Октавију а након његовог доласка доласка на престо, рођен је и син, Британик. Њихов брак завршио се катастрофом. Антички истиричари тврде да је Месалина била нимфоманка која је редовно варала Клаудија - Тацит чак наводи да је Месалина отишла толико далеко проституишући се да би се такмичила у томе ко ће имати више сексуалних партнера током једне ноћи. Према Тациту, Месалина је манипулисала Клаудијем, користећи свој утицај за гомилање личног богатства. Све је кулминирало када се Месалина 48. године јавно удала за свог љубавника Гаја Силија, док је Клаудије био у Остији. Није јасно да ли се претходно развела од Клаудија, а неки извори наводе да су Месалина и њен љубавник намеравали да свргну цара. Иако није јасно шта се заправо догодило и који су били Месалинини мотиви, она и Силије су на крају погубљени а Клаудије је тражио од преторијанаца да му обећају да ће га убити ако се поново ожени.

Ипак, Клаудије се поново оженио Агрипином Млађом, Германиковом ћерком (чиме је била Клаудијева братаница и блиска рођака) и Калигулином сестром. Клаудије се након скандала са Месалином осећао веома несигурним. Он је припадао Клаудијевској грани породице али не и Јулијевцима. Штавише, Клаудије није имао јасног наследника, пошто је Британик био дечак. Агрипина је била једна од преосталих Августових потомака а њен син, Луције Домиције Ахенобарб (будући император Нерон) био је један од последњих мушких чланова династије. Агрипина је показивала велике амбиције, она и њен син могли су послужити Клаудијевим непријатељима да се окупе против њега. Клаудије се на брак одлучио да би поново спојио две гране царске породице и окончао заваду која је постојала између Јулијеваца и Клаудијеваца а која је почела након Германикове смрти 19. године. Клаудије се оженио Агрипином 49., усвојио њеног сина Нерона.

Британик и Нерон именовани су за заједничке наследнике.

Смрт

Антички историчари слажу се да је Клаудије отрован, могуће печуркама, и да је умро 13. октобра 54. Ипак, извори се не слажу око детаља, док неки наводе да се цар налазио у Риму, други тврде да је био у месту Синеуса, али сви говоре да је Клаудијева супруга Агрипина била одговорна за његову смрт. Клаудије је отворено почео да жали због својих лоших бракова и можда намеравао да Британика прогласи за јединог наследника, будући да се он ближио зрелом добу. Агрипина је имала мотив да убије Клаудија, тако обезбеђујући престо свом сину Нерону, пре него што би Британик могао да ојача и осигура своја права као очев наследник.

Клаудијев пепео положен је у Августовом маузолеју а сенат и његов наследник, Нерон, одмах су га деификовали.

Антички историчари наводе да је Клаудије био великодушан и једноставан али га истовремено описују као крвожедног, окрутног и склоног да се брзо разгневи, што је и сам Клаудије признао, извињавајући се због свог темперамента. Клаудије је описан и као човек кога је било лако убедити и којим је било лако манипулисати. Међутим, нека преживела дела приказују Клаудија у другом светлу, као интелигентног, ученог, начитаног и савесног администратора са склоношћу ка детаљима и праведности. Ипак, његова личност махом остаје енигматична.

Клаудијеви научни радови

Искључење из јавног живота погодовало је Клаудијевој склоности за науком, нарочито историјом и лингвистиком. Док је још био дечак Клаудије је започео рад на римској историји коју је отворио убиством Јулија Цезара, да би затим прескочио неколико година и започео је поново завршетком грађанског рата. Историја је имала 43 поглавља. Написао је и двадесет поглавља о историји Етрураца и осам поглавља историје Картагине. Нажалост, ни једно од ових дела није сачувано.

Такође је предложио реформу римског алфабета додајући три нова слова.

Спољашње везе

Референце

  1. ^ Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Клаудије, IV
Претходник:
Калигула
Римски цар
Наследник:
Нерон
Јудеја

Јудеја означава географску област на Леванту. Појам је најраширенији у смислу римска провинција Јудеја. На тој територији раније је постојала стара Јеврејска држава.

Јудеја је од 6. године постала римска провинција. Још је 63. п. н. е. ову територију заузео Помпеј.

Помпеј је, освојивши ову територију, власт предао локалној владарској кући која је признавала вазални однос према Римском царству. Та јеврејска владарска кућа је доживела свој врхунац током владавине Ирода Великог који је постао краљ Јудеје на основу одлуке римског сената 37. године. Под његовом влашћу изграђена је једна велика лука. После Иродове смрти, 4. године п. н. е. краљевина Јудеја је подељена његовим синовима. Један од њих Ирод Архелај је после своје смрти предао власт над Јудејом римском цару Октавијану Августу 6. године.

Краљевина Јудеја је тако постала само део једне велике римске провинције која је била позната као Јудеја. 41. године, цар Клаудије је опет привремено вратио Јудеји слободу, именујући за краља Ирода Агрипу I. Када је овај умро 44. Јудеја је поново прешла под римску власт. Највеће искушење Јудеја је преживела током Првог римско-јеврејског рата, у време владавине Веспазијана и Тита, када је територија и становништво било у великој мери уништено. Нарочито су била велика разарања Јерусалима после дугачке опсаде тога града.

135. године, током устанка Бар Кохбе, Јудеја је прикључена Сирији у нову провинцију Сирија-Палестина. Тада је главни град Јудеје, Јерусалим, преименован у Елија Капитолина.

Јулијан Флавије Клаудије

Јулијан Флавије Клаудије (лат. Iulianus Flavius Claudius), у уском кругу неоплатоничара познат као Јулијан Филозоф (лат. Iulianus Philosophus), а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан Отпадник (лат. Iulianus Apostata), римски цар (361—363), рођен у Константинопољу 6. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

Јулијевци-Клаудијевци

Јулијевци-Клаудијевци, односно Јулијевско-клаудијевска династија, термин је којим се означавају првих пет римских царева, који су се на престолу налазили од 27. п. н. е., када је Октавијан Август успоставио поредак познат под називом принципат, до 68. године н. е., када је цар Нерон извршио самоубиство. Свих пет царева били су путем брачних веза и усвајања повезани с патрицијским римским родовима Јулијеваца (Ivlii) и Клаудијеваца (Clavdii).

Агрипина Млађа

Јулија Агрипина (лат. Iulia Agrippina), позната и као Агрипина Млађа (лат. Agrippina Minor), или Агрипинила (лат. Agrippinilla), а након 50. и као Јулија Августа Агрипина, (лат. Iulia Augusta Agrippina; 7. новембар 15. или 6. новембар 16 - 19/23. март 59.) је била римска царица и једна од истакнутијих жена из Јулијевско-клаудијевске династије. Била је праунука цара Августа, сестра цара Калигуле, синовица и четврта жена цара Клаудија, и мајка цара Нерона.

Агрипина Млађа је описана од стране древних и модерних извора као «немилосрдна, амбициозна, насилна и надмена». Многи римски историчари је оптужују за тровање цара Клаудија, али извештаји се разликују.

Алмагест

Алмагест (арап. الكتاب المجسطي‎, односно на латинизованом арапском, al-kitabu-l-mijisti, у преводу „Велика књига“) је латинизовани облик арапског назива математичко-астрономског трактата који је око 150. године саставио Клаудије Птолемеј.

Битка код Метаура

Битка код Метаура одиграла се 207. п. н. е. између Рима и Картагине близу реке Метаур. Битка је део Другог пунског рата и представљала је значајну римску победу. Римљани су спречили да Ханибал добије појачање. Тиме је значајно одређен смер Другог пунског рата.

Картагињане је водио Ханибалов брат Хаздрубал Барка. Требало је да дође са опсадним справама и појачањима да би Ханибал могао освојити Рим. Хаздрубал Барка је дошао из Шпаније копненим путем преко Алпа поновивши Ханибалов легендарни пут. Међутим, Хаздрубала Барку су чекале две римске армије, које су водили конзули Марко Ливије Салинатор и Гај Клаудије Нерон.

Гај Клаудије Нерон се борио са Ханибалом стотине километара јужније од реке Метаур. Усиљеним маршем стиже конзула Салинатора.

Његов марш није приметио ни Ханибал ни Хаздрубал. Његовим доласком Римљана има далеко више. У бици је било 30.000 Картагињана и 37.000 Римљана.

Хаздрубал Барка покушава да копира Ханибалову тактику из битке код Кане, па поставља своје најискусније војнике на крила, а свеже регрутиране у центар. Међутим центар је толико брзо поражен да ветерани нису ништа стигли да учине. Рим побеђује, а Хаздрубал гине у бици. Око 10.000 Картагињана је погинуло у тој бици. После битке Хаздрубалу одсецају главу, те односе и бацају у Ханибалов логор да му покажу знак тешког пораза.

Ханибал више није могао рачунати ни на какво велико појачање, а овом победом Рим је показао довољно велику снагу.

Гален

Аелије Гален или Клаудије Гален (грч. Κλαύδιος Γαληνός; септембар 129 – cca 200 / cca 216), чешто англицизмички Гален или познатији као Гален из Пергама, био је познати грчки лекар и филозоф у римском царству. Један је од најуспешнијих медицинских инстраживача из антике, који је утицао на развој различитих научних дисциплина, укључијући анатомију, физиологију, патологију, фармакологију и неурологију, као и филозофију и логику.

На Галеново разумевање анатомије и медицине примарно је утицала тадашња теорија хумора (познатог и као четири хумора – црни жуч, жути жуч, крв и флегм), као што су напредовали стари грчки лекари попут Хипократа. Његове теорије су имале велики утицај на западну медицину више од 1.300 година. Галенов опис анатомске грађе заснивао се на сецирању мајмуна, а посебно берберских макака и свиња, јер сецирање људи није било допуштено у његово доба. Ипак, нико га није надмашило све до штампаних описа и илустрација људске анатомије које је направио Андреас Везалијус у свом делу De humani corporis fabrica у 1543, где је Галенова физиолошка теорија примењена на ова нова опажања. Галенова теорија физиологије циркулативног система остала је неоспорна до 1221. године, када је Ибн ал-Нафис објавио своју енциклопедију медицине под називом As-Shamil fi Tibb, у којој је пријавио откриће плућне циркулације.Гален је себе видео као лекара и филозофа, како је написао у његовом делу под насловом Најбољи лекар је такође и филозоф. Гален је био веома заинтересован за дебату између рационалистичких и емпирицистичких медицинских секти, и његова примена непосредног посматрања, сецирања и вивисекције у обуци студената сматра се комбинацијом различитих приступа. Због тога се његово објашњење појма болести назива синтетичка концепција болести. Многа од његових дела су сачувани и / или преведена са оригиналног грчког језика, мада су многа уништена и нека која му се приписују сматрају се лажним. Иако постоји дебата о датуму његове смрти, он није био млађи од седамдесет година када је умро.

У средњовековној Европи Галенове списе о анатомији постале су носилац универзитетског курикулума средњовековног лекара, али због пропасти Западног римског царства они су веома претрпели застој и интелектуалну стагнацију. Међутим, у Источном римском царству и Абасидском калифату наставили су да се проучавају и прате. Неке Галенове замисли нису биле су тачне: он није сецирао људско тело. Грчки и римски табуи значили су да је сецирање обично забрањени у старим временима, али се у средњем веку то променило: медицински наставници и ученици у Болоњи су почели да сецирају људска тела, а Мондино де Лузи (око 1275–1326) је направила први познати уџбеник анатомије заснован на људском сецирању.Галенов опис рада срца, артерија и вена одржао се све до 1628, када је Вилијам Харви описао крвоток са срцем као погонском пумпом. Гален је извршио бројне експерименте са подвезивањем живаца како би поткрепио теорију, која важи и данас, да мозак управља свим покретима мишића преко централног и периферног нервног система.Галенови оригинални грчки текстови су у раном модерном периоду постали обновљени. Током 1530-их белгијски анатомист и лекар Андреас Везалијус преузео је пројекат да преведе Галенове грчке текстове на латински. Најславније дело Везалијуса, De humani corporis fabrica, био је под великим утицајем Галенског писма и облика.

Галијен

Публије Лициније Егнације Галијен (рођен 218. године, умро 268.) владао је Римским царством као савладар свог оца Валеријана од 253. до 260. године, а онда, после његове смрти, као самостални владар до 268. године. Био је на челу Царства када је оно било у дубокој кризи: упркос неким успесима, Галијен није успео да је савлада.

Квинтил

Квинтил (лат. Quintillus; умро 270. године) био је брат Клаудија II, а сам је постао цар 270. године.

Historia Augusta извештава да је постао цар после државног удара. Еутропије каже да су Квинтила изабрали војници, одмах после братовљеве смрти. Овај избор потврдио је сенат. Зонара тврди међутим да је Квинтила изабрао само сенат.

Но, оне јединице које су пратиле Клаудија у походу дуж Дунава нису знале за Квинтилов избор или га нису одобравале. Те легије су изабрале Аурелијана за цара.

Клаудије II Готски

Марко Аурелије Клаудије Готски (рођен 10. маја 213. или 214. године - умро јануара 270. године), познат под именом Клаудије II, владао је римским царством мање од две године (од 268. до 270.), али је током овог кратког периода био успешан и вољан владар.

Његово порекло није познато, али се убраја у Илирске цареве. Клаудије је вероватно био из околине Сирмијума у Доњој Панонији, или из Дарданије, тада у Горњој Мезији. Клаудије је био командант римске војске која је победила Готе у бици код Ниша септембра 268. године. Одмах затим Клаудије је задобио римски престо. Оптужбе да је тада убио свог претходника Галијена нису никада биле доказане. После доласка на власт, Клаудије је затражио од сената да поштеди живот Галијеновим рођацима и присталицама.

Клаудије, као и Максимин Трачанин био је варварског порекла.

Клаудије Птолемеј

Клаудије Птолемеј (II век) из Александрије, последњи од великих хеленских астронома, сакупио је целокупно дотадашње астрономско знање и објавио га у свом капиталном делу Велики зборник астрономије. Ово дело ће под називом Алмагест у Европу много векова касније донети Арапи.

У Зборнику Птоломеј је прихватио геоцентрични систем па је говорио је да су звезде закачене за небеску сферу, да се Земља налази у њеном центру, а да Сунце и планете (тзв. луталице) круже око Земље. Неравномерно кретање планета по небеском своду (јер оне праве петље, понекад иду „уназад") објаснио је кретањем по епициклима. Епицикл је кружница по којој се креће планета, а центар кружнице се креће око Земље.

Геоцентрични систем ће бити одбачен у 16. и 17. веку у корист хелиоцентричног система након Коперникових, Кеплерових и Галилејевих открића.

Константин II

Флавије Клаудије Константин (лат. Flavius Claudius Constantinus Augustus; рођен фебруара 317. године, погинуо 340. године) био је римски цар између 337. и 340. године. Био је најстарији син Константина Великог и Фаусте и био је рођен у Арлу.

Након смрти свог оца из 337. године, Константин II је постао цар заједно са својим браћом Констанције II и са Констансом. Његов део Царства обухватао је Галију, Британију и Хиспанију.

У почетку Константин II је био чувар свог брата Констанса који је добио Италију, Африку и Илирик. Када је Констанс одрастао, 340. године, Константин није желео да се одрекне туторства и напао је брата. Али, био је поражен код Аквилеје и погинуо је у бици. Констанс је добио братовљев посед.

Криза 3. века

Криза трећег века (позната као "војна анархија" или "криза Царства") је назив који се везује за период историје Римског царства између 235. и 284. године. Та велика криза је била узрокована спољним нападима, унутрашњим грађанским ратовима и економском кризом. Промене које је Царство доживело у том периоду у погледу институција, друштва, економског живота, религије биле су толико дубоке, да се Криза III века углавном тумачи као сам наговештај промене епохе, тј. наговештај доласка средњег века.

Током овог педесетогодишњег периода, свака од три велике опасности или невоље која је задесила државу је могла довести до краха Царства. Упркос што је по свакој разумној анализи Царство требало да престане да постоји, оно се одржало: томе су одлучно допринели способни цареви и коначно, Диоклецијанове мере, као и подела Царства.

Током Кризе III века, Царством је владало више од двадесет, или чак двадесетпет особа (тачан број није могуће утврдити, због великог броја слабо документованих владавина узурпатора). Највећи број владара у овом периоду имао је изузетно кратке владавине, а већину царева на престо су уздизали њихови војници.

Нерон

Нерон, пуним именом Нерон Клаудије Цезар Август Германик (лат. Nero Claudius Caesar Augustus Germanĭcus; рођен 37. године н. е., ступио на престо 54. године, убио се 68. год.) био је римски цар, наследник Клаудијев.

Био је син Гнеја Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе (15―59. н. е.), која је касније постала четвртом женом цара Клаудија, који је Нерона усвојио и прогласио за наследника. На рођењу добио је Нерон име Луције Домиције Ахенобарб (Lucius Domitius Ahenobarbus), након посвојења од Клаудија узео је име Нерон, што је наводно сабинска реч која значи »одважан«.

Нерон је своју владавину започео у слози са сенатом, пошто се до 62. године налазио под утицајем префекта преторија Афранија Бура и филозофа Анеја Сенеке, који су подржавали добре односе између принцепса и сената. Тежња Неронове мајке Агрипине да има пресудан утицај на свог сина довела је до реакције од стране Нерона, кога су енергично подржавали Бур и Сенека, па је Агрипина изгубила свој ранији значај на двору. Клаудијев рођени син Британик, кога је сада Агрипина хтела да стави насупрот сопственом сину, био је отрован, а затим је и сама Агрипина убијена по Нероновом наређењу.

Неронова владавина упамћена је по његовој екстраваганцији, амбициозним грађевинским подухватима, великом пожару у Риму, прогону хришћана и немирима у провинцијама. Нероновим падом са власти, окончана је владавина Јулијевско-клаудијевске династије, чији су чланови владали Римом више од једног века.

Пегаз (сазвежђе)

Сазвежђе Пегаз је једно од 88 савремених сазвежђа и једно од 48 сазвежђа које наводи Клаудије Птоломеј у свом Алмагесту. Представља крилатог коња из грчке митологије, и заједно са оближњим сазвежђима Персеј, Андромеда, Цефеј и Касиопеја део је представе мита о Персеју.

Роберт Грејвс

Роберт фон Ранке Грејвс (енгл. Robert von Ranke Graves; 24. јул 1895 — 7. децембар 1985) био је енглески песник, професор и романописац. У свом дугом животу написао је преко 140 књига. Био је син англо-ирског писца Алфреда Персивала Грејвса и Амалије фон Ранке. Историчар Леополд фон Ранке је био стриц његове мајке. Његов брат је писац Чарлс Патрик Грејвс.

Грејвс је себе пре свега сматрао песником. Његове песме, заједно с иновативним интерпретацијом грчких митова, његови мемоари из Првог светског рата, Збогом свему (Good-bye to All That) и његова историјска студија о песничкој инспирацији Бела богиња (The White Goddess) се и данас непрестано објављују. Живео је од писања популарних романа као што су Ја, Клаудије (I, Claudius), Златно руно (The Golden Fleece) и Гроф Велизар (Count Belisarius). Био је изврстан преводилац класичних римских грчких текстова; његове верзије Светонијевих Дванаест царева и Апулејевог Златног магарца остале су популарне до данас због јасног и забавног стила. Грејв је 1934. добио Меморијалну награду Џејмса Тејта Блека за Ја, Клаудије и Клаудије бог.

Тацит (цар)

Марко Клаудије Тацит, (рођен око 200. године - умро 276. године) римски цар од 25. септембра, 275. године до априла 276. био је пореклом из једног града из Умбрије, покрајне у Италији.

Током свог дугачког живота, обављао је више дужности. Био је између осталог, конзул 273. године. Био је веома уважаван човек и припадник сенаторског сталежа.

Шест месеци након убиства Аурелијана, Сенат је изабрао Тацита да га наследи, што је војска радо прихватила. Током кратке владавине, Тацит је започео неке реформе, покушавајући да поврати власт сената.

Његова власт, после низа војничких царева, пружала је наду да ће се у Риму успоставити једна права династија; тако је Тацит свог брата Флоријана поставио за преторског префекта.

Одмах након ступања на престо, Тацит је кренуо на рајнску границу да би зауставио продор Германа. Истовремено, Готи су на северним обалама Црног мора, продрли преко Кавказа у Малу Азију. Тацит је послао свог брата Флоријана против Германа, а сам се окренуо против Гота. Обојица су била успешна у рату.

Изненада, после победе над Готима, Тацит је умро. Сачуване су два описа његове смрти: по једној Тацит је био убијен, а по другој, страдао је од болести. Наследио га је његов брат Флоријан.

Тацит је био човек огромног богатства. Сву своју имовину је оставио држави. Био је прилично образован и поносно је тврдио да вуче порекло од великог историчара Тацита. Цар је наредио да се дело његовог претка преписује и да буде доступно у јавним библиотекама.

Тиберије

Тиберије Јулије Цезар (лат. Tiberius Iulius Caesar; рођен 42. п. н. е., владао од 14. нове ере, умро 37. нове ере), рођен као Тиберије Клаудије Нерон (лат. Tiberius Claudius Nero) био је други римски цар, наследник Октавијана Августа.

Након периода Августове владавине, који представља прелазно доба с републике на монархију, почео је период раног Римског царства. Према одредбама Августовог тестамента, власт је прешла на његовог пасторка Тиберија, који је био искусан војсковођа и дипломата. Он је истицао да према сенату наставља политику свог претходника. Једна од првих његових мера било је јачање власти сената. Под Тиберијем су престале да се састају изборне комисије, а избор магистрата је прешао на сенат, тако да је сенат постао и изборно и законодавно тело. Прве године Тиберијеве владавине обележене су слогом између сената и цара, али је она затим нарушена. Тиберије није хтео да прима нове титуле, одбио је да назив императора учини делом свога имена, а одбио је да прими и почасну титулу оца домовине. Он се првих година владавине трудио да подвуче своју лојалност према сенату. Али већ 15. године н. е. дато је ново тумачење старом закону о увреди величанства: раније су се по том закону кажњавали они који би увредили величину римског народа тиме што су починили издају, подстицали плебс на побуну или лоше управљали државом, док су се сада за увреду величанства почели најпре оптуживати они који су вређали успомену на Августа, а затим и они који су се замерили самом Тиберију.

Иако се Тиберије трудио да одржи континуитет са политиком свог великог претходника, већи део његове владавине обележила су унутрашња превирања у Риму. Настојећи да одржи привид функционисања републиканских институција, Тиберије је покушао да игра Августову улогу невољног јавног слуге, али је у томе имао много мање успеха.

Током каснијег дела своје владавине, огорчени Тиберије повукао се из јавног живота и препустио већи део власти свом миљенику, Сејану, који је завео страховладу у Риму и отпочео прогон својих непријатеља.

Прогони, суђења за издају, Тиберијава параноја и непопустљиво штедљива финансијска политика учинили су га веома непопуларним у Риму.

Упркос томе, током већег дела Тиберијеве владавине, није нарушен мир у провинцијама нити је било већих спољних сукоба.

Након своје смрти, Тиберије је оставио пуну државну благајну.

Према хришћанском предању, за време Тиберијеве владавине, Исус Христ је разапет у Јудеји по наређењу римског прокуратора Јудеје Понтија Пилата.

Хамлет

Трагедија Хамлета, краљевића данског трагедија је Вилијама Шекспира и један је од његових најпознатијих и најизвођенијих комада. Постоје докази да је написана и извођена пре 1600. године, али су неке тематске референце, које и даље постоје, додате наредне године.Хамлет је вероватно Шекспиров најпопуларнији комад, судећи по броју извођења; нпр. на врху је листе у Краљевском шекспирском позоришту од 1879. године. Заплет садржи елементе трагедије освете, братоубиства, убиства, интроспекције и натприродног уплитања. Представља најдужи Шекспиров комад, а улога принца Хамлета је убедљиво најдужа улога међу свим његовим комадима.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.