Класицизам

Класицизам је уметнички правац који је настао у Француској на краљевском двору „Краља сунца“, Луја XIV, одакле се проширује. Прва фаза се назива „барокни класицизам“ због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма. Нови наступ класицизма је донела Француска револуција.

Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно време и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је, као и мишљење античке идеологије, пружало грађанству слободе. Целокупна уметност, и римска и грчка постала је идеал уметности буржоазије. “Лепота се не налази у природи, већ су је створили Грци”. Уметници је требало да задовоље тежњу буржоазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по целој Европи.

Класицизам се труди да се одвоји од барока и рококоа и да постане умеренији и једноставнији. У доба Наполеона Бонапарте се назива ампир који је преузимао елементе из античке Грчке и ренесансе и давао је нагласке на разум и разумљивост у стварању. У њему се сматра да се појединац мора подвргавати друштву.

Класицизам је у највећем замаху у доба апсолутистичких монархија у Европи. Подржавале су се класичне форме које су биле инспирисане узорима из антике.

Карактеризовао се филозофским разматрањима о идеалима и о истинама, лепоти и љубави, као и тежњом верног саображавања разних карактерних црта човека (херој, лопов, преварант...), већ какви год да су.

Класицизмом се у француској и енглеској литератури назива неокласицизам.[1] Класицизам се развија у првој половини 19. века, а у народним срединама и много касније.

Warszawa Teatr Wielki
Велико позориште у Варшави
La Madeleine Paris
Црква Ла Мадлене у Паризу

Архитектура класицизма

Lazienki-Palac na Wodzie
Замак у парку у Варшави

Архитектонски објекти су једноставни са поједностављеном декорацијом, имају троугласте штитове, равне и чисте линије, употребљавају стилске античке ступове у архитектури и граде се објекти као банке, уреди, болнице, позоришта, док се не граде сакрални објекти у ово доба. Типични су француски паркови који се карактеришу симетричним стазама, алејама, водоскоцима и у којим се стабла шишају у геометријским формама. Све се одликује строгим редом и чврстим правилима.

У класицистичкој архитектури 16. века је италијански архитекта Андреа Паладио (1508- 1580) развијао паладионизам у коме се труди за установљавањем пропорција грађевина и њених елемената, а израз је достојанствен и хладан. Овај правац је пренесен у друге земље Европе (Француска, Енглеска, Холандија и Немачка- у једном делу).

Сликарство

Nicolas Poussin 078
Никола Пусен, Аутопортрет (1650), Лувр, Париз
Nicolas Poussin - Et in Arcadia ego (deuxième version)
Никола Пусен, Аркадијски пастири (Les Bergers d’Arcadie)

Слично као и у архитектури и сликарство се заснива на пропорцији и композицијским канонима. Основ сликарске композиције је јасно раздвајање сликарске површине и упредношђавање композиционих линија.[2]

Класицизам се у сликарству формирао у првој половини 17. века. Познати сликари класицизма били су Клод Желе звани Клод Лорен (1600 - 1682), који је сликао велике композиције по узору на антику и ренесансу, природне амбијенте са бљештавом светлошћу, као и Никола Пусен (1594—1665) који је био најистакнутији сликар 17. века и чији је идеал склад облика и строгост композиције. Поред овог класицизма развијао се и академски класицизам.

У 19. веку се класицизам у потпуности иживео и преко покушаја рестаурације класицизма и појединих значајних појава (Енгр) постао је реакционарни правац. Жан Доминик Енгр (1780 - 1867), савременик и противник Ежена Делакрое (1798 - 1863) који је имао напреднија схватања, и за разлику од њега Доминик Енгр је тежио за историјским сликарством и историјским мотивима и био је сликар и актова као и портрета, односно у области коју је ускоро заменила фотографска камера.

Филозофија

Филозофски смер класицизма је био рационализам, и као пример мишљења и схватања може бити цитат Ренеа Декарта: " Мислим, дакле постојим“.

Књижевност

Гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост као и јасноћу, те подвлачила важност и значај интелекта, неизбежност друштвеног реда и држала се чврстих моралних принципа. Одобравала је владавину и моћ владара.

„Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма лепоте. А истина - то је природа. (Драгиша Живковић)”

Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.

За класицизам су типични и салони који се појављују и који формирају мишљења, а никле су и академије које су гајили језик и прецизност форме.

Литерарна форма се дели на три правца:

Представници

У свету представници су били Никола Боало, Корнеј, Молијер, Готхолд Ефраим Лесинг и Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.

Референце

  1. ^ Johnson, James William (1969). „What Was Neo-Classicism?”. Journal of British Studies. 9: 49—70. JSTOR 175167.
  2. ^ Larsen, Michael (март 1978). „Italian Renaissance Painting by John Hale”. Journal of the Royal Society of Arts. 126: 243—244. JSTOR 41372753.

Литература

  • PSN ČS Akademia vied, Praha 1962.
  • Istorija umetnosti, HW Janson, Beograd 1982.
  • Kallendorf, Craig (2007). A Companion to the Classical Tradition. Blackwell Publishing. Приступљено 06. 05. 2012.
  • Fleming, John; Honour, Hugh; Pevsner, Nikolaus (1986). Dictionary of architecture (3 изд.). Penguin Books Ltd. ISBN 978-0-14-051013-3.
  • Watkin, David (2005). A History of Western Architecture (4 изд.). Watson-Guptill Publications. ISBN 978-0-8230-2277-9.
  • Summerson, John (1980). The Classical Language of Architecture. Thames and Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-20177-0.

Спољашње везе

Академизам

Академизам (енгл. Academic Realism), од његових обожавалаца називан као традиционалан хуманизам, је стил у европској уметности којим је у другој половини 19. века завршио класицизам. Главни циљ академизма је завршеност слике и глаткоћа слике. Полази од антике и врхунца ренесансе и једна од најважнијих техника коју је користио и често употребљавао је техника барокног сликара Каравађа (1571. - 1610.) употреба његове светлости предвечерија на сликама. Мотиви које су гајили академисти су били из тема митологије и историје и сликали су их на великим платнима, то су били још пејзаж, портрет и мртва природа. Сликари академичари су се махом родили између 1823. и 1836. године.

Академија ликовних уметности је имала 50 чланова и 1795. године су њене секције уједињене. Школа лепих уметности француски; L'École des Beaux-Arts, се тако зове од 1793. године и имала је секције сликарства, скулптуре и архитектуре.

Најславнија академска изложбе је био Салон који је организован сваке године од 1737. у априлу у Паризу у Аполоновом салону у Лувру (у години 1802. - 1831. и 1852. - 1863. био је уређиван као бијенале) и после 1890. се распао на два противничка салона.

Са академизмом је спојен Римски конкурс, чији је победник добијао Римску награду- трогодишњу стипендију у Риму за студије античке уметности. Он је организован од 1663. до 1968. године.После 1874. године велики противник академизма је била авангарда савремене уметности (то је био прво импресионизам а од 80.-тих година постимпресионизам и симболизам). Може се рећи да је академизам као затворена уметност завршио пред Први светски рат. После Другог светског рата академизам је сматран за реакционарну уметност која гуши савремене уметничке снаге, сматра се за идејни и уметнички конзервативизмом, старомисаоношћу која се заснива на конзервативном мишљењу у уметности чије творевине су се карактерисале одрођавањем од живота, нарочито у сликарству где се понављају стари примери без стваралачких приступа. Ренесанса академизма је почела 70-их година 20-ог века.

Ампир

Ампир (француски царство, империја) је стил који се развио у Француској (најзначајнији представник је Жак Луј Давид) и био је заступљен између 1800. и 1830. године. Превасходно се односи на уређивање ентеријера, у којем се јављају и примењују боје (бела, црна и златна), у уметности израде намештаја, у коме се јавља дрво од ебеновине и украси од месинга, а и у одевању. У ужем смислу под ампиром се подразумева уметнички стил настао за време владавине Наполеона I (1804. – 1815.) који је представљао репрезентативни класицизам. Узори уметницима овог стила били су директоар, уметност антике, пре свега доба Римског царства и стари Египат. Истиче се површинама које приањају једна на другу и јасним, једноставним контурама. Углавном симетрични декор подсећа на античке мотиве попут гирланди, ваза или ловоровог венца. Ампир је имао велики значај на целом европском континенту и тек касније га је истиснуо бидермајер.

Андре Шеније

Андре Шеније (франц. Andre Chenier; Истанбул, 30. октобар 1762 — Париз, 25. јул 1794) је био француски класицистички песник и револуционарни полемичар.

Рођен је у Истанбулу, где је његов отац још 1742. године дошао због својих трговачких интереса. У Француску се Шеније са породицом враћа 1765. Живи код тетке у Каркасону, а 1773. уписује се на Наварски колеж у Паризу. Након завршеног школовања (1780) и добијене племићке потврде ступа у војску. Служи у Стразбуру, али већ 1783. напушта војну службу. Године 1787. одлази у Лондон као приватни секретар француског амбасадора. У Париз се враћа 1791. године и постаје присталица револуције, али као део умерене струје, која се залаже за уставну монархију. Као талентовани полемичар оштро напада жирондинце, монтањаре и друге заговорнике стварања републике. У доба терора револуционарне владе затворен је и гиљотиран, дан уочи Робеспјеровог пада.

Архитектура Русије

Архитектура Русије кроз хиљаду година развоја педставља велику националну културу чији достигнућа улазе у опште познату ризницу у свету.

Архитектура класицизма

Класицизам је уметнички правац у архитектури, који је настао у Француској на краљевском двору „Краља сунца“ Луја XIV одакле се проширује. Прва фаза се назива „барокни класицизам“ због употребе барокних елемената у њему.

Класицизам се труди да се одвоји од барока и рококоа и да постане умеренији и једноставнији. У доба Наполеона Бонапарта се назива ампир који је преузимао елементе из античке Грчке и ренесансе и давао је нагласке на разум и разумљивост у стварању. У њему се сматра да се појединац мора подвргавати друштву. Класицизам је у највећем замаху у доба апсолутних монархија у Европи. Подржавали се се класичне форме које су биле инспирисане узокима из антике.

Класицизам (музика)

Класицизам у музици временски обухвата другу половину 18. и почетак 19. века. То је раздобље бурних друштвених промена - буди се либерално грађанство, развијају просветитељство и рационализам, мењају друштвене конвенције и улога уметности у друштву. За формирање класичног стила најзаслужнији композитори су Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт и Лудвиг ван Бетовен који су живели и стварали у Бечу, па је у историји цела епоха названа "бечким класицизмом“.

Бетовен ће бити први музичар у историји који одбацује улогу дворског слуге, постаје самосталан уметник, скида перику која је била обавезна у дворској етикецији и у својој музици изражава идеале Француске буржоаске револуције исказане у пароли Слобода - једнакост - братство. То се најбоље огледа у Деветој симфонији, али сва Бетовенова дела одликује револуционарни, бунтовнички дух.

Класична архитектура

Класична архитектура је назив који се употребљава за архитектуру Античке Грчке и Анточког Рима. Након периода ренесансе принципи класичне архитектуре поново добијају на значају у европској архитектури. Тако су настали правци: класицизам, неокласицизам итд.

Контрабас

Контрабас је највећи и по регистру најдубљи гудачки инструмент са четири жице (некада је имао три). Припада групи гудачких инструмената као и виолина, виола, виолончело и бегеш.

Ликовна уметност

Ликовна уметност (пластична уметност, просторна уметност) је уметност која као облик комуникације користи ликовни језик. Она је део општег света уметности којем припада још: књижевност, музика, плес, глума, филм, и остале уметности.

Музика

Музика (грч. μουσική - уметност муза, лат. musica) је уметност стварања уређених односа између тонова. Музика има три основна елемента: мелодију, ритам и хармонију. Стварање, извођење, важност, а некад и дефиниција музике веома су зависне од културе и социјалних аспеката. Музика се дели у жанрове и поджанрове, али њихове границе и везе понекад зависе од личне интерпретације.

Једно заокружено и целовито остварење музичке уметности се зове музичко дело или композиција. Међутим, музика је репродуктивна уметност, слично као и драма или плес, што значи да се она не своди само на компоновање, него да је компоновано дело потребно и извести (репродуковати, интерпретирати) да би се могло пружити публици као готов производ уметности. Музику изводе интерпретатори, а може се репродуковати на два начина:

живим извођењем на лицу места, односно конкретним извођењем дела пред публиком на концерту или некој пригодној свечаности;

пуштањем пре снимљеног садржаја с носача звука (CD, DVD и сл.) преко савремене електронске опреме, као што су радио, Hi-Fi, и сл.

Музичка хармонија

Термин хармонија у музици има вишеструку употребу.

У најширем смислу, означава акорд, који је са своје стране најосновнији елемент хармоније

У ужем смислу, означава једну од музичких компонената, као и један од најустаљенијих композиционих елемената

Коначно, најуже значење односи се на науку која ову компоненту проучава.

Основни елемент хармоније је, као што је речено, акорд па стога и наука о хармонији проучава вертикалне структуре као и њихове међуодносе. За разлику од контрапункта, који се бави принципима вишегласја у полифоном ставу (где су све деонице вишегласја равноправне), хармонија се углавном доводи у везу са хомофоном фактуром (тј. оном где једна деоница има водећу, а остале пратећу улогу).

Карактеристике хармоније су се мењале кроз историју у зависности од језика који је најодговорнији за њен профил.

Немачка књижевност

Немачка књижевност обухвата литерарне текстове написане на немачком језику. Она се не ограничава на књижевност створену у Немачкој, већ обухвата и ону насталу у Аустрији, већем делу Швајцарске и дијаспори.

Рођена у средњем веку, књижевност на немачком језику је имала периоде великих достигнућа, као што је Штурм унд дранг (око 1765—1785) са Јоханом Гетеом и Фридрихом Шилером. Период романтизма (око 1796—1835) обележила су браћа Грим и песници Хелдерлин, Жан Пол, Новалис и Јозеф Ајхендорф. Нешто касније се појавио Хајнрих Хајне, као претеча такозване „класичне модерне“ (око 1900—1920.-их) када су доминирали Херман Хесе, Томас Ман и велики аустријски песници и прозаисти: Рајнер Марија Рилке, Роберт Мусил, Артур Шницлер и Штефан Цвајг. Они су са пражанином Францом Кафком отворили пут у модерну књижевност. Нацизам је прекинуо овај тренд и отерао многе књижевнике у егзил.

Препород немачке књижевности од 1945. добио је свој одраз у честим доделама Нобелове награде немачким књижевницима: Нели Закс (1966), Хајнрих Бел (1972), Елијас Канети (1981), Гинтер Грас (1999), Елфриде Јелинек (2004) и Херта Милер (2009).

Неокласицизам

Неокласицизам или новокласицизам је уметнички правац који се ослања уопште узевши на уметност Грчке и Рима, а из краја 19. века и почетка 20. века и надовезује се делом на стари класицизам који подвлачи интелект и гаји строге форме дела. Социјалистички неокласицизам у социјалистичким земљама је такође заступљен и проширио се из Русије после Стаљинове владавине када се употребљавао за градњу репрезентативних зграда и познат је под именом „стаљинистичка готика“.

Пабло Пикасо

Пабло Руиз Пикасо (шп. Pablo Ruiz Picasso, Малага, 25. октобар 1881 — Мужин, 8. април 1973) био је свестрани шпански уметник, један од највећих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века, који је провео половину свог живота у Француској. Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам.Пикасо је демонстрирао изузетни уметнички таленат током својих раних година, сликајући у натуралистичком маниру током свог детињства и младости. Током прве декаде 20. века, његов стил се променио док је експериментисао са различитим теоријама, техникама и идејама. Након 1906, фовистички рад нешто старијег уметника Анрија Матиса је мотивисао Пикаса да истражи радикалније стилове, чиме је започело плодно ривалство два уметника. Њих су накнадно критичари често упоређивали као вође модерне уметности.Пикасов рад се често карактерише по периодима. Док су називи многих његових касних периода предмет дебата, најшире прихваћени периоди његовог рада су плави период (1901–1904), розе период (1904–1906), период афричког утицаја (1907–1909), аналитички кубизам (1909–1912), и синтетички кубизам (1912–1919), који се исто тако назива и кристалним периодом. Знатан део пикасовог рада током раних 1910-их и раних 1920-их је у неокласичном стилу, кок је његов рад средином 1920-их често карактерисан надреализмом. Његови каснији радови су често комбинација елемената његових ранијих стилова.

Изузетно плодан током целог свог живота, Пикасо је остварио универзални углед и огромно богатство за своја револуционарна уметничка достигнућа, и постао је једна од најпознатијих фигура у уметности 20. века.

Палата Милана Поповића-Тонкића

Тонкићева палата (Зграда хотела "Дубочица") саграђена је 1937. године и једна је од најрепрезентативнијих зграда у центру Лесковца. Грађевина је под заштитом и има статус споменика културе, под називом Зграда хотела "Дубочица".

Инвеститор и власник био је индустријалац Милан Поповић-Тонкић. Објекат је подигнут на месту старије породичне куће Антонија Тонке Поповића, Милановог оца. Грађевина мешовите стамбено-угоститељске намене састоји се од приземља и три спрата. Палата је имала и лифт, што јој даје елитнији и луксузнији карактер. Носећи конструктивни елементи су изграђени од бетона. Палату је пројектовао београдски пројектантски атеље Манојловић-Азриел (Милош Манојловић и Исак Азриел).

Списак композитора и гитариста класичне музике

Овде се налази списак композитора и гитариста класичне музике.

Стилови у музици

У историји музике свака епоха је имала своје одређене карактеристике — свој стил, по којем се препознаје. А генијални ствараоци — композитори, пишући у духу времена, дали су својим делима и лични печат, тј. остварили и свој лични стил. Зато се каже да је стил у музици начин музичког мишљења неког доба или појединца у њему.Кратак преглед карактеристика музичких епоха започећемо ренесансом.

Француска књижевност

Француска књижевност у овом чланку се односи на књижевност насталу унутар географских граница француске државе. Литература на француском језику се развијала још и у Канади, Белгији, Швајцарској, колонијама на Карибима, Океанији, Африци и Азији.

Црква (грађевина)

Црква је грађевина намењена обављању хришћанских верских обреда. Црква се састоји из три дела:

први део где се пале свеће који се зове припрата;

средњи део који се зове наос;

олтар.Унутар цркве налазе се иконе и фреске које приказују свеце.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.