Кијевска Русија

Кијевска Русија (струс. Кыѥвьска Рѹсь – Кијевска Рус, или само Рѹсь – Рус, или Рѹсьскаѧ землѧ – Руска земља; рус. Киевская Русь, укр. Київська Русь, блр. Кіеўская Русь), је прва источнословенска држава формирана око града Кијева од 882. до 12. века. Захваљујући кнезу Владимиру Великом Кијевска Русија је прихватила хришћанство од Византије 988. Период власти Владимира Великог (980—1015) и Јарослава Мудрог (1019—1054) представља Златно доба Кијевске Русије.

Била је по површини највећа европска држава свог времена.

Кијевска Русија
Рѹсь / Кыѥвьска Рѹсь  (староруски)
Principalities of Kievan Rus' (1054-1132)

Мапа Кијевске Русије, 10. век
Географија
Континент Европа
Регија источна Европа
Главни град Кијев
Друштво
Службени језик староруски
Религија паганизам, православље
Политика
Облик државе кнежевина
 — Кнез Олег
Законодавна власт веће
Историја
Историјско доба средњи век
 — Оснивање 882.
 — Укидање 1283.
Географске и друге карактеристике
Валута гривна
Портал:Историја
Kievan-rus-1015-1113-(en)
Мапа Кијевске Русије, 11. век

Историја

Рана историја Кијевске Русије

Варјази (Викинзи) су се најпре населили око језера Ладоге, па су кренули јужно до Великог Новгорода. Кретали су се дуж пловних путева. Бавили су се пиратством и трговином. Током 9. века долазили су до Црног мора и Каспијског језера. Словени дуж водених путева почели су да Викинге користе као заштитнике.

Према најранијој хроници Кијевске Русије, Варјаг (Викинг) Рјурик је први основао Велики Новгород 862. године. Био је изабран као заједнички владар неколико словенских и финских племена. После тога кренуо је јужније и проширио власт до Кијева. Хроника га сматра претечом династије Рјурикович. Рјурик је окончао владавину Хазара у том подручју.

Кијевска Русија настаје у 9. веку у поречју Дњепра и контролисала је трговачке путеве коже, воска и робова између Скандинавије и Византије дуж река Волге и Дњепра.

Кијевску Русију је основао велики кнез Кијева Олег око 880. Током следећих 35 година Олег и његови ратници су потчинили разна источнословенска и финска племена. Олег је 907. предводио напад на Константинопољ, а 911. је потписао трговачки уговор са Византијом као равноправним партнером. Нова Кијевска Русија је напредовала јер је контролисала трговачке путеве од Балтика до Црног мора, а поседовала је обиље кожа, воска и меда за извоз.

До владавине Свјатослава I (945—972) кијевски владари су прихватили словенске обичаје и имена, али још увек је било много Скандинаваца у њиховим дружинама. Свјатослав је поразио најјаче суседе Хазарију и Бугарско царство, изазвавши њихов распад.

Златно доба Кијевске Русије

Bilitower
Новгородски трговци одлазе на далека мора, Иван Билибин

Подручје Кијева је било главно подручје Кијевске Русије два века. Велики кнез Кијева контролисао је земље око Кијева, а његови потчињени владали су градовима и великом кнезу су плаћали данак. Период власти Владимира Великог (980—1015) и Јарослава I Мудрог (1019—1054) представља Златно доба Кијевске Русије. Тада је достигнут зенит Кијевске Русије. Оба владара су ширила територије Кијевске Русије.

Владимир Велики је дошао на власт после смрти свога оца Свјатослава I 972. и после победе над братом Јарополком 980. Као велики кнез Кијева Владимир је покрстио Кијевску Русију. Процес је започео његовим крштењем 988. године.

Током 987. Владимир се савјетовао са својим бољарима, па је на све стране послао представнике да изуче различите религије.

Несторова хроника описује та запажања. За муслиманске Бугаре са Волге изасланици су јавили да та религија није прихватљива, јер забрањује алкохол и свиње.

Руски извори описују Владимиров састанак са Јеврејским изасланицима (могуће да су били Хазари). Владимир је сматрао да је јеврејски губитак Јерусалима доказ да их је бог напустио. Владимир се окренуо хришћанима. У немачким црквама није видио никакве лепоте, али у Константинопољу је био одушевљен церемонијалом и лепотом Свете Софије.

Рекао је „Ми више нисмо знали да ли смо на небу или земљи“.

Vasnetsov Bapt Vladimir
Крштење кнеза Владимира 988. године у кримском граду Херсону Тавријском, фреска.

Руси су и раније имали јаке везе са Византијом, која је доминирала Црним морем, а тиме и важним трговачким путевима дуж Дњепра.

Припадност православљу имало је и друге дугодосежне политичке, културне и религиозне последице. Црквена литургија је била написана на ћирилици. Преведена је са грчког на старословенски и староруски. Преведено је доста књига са грчког. Постојање литературе олакшава прелаз Словена на хришћанство. Руси тада долазе у додир са грчком филозофијом, науком и историографијом, а да не морају знати грчки. У то доба образовани људи западне и централне Европе морали су учити латински. Пошто су били ослобођени од служења Риму, тиме су били ослобођени латинског, па Источни Словени развијају властиту књижевност и уметност на свом језику.

Јарослав Мудри се борио за власт са својом браћом. Након четворогодишњег рата победио је свог полубрата Свјатополка I Кијевског, кога је помагао његов таст Болеслав Храбри. Свјатополк се вратио са пољском војском, коју је предводио Болеслав Храбри. Заузео је 1018. Кијев, а Јарослав је побегао у Велики Новгород. Јарослав је успео 1019. да поврати власт у Кијеву. Јарослав је био заинтересован да поправи односе са Европом, посебно са Византијом. Удао је своју унуку за немачког цара Хенрика III ), сестре и ћерке је удао за краљеве Пољске, Француске, Мађарске и Норвешке.

Током владавине Јарослава Мудрог донесен је први руски закон Руска Правда. Изградио је две велике цркве: цркву Свете Софије у Кијеву и цркву Свете Софије у Новгороду. Потпомагао је свештенство и манастире. Основао је и прву школу.

Династија Рурикович је владала Кијевском Русијом. Током 11. и 12. века мешавина скандинавске и словенске елите доминирала је Кијевском Русијом. Официри и службеници су добијали приходе и земљу у замену за своју војну или политичку службу. Кијевско друштво није имало аутономне градове, али градовима су ипак управљала већа (савети). Понекад би савети града истерали владара и довели другога. Било је нешто мало робова, али није постојало кметство, које је карактеризовал западно Европу.

Lebedev baptism
Покрштавање кијевских Руса у реци Дњепр.

Успон регионалних центара

Кијевска Русија је достигла зенит и почели су проблеми. Није лако могла да се одржава као просперитетна држава, јер је владајући клан био јако бројан и интереси су им били често регионалног типа. Кнежеви су се често борили један против другога. При томе су често формирали савезе кнежева са спољним групама, као што су Пољаци, Мађари и Половоци. Од 1054. до 1224. водила су се 83 грађанска рата, а 293 кнеза су ушла у спор око наследних права.

Крсташки ратови су довели до убрзања пада Кијевске Русије. Током Четвртог крсташког рата 1204. Цариград је опљачкан. Битно је опао значај Дњепарског трговачког пута, што је смањило приходе Кијевске Русије. Кијевска Русија се распада на мноштво кнежевина и неколико регионалних средишта: Новгород, Владимир-Суздаљ, Галич, Полоцк, Смоленск, Чернигов и Переслављ.

Новгородска република

Cathedral of St. Sophia, the Holy Wisdom of God in Novgorod, Russia
Саборна црква Свете Софије у Великом Новгороду

На северу, Новгородска република је цветала захваљујући контроли над трговачким путевима од Волге до Балтичког мора. Седиште јој је било у Великом Новгороду Како је Кијевска Русија пропадала, тако је Новгородска Република постајала све независнија. Новгородом је владала локална олигархија. Главне одлуке је доносила градска скупштина, која је изабирала и кнеза, као војног вођу. У 12. веку Новгород добија архиепископа, што је био знак повећаног значаја и политичке независности. Велики Новгород је доста личио градовима у Европи, који су припадали Ханзи.

Североисток и Владимир-Суздаљ

На североистоку Словени су колонизовали територије, које ће постати Московска кнежевина. На тим територијама су потчинили угро-финска племена. Ростов је био најстарији центар. Затим је то постао Суздаљ па онда Владимир, који је постао седиште од Владимир-Суздаља. Под притиском турских номадских народа становништво је мигрирало од Кијева према североистоку. Како су јужне земље пустиле, тако је све више племића, уметника и занатлија стизало у Владимир и кнежевину Владимир-Суздаљ, која је постајала најјача у Кијевској Русији.

Кнез Андреј Богољубски је са својом војском заузео Кијев 1169. и тада је задао Кијеву велики ударац. Поставио је свог брата да влада Кијевом, а он је владао Владимир-Суздаљем. Политичка моћ се тако преселила из Кијева у Суздаљ. Нешто пре монголске инвазије митрополија се сели 1299. из Кијева у Владимир.

Северозапад

Кнежевина Галиција-Волинија (подручје Галиције) је развила трговачке односе са Пољацима, Мађарима и Литванцима и постала је тиме моћна кнежевина. Током 13. века кнез Роман Мстиславич је ујединио две кнежевине, заузео Кијев и прогласио се Великим кнезом Кијева. Његов син кнез Данило Кијевски (1238—1264) постаје први владар Кијевске Русије, који прима круну од папе. Ипак није раскинуо са Цариградом. У раном 14. веку цариградски патријарх даје митрополију владарима Галиције-Волиније. Литвански владари исто тако добијају митрополију. Током раног 15. века тим митрополијама поново управља митрополија „Кијева, Галича и целе Русије“.

Галиција-Волинија је ослабила због монголских инвазија и због унутрашњих сукоба и спољних интервенција.

Средином 14. века нестаје Галиција-Волинија. Пољска је заузела Галич, а Литванија Волинију, укључујући Кијев 1321. Литвански владари носе отад титулу владара Рутеније.

Значај

Кијевска Русија је била доста ретко насељена. Била је по површини највећа европска држава свог времена, а по некима и културно најнапреднија. Док су у Европи чак и цареви били неписмени у Кијеву и Новгороду деца су била писмена. Новгород је имао развијен канализациони систем.

Док је у Европи тортура и смртна казна била уобичајена, по првом руском закону „Руској Правди“ тортуре и смртне казне није било.

Око 1200. Кијев је имао 50.000 становника, а Новгород и Чернигов око 30.000. У исто време Лондон је имао 12.000 становника.

Становништво

Тачан број становника Кијевске Русије није познат. Према проценама, који је урадио историчар Вернадскиј, укупна популација државе почетком XIII века бројала је око 7,5 милиона становника, од којих 1 милион је живело у градовима. У то време у Русији је било око 300 великих и малих градова[1].

На основу «Руске Правде» историчари идентификују неколико група становништва:

  • Племство. До X. столећа у племству су били најистакнутији људи словенских племена и кланова. Али са тренутка настанка државе руско племство углавном чинили су представници династије Рјуриковића. Сваки кнез из ове династије имао је одред ратника-професионалаца (рус. Дружина) од којих су касније настали Бољари (рус. Бояре).
  • Трговци (рус. Купцы), занатлије (рус. Ремесленники) и власници великих подручја земљишта (рус. Землевладельцы). Први су становали углавном у градовима. Занатлија је могао живети као у граду тако и у малим насељима. Власници већих подручја су имали села и мали дворци (рус. Усадьбы) .

Референце

  1. ^ Вернадский 2012, стр. 120.

Литература

  • Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
  • Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
  • Вернадски, Георгиј (2013). Кијевска Русија. Београд: Утопија.
  • Вернадский, Георгий (2012). Золотой век Киевской Руси. Москва: Алгоритм. стр. 400. ISBN 878-5-699-55146-0.
  • Горский А. А. Русь: от славянского Расселения до Московского царства. — Москва, 2004.
  • Греков Б. Д. Киевская Русь. — Москва, 1953.
  • Греков Б. Д. Культура Киевской Руси. — Москва: Издетльство Академии Наук СССР, 1944. — 77 с.
  • Диба Ю. Формування території “Руської землі” ІХ - Х ст. у контексті функціонування трансєвропейського торговельного шляху Булгар-Київ-Реґенсбурґ
  • Диба Ю. Географія початкової русі за східними джерелами
  • Древняя Русь. Город, замок, село. — Москва: Наука, 1985. — 429 с.
  • Каргалов В. В. Внешнеполитические факторы развития феодальной Руси. — Москва: Высшая школа, 1967. — 261 с.
  • Куза А. В. Малые города Древней Руси. — Москва: Наука, — 168 с. 1989. ISBN 978-5-02-009473-4.
  • Мавродин В. В. Образование Древнерусского государства и формирование древнерусской народности. — Москва, 1971.
  • Пашуто В. Т. Внешняя политика Древней Руси. — Москва: Наука, 1968. — 472 с.
  • Пашуто В. Т., Флоря В. Н., Хорошкевич А. Л. Древнерусское наследие и исторические судьбы восточного славянства. — Москва, 1982.
  • Петрухин В.Я. Начало этнокультурной истории Руси IX–XI веков. Смоленск: Русич; М.: Гнозис, 1995.
  • Петрухин В. Я. Русь в IX–X веках. От призвания варягов до выбора веры. — Москва: ФОРУМ: Неолит, 2013.
  • Рыбаков Б. А. Киевская Русь и русские княжества XII—XIII вв.. — Москва: Наука, 1982. — 589 с.
  • Средневековая Русь / Вагнер Г. К., Лихачёв Д. С., Раппопорт П. А.. — Москва: Наука, 1976. — 369 с.
  • Тихомиров М. Н. Древняя Русь. — М.: Наука, 1975.
  • Тихомиров М. Н. Русское летописание. — М.: Наука, 1979. — 384 с.
  • Фроянов И. Я., Дворниченко А.Ю. Города-государства Древней Руси. — Ленинград: Издательство Ленинградского университета, 1988. — 269 с.
  • Фроянов И. Я. Киевская Русь: Очерки социально-экономической истории. — Ленинград, 1974.
Јарослав Мудри

Јарослав I Мудри (рус. Ярослав Владимирович Мудрый; 978 — 20. фебруар 1054) је велики кнез Кијевске Русије (1016—1054), с прекидом (1018—1019). Током његове владавине, Кијевска Русија је постигла зенит културног процвата и војне моћи. Син је Владимира I Великог. Јарослав Мудри је православни светитељ, а током његове владавине је донесен је први руски закон, Руска Правда.

Бољарска дума

Бољарска дума (рус. Боя́рская ду́ма, срп.Савет великаша) је модеран термин за редовна саветовања крупног племства на двору владара у Кијевској Русији, Великој кнежевини Москви и Руском царству од 10. до 18. века.

Брестовска унија

Брестовска унија представља покушај уједињења Католичке и Православне цркве (1595—1596) на територији пољско-литванске уније. Према одлукама уније, Православна црква Украјине признала је папу као врховног црквеног поглавара и раскинули су односе са московском патријаршијом. После стварања уније дошло је до немира и дељења цркве у Украјини на унијатску (Гркокатоличку) и на Православну цркву.

Украјинска Гркокатоличка црква није постојала све до 1595. године. На том подручју је у средњем веку постојала Кијевска Русија, која је примила хришћанство од православне Византије. Након монголских упада, седиште Цркве се преселило из Кијева у Владимир 1299. године. Кијевска митрополија се до 1326. сели у Москву, а 1328. мења име у Московска митрополија. Црква се 1453. поделила на Московску и Кијевску митрополију. Западна Украјина је постала део Пољско-литванске уније. Пољска је била под утиском контрареформације па је ојачала католички притисак у Украјини. Свештенство у Украјини је било под црквеном влашћу из Москве.

Уследио је велики притисак, па су делови црквене хијерархије митрополије Кијева-Халича и целе Украјине започели преговоре са Католичком црквом и римским папом Клементом VIII током 1595. године. Сагласили су се са се задржи већина православних обичаја да би се унија што лакше прихватила. Тако је задржан јулијански календар. Унија је проглашена 1596. на црквеном сабору у данас белоруском граду Бресту. Унију је подржавао пољски краљ Сигисмунд III Васа, али унији се опирала већина епископа, истакнутих племића у Украјини и козаци.

Чим је проглашена унија избили су протести сељака и козака, већине свештенства и дела феудалаца. Циљ уније је био да се уништи Православље на подручју Пољско-литванске уније и да се разбију културне и верске везе Украјинаца и Руса. Као резултат противљења унији дошло је до поделе па се Украјинска православна црква и деловима Белорусије поделила на православну и на гркокатоличку, познату као унијатску. Након проглашења уније основана је Унијатска Украјинска Гркокатоличка црква. Следбеници уније називају се унијати. Због немира седиште Гркокатоличке цркве се преселило из Кијева у Вилњус.

Гита од Весекса

Гита од Весекса (енгл. Gytha of Wessex, рус. Ги́та Уэ́ссекская; преминула 1098. или 1107.) била је ћерка енглеског краља Харолда II (јануар - октобар 1066) и прва супруга кијевског кнеза Владимира Мономаха (1113—1125).

Гита је била ћерка Харолда Годвинсона, последњег англосаксонског краља Енглеске. У историографији се сматра да је била Харалдова ванбрачна ћерка из везе са конкубином Едитом Лабудовог врата.

Када је њен отац погинуо 1066. у бици код Хејстингса, Гита се са осталим члановима краљевске породице склонила у Ексетер. Непосредно пре него што је град заузео нови енглески краљ Вилијам I Освајач, Гита је 1068. са сродницима побегла у Фландрију, а затим, у пратњи два брата, у Данску где је владао њен рођак, краљ Свејн II Естридсен (1047—1075/6) .

Краљ Свејн је затим посредовао око Гитине удаје и она се између 1074. и 1076. године венчала са смоленским кнезом Владимиром Мономахом, унуком Јарослава Мудрог. По доласку у Русију, Гита је вероватно добила име Ана. Најстарији син Гите и Владимира, будући Мистислав I Велики, у скандинавским и западним изворима се спомиње као Харолд, што, можда, указује да је поред руског имао и друго име у знак сећања на деду по мајчиној линији .

Два главна наративна извора за познавање Гитиног живота су Геста Данорум Саксона Граматика и Хеимскрингла Снурија Стурлусона. Једини руски извор који је индиректно спомиње, Несторов летопис или Повест минулих лета, бележи о само кратку вест о смрти неименоване жене Владимира Мономаха 7. маја 1107. године . Међутим, захваљујући истраживањима руског историчара Александра Назаренка откривен је помен кнегиње Гите у синодику манастира Св. Пантелејмона код Келна, чији је приложник Гита била највероватније још од времена боравка у Фландрији која је потпадала под Келнску надбискупију. „Краљица Гита“ је умрла 10. марта , а Назаренко је исцрпном анализом података о потомцима Владимира Мономаха закључио да је Гита кренула на ходочашће у Свету земљу у знак захвалности за чудесно исцељење њеног најстаријег сина Мистислава и да је на том путу, који се поклопио са Првим крсташким ратом, и преминула 1098. године.

Густински летопис

Густински летопис је настао у почетку 17. века у Руском царству. Име је добио по манастиру где је писан - Густински манастир, код града Чернигов (данас Украјина).

Древљани

Древљани (рус. Древля́не/Drevlyane, укр. Древляни/Drevliany) су били племе Старих Словена, које је у периоду између 6. и 10. века насељавало подручје јужно од реке Припјат где су им северни суседи били Дреговичи. Западно од реке Дњепар око доњег тока река Тетерив, Уж, Уборт и Ствига (западно од Кијева), где су им источни суседи били Пољани. На западу древљанска територија је допирала до река Случ и Горин, где су се граничили са Волињанима (Волинија око реке Западни Буг) и Бужанима (око реке Јужни Буг).

Дуљеби

Дуљеби (рус. Дуле́бы, укр. Дуліби) су били племе Старих Словена које је највероватније између 6. и 10. века насељавало област око реке Западни Буг. Веома мало се зна о њима, а главни извор података је Повест минулих лета.

У Повести минулих лета је наведено да су они племе које је раније живело око реке Буг (Западни Буг), тамо где су касније живели Бужани (који су се почели звати Волињани). Неки средњовековни извори такође помињу дуљебско присуство у западној Волинији, Чешкој, око средњег тока Дунава (у централној Мађарској) и између језера Балатон и реке Драве.

Према Повести минулих лета, Дуљеби су тешко пострадали након најезде Авара крајем 6. и почетком 7. века.

„Си же Обри воеваху на Словенах и примучиша Дуљеби, сушча Словени, и насиље творјаху женама дуљебским, ашче појахати будјаше Обрину, не дадјаше впрјашчи коња ни вола, но велјаше впрјашчи 3 ли 4 ли 5 жени в тељагу и повести Обрјана и тако мучаху Дуљеби. Биша бо Обрја тјелом велици и умом горди, и Бог потреби ја, помроша вси и не остасја ни един Обрин; ест притча на Руси и до сего дне; погибоша аки Обри, их же њест племени ни насљедка”

Дуљеби су 907. године под командом кнеза Олега учествовали у опсади Цариграда. Дуљеби и њихов владар су поменути у радовима арапског географа Ал-Масудија.

Изгледа да се дуљебски племенски савез распао у 10. веку. и да су остаци Дуљеба учествовали у формирању Волињана и Бужана, убрзо затим постали су део Кијевске Русије.

Историја Русије

Историја Русије је период који почиње насељавањем Источних Словена од којих касније настају Руси, Белоруси и Украјинци. Прва источнословенска држава била је Кијевска Русија, која је примила хришћанство из Византије 988. На тај начин настала је руска култура која је током наредних хиљаду година представљала мешавину византијске и старословенске културе. Кијевска Русија је као држава престала да постоји током тридесетих година 13. века, услед најезде Монгола. Током овог периода, градови као што су Новгород и Псков, очували су културно и политичко наслеђе Кијевске Русије.

Након 13. века, Москва је полако почела да доминира над осталим културним центрима. До 18. века Велика московска кнежевина је прерасла у велику Руску империју, која се простирала од Пољске на западу до Тихог океана, на истоку. Територијална ширења на запад су омогућила боље повезивање Русије са остатком Европе, чији утицај је довео до стварања климе у којој је тражено спровођење свеобухватних реформи. Власт је на те тежње одговорила комбинацијом репресије и неодлучних реформи. Руски кметови су од 1861. били ослобођени, али су услови под којим су ослобођени били неповољни за сељаке и само су убрзали револуцију. Од ослобођења кметова па до почетка Првог светског рата 1914. године, спровођењем Стоплинових реформи, доношењем устава 1906. и одлукама које је донела Дума, извршене су знатне промене у политици и привреди Русије, али цар и даље није био вољан да се одрекне аутократског начина владавине.Руска револуција из 1917. године, била је логична последица комбинације потпуног економског слома, антиратног расположења и неслагања са аутократским начином владавине. Власт су првобитно преузели либерали и умерени социјалисти, али је њихов неуспех у спровођењу сопствене политике довео до Октобарске револуције када су власт преузели комунисти бољшевици. Између 1922. и 1991, Русија је била део Совјетског Савеза. Напредак у стварању социјалистичког друштва током различитих периода историје Совјетског Савеза био је променљив, од мешовите привреде и разноликог друштва током двадесетих, преко строго управљане привреде и политичке репресије током Стаљиновог доба па све до „доба стагнације“ током осамдесетих. Почев од марта 1918, друштвено уређење у Совјетском Савезу било је засновано на једнопартијском комунистичком систему. До краја осамдесетих, слабљење и опадање совјетског политичког и привредног система је постало све уочљивије. Лидери Совјетског Савеза покушали су да спрече његово даље пропадање, али је то био само увод у његов коначни распад.Распадом Совјетског Савеза крајем 1991. године, Русија је постала независна држава и призната је као правни наследник Совјетског Савеза. Русија је изгубила статус велесиле и суочила се са озбиљним изазовима у настојању да успостави нови политички и привредни систем. Напуштена је идеја социјалистичке планске привреде и државног власништва а привреда почиње да се развија на принципима тржишног капитализма, што је веома често давало нежељене резултате. У Русији се и данас у готово свим сферама друштва осећа утицај како монархистичке, тако и совјетске прошлости.

Историја Украјине

Историја Украјине у просторном и временском опсегу обухвата општу историју свих области које се налазе у оквиру граница данашње државе Украјине, почевши од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба. Према традиционалној подели на велике историјске епохе, општа историја државног подручја данашње Украјине може се поделити на четири посебна раздобља: старовековно или античко (до. 5. века), средњовековно (до 15. века), нововековно (до 1917. године) и савремено (након 1917. године).

Мстислав II од Кијева

Мстислав Изјаславич Волињски (око 1225/35-1170.) био је велики кнез Кијева средином 12. века.

Новгородска кнежевина

Новгородска кнежевина или Новгородска Русија , је била древна руска кнежевина од 862. до 882, када је прешла у Новгородску републику.

Настала је доласком угро-финских и источнословенских племена у 9. веку у рејон данашњег Новгорода и старе Ладоге. Почетник руске древне цивилизације је био Рјурик, оснивач династије Рјурикович.

Повест минулих лета

Повест минулих лета (стсл. Повѣсть времяньныхъ лѣтъ; рус. Пóвесть временных лет; укр. Пóвість временних літ) је најстарији руски летопис, настајао је крајем XI и почетком XII века у Печерском манастиру код Кијева. Познат и као Примарна хроника или Несторова хроника, по писцу летописа, монаху Нестору.

Прва редакција је Несторова из 1113. године. Поред ње постоје редакције из 1116. (која је прерада прве, урађена по налогу кнеза Владимира Мономаха (1113—1125)), 1118, 14. и 15. века. Централни мотив хронике је јединство Русије и глорификација Хришћанства, а само дело је састављено на основу тринаест различитих извора. Хроника прати руску државу од њеног настанка до почетка XII века односно 1110. године, а кроз цео летопис се провлачи идеја о неопходности заједничког деловања руских кнезова против заједничких непријатеља и престанак међусобних сукоба међу њима.

Говори о томе кад се руски народ први пут помиње у црквеним изворима – 866. године, за време светог патријарха Константинопољског Фотија; о томе како су свети равноапостолни Ћирило и Методије стварали словенску писменост, о Крштењу свете равноапостолне Олге у Константинопољу. Несторова хроника сведочи о првом православном храму у Кијеву (945. г.), о исповедничком подвигу светих Варјага-мученика (983.г.), о „испитивању вера“ од стране светог равноапостолног Владимира (986. г.) и о Крштењу Русије (988. г.). Првом руском историчару дугујемо податке о првим митрополитима Руске Цркве, о настанку Печерске обитељи, о њеним оснивачима и подвижницима. Преподобни Нестор је био очевидац разарања Печерске обитељи 1096. године. У летопису је дато богословско осмишљавање историје отаџбине. Духовна дубина, историјска веродостојност и патриотизам „Повести о прошлим годинама“ уврстили су је у ред дела светске писмености.

Русија

Русија (рус. Росси́я), званично Руска Федерација (рус. Росси́йская Федера́ция), федерална је полупредседничка република која се простире у источној Европи и северној Азији. Са површином од 17.125.187 km², Русија је највећа држава на свету са скоро двоструко већом територијом од Канаде. Граничи се са 18 држава. По броју становника је на деветом месту на свету са око 146 милиона. Званични језик је руски, а главни и највећи град је Москва. Русија има 15 градова са више од милион становника, a највећи градови су Москва, Санкт Петербург, Новосибирск, Јекатеринбург, Нижњи Новгород. У Русији се налази најхладније место на свету, Ојмјакон. Највеће шуме на свету су руске тајге. Кроз територију Русије протичу неке од најдужих и највећих река на свету — као што су Волга, Амур, Јенисеј и Об. Русија је у свету позната по својој култури, балету и музејима, нарочито по својој књижевности, као и по класичној музици.

За време совјетске владавине (1917—1991) носила је назив Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република (РСФСР) и била је највећа република у саставу Совјетског Савеза. РСФСР је била територијално и привредно најмоћнија република бивше велесиле. Данас је водећа чланица Заједнице независних држава, ОДКБ и ШОС. Русија данас игра значајну улогу на светској сцени, чланица је групе осам водећих држава света Г8, стална чланица Савета безбедности ОУН и чланица је групе БРИКС. Са Јапаном има спорове око појединих острва у Пацифику. Територија Русије је подељена на 11 временских часовних зона, више од било које земље на свету. Русија има најдужу железницу на свету, Трансибирска железница, која је дугачка преко 9 000 km. У Русији се налази најдубље језеро на свету, Бајкалско језеро.

Руска Правда

Руска правда је најстарији зборник закона руског права који је био заједнички свим руским кнежевинама. Настао је у 11. и 12. веку. Садржи одлуке на основу обичајног права. Постоје две редакције Руске правде, кратка и опширна.

Кратка верзија од 43 параграфа која се дели на Кратку правду Јарослава и Кратку правду Јарославића. Опширна верзија има 135 параграфа.

Најстарији део Руске правде настао је између 1016. и 1036. године. Сачувана је у каснијим преписима којих има око 150.

На просторима српског говорног подручја јавила се релативно рано потреба за изучавањем древноруског права, а од модернијих и и те како вредних истраживања треба издвојити дело проф. др Драгана Николића, Древноруско словенско право.

Руски каганат

Руски каганат (Иљменска Русија или Новгородска Русија) је назив источноевропске државе, која је била, према слабо документованим изворима, на врхунцу моћи крајем 8. и почетком 9. века. Каганат, који је био предходник Рјурикове државе Кијевске Русије, је био држава сачињена од скупа малих држава, које су се налазиле на територији данашње северне Русије, већину тих држава су оснивали Роси или Руси, а мањи број Варјази. Становништво је било сачињено од балтичких, словенских, угро-финских и скандинавских племена. Њено приморје је било средиште деловања Варјага, пустоловаца из северне Скандинавије, трговаца и пирата.Највећи градови су били Холмгåрд (Новгород), Алдеигја (Стара Ладога), Љубша, Сарско городишче и Тимерјево. Владари су носили старотурску владарску титулу каган. У Рускем каганату се почео стварати руски народ. Из њега је настала Кијевска Русија и њене наследнице, из којих се касније развила Русија.

Рјуриковичи

Рјуриковичи (рус. Рюриковичи, укр. Рюриковичі, блр. Рурыкавічы) су били једна од две династије које су владале Русијом.

Оснивач династије је Рјурик, варјашки конунг (кнез), који је на позив Словена дошао у Новгород да влада заједно са своја два брата, Синеусом и Трувором, 862. године. После њега је владао Олег (879—912), који је престоницу из Новгорода преселио у Кијев (Кијевска Русија). Олег се 882. године прогласио за кијевског кнеза. Његов син Игор Рјурикович (912—945) је добио титулу великог кнеза. После њега Кијевском Русијом је владала његова жена Олга док је није наследио Свјатослав I Кијевски. Игоров и Олгин син Свјатослав је знатно проширио државу и поразио Хазаре. Ратовао је и са Византијом и походио Бугарску. Убили су га Печенези и од његове лобање направили пехар. Од 980. године Кијевском Русијом влада Владимир, Свјатослављев син, за време чије владавине је Русија примила хришћанство (988) године.

Три богатира

Три богатира (рус. Три богатыря) представљају три митолошке особе, витезе из руских биљина : Илија Муромец, Добриња Никитич и Аљоша Попович.

Заједничко им је да долазе из североисточне стране Кијевске Русије (Муром, Рјазан, Ростов), путовање у Кијев, бој са злим чудовиштем и богатирска служба на двору кнеза Владимира Црвеног Сунчаног (Владимира Красное Солнышко). У неким причама богатири наступају и заједно.

Украјинци

Украјинци (укр. Українці) су источнословенски народ, који претежно живи у Украјини, где чини око 78% становништва. Украјинци су већим делом православне, а мањим делом гркокатоличке вероисповести. Говоре украјински језик, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Украјинаца укупно има око 40.000.000, од тога у Украјини 37.541.700, Русији 2.942.961, Канади 1.209.805, САД 961.113 и Казахстану 333.200.

По резултатима пописа из 2002. у Србији живи 5.354 Украјинаца, углавном у Војводини. У БиХ је 1991. живело 3.929 Украјинаца, углавном у околини Приједора, Прњавора и Лакташа.

Поред своје матичне земље Украјине, Украјинци, заједно са Русима и Молдавцима, чине један од три призната државна народа фактички независне непризнате државе Придњестровље. Украјинаца у Придњестровљу има око 29% и трећи су народ по бројности у тој земљи, после Молдаваца (32%) и Руса (30%).

Хоругва

Хоругва је тип заставе са религијским мотивом. За време Кијевске Русије и касније Руског царства хоругва је носила војска као своју заставу. Данас се користи у Православној (углавном у Русији и Украјини) и Гркокатоличкој цркви. Мотиви хоругва су исти као на иконама – свеци. За разлику од обичајне заставе која је везана на вертикални штап хоругве су везане на хоризонтални штап и тако откривају читав мотив.

Хоругва се користи у црквеној процесији и по правилу носи је мушка особа на почетку колоне.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.