Кинески језик

Кинески језик (упрошћени кинески: 汉语; традиционални кинески: 漢語; пинјин: Hànyǔ; дословно: "Хан језик" или кинески: 中文; пинјин: Zhōngwén; дословно: "кинеско писање") јесте језик или језичка група из породице сино-тибетанских језика који говоре Хан Кинези. Процена је да петина светске популације говори бар неку од форми кинеског језика као матерњи језик. Према основним карактеристикама, све варијанте кинеског језика су изолативне и тонске.

Међу регионалним варијантама кинеског језика постоји велика разноврсност, која се са много гледишта може упоредити са разликама унутар романске језичке породице. Многи дијалекти говорног кинеског разликују се у тој мери да се говорници узајамно не могу разумети. Кинески се може поделити на шест до дванаест језичких области, у зависности од критеријума поделе. Питање узимања регионалних варијанти за дијалекте или засебне језике и даље није разрешено.

Стандардни говорни, мандарински језик заснива се на пекиншком дијалекту. Званични је језик Народне Републике Кине и Републике Кине и један од четири званична језика Сингапура. Такође, један је од шест званичних језика Уједињених нација (уз енглески, руски, арапски, француски и шпански).

Вернакуларни, обични кинески језик, такође базиран на систему блиском мандаринском, представља основу за стандардни писани језик који користе говорници свих варијанти кинеског језика. Неки дијалекти кинеског језика, као што су кантонски или мин, развили су у оквиру писаног језика елементе који боље осликавају њихове говорне карактеристике.

кинески
汉语 / 漢語, Hànyǔ;
华语 / 華語, Huáyǔ;
中國話 / 中国话, Zhōngguóhuà;
или 中文, Zhōngwén
Chineselanguage
Говори се уНР Кина, Република Кина, Сингапур, Малезија, Сједињене Америчке Државе, Канада, Филипини, Аустралија, Тајланд, Вијетнам, Индонезија и остале државе са кинеском заједницом
Регионконтинентална Кина, Тајван, Индо-кина, југоисточна Азија и остале регије са кинеском заједницом
Број говорника
између 1.4 и 1,6 милијарди људи (недостаје датум)
кинеско писмо, бопомофо, пинјин
Званични статус
Службени језик у
 Уједињене нације
 НР Кина
**Хонгконг Хонг Конг
** Макао
 Република Кина
 Сингапур
Признати мањински језик у
Регулишеу НР Кини: Комитет за рад на књижевном и говорном језику[1]
у Реп. Кини: Национални одбор језика
у Сингапуру: Савет за промовисање мандаринског кинеског
Језички кодови
ISO 639-1zh
ISO 639-2chi (B)
zho (T)
ISO 639-3zho
{{{mapalt}}}
Распрострањеност кинеског језика у свету:
  Државе које имају кинески као главни, административни, или матерњи језик
  Државе са више од 5.000.000 кинеских говорника са или без признања
  Државе са више од 1.000.000 кинеских говорника са или без признања
  Државе са више од 500.000 кинеских говорника са или без признања
  Државе са више од 100.000 кинеских говорника са или без признања
  Велика насељена места кинеских говорника
{{{mapalt2}}}
Кинески језик у југоисточној Азији:
  Мањинска етничка популација (Малезија 25% и Брунеји 15%)
  Етничка популација кинеских говорника (Киргистан - дунгански језик, Вијетнам - хоа мањина, Филипини)

Развој

Кинески језик се сврстава у групу сино-тибетанских језика, за које се сматра да потичу из једног језика, прото-сино-тибетанског.

Један од првих система поделе развојних фаза кинеског језика дао је шведски лингвиста Бернхард Карлгрен почетком 20. века. Систем је касније ревидиран, али је и даље заснован на Карлгреновим идејама.

Старокинески језик (上古汉语, Shànggǔ Hànyǔ), или „архаични кинески“, био је у употреби у династији Џоу (око 1046. до 256. п. н. е.) и забележен је на бронзаним артефактима и у класичним делима: Књизи поезије, (诗经, Shíjīng), Књизи историје, (书经, Shūjīng) и најстаријим деловима Књиге промене, (易经, Yìjīng). Рад на реконструкцији овог језика започет је још у династији Ћинг. Фонетски елементи у кинеским карактерима, и изговор кинеских карактера у Јапану, Кореји и Вијетнаму пружају могућност да се фонетски склоп овог језика делимично реконструише. Према истраживањима, старокинески језик није био у потпуности изолативан, имао је богат гласовни систем, у коме су гласови диференцирани аспирацијом, али највероватније није имао тонове.

Средњи кинески језик (中古汉语, Zhōnggǔ Hànyǔ) се говорио у периоду династија Суи, Танг и Сунг, од 7. до 10. века нове ере. Рани период, од 601. године, репрезентативно је приказан у књизи рима Ћије-јин (切韵, Qièyùn), а касни период је приказан у књизи рима Гуанг-јин (广韵, Guǎngyùn). Извор за фонетику средњекинеског језика осим књига римâ представљају и савремени дијалекти говорног кинеског. Лингвисти сматрају да су успели да квалитетно реконструишу гласовни систем средњекинеског.

Што се говорног језика тиче, развој је био знатно комплекснији. На северу Кине, и на подручју Сичуана и Јунана користе се варијанте мандаринског језика. Мандарински језик је превладао на северу пре свега због равничарског терена, док је на планинском југу Кине јако изражен диверзитет дијалеката. Присуство мандаринског у Сичуану објашњава се кугом у 12. веку и депопулацијом, што је омогућило касније насељавање са севера.

До средине 20. века, већина Кинеза говорила је само локални варијетет кинеског језика. Од 16. века, династија Ћинг је успоставила Ортоепске академије (正音书院, Zhèngyīn shūyuàn), са намером да међу чиновницима олакша комуникацију тако што ће успоставити јединствен стандардни изговор у складу са локалним дијалектом престонице, Пекинга. Пекиншки изговор је прихваћен и устаљен на царском двору, док су у осталим провинцијама чиновници и до тада већ говорили неку од варијанти мандаринског; стандардизација је, међутим, изостала.

Стање се знатно променило када је у школске програме у НР Кини, Републици Кини и Хонгконгу уведено обавезно учење стандардног мандаринског језика, тако да је данас он у употреби широм Кине. Хонгконг је, међутим, био британска колонија, и у њему је на снази као званични остао кантонски кинески језик. Од поновног присаједињења Хонгконга Кини, мандарински језик постепено улази у употребу.

Говорни кинески

Map of sinitic languages-sr-Cyrl
Мапа језика кинеске групе језика.

Говорни кинески се традиционално дели на седам дијалекатских групација. То су:

  • Мандарински, са око 800 милиона говорника (北京话 или 官话)
    • Мандарински није исто што и стандардни мандарински, пу-тунг-хуа (普通话) који је званични стандард, и који се заснива на пекиншком дијалекту
  • Ву (, ), са шангајским, око 90 милиона говорника
  • Кантонски (, Yuè), око 80 милиона
  • Мин (, Mǐn), са тајванским, око 50 милиона
  • Сјанг (, Xiāng), око 35 милиона
  • Хакка (客家, Kèjiā), око 35 милиона
  • Ган (, Gàn), око 20 милиона

Кинески лингвисти су касније издвојили још 3 групе из традиционалних седам:

  • Ђин (, Jìn) из мандаринског
  • Хуи (, Huī) из дијалекта ву
  • Пинг (平话, Pínghuà) из кантонског кинеског

Постоји такође још мањих дијалекатских групација које нису класификоване, као што је Дан-џоу дијалект из Дан-џоуа на Хаи-нану, Сјанг (乡话) из Ху-нана, и друге. Језик Дун-ган који се говори у средњој Азији блиско је повезан са мандаринским, међутим, пише се ћирилицом и његови говорници се уопште не сматрају Кинезима.

Границе између дијалеката није могуће јасно повући, и стога постоји много различитих решења поделе дијалеката говорног кинеског. Тако се догађа да се говорници поддијалеката одређене групе међусобно не разумеју, а разумеју се са говорницима неке друге дијалекатске групе.

Савремена диглосија

Стандардни мандарински језик званични је језик у НР Кини, Републици Кини и Сингапуру. Његов изговор се базира на пекиншком дијалекту мандаринског језика. Вокабулар је такође највећим делом преузет из мандаринског, а граматика се заснива на вернакуларном кинеском који је почетком 20. века ушао у званичну употребу.

Стандардни мандарински језик је главни језик комуникације међу говорницима свих дијалекатских група, користи се у медијима и учи се у школама.

Због своје подељености на дијалекте који су међу собом толико различити, кинески језик пружа занимљив пример диглосије: данас је за говорнике кинеског језика уобичајено да знају стандардни кинески језик, свој локални дијалект и локални мета-дијалект, лингва франка, нпр. стандардни кантонски.

Писани кинески

Однос између писаног и говорног кинеског је веома комплексан, пре свега услед чињенице да се говорни кинески развијао природним путем, још од династије Хан, док се писани језик скоро уопште није мењао.

До 20. века, већина књига и званичних докумената писана је класичним кинеским језиком, вен-јеном (文言, wényán), који је имао функцију исту као латински језик у западној Европи. Класични кинески заснован је на говорном и писаном стандарду династија Џоу и Ћин, и разликује се од говорног језика колико и латински од романских језика.

Говорни, вернакуларни кинески језик, баи хуа (白话, báihuà), постао је писани стандард тек од Покрета 4. маја 1919. године. Данас се под стандардним писаним језиком подразумева вернакуларни кинески, који се заснива на мандаринском.

Кинеско писмо

Главни чланак: Кинеско писмо

Значај кинеског писма огледа се у томе што га разумеју и користе говорници свих дијалеката. Наиме, један карактер (скоро) увек задржава исто значење, а може се читати на више различитих начина. Тако се карактер „一“, који означава број један, у мандаринском чита „ји“ (пин. ), у кантонском „јат“ (yat) а у јужно-минском дијалекту „цит“ (tsit). Кинеско писмо својом метадијалекатском природом обједињује све дијалекте у јединствени кинески језик.

Књижевни и формални вокабулар највећим је делом исти у свим дијалектима, док се колоквијална лексика знатно разликује. Нестандардизовани, дијалекатски карактери за записивање локалних колоквијалних речи нису разумљиви на целом подручју Кине. Изузетак представља кантонски кинески језик, у којем је стандардизован говорни језик, и где постоји велики број дијалекатских карактера створених да означавају специфично-кантонске речи.

Основне јединице кинеског писма су карактери који репрезентују семеме или морфеме (најмање значењске јединице у језику), имају гласовну вредност једног слога, и имају један тон. Стога се кинеско писмо назива и морфемо-силабичким писмом.

Кинески карактери се деле на пиктограме, који су настали директним преношењем слика из природе и чулних утисака, идеограме, који су настали комбиновањем пиктограма и најчешће означавају неку апстрактну идеју или радњу, и фоноидеограме (или пиктофонетске карактере) који се састоје од две компоненте: семантичке, која указује на значење карактера, и фонетске, која указује на његово читање.

Сви карактери заснивају се на регуларном калиграфском писму, каи-шу (楷书, kǎishū), који је настао у династији Хан. Данас постоје два стандарда писања: упрошћено и традиционално кинеско писмо. Традиционално данас се користи у Хонгконгу и Републици Кини, док је упрошћено писмо прихваћено у НР Кини. Упрошћено писмо подразумева поједностављење броја потеза у одређеним карактерима, и мање синонимних карактера. Упрошћавање кинеског писма спроведено је у складу са старим калиграфским традицијама и неформалним варијантама поједностављеног писма. Сингапур је такође прихватио употребу упрошћеног кинеског писма. Кинеско писмо које се користи у Кореји, неупрошћено је, док у Јапану постоји посебан систем упрошћавања кинеског писма који се делимично разликује од кинеског (шинђитаи).

Порекло писма

Не постоје конкретни историјски подаци који говоре о настанку кинеског писма. Кинеска легенда каже да је писмо створио Цанг Ђије, писар код митског Жутог цара, око 2600. п. н. е.

Најстарији трагови кинеског писма пронађени су на оклопима корњача, које су се користиле за прорицање судбине. На основу забележених имена, утврђено је да потичу из династије Шанг, између 14. и 9. века п. н. е. Писмо из овог периода већ је било развијено, што указује да је кинеско писмо постојало и у ранијим раздобљима. Пронађено је неколико симбола на неолитској грнчарији, али се не може утврдити да ли су ти симболи представљали почетке кинеског писма.

Калиграфија

У кинеској калиграфији постоји више различитих стилова писања. Главни стилови су:

Нестандардни уобичајени облици записа појединих карактера у рукописном и брзописном стилу, постали су стандардни облици упрошћених кинеских карактера. У савременој калиграфији постоји тенденција да се употребљавају традиционални, неупрошћени карактери.

Фонологија

За детаљније информације о фонетским системима појединачних дијалеката кинеских језика погледати засебне чланке о варијететима говорног кинеског.

Фонолошку структуру сваког слога чине иницијал, финал и тон. Иницијал се налази на првом месту у слогу, и састоји се од једног сугласника. Иницијал може бити и нулти (слог без сугласника на почетку). Финал је главни елемент слога, и његов је централни елемент самогласник (монофтонг, дифтонг и у неким дијалектима трифтонг). Финал може бити и затворен, односно после самогласника може следити сугласник. У мандаринском језику, после самогласника могу ићи само сугласници /n/ и /ŋ/, док у другим дијалектима слог може бити затворен и са /m/, /p/, /t/, /k/ и /ʔ/ (безвучни глотални плозив, glottal stop). Осим тога, у кантонском и још неким дијалектима централни део слога може бити и сугласник, односно сугласници /m/ и /ŋ/ који стоје и као самостални слогови.

Дијалекти се разликују и по броју гласова које користе. Основна тенденција од периода средњег кинеског језика је редукција броја гласова. Ова редукција је најзапаженија у мандаринском језику, који стога има и најмање могућих варијанти формирања слогова. Због тога у мандаринском има више двосложних речи.

Све варијанте говорног кинеског језика имају тонове. Неки дијалекти на северу Кине имају само три тона, док на југу постоје дијалекти који имају шест до десет тонова (у зависности од начина бројања). Изузетак представља шангајски, који има акценат сличан индоевропским језицима.

За илустрацију тонова мандаринског језика, најчешће се користи следећи пример:

  1. 媽/妈, , мајка
  2. , , конопља
  3. 馬/马, , коњ
  4. 罵/骂, , вређати
  5. 嗎/吗, ma, (упитна речца)

(Последњи, неутрални тон, не рачуна се у основне тонове, тако да се сматра да мандарински кинески има четири тона.)

Транскрибовање

Постоји много система транскрибовања са кинеског језика. Већина ових система заснована је на латиници. Прве варијанте латиничне транскрипције начинили су хришћански мисионари у 16. веку.

Данас се за стандардни мандарински језик највише користи пинјин (拼音, pīnyīn), често познат једноставно као пинјин. Пинјин је званични систем за транскрибовање са кинеског језика у НР Кини и Сингапуру, а користи се и за лакше учење кинеског језика.

Други најпознатији систем је Вејд-Џајлс, који је пре увођења пинјина био најраспрострањенији начин за транскрибовање са кинеског језика. У Републици Кини је донедавно био и званично у употреби, али је одскора у Тајпеју прихваћен пинјин, док се на осталим крајевима острва користи тонгјонг пинјин.

У Русији се поред пинјина користи и Паладијев систем, ћирилична транскрипција са кинеског језика коју је начинио монах Паладије у 19. веку.

У Србији су правила за транскрипцију са кинеског језика на српски дата у Правопису српскога језика из 1993. од тачки 124. до 135. (pp. 213–221). и то на основу „латиничке транскрипције усвојене у самој Кини (као помоћно писмо, тзв. пин'јин) коју можемо узети као непосредно изворно писмо.“[2].

Карактери Пинјин Вејд-Џајлс Руски Српски
北京 Běijīng Pei-ching Бэйцзин (Пекин) Бејђинг
西安 Xī’ān Hsi-an Сиань Си'ан
重庆 Chóngqìng Ch’ung-ch’ing Чунцин Чунгћинг
台北 Táiběi T’ai-pei Тайбэй Тајбеј
新疆 Xīnjiāng Hsin-chiang Синьцзян Синђанг
浙江 Zhèjiāng Che-chiang Чжэцзян Џеђанг
江西 Jiāngxī Chiang-hsi Цзянси Ђангси
云南 Yúnnán Yün-nan Юньнань Јунан

Постоји још разних система транскрипције мандаринског језика, нпр. Бопомофо, као и за друге дијалекте.

Спољни утицај

Снажне историјске, политичке и културне везе Кине са Јапаном, Корејом и Вијетнамом оставиле су трага на језике ових земаља. У корејском и јапанском језику, преко 50% вокабулара потиче из кинеског језика, док је у вијетнамском језику овај проценат знатно већи.

Кинеско писмо је ширило свој утицај заједно са језиком. Оно је јако утицало и на језике који нису сродни кинеском језику, као што су то јапански и корејски језик, који и данас користе своје варијанте кинеског писма – ханџа у Кореји односно канџи у Јапану. Јапански и корејски језик нису изолативни, и због те карактеристике користе додатне системе писања да обележе граматичке промене у речима. Јапанска слоговна писма хирагана и катакана такође су заснована на кинеском писму.

У Вијетнаму је до 14. века кинеско писмо (хан-ди, Hán tự) било једини начин писања. Од 14. до 19. века коришћено је џи-нум писмо (Chữ nôm), односно кинеско писмо допуњено са карактерима створеним да репрезентују речи вијетнамског језика. Данас се у Вијетнаму користи латинично писмо које су у 19. веку створили француски мисионари. Употреба овог писма можда се чини једноставнијим решењем, али је крајњи резултат постојање многобројних синонима и парасинонима што пре отежава учење вијетнамског језика.

У Јужној Кореји кинеско писмо се и даље употребљава, управо са разлогом да се избегне могућа двосмисленост, док се у Северној Кореји употребљава само хангул.

Извори

  1. ^ Комитет за рад на књижевном и говорном језику (国家语言文字工作委员会) Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 18, 2015) (на језику: енглески), Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Правопис српскога језика Матице српске

Литература

  • Bailey, Charles-James N. (1973), Variation and Linguistic Theory, Arlington, VA: Center for Applied Linguistics.
  • Baxter, William H. (1992), A Handbook of Old Chinese Phonology, Berlin: Mouton de Gruyter, ISBN 978-3-11-012324-1.
  • Campbell, Lyle (2008), „[Untitled review of Ethnologue, 15th edition]”, Language, 84 (3): 636—641, doi:10.1353/lan.0.0054.
  • Chappell, Hilary, „Variation in the grammaticalization of complementizers from verba dicendi in Sinitic languages”, Linguistic Typology, 12 (1): 45—98, doi:10.1515/lity.2008.032.
  • Chinese Academy of Social Sciences (2012), Zhōngguó yǔyán dìtú jí (dì 2 bǎn): Hànyǔ fāngyán juǎn 中国语言地图集(第2版):汉语方言卷 [Language Atlas of China (2nd edition): Chinese dialect volume], Beijing: The Commercial Press.
  • Coblin, W. South (2000), „A brief history of Mandarin”, Journal of the American Oriental Society, 120 (4): 537—552, JSTOR 606615, doi:10.2307/606615.
  • DeFrancis, John (1984), The Chinese Language: Fact and Fantasy, University of Hawaii Press, ISBN 978-0-8248-1068-9.
  • Handel, Zev (2008), „What is Sino-Tibetan? Snapshot of a Field and a Language Family in Flux”, Language and Linguistics Compass, 2 (3): 422—441, doi:10.1111/j.1749-818X.2008.00061.x.
  • Haugen, Einar (1966), „Dialect, Language, Nation”, American Anthropologist, 68 (4): 922—935, JSTOR 670407, doi:10.1525/aa.1966.68.4.02a00040.
  • Hudson, R. A. (1996), Sociolinguistics (2nd изд.), Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-56514-1.
  • Hymes, Dell (1971), „Sociolinguistics and the ethnography of speaking”, Ур.: Ardener, Edwin, Social Anthropology and Language, Routledge, стр. 47—92, 1-136-53941-7.
  • Groves, Julie (2008), „Language or Dialect—or Topolect? A Comparison of the Attitudes of Hong Kongers and Mainland Chinese towards the Status of Cantonese”, Sino-Platonic Papers (179)
  • Kane, Daniel (2006), The Chinese Language: Its History and Current Usage, Tuttle Publishing, ISBN 978-0-8048-3853-5.
  • Kornicki, P.F. (2011), „A transnational approach to East Asian book history”, Ур.: Chakravorty, Swapan; Gupta, Abhijit, New Word Order: Transnational Themes in Book History, Worldview Publications, стр. 65—79, ISBN 978-81-920651-1-3.
  • Kurpaska, Maria (2010), Chinese Language(s): A Look Through the Prism of "The Great Dictionary of Modern Chinese Dialects", Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-021914-2.
  • Lewis, M. Paul; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D., ур. (2015), Ethnologue: Languages of the World (Eighteenth изд.), Dallas, Texas: SIL International.
  • Liang, Sihua (2014), Language Attitudes and Identities in Multilingual China: A Linguistic Ethnography, Springer International Publishing.
  • Mair, Victor H. (1991), „What Is a Chinese "Dialect/Topolect"? Reflections on Some Key Sino-English Linguistic terms”, Sino-Platonic Papers, 29: 1—31.
  • Matthews, Stephen; Yip, Virginia (1994), Cantonese: A Comprehensive Grammar, Routledge.
  • Miller, Roy Andrew (1967), The Japanese Language, University of Chicago Press, ISBN 978-0-226-52717-8.
  • Miyake, Marc Hideo (2004), Old Japanese: A Phonetic Reconstruction, RoutledgeCurzon, ISBN 978-0-415-30575-4.
  • Norman, Jerry (1988), Chinese, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-29653-3.
  • Norman, Jerry (2003), „The Chinese dialects: phonology”, Ур.: Thurgood, Graham; LaPolla, Randy J., The Sino-Tibetan languages, Routledge, стр. 72—83, ISBN 978-0-7007-1129-1.
  • Ramsey, S. Robert (1987), The Languages of China, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-01468-5.
  • Romaine, Suzanne (2000), Language in Society: An Introduction to Sociolinguistics, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-875133-5.
  • Schuessler, Axel (2007), ABC Etymological Dictionary of Old Chinese, Honolulu: University of Hawaii Press, ISBN 978-0-8248-2975-9.
  • Shibatani, Masayoshi (1990), The Languages of Japan, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-36918-3.
  • Sohn, Ho-Min (2001), The Korean Language, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-36943-5.
  • Sohn, Ho-Min; Lee, Peter H. (2003), „Language, forms, prosody, and themes”, Ур.: Lee, Peter H., A History of Korean Literature, Cambridge University Press, стр. 15—51, ISBN 978-0-521-82858-1.
  • Thomason, Sarah Grey (1988), „Languages of the World”, Ур.: Paulston, Christina Bratt, International Handbook of Bilingualism and Bilingual Education, Westport, CT: Greenwood, стр. 17—45, ISBN 978-0-3132-4484-1.
  • Van Herk, Gerard (2012), What is Sociolinguistics?, John Wiley & Sons, ISBN 978-1-4051-9319-1.
  • Wardaugh, Ronald; Fuller, Janet (2014), An Introduction to Sociolinguistics, John Wiley & Sons, ISBN 978-1-11873229-8.
  • Wilkinson, Endymion (2000), Chinese History: A Manual (2nd изд.), Harvard Univ Asia Center, ISBN 978-0-674-00249-4.
  • Wurm, Stephen Adolphe; Li, Rong; Baumann, Theo; Lee, Mei W. (1987), Language Atlas of China, Longman, ISBN 978-962-359-085-3.
  • Zhang, Bennan; Yang, Robin R. (2004), „Putonghua education and language policy in postcolonial Hong Kong”, Ур.: Zhou, Minglang, Language policy in the People's Republic of China: Theory and practice since 1949, Kluwer Academic Publishers, стр. 143—161, ISBN 978-1-4020-8038-8.
  • Hannas, William C. (1997). Asia's Orthographic Dilemma. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1892-0.
  • Qiu, Xigui (2000). Chinese Writing. trans. Gilbert Louis Mattos and Jerry Norman. Society for the Study of Early China and Institute of East Asian Studies, University of California, Berkeley. ISBN 978-1-55729-071-7.
  • Ramsey, S. Robert (1987). The Languages of China. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01468-5.
  • Schuessler, Axel (2007). ABC Etymological Dictionary of Old Chinese. Honolulu: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-2975-9.
  • R. L. G. "Language borrowing Why so little Chinese in English?" The Economist. June 6, 2013.

Спољашње везе

Источноазијска калиграфија

Калиграфија широко се ради и поштује у источноазијској цивилизацији које користе или су користили кинеске знакове. Оне укључују Кину, Јапан, Кореју, те у мањој мери, Вијетнам. Осим што је калиграфија умјетност у сопственом праву, такође је утицала на суми-е, који су рађене сличним предметима и техником. Источноазијска традиција калиграфије настала је и развила се у Кини, посебно за писање кинеске знакове са мастилом и четкицом. Постоји општа стандардизација у различитим стиловима калиграфије у источноазијској традицији. Калиграфија је такође довела до развоја многих других облика умјетности у источној Азији, укључујући резбарија печата, сликовитих предмета и писарских камена.

Кантонски језик

Кантонски језик је кинески језик или дијалект који се говори у провинцијама Гуангдонг и Гуангси, као и на Хонгконгу и Макау. Такође велики број Кинеза у дијаспори говори управо овим кинеским дијалектом, из разлога што су то претежно досељеници из ових места. Разлике између кинеских дијалеката су релативно велике тако да се може говорити и о посебним језицима. Писани језик је за све дијалекте исти, а базиран је на мандаринском говорном стандарду или путонгхуа.

Кантонски језик је заправо назив само за оне међусобно потпуно разумљиве дијалекте који се говоре широм провинција Гуангдонг и Гуангси. Сеијап дијалекти, од којих је тајшански најраспрострањенији (а некад је и међу кинеском дијаспором био најбројнији) међусобно су јако тешко разумљиви са кантонским, иако са њим чине генетско јединство и дијалекатски континуум. Кантонски и сеијапски се заједно класификују као група Јуе унутар кинеске породице језика. Што се тиче Пинг дијалекта, којег кантонски и сеијапски говорници не разумеју, он је несумњиво потекао из исте основе из којег су настали и Јуе дијалекти, али се од њих разликује читавим низом особености да би се могао сматрати посебном дијалекатском групом, а иначе његови говорници пореклом већином нису Хан Кинези, већ синизирани припадници народа Џуанг.

Кинески бронзани записи

Кинески бронзани записи су писања у различитим кинеским писмима на кинеским бронзаним артефактима као што су џонг звона и динг троножни казани из Шанг династије до Џоу династије па чак и касније. Рани бронзани записи су готово увек укалупљени у ливењу (то јест, ово писмо је рађено са писаљком у мокрој глини у калупу од којих је бронза затим укалупљена), а касније записи су често гравиране пошто је бронза укалупљена.

Кинески курзив

Кинески курзив или брзопис (трад. кин. 草書, кин. 草书, пин. cǎoshū), понекад преведено травнато писмо, стил је кинеске калиграфије. Назив цаошу (cǎoshū) је заправо скраћеница за 草率书 (cǎoshuài shū), што значи „неуредно писмо“. Брзопис се може брже писати од других стилова, али је теже читати. То је често случај да особима које су способне за читање штампаних кинески слова и нађу себе потпуно неписмени када су стављени према овим стилом писања.

Кинески полукурзив

Кинески полукурзив (трад. кин. 行書, кин. 行书, пин. xíngshū) је делимично рукописни стил кинеске калиграфије. Са пореклом од чиновничког писма, био је дуго времена након развоја у првим вековима нове ере уобичајени стил рукописа.

Стил је развијен у време династије Хан (206. године п. н. е. – 220. године) и доживео је зрелост у периодима Веи и Ђин за време Јужних и Северних династија (220. г.–589. г.).Неки од најбољих примера xíngshū калиграфије могу се наћи у раду Ванг Сјижи (321-379) из источне диинастије Ђин.

Кинеско писмо

Кинеско писмо (кин. 中文, пин. zhōngwén) обухвата писмене симболе који се користе да прикажу говорни кинески језик и правила о томе како су распоређени и пунктирани. Ови симболи су уобичајено познати као кинески карактери (традиционално/упрошћено: 漢字/汉字; пин. hànzì). Кинески карактери не чине алфабет или компактни слоговник. Уместо тога, писани систем је приближно логослоговни, то јест сваки карактер обично представља потпуно једносложну реч (видите логограм) или једносложни део речи. Сами карактери су често састављени од делова који могу представљати физичке предмете, апстрактни појам, или изговор.Кинеско писмо се сматра да је најдуже непрестано кориштен писани систем у свету. Многи савремени кинески карактери могу наћи траг назад до династије Шанг око 1500. п. н. е. и процес стварања карактера је вероватно почео неким вековима раније. Кинески карактери су стандардизовани под 秦 династијом Ћин (221—206. п. н. е.). Преко миленијума, ови карактери су се развили у веома развијен стил кинеске калиграфије.Упркос историјске промене у изговору, кинески говорници различитих дијалеката могу комуницирати у писаном облику. Неке од тих знакова су усвојени у системе писања у другим источноазијским језицима, као што су јапански и корејски језик. Писменост захтева да се запампти веома много карактера: образовни Кинези знају око 4000,док образовни Јапанци, знају око пола њих. Велики број кинеских карактера је делом довео до усвајања западних алфабета као помоћно средство за заступање кинеског језика.Кинески (хан) карактери потичу од цртежа, с тим да су најранији хан карактери представљали слике ствари које су људи гледали око себе. Међутим, укупан број карактера данас је између педесет и сто хиљада, а све то је немогуће створити само помоћу цртежа. Тако их је народ старе Кине стварао помоћу четири метода – пиктографски, по значењу, на основу асоцијативне везе и као фонограме. Било је тешко објаснити настанак самих карактера. Међутим, термин лиу шу, који се јавља још за време династије Чоу и најбоље описује поглед Кинеза на њихово писмо, говори управо о томе.

Класични кинески језик

Класични кинески језик или књижевни кинески језик је традиционални стил кинеског писма који се темељи на граматици и речнику древног кинеског језика, и разликује се од било којег савременог облика говорног кинеског језика. Међутим, разлика између класичног књижевног и домаћег књижевног кинеског језика није баш јасна. Класични кинески језик се раније користило за готово све формалне преписке пре и почетком 20. века, не само у Кини, већ и (током различитих периода) у Кореји, Вијетнаму и Јапану. Међу кинеским говорницима, класични кинески је увелико замењен домаћим кинеским језиком (白話, báihuà), стилом писања који је сличан савременом говорном мандаринском језику, док су говорници некинеских језика углавном напустили класични кинески у корист матерних језика.

Књижевни кинески је познат као Ханмун (漢文, „ханско писање“) у корејском, и као Канбун (漢文, „ханско писање“) у јапанском.

Мандарински језик

Мандарински (трад. кин. 官話, кин. 官话, пин. Guānhuà; досл. „језик службеника”), такође познат мандарински кинески и као или беифангхуа (трад. кин. 北方話, кин. 北方话, пин. Běifānghuà; досл. „северни дијалект”) је група повезаних кинеских дијалеката који се говоре широм највећег дела северне и југозападне Кине. Када се узима као независан језик, што се често чини у академској литератури, мандарински дијалекти се говоре више од било ког језика.

Мандарински језик може да се односи на два различита концепта:

на стандардни мандарински језик (путунхуа/гуоју), који се заснива на мандаринском дијалекту који се говори у Пекингу. Стандардни мандарински функционише као званичан говорни језик у Народној републици Кини, Републици Кини (Тајван), и као један од званичних језика у Сингапуру. „Кинески“ — заправо стандардни мандарински — је један од шест званичних језика Уједињених нација.

на све мандаринске дијалекте који се говоре у северној и југозападној Кини, термин који користе лингвисти.У свакодневној употреби, „мандарински“ се односи само на стандардни мандарински (Putonghua/Guoyu). Шира група мандаринских дијалеката састоји се од разних сродних дијалеката, од којих су неки међусобно разумљивији од других. То је групација коју дефинишу и користе углавном лингвисти, и није у широј употреби ван академских кругова. Уместо тога, када тражите да опишу говорну форму коју користе, Кинези који користе мандарински ће описати варијанту коју говоре као на пример „Сечуански дијалект“ или „Североисточни дијалект“, и сматраће те разлике као део стандардног мандаринског језика; неће сматрати да га у ствари лингвисти класификују као облик „мандаринског“ у ширем смислу. Као што и не постоји општи „мандарински“ идентитет заснован на језику; уместо тога, постоје снажни регионални идентитети окупљени око појединих мандаринских дијалеката, због широке географске распрострањености народа који њиме говори.

Овај чланак ће се усредсредити на шири смисао мандаринског језика — велике групе разних северних и југозападних кинеских дијалеката, а не само на „стандардни мандарински“.

Као и код других варијетета кинеског језика, постоји значајан спор да ли је мандарински језик или дијалект.

Печатно писмо

Печатно писмо (трад. кин. 篆書, кин. 篆书, пин. zhuànshū) је древни стил кинеске калиграфије. Природно се развило из писма Џоу династије (види бронзано писмо), и настало у Зараћеној држави Ћин. Печатно писмо је постало стандардизовано и усвојено као формално писмо за сву Кину у Ћин династији, те је и даље било нашироко кориштено за декоративно резбарство и печате у династији Хан. Отад, претежна употреба је у печатима, стога има тај назив. Буквалан превод свог кинеског имена 篆书 (zhuànshū) је украсно резбаријско писмо, јер у време када је то име постало у Хан династији, улога је била сведена на декоративни напис него као главно писмо за свакодневне употребе.

Пинјин

Пинјин (трад. кин. 拼音, пин. pīnyīn, чита се „пин-јин“) је помоћно кинеско латинично писмо којим се бележи изговор стандардног кинеског језика. Пинјин у Кини не замјењује кинеско, већ служи само као помоћно писмо.

Сама ријеч „пинјин“ значи „спајање гласова“, а у ширем смислу значи „гласовно писмо“, „фонетски алфабет“. У Народној Републици Кини користи се прецизнији термин „ханју пинјин“ (трад. кин. 漢語拼音, кин. 汉语拼音, пин. Hànyǔ Pīnyīn), што значи „гласовно писмо кинеског језика“. На Тајвану је 2002. године усвојено слично помоћно писмо, по имену „тонгјонг пинјин“, али је касније напуштено у корист ханју пинјина.

Ханју пинјин је одобрен 11. фебруара 1958. године на петом засједању Свекинеске народне скупштине Народне Републике Кине. Тиме је замијењен запис „бопомофо“ као начин подучавања стандардног кинеског језика у континенталној Кини и кинески поштански систем романизације. Уједињене нације су на захтјев кинеске владе 1979. године препоручиле свим својим чланицама ханју пинјин као стандардни систем романизације. Године 1979. га је одобрила и Међународна организација за стандардизацију (ИСО) као начин романизације стандардног кинеског језика (ИСО-7098:1991). Након тога пинјин је потиснуо старе системе романизације, као што је Вејд-Џајлсов из 1859. године (надопуњен 1892. године), и јејловску транскрипцију кинеског језика за енглеско говорно подручје, француску ЕФЕО, те њемачку и бројне друге транскрипције које се данас ријетко користе. Године 2001. Кинеска влада је изгласала закон о заједничком народном језику, који је дао правну основу за коришћење пинјина.

Кинески језик је тонални језик, а пекиншки мандарински дијалект, основа стандардног кинеског језика, има четири тона, који су у пинјину обиљежени сљедећим дијакритичким знацима:

ˉ горњи тон (макрон)

ˊ узлазни тон (акут)

ˇ благосилазни, па узлазни тон (кукица)

ˋ силазни и кратки тон (гравис)Када се пинјин користи у другим језицима, тонови се биљеже само у стручној литератури.

Важно је нагласити да је пинјин латинични запис кинеског језика у којем нека слова не одговарају изговору у другим језицима који се служе латиницом, те се разликује од других латиничних транскрипција.

Регуларно писмо

Регуларно писмо или стандардно писмо, или у кинеском језику каишу (трад. кин. 楷書, кин. 楷书, пин. kǎishū) и у јапанском каишо, и обично познат као стандардно регуларно (正楷), је најновији стил кинеских калиграфија (који се појавио у Цао Веј династији око 200 н. е. и сазрео стилски око 7. века). Стил је најчешћи савремени спис у публикацијама (после не-калиграфског списа Сонг Ти). Такође је повремено позната као право писмо (真書, zhēnshū) и стандардно писмо (正書, zhèngshū).

Салари

Салари (сал.Salır; кин. 撒拉族) су етничка мањина Кине, углавном говоре на саларском језику, који је туркијски језик, а у све већој мери употребљавају и кинески језик. По последњем попису становништа у Кини 2000. године, пописано је 104.503 особе које се изјашњавају као Салари. Овај народ углавном живи у граничном подручју покрајина Ћингхај и Гансу, са обе стране реке Хуангхе (Жута река). Пре свега у окрузима покрајине Ћингхај Сјунхуа-Саларском аутономном округу и Хуалонг-Хујском аутономном округу, као и у Ђишишан-Бонанско-Дунсјанско-Саларском аутономном округу покрајине Гансу. Присутни су и у покрајинама Хенан, Шанси и Синкјанг.Салари се углавном баве пољопривредом, изузетно су патријахално друштво и претежно муслиманске вероисповести.

Средњи кинески језик

Средњи кинески језик (трад. кин. 中古漢語, пин. zhōnggǔ Hànyǔ) односи се на кинески језик говорен током јужних и сјеверних династија и Себе, Танг и Сунг династија (6—10. века). Израз „средњи кинески језик“, за разлику од старокинеског и савременог кинеског језика, се обично користи у контексту историјске кинеске фонологије, која настоји реконструисати изговор кинеског језика који се користио током тих времена.

Средњи кинески се може поделити у два доба. Раније доба, уопштено назван рани средњи кинески, и касније доба, зван каснији средњи кинески. Прелазна тачка између раног и касног средњег кинеског језика, сматра се да је током средње Танг династије и назначен је фонолошким развојима.

На пример, у књизи рима Ћијејин, билабијални иницијали [p pʰ b m] су приказани, али није било лабиоденталних иницијала као ф и в, који се могу наћи у Ђијин. Ово указује да је промена звука у изговору кинеског се догодила у четири века након појаве Ћијејин.

Стандардни мандарински језик

Стандардни мандарински, такође познат и као стандардни кинески, модерно стандардни мандарински или само мандарински, је службени кинески говорни језик који се користи у континенталној Кини и на Тајвану, и један је од четири службена језика у Сингапуру.

Фонологија стандардног мандаринског језика се заснива на мандаринском дијалекту који се говори у Пекингу и делом у бројним кинеским дијалектима који се говори широм северне и југозападне Кине.

Вокабулар је углавном извучен из овог дијалекта. Граматика је стандардизована на основу модерних књижевних дела написаних у домаћем кинеском језику, што у пракси следи исту традицију мандаринског дијалекта са неким изузецима. Као резултат тога, стандардни мандарински језик се најчешће назива мандарински у лаичкој употреби. Међутим, лингвисти користе назив мандарински само када говоре о целом језику.

Старокинески језик

Старокинески (трад. кин. 上古漢語, кин. 上古汉语, пин. shànggǔ hànyǔ), или „архаични кинески“, се односи на кинески језик говорен од доба династије Шанг (кинеско бронзано доба које је трајало до 11. века п. н. е.) до бивше династије Хан (од 206. п. н. е. до 9. н. е.). Постоји неколико различитих под-периода у том дугом периоду. Појам „Тау“, у односу на средњи кинески и савремени кинески језик, обично се користи у историјској кинеској фонологији која покушава да реконструише начин на који је старокинески говорен.

Пошто је стари кинески језик говорен када су писана класична дела попут „Лун Ју“, „Менг-цу“ и „Дао Де Цин“, те је био службени језик у уједињеном царству династије Ћин и дуготрајне династије Хан, старокинески је сачуван и за следећа два миленијума у облику класичног кинеског језика, облик писаног кинеског који опонаша граматику и речник старог кинеског језика приказаног у тим делима. За то време, класични кинески је био уобичајни језик који се уобичајено користио у службене сврхе у Кини, Кореји, Јапану и Вијетнаму. Постоје и велике варијације унутар класичног кинеског, које су приметне када је нешто написано. Класични кинески који користе новији кинески писци, као и класични кинески изван Кине, вероватно би тешко разумео неко из Конфучијевог доба.

Тонски језик

Тонски језик је језик који користи тон да разликује речи. Тон је фонолошко својство заједничко у многим језицима широм света (иако ретко у Европи, Блиском истоку, јужној Азији и Пацифику ). Кинески језик је можда најпознатији од тих језика.

Традиционално кинеско писмо

Традиционално кинеско писмо (трад. кин. 正體字 / 繁體字, упрошћ. кин. 正体字 / 繁体字, пин. Zhèngtǐzì / Fántĭzì), један је од два стандардна комплета кинеских знакова, савременог кинеског писаног језика. Модерни облик традиционалних кинеских слова се први пут појавио са настанком канцеларијског писма за вријеме династије Хан, те су били мање-више устаљени од 5. вијека за вријеме Јужних и Сјеверних династија. Израз „традиционалан“ се користи да би се истакла разлика према традиционалним знаковима упрошћеног кинеског писма која је стандардизовала влада Народне Републике Кине од 1950-их година.

Традиционални знакови се службено користе у Тајвану, Хонгконгу и Макау. Користили су се у континенталној Кини прије него што их је Народна Република Кина упростила 1950-их и 1960-их година. Међу прекоморским кинеским заједницама (осим Сингапура и Малезије), традиционални кинески знакови се најчешће користе, али број штампане литературе са упрошћеним кинеским словима расте у Аустралији, САД и Канади због новијих досељеника из континенталне Кине. Насупрот томе упрошћено кинеско писмо се користи у службеним публикацијама континенталне Кине, Сингапура и Малезије. Дебата о традиционалном и упрошћеном кинеском писму још увијек траје међу кинеским заједницама.

Транскрипција

Транскрипција у лингвистици представља преношење звукова из једног језика у други писаним симболима. Промена система записа је пресловљавање. То је у ствари прилагођено писање израза страних језику у који се транскрибује. У савременој лингвистици, разликују се два начина транскрипције — гласовна и правописна. Гласовна представља пренос гласовима језика у који се транскрибује најсличнијим онима у језику из кога се транскрибује. Правописна представља пренос према претходно одређеним транскрипционим правилима и највећим делом је заснована на првој.

Упрошћено кинеско писмо

Упрошћено кинеско писмо или поједностављено кинеско писмо (упрошћ. кин. 简化字 / 简体字, трад. кин. 簡化字 / 簡體字, пин. Jiǎnhuàzì / Jiǎntǐzì), један је од два стандардна комплета кинеских знакова, савременог кинеског писаног језика. Они се углавном темеље на популарним рукописима курзивног облика који се састоје од графичких или фонетских симплификација „традиционалних“ облика који су коришћени у штампаном тексту више од хиљаду година. Влада Народне Републике Кине унапређује их за употребу приликом штампе у покушају да повећа писменост. Писмо се службено користи у Народној Републици Кини, Сингапуру, Малезији и Уједињеним нацијама.

Традиционално кинеско писмо се тренутно користи у Републици Кини, Хонгконгу и Макау. Прекоморске кинеске заједнице углавном користе традиционалне знакове, а упрошћени знакови постепено добијају популарност међу кинеским емигрантима. Истовремено, традиционално писмо повећава престиж у Народној Републици Кини.

Упрошћени облици карактера су направљени смањивањем броја потеза и поједностивљањем облика значајних традиционалних кинеских знакова. Неки знакови су поједностављени користећи регуларна правила, на примјер, заменивши све појаве одређеног дела са једноставнијом варијантом. Међутим, неки знакови су поједностављени нерегуларно, а неки упрошћени карактери су поједностављени друкчије и непредвидљиво у односу на традиционалне знакове. Коначно, многи знакови су нетакнути током поједностављења и тако су они исти у традиционалном и упрошћеном кинеском писму.

Службени језици Уједињених нација

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.