Кефалија

Кефалија (грчки: κεφαλή; бугарски: кефалия) је у Византијском царству био највиши представник локалне управе у граду и околини. Установа кефалије је након освајања Стефана Милутина (1282-1321) уведена и у Српску краљевину. Кефалије су задржале сва права и дужности која су имала у Византији. У зависности од територије којом су управљали, кефалије су се делиле на опште и локалне кефалије. Први су управљали већим областима (нпр. кефалија Тесалије, Зете и сл.) док су други управљали једним или два града или жупом. Касније се јавља кефалија кулски који управља једном тврђавом. Установа је постојала и у Другом бугарском царству.

Кефалије у Византији

Термин "кефалија" у византијским документима се појављује у другој половини 13. века након Михаиловог освајања Цариграда и уништења Латинског царства. Кефалије су замениле дуке (катепане) из периода владавине династије Комнина. Дуке, односно катепани, налазили су се на челу административне јединице познате као катепаникион (грчки: κατεπανικιον), која се другачије називала и кефалатикион (грчки:κεφαλατικιον). Кефалатикони су по површини били мањи у односу на византијске теме. Обухватали су неколико села. Седиште кефалије било је у кастрону, односно тврђави. Од Византије, установа кефалије се шири и на Друго бугарско царство (бугарски: кефалия).

Кефалије у средњовековној Србији

Милутин је прихватио византијски систем локалне управе. Српски владари су на чело управе постављали чешће Србе него Грке. Душан је кефалију Рајка поставио на чело Трилиса и Вронте (градови између Месте и Струме), Владоја у Пологу, Милоша у Прилепу. Установа општег кефалије прихваћена је још током Милутинове владавине и то најпре у Скопској области и Зети. Локалне кефалије јављају се нешто касније. Први познати општи кефалије био је Илија који је вршио службу у Зети пред крај владавине Милутина. До прекретнице у развоју локалне управе дошло је током Душанове владавине. Пре доношења Душановог законика (1349), установа општих кефалија била је свакако раширена широм српске државе. Законик озакоњује њихову функцију. Као и у Византијском, и у Српском царству кефалија је царев опуномоћеник. Установа кефалије шири се ка западу, у Конавлима и Требињу и на север до Рудника. Међутим, није била равноправно раширена по читавом Царству. Кефалију је постављао краљ, односно цар, а касније и обласни господари. Кефалије су дужност обављале четири до шест година што је зависило од политичких прилика у земљи. По правилу, остајале су на положајима и након смрти владара који их је поставио. Уколико је обласни господар смењен силом, господар који га је збацио мењао је и кефалију. У средњовековној Србији се установа кефалије одржала све до пада под Турке 1459. године.

Војне дужности

Титула кефалије обично је обликована према имену града којим управља: кефалија штипски, кефалија приштевски, кефалија брањански, кефалија руднички, кефалија призренски... Понекад се то чинило и према имену жупе или земље којом управља: кефалија Конавла, кефалија Зете и сл. Војне дужности кефалије биле су регулисане Војничким законом који није сачуван те их је тешко тачно одредити. Кефалија је био заповедник војне посаде у тврђави. У највећим градским утврђењима постојао је кулски кефалија поред градског. Обојица су потчињена непосредно владару. Кефалија је водио рачуна о одржавању утврђења, о вршењу стражарске службе и о одбрани града (у ратним условима). Утврђења су се морала непрестано одржавати и обнављати. Ова обавеза, познатија као градозиданије, падала је на терет зависног становништва. О реализацији се старао кефалија. Слично је важило и за обавезу градобљуденија тј. стражарења. Градобљуденије је у периоду мира падало на посаду града, а у ратним временима на све грађане. О издржавању стражара такође се бринуо кефалија. Он је организовао и понос, преношење владаревих ствари преко градске територије. У случају да се жупа, односно град, налази на граници, кефалија би први започињао рат против суседа, а његовим посредовањем отпочињали су и први мировни преговори.

Цивилне дужности

Цивилне дужности кефалија далеко су значајније од војних. Кефалија је био надлежан за одржавање реда и мира у граду, односно жупи. Имао је своје помоћнике, слуге или момке. Кефалија је могао утамничити, а у тежим случајевима и оковати онога ко нарушава ред и мир. Потом је био дужан да темељно спроведе истрагу и прибави доказе кривице. Кефалија је имао и судска задужења. Постојао је посебан суд пред кефалијом за све грађане или становнике жупе, али и за дубровачке трговце. Суд пред кефалијом судио је за тежа дела, сем за дела која су у оквиру резервата судских. Кефалија је извршавао казне које суд изрекне. Кефалија се обрачунавао са лоповима и разбојницима. Одговарао је за безбедност људи и имовине на путевима који су под његовом надлежношћу због чега је био задужен за постављање стражара на путевима.

Заштита приватне имовине такође је у надлежности кефалије који је силом наплаћивао дугове неуредних дужника пленећи њихову имовину. Водио је рачуна о извршењу тестамента. Старао се о редовном убирању царина и бира духовног. Штитио је земљишну својину и тесао је међе спорних земљопоседа. За свој рад кефалија је на различите начине награђиван. Од грађана је имао право куповати намирнице упола цене. Имао је и право на оброк у градској жупи. Уживао је и друге погодности; нпр. занатлије су му бесплатно чиниле разне услуге. Значајне приходе имао је од судских казни и других глоба, а припадао му је део прихода који долази од панађура, посебно од трошарине (царина).

Нестанак кефалија

Установа кефалије се у срспким земљама гасила постепено. Турци укидају ову установу у крајевима које су освојили у другој половини 14. века. То су области браће Јована и Константина Дејановића (Драгаша), краља Марка и Андријаша Мрњавчевића. У областима освојеним од Вука Бранковића Турци су најпре прихватили затечени облик локалне управе. Турски кефалија Фериз помиње се 1399. године. Установа кефалије се у земљи Бранковића задржала до 1455. године када је коначно освајају Турци. У Лазаревој Моравској кнежевини кефалији припада најистакнутије место у локалној управи све до почетка друге деценије 15. века. Улогу кефалије тада преузимају војводе на челу власти. Кефалије су се и поред војвода задржале, пре свега у рударским местима попут Рудника и Беласице. Установа кефалије се у земљи Ђурађа Бранковића угасила са првим падом Деспотовине 1439. године. Кефалије су најдуже опстале у Зети Црнојевића у којој су љубоморно чуване наслеђене институције из периода Немањића. Кефалије у Зети су најистакнутији представници ратничких дружина и катуна. Падом области Црнојевића под Турке нестају кефалије. Појављују се главари.

Литература

Алексије Раул

Алексије Раул (умро после 1366.) је био грчки властелин и велики доместик српског цара Душана (1331-1355). Као кефалија је управљао градом Зихном у Серској држави.

Властела Мрњавчевића

Властела Мрњавчевића обухвата властелу која се јавља у историјским изворима друге половине XIV века, а у процесу распада Српског царства је признавала врховну власт Мрњавчевића, краља Вукашина (1365 — 1371) односно деспота Угљеше, као и њихових савладара и наследника.

У склопу властеле краља Вукашина, заступљена је и властела његове супруге, краљице Јелене, као и синова Марка (1371 — 1395) и Андријаша. Међу властелом деспота Угљеше, приказана је и властела која је признавала врховну власт Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355), а касније и његове супруге Јелене, која је владала Серском облашћу. У овој групи су заступљени и византијски достојанственици, који су током српских освајања признали врховну власт Душана Силног, а касније су били и вазали царице Јелене и деспота Угљеше.

Големовићи

Големовићи су били српска властелинска породица у доба Деспотовине. Њени најпознатији представници су браћа Ђурађ и Олко (Оливер).

Ђурађ је био дипломата деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456), касније челник у Приштини, а опеван је у епским народним песмама као Големовић Ђура. Његов брат је био кефалија Приштине, а након пропасти Деспотовине, ступио је у службу султаније Маре, ћерке деспота Ђурђа. Умро је на њеном имању Јежево, код Сера.

Гојислав (кефалија)

Гојислав (умро после 1388.) је био српски кефалија Новог Брда у служби кнеза Лазара Хребељановића.

Грубадин (кефалија)

Грубадин је био српски кефалија у служби Андријаша Мрњавчевића.

Димитрије Комнин Евдемонојан

Димитрије Комнин Евдемонојан (умро после 1366.) је био кефалија Сера и васељенски судија.

Дука Нестонг

Дука Нестонг (умро после 1360.) је био серски кефалија педесетих година 14. века. Био је један од посланика српског цара Душана (1331-1355) који су у Авињону преговарали о склапању црквене уније са католичком црквом.

Илија

Илија може бити:

Илија (име), мушко име

Илија (пророк), старозаветни пророк и светитељ у хришћанској религији

Илија (округ), округ у периферији Западна Грчка, Грчка

Илија (Банска Штјавњица), насељено место у округу Банска Штјавњица, Банскобистрички крај, Словачка Република

Илија (Хунедоара), је насеље је у Румунији у округу Хунедоара у општини Илија

Илија (кефалија)

Илија (кефалија)

Илија (умро после 1324.) је био кнез и кефалија Стефана Милутина (1282-1321) и Стефана Дечанског (1321-1331).

Крајша (кефалија)

Крајша (умро после 1367.) је био кефалија Требиња и Конавла у служби Војислава Војиновића и кнегиње Гојиславе.

Милман (кефалија)

Милман (умро 1361.) је био кефалија Требиња и Конавла у служби Војислава Војиновића.

Обрад Зорка

Обрад Зорка (умро после 1373.) је био конавоски кефалија, великаш Николе Алтомановића из породице Војиновића.

Орест (кефалија)

Орест (умро после 1366.) је био серски кефалија током владавине царице Јелене и деспота Јована Угљеше.

Племство

Племство, властелинство или властела, било је привилеговани друштвени сталеж у току средњег вијека.

Након појаве буржоазије и капитализма, племство знатно губи своју политичку, друштвену и новчану моћ, да би касније потпуно ишчезло. Данас, племство постоји као почасни сталеж у неким земљама свијета, нпр. у Уједињеном Краљевству.

Уз племићки статус често су се додјељивале и племићке титуле, као нпр. барон, виконт, гроф, маркиз, војвода, кнез итд.

Рангирање племићких титула:

велики војвода (надвојвода код принчева династије Хабсбурга од 1453. до 1918)војводамаркиз (у Француској, Шпанији, Италији и Русији)гроф (у Енглеској еквивалент ерл)виконтбаронвитезУ Византији:

деспотсевастократоркефалија (провинцијални гувернер)

Радич

Радич (Радић, Radić, Radič) може бити:

Радич (Рогатица), насеље у општини Рогатица, Република Српска, БиХ

Радич (Прибрам), насеље у округу Прибрам, Средњочешки крај, Чешка Републикаили:

Радич Поступовић

Радич Црнојевић

Радич Божић

Радич (кефалија)или у ботаници:

Цикорија (Cichorium intybus)

Маслачак (Taraxacum officinale)

Mala žutenica (Chondrilla juncea)

Радич (кефалија)

Радич (умро после 1375.) је био српски кефалија Конавла у служби Ђурђа Балшића.

Радослав Торник

Радослав Торник (умро после 1371.) је био серски кефалија од око 1365. до 1371. године.

Титуле и службе у Византији

Титуле и службе у Византији обухватају један комплексни аристократски и бирократски систем који се развио у Византијском царству. Многе титуле и службе биле су почасне и без суштинске власти, јесте цар био на крају владар. У хиљадугодишњој историји Византије многе су титуле створене и укинуте, многе добиле а многе изгубиле на углед. У почетку византијске титуле и звања биле су једнаке римском царству, пошто је Византија имала своје корене у римској држави. Ово се променило за време владавине цара Ираклија (610-641) и неопходних државних реформи тог времена. Слично се дешава у XI и у XII веку, где сада наступа и феудализација Византије. У време цара Алексија I (1081—1118) већина позиција биле су ново створене или драстично измењене, остале су после мање више исте и као такве на снази све до пада Цариграда 1453. године.

Угљеша Мрњавчевић

Јован Угљеша Мрњавчевић (умро 26. септембра 1371.) је био српски деспот из династије Мрњавчевић. Управљао је Серском државом од 1365. до своме смрти. Угљеша је био брат српског краља Вукашина Мрњавчевића. Са братом је покушао да спречи продор Турака у Европу, али је погинуо у Маричкој бици 1371. године. Угљешина супруга је била Јелена (монашко име Јефимија), која је извезла Похвалу кнезу Лазару. Угљеша је чест лик у српским народним епским песмама преткосовског циклуса.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.