Келти

Келти су индоевропски народ[1][2] који се још у камено доба већином насељавао између садашње Француске и Чешке[3] (било их је и на Балкану) у северној Србији и Славонији. Келтско племе Скордисци је основало град на месту данашњег Београда који су назвали Сингидунум или Сингидунос што у преводу највероватније значи град Синга пошто дун на келтском значи град, тврђава. Под притиском Германа били су принуђени да се померају ка западу и југу (Британија, сев. Шпанија, сев. Италија, зап. Француска). На први поглед изгледа чудно да су Келти стално ратовали једни против других и никада нису могли да се уједине. Ипак, мора ce узети у обзир да, вероватно о појму келтске нације нису били ни свесни. Келти су живели у малим сеоским заједницама. Радије су се бавили сточарством него земљорадњом. У борби су били врло храбри, али нису умели да се боре по упутствима. Када битка почне сваки Келт би се борио сам за себе. Келтска цивилизација одржала се до данас у Ирској, Шкотској, Бретањи, Велсу, делимично у Корнволу и на острву Ман.

У класичном античком добу су Римљани у доба републике имали прве додире и сукобе с Келтима већ у северној Италији, где су се келтски Гали у 6. и 5. веку населили северно од реке По. Потом су се Римљани у даљем освајању данашње Француске сукобили с главнином Келта у Галији под њиховим најјачим војсковођом Верцингеториксом, па о тим Галским ратовима све до Цезара постоји низ римских записа с највише детаља о Келтима, међу којима је најпознатији и наопсежнији латински текст De bello Gallico у више томова.

Негде око 600. п. н. е. племена која су користила гвожђе предвођена богатим вођама из Галије (Француска) су се проширила до средишње Европе. Говорили су келтским језиком, претком или давним рођаком ирског језика какав данас познајемо. Била је то група различитих народа повезаних заједничким језиком и сличним изгледом, начином одевања и живота, које су Грци познавали под називом Keltoi, односно Келти. Дуго су времена доминирали средњом и западном Еуропом, а нападали су и Грчку и Рим. Проширили су се на југозападу до Шпаније и Португалије, на истоку до Украјине те Мале Азије, и на север до Велике Британије и Ирске. Записи о Келтима се могу наћи захваљујући старим римским и грчким документима, те средњевековним писцима из Ирске.

Један од важнијих записа о британским Келтима начинио је Тацит, римски историчар и зет првог римског намесника у Британији који је написао да је становништво које је живело у Британији „варварско”, наглашавајући притом да је разедињено. Страбон, римски географ и историчар написао је да је становништво Британије производило пшеницу, стоку, злато, сребро, гвожђе, калај, животињске коже, робове и псе за лов. Важно је нагласити да Римљани нису освојили целу Британију, па стога нису имали увид у сва келтска племена. Гај Јулије Цезар сматрао је да „најцивилизиранији становници” живе у обалским подручјима Кента, где се он искрцао. Цезар је веровао да највећи део племена у унутрашњости није узгајао пшеницу, него да је живео на млеку и месу и да су се одевали се у животињску кожу. Најјачи утисак је оставило њихово неустрашиво држање у борби. Носили су дуге келтске мачеве и борили се без оклопа на телу. Цезар говори да сви Брити боје тело сачем које им даје модру боју. Носе дугу косу и брију цело тело осим главе и горње усне.

Celts in Europe
Преглед територија које су насељавали Келти кроз историју:
  6. век п. н. е. - језгро халштатске области
  3. век п. н. е. - највећа област келтске експанзије
  „шест келтских народа“ захваљујући којима је келтски језик опстао у Европи у периоду од 16. до 19. века
  области у којима се келтски језици и данас налазе у широкој употреби

Друштво

Bund-ro-altburg
Реконструкција насеља из каснога латенског раздобља у Алтбургу, Фалачко порајње (1. век п. н. е.)
Celtic settlement-Open-Air Archaeological Museum Liptovska Mara - Havranok, Slovakia 1
Реконструкција насеља из каснога латенског раздобља у Хавраноку, Словачка (2–1 век п. н. е.).

Келтска племена имала су три главне класе: ратнике, друиде и ратаре. Ратовање је било важан део живота па су ратници са софистикованим оружјем припадали аристократији. Римљани су идентификовали 12 племена у деловима Британије које су освојили. У сваком је племену на једном крају друштвеног спектра била аристократија која је веројатно била ослобођена свакодневних послова у пољу, а на другом крају били су ратари. У друштвеној организацији издваја се свештенички сталеж друида, који има (донекле слично индијским брахманима) и снажну јавну и општу културну функцију. Друиди су били свештеничко друштво мудраца или пророка који су, осим што су подучавали младеж, могли да доносе и пресуде у споровима међу одраслима. Они су имали јавну улогу у заједници и за то су били плаћени у новцу или натури. Цезар је веровао да су имали светилишта у природи, у храстовим шумама, где су Месец и храстова стабла (и каткад имела) играли важну улогу у њиховим обредима. Били су и верске вође који су често владали животом и смрћу осталих припадника племена. Друиди су развили и властито (испрва тајно) огамско писмо. Ратари су узгајали стоку и обрађивали земљу гвозденим оруђем те одржавали комплетну привреду. Келти су живели у утврђеним логорима званим хилфорт. Иако су грађене за обрану, та утврђења су и уједно и место трговине и верска светилишта - нека су чак прерасла и у градове. Свако је поганско келтско племе имало свога краља, а можда чак и своје богове. Вешти металци веројатно су имали висок статус. Цезар је био први који је описао и тамошње жене, те је утврдио да их деле скупине од 10 до 12 мушкараца, углавном очева и синова.[4]

Келтска култура

Келти јесу били врло ратоборан народ, међутим и њихова култура је била врло развијена. Од Грка и Римљана научили су да праве керамичке и бронзане посуде. Углавном су их украшавали апстрактним и геометријским облицима. Бронзане брошеве и штитове украшавали су разнобојним емајлом.

Gundestrupkedlen- 00054 (cropped)
Келтски котао

Правили су веома лепо оружје, дизали веома сложене тврђаве, ковали бакарни новац, били су добри песници и певачи. Келти који су живели при мору (Француска и Белгија; Британија) били су добри морнари, као и бродоградитељи. Међутим, у бици код залива Квиберон, показало се да ови бродови нису добри за ратовање. Ратничка одећа Келта састојала се од металног шлема са животињским роговима, грудних оклопа, панталона. Оружје се састојало од дугих мачева, копаља, лукова и стрела.

Гали и Римљани

Римљани су Келте на територији данашње Француске називали Галима. Са њима су често долазили у сукоб. При сеоби Келта, један део кренуо је ка Италији и у 4 веку п. н. е. неколико племена је населило долину реке По. Ти крајеви су касније постали познати под латинским именом Цисалпинска Галија. Године 390. п. н. е. или 387. п. н. е. под вођством Брена, Келти (лат. Celtae) су савладали Римљане у бици на Алији, упали у Рим и опустошили га. Римљани су успели да одбију Келте и све до Јулија Цезара, Келти су остали у границама Галије и Британије. Када је Цезар постао конзул затражио је да се њему додели провинција Галија коју је тек требало освојити. За време Цезара, једини Келти који су имали независност су Шкотски и Ирски Гали (Пикти и Гелски Келти). Док је био у Британији 52 год. п. н. е. дигнут је општи устанак у Галији под вођством Верцингеторикса. Верцингеторикс је чак постигао победу над Цезарем код Герговије, што је једина позната изгубљена Цезарева битка. Верцингеторикс је тада повео војску у Алезију, где је утврдио положај чекајући појачање из других делова Галије. Цезар га је опколио низом ровова, те није могло бити бега. Верцингеторикс је намеравао да доведе Цезарову војску између своје две војске, међутим када је Галима стигло појачање спољни прстен Цезарове војске поразио га је, а тада је остатак Римљана кренуо на утврђење (види: опсада Алезије). Верцингеторикс се тада предао и устанак је коначно угушен. То је био и последњи устанак Гала. Након тога прихватили су римску управу и Галија је касније устројена у римску провинцију.

Британски Келти

Током Галских ратова британски Келти су помагали своје саплеменике на копну. Цезар је зато предузео поход на Британију 54 год. п. н. е. и том приликом је наметнуо клијентелски статус неколицини келтских поглавара. Међутим, готово век касније цар Клаудије је 43. године наше ере наредио освајање Британије која је Римљане привлачила због рудног богатства и могућности извоза робова. У другој половини 1. века Римљани су редовно упадали на територију данашње Шкотске, али сиромаштво тих крајева их није привлачило да тамо и оснују трајнија упоришта. Најзад, северну границу римске Британије утврдио је цар Хадријан (117—138) чувеним Хадријановим зидом. Британија је брзо умирена и једини већи устанак локалних племена, устанак краљице Ицена Будике 60. године, Римљани су после првобитних тешкоћа лако угушили. Тек Око 410 год н. е. римске легије повукле су се из Британије под наредбом цара Хонорија. Након одласка Римљана, Келти у Британији су наставили да ратују једни против других све до доласка Англа, Саксонаца и Јита.

На Британским острвима живе групе келтских народа. Гелски Келти који живе у Ирској (историја Ирске) и Шкоти који су живели у Шкотској (историја Шкотске) Бретонски Келти који живе у Велсу (историја Велса) и Корнволу.

Келтска митологија

Келти су били многобошци. Приносили су боговима и људске жртве, све док их Римљани нису одвратили од тога. Њихова религија забрањивала им је да једу гуске, зечеве и пилиће. Њихови свештеници називали су се друиди. Они су обично сматрани за мудре људе, и вршили су улогу поглавице и судије. Шкоти су примили хришћанство крајем 6. века, а Ирци још у 5. веку.

Религија

Данашњи келтски народи се у верском смислу деле на:

Референце

  1. ^ „Celt”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала на датум 11. 7. 2018. Приступљено 11. 7. 2018.
  2. ^ Koch 2005, стр. xix-xxi
  3. ^ Waldman & Mason 2006
  4. ^ Opća i nacionalna enciklopedija - Kelti

Литература

  • Waldman, Carl; Mason, Catherine (2006). Encyclopedia of European Peoples. Infobase Publishing. стр. 144. ISBN 978-1-4381-2918-1. »"CELTS location: Greater Europe time period: Second millennium B.C.E. to present ancestry: Celtic"«
  • Koch, John (2005). Celtic Culture: a historical encyclopedia. Santa Barbara: ABC-Clio. стр. xix—xxi. ISBN 978-1-85109-440-0. Приступљено 9. 6. 2010.
  • Alberro, Manuel and Arnold, Bettina (eds.), e-Keltoi: Journal of Interdisciplinary Celtic Studies, Volume 6: The Celts in the Iberian Peninsula, University of Wisconsin–Milwaukee, Center for Celtic Studies, 2005.
  • Collis, John (2003). The Celts: Origins, Myths and Inventions. Stroud: Tempus Publishing. ISBN 978-0-7524-2913-7.. Historiography of Celtic studies.
  • Cunliffe, Barry (1997). The Ancient Celts. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-815010-7..
  • Cunliffe, Barry (2004). Iron Age Britain. London: Batsford. ISBN 978-0-7134-8839-5.
  • Cunliffe, Barry. The Celts: A Very Short Introduction. 2003
  • Freeman, Philip Mitchell The Earliest Classical Sources on the Celts: A Linguistic and Historical Study. Diss. Harvard University, 1994. (link)
  • Gamito, Teresa J. "The Celts in Portugal", E-Keltoi: Journal of Interdisciplinary Celtic Studies, 6 (2005).
  • Haywood, John. Historical Atlas of the Celtic World. 2001.
  • Herm, Gerhard. The Celts: The People who Came out of the Darkness. New York: St. Martin's Press, 1977.
  • James, Simon. The World of the Celts. New York: Thames & Hudson, 1993. 3rd edn. 2005.
  • James, Simon (1999). The Atlantic Celts – Ancient People Or Modern Invention?. Madison: University of Wisconsin Press, August. ISBN 978-0-299-16674-8..
  • James, Simon & Rigby, Valerie (1997). Britain and the Celtic Iron Age. London: British Museum Press. ISBN 978-0-7141-2306-6..
  • Kruta, Venceslas, Otto Hermann Frey, Barry Raftery and M. Szabo. eds (1991). The Celts. New York: Thames & Hudson. ISBN 978-0-8478-2193-8.. A translation of Les Celtes : Histoire et dictionnaire 2000.
  • Laing, Lloyd (1975). The Archaeology of Late Celtic Britain and Ireland c. 400–1200 AD. London: Methuen. ISBN 978-0-416-82360-8.
  • Laing, Lloyd and Jenifer Laing. Art of the Celts, London: Thames and Hudson. 1992. ISBN 978-0-500-20256-2.
  • MacKillop, James (1998). A Dictionary of Celtic Mythology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280120-3.
  • Maier, Bernhard: Celts: A History from Earliest Times to the Present. University of Notre Dame Press. 2003. ISBN 978-0-268-02361-4.
  • McEvedy, Colin (1985). The Penguin Atlas of Ancient History. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-070832-5.
  • Mallory, J. P (1991). In Search of the Indo-Europeans: Language, Archaeology and Myth. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-27616-7..
  • O'Rahilly, T. F. Early Irish History Dublin Institute for Advanced Studies, 1946.
  • Powell, T. G. E (1980). The Celts. New York: Thames & Hudson, 3rd edn. 1997. ISBN 978-0-500-27275-6..
  • Raftery, Barry (1994). Pagan Celtic Ireland: The Enigma of the Irish Iron Age. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27983-0..

Спољашње везе

Географија

Организације

Аустрија

Аустрија (нем. Österreich), званично Република Аустрија (нем. Republik Österreich), је држава у централној Европи. Граничи се са Немачком и Чешком на северу, Словачком и Мађарском на истоку, Словенијом и Италијом на југу, Швајцарском и Лихтенштајном на западу и нема излаз на море. Главни град је Беч (нем. Wien).

По политичком уређењу Аустрија је парламентарна демократија. Састоји се од девет федералних држава, и једна је од две европске државе које су прогласиле сталну неутралност (друга је Швајцарска). Аустрија је чланица Уједињених нација од 1955. а Европској унији се придужила 1995. године.

Боји

Боји (латински: Boii) су били, претпоставља се, моћно келтско племе у средњој Европи. Живели су на територији данашње Чешке, Словачке, Аустрије и Мађарске, те даље до Балкана и северне Италије.

Бугарска

Бугарска (буг. България, тр. Bǎlgariya), званично Република Бугарска (буг. Република България, тр. Republika Bǎlgariya), држава је у југоисточној Европи. Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Са територијом од 110.994 km2 (42.855 sq mi), Бугарска је 16. по реду највећих европских држава.

Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.

Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.

Популација Бугарске од 7,2 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.

Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.

Велс

Велс (енгл. Wales, велшки Cymru) је једна од четири конститутивне земље Уједињеног Краљевства. Налази се на југозападу Уједињеног Краљевства и граничи се са Енглеском на истоку. То је келтска земља у којој се говори и велшким језиком иако су келтски елементи у Енглеској и Шкотској готово ишчезли.

Термин Кнежевина Велс (енгл. Principality of Wales; велшки Tywysogaeth Cymru) се понекад користи, иако Принц од Велса нема никакву улогу у власти Велса. Велс никад није био суверена држава иако је краљ Грифид ап Луелин био на власти на данашњој територији Велса и 1056. године Енглеска је признала суверенитет Велса. 1282. године краљ Енглеске, Едвард I, побједио Луелина II тако да је Велс до данас под енглеском суверенитетом, али је задржана традиционална титула независне краљевине. Велшки закони су тек замијењени енглеским 1535—1542. године. Године 1999. основан је Велшки парламент (енгл. National Assembly for Wales; велшки Cynulliad Cenedlaethol Cymru) са ограниченим правима у одлучивању на локалном нивоу. Главни град Велса од 1955. је Кардиф.

Галија

Галија (лат. Gallia, грч. Γαλατία) је историјски назив који су Римљани и њихови савременици користили за подручја западне Европе која отприлике одговарају данашњој Француској, Луксембургу и Белгији, али се понекад под тиме подразумева и долина Поа, западна Швајцарска и делови Холандије и Немачке западно од Рајне. Њени становници су се називали Гали, иако је тај израз у ширем смислу означавао све древне говорнике галског језика (древне варијанте келтског). Овај је језик био широко распрострањен у Европи, али у самој Галији су се говорили посебни језици (укључујући барем аквитански језик и могући белгијски језик).

Гали су под Бреном око 390. п. н. е. поразили Римљане. Нешто касније, године 281. п. н. е. је егејски свет, погођен великом миграцијом Источних Гала који су се појавили у Тракији, северно од Грчке. Још један галски поглавица, такође по имену Брен, је тада тек у последњи тренутак - преплашен муњама и грмљавином - спречен да оскрнави светиште у Делфима. Истовремено се велика миграцијска хорда Келта, око 10.000 ратника, заједно са женама, децом и робовима, кретала кроз Тракију. Три галска племена су тада из Тракије на позив Никомеда I, краља Битиније, прешла у Малу Азију како би му помогла у династијским сукобима. На крају су се населили у Фригији и Кападокији у централној Анадаолији, области која ће по њима добити име Галатија.

Гвоздено доба

Гвоздено доба је најмлађи период праисторије, који смењује бронзано доба и траје до почетка нове ере. Ово је доба када је човек овладао производњом и употребом гвожђа, које улази у широку примену, металургијом и када се јавља први новац.

У Египту и на Блиском истоку трагови употребе гвожђа датирају из 4. миленијума п. н. е. (метеоритско гвожђе које није захтевало топљење на високим температурама, што за гвожђе износи 1.538 °C), а до опште употребе гвожђа долази тек око 1300 п. н. е. У Европу продире у 11. веку п. н. е. и то с егејског подручја и Подунављем. У средњој и јужној Европи говздено доба почиње у 9 веку п. н. е. (у Грчкој се завршава протогеометријски период). Претпоставка је да се развија самостално. У западној Европи Келти су били први који су употребљавали гвожђе. У француској школи овај период се назива протоисторија. Технологија производње гвожђа у средњој Европи развила се 11–8. века п. н. е, мада почетак гвозденог раздобља у појединим подручјима је различит и зависи од месних услова и од спољашњих утицаја. У то доба повећава се број становника, обликују се трговачки путеви и везе, настају етничке и етничко-племенске заједнице, друштвено раслојавање којим се издвојио богати слој, настањен у кнежевским утврђеним средиштима, препознатљив по гробницама с престижним прилозима грчкога, етрурскога и италскога порекла. Раздобље старијег гвозденог доба на подручју средње и западне Еуропе, названо халштатском културом (према Халстату у Горњој Аустрији), траје до око 450. п. н. е., а млађе гвоздено доба или латенска култура (према Ла Тенеу у Швајцарској) развија се у другој половини 1. миленијума п. н. е.

Гели

Гели или Гаели су етнолингвистичка група у Ирској, Шкотској, на Хебридима и на острву Мен, чији језик припада гелској породици, дијелу острвских келтских језика. Ријеч је у енглески (а касније и све друге језике) ушла године 1810. из шкотског гелског Gaidheal (упоредити ирски Gaedhealg и староирски Goídeleg) за горштака. Гаел или Goídeleg је први пут кориштен као колективни израз за народе Ирске; сматра се да је дошао из велшког Gwyddel (старовелшки Goídel), што значи „пљачкаш“, а данас „Ирац“.

Гела има укупно око 70.000. У верском погледу, Гели су већим делом католичке, а мањим делом протестантске вероисповести (углавном припадници Шкотске цркве и англиканизма). У Шкотској их има око 65.000, а преосталих 5.000 у САД, Ирској, Аустралији и Новом Зеланду. Највећи број говорника шкотскогелског језика живи на Хебридима.

Многи који не говоре гелски себе сматрају Гелима у ширем смислу због поријекла и културне баштине.

Жидовар

Жидовар је вишеслојно праисторијско налазиште Тел типа, које се налази у близини села Орешац између Вршца и Беле Цркве, на ободу Делиблатске пешчаре и Загајичких брда.

Назив за Тел тип археолошког налазишта долази из арапске речи "Тал" у значењу "брдо" или "узвишење". Археолошка истраживања су на простору Жидовара вршена у више наврата (1948. и 1949, 1964—1966, 1971, 1977, а нова истраживања започињу 1996. године и са мањим прекидима трају до данас. Прва археолошка истраживања започиње 1948. године професор Бранко Гавела са Филозофског факултета у Београду. Под руководством академика Драгослава Срејовића 1996. године започињу нова систематска истраживања, којима након његове смрти руководи др Милош Јевтић. Током истраживања утврђено је да прво насеље на Жидовару потиче из раног бронзаног доба, а да живот на Жидовару престаје доласком римљана и успостављањем границе на Дунаву. Културни слој на Жидовару достиже дебљину од преко 5,7 м, и састоји се од сукцесивно формираних насеља, која припадају бронзаном и гвозденом добу.

Ирска

Ирска (ир. Éire; шкот. Airlann; енгл. Ireland) острво је у северном Атлантику западно од Велике Британије, од које је одвојено Северним пролазом, Ирским морем и Пролазом Светог Ђорђа. Друго је по величини међу Британским острвима. У Европи је треће а у свету је двадесето острво по величини.Чине је покрајине: Алстер, Манстер, Конот и Ленстер. Укупно на острву има 32 округа. Политички, Ирска је подељена између Републике Ирске, која обухвата пет шестина острва, и Северне Ирске, дела Уједињеног Краљевства, која обухвата преостали део на североистоку острва. Број становника износи око 6,4 милиона. Нешто мање од 4,6 милиона живи у Републици Ирској док нешто више од 1,8 милиона живи у Северној Ирској.Рељеф острва карактеришу ниске планине које окружују средишњу равницу, са неколико пловних река које се протежу ка унутрашњости. Острво има бујну вегетацију, као последицу благе, али променљиве океанске климе, коју не карактеришу температурни екстреми. Густе шуме прекривале су острво све до средњег доба. Шуме су 2013. заузимале једанаест посто површине острва, док је европски просек тридесет пет посто, и највећи део њих су неаутохтоне четинарске плантаже. У Ирској постоји 36 аутохтоних врста сисара. Ирска клима је под утицајем Атланског океана и стога је веома умерена, и зиме су блаже него што би се очекивало од тако северне области, мада су лета хладнија него у континенталној Европи. Кишне падавине и облачни покривач су изобилни.

Људи су настанили Ирску око 8000 година пре нове ере. Келти су владали овим острвом од првог века нове ере до 17. столећа. Христијанизација острва спровођена је од петог века. Након инвазије Нормана у 12. веку Енглеска је покушала да овлада острвом, међутим, то је успела тек током Тјудорових похода у 16. и 17. веку. Ови догађаји довели су до доласка колониста из Британије. У последњој деценији 17. века, почела је да се спроводи политика тзв. протестантског успона (енгл. Protestant Ascendancy) с циљем сиромашења већинских католика и протестантских дисидената. Она је настављена и у 18. веку. Ирска је 1801. постала део Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске. Ирски рат за независност почетком 20. века довео је до поделе острва, стврањем Ирске Слободне Државе, и Северне Ирске, која је остала део Уједињеног Краљевства. Северну Ирску су у раздобљу од краја шездесетих до деведесетих година 20. века потресали немири. Након политичког споразума из 1998. дошло је до смиривања тензија. Године 1973. оба дела Ирске постала су део Европске економске заједнице. Ирска култура је имала велики утицај на друге културе, посебно књижевност, и у нешто мањој мери наука и образовање.

Историја Пољске у старом веку

Стари век у Пољској обухвата период од распада првобитне заједнице у II веку п. н. е до зачетка феудализма у VII веку н.е. Код старих Римљана, средња Европа била је део Германије, док су области источно од Одре припадале Сарматији.

Историја Србије у старом веку

У античком периоду територију данашње Србије насељавало је неколико индоевропских народа - Илири, Трачани, Дачани, Келти, Римљани и Сармати.

КК Крка

Кошаркашки клуб Крка је кошаркашки клуб из Новог Места, Словенија. Клуб је основан 1948. године и своје утакмице игра у Дворани Леон Штукељ, капацитета 3.000 места. Тренутно се такмичи у Првој А лиги Словеније и регионалној Јадранској лиги. Навијачи Крке се зову Келти.

Крка је освојила седам титула у Првој А лиги Словеније, три Купа Словеније, пет Суперкупова Словеније, као и ФИБА Еврочеленџ 2011. године. Поред тога играла је финале Јадранске лиге 2003. године и УЛЕБ купа исте године.

Камбрија

Камбрија (енгл. Cumbria) је традиционална грофовија у северозападном региону Енглеске. Трећа је највећа грофовија Енглеске, али је слабо насељена. Ту живи испод пола милиона људи, што даје густину становништва од 73,4 човека по километру квадратном. На северу се граничи са Шкотском, на истоку је Ирско море, док се на западу и југу Камбрија граничи са грофовијама Ланкашир, Северни Јоркшир, Дарам и Нортамберланд. Главни и највећи град је Карлајл.

Област су у давнини насељавали Келти од којих потиче назив ове области. У раном средњем веку овде се говорило камбријским језиком, једним од келтских језика који је изумро у 11. или 12. веку.

Ова доминантно рурална грофовија је позната по националном парку Језерска област (Lake District National Park). То је једно од најлепших природних подручја Велике Британије које је инспирисало бројне уметнике. Већи део Камбрије је планинско подручје где се налазе сви врхови Енглеске виши од 900 метара. Највиши међу њима је врх Скафел висок 978 метара. Језеро Виндермир је највеће природно језеро Енглеске.

Од историјских знаменитости у Камбрији најзначајније су: Замак Карлајл, Опатија у Фурнесу и Хадријанов зид.

Келтска митологија

Стари Келти су били политеисти, те стога келтска митологија обухавата читав пантеон божанстава. Уз то, будући да су насељавали прилично велико пространство, Келти са различитих подручја су имали и различите богове.

Нажалост, већина митова и веровања Келта који су настањивали данашњу Француску и Шпанију се изгубила још у време римских освајања. Оно са чим се данас можемо упознати су митови и легенде оног дела келтског народа који се под притиском Германа повукао на Британска острва. Њихова предања су делом сачувана чак и у средњовековним записима.

Курган (хумке)

Курган је тип земљаног надгробних споменика, хумке која се подједнако може наћи у свим културама и на свим континентима, осим Аустралије и Антарктика. Најчешће се у центру кургана налази један или више гробова из прошлости, или гроб једне угледне личности (племенског вође, ратника), али има и мноштво других врста хумки (нпр. тумул, тел, громила) које се одликују посебним структурним карактеристикама или имају специфичну намену (нпр. само за осматрање, сакрално-обредне сврхе итд.).

Кургани одликују праисторијске (нпр. скити, келти, Пазирик култура, сармати) и нешто касније културе (нпр. трачани, готи, викинзи, кумани).

Мала Азија

Мала Азија (турски: Küçük Asya, на средњовековном и модерном грчком: Μικρά Ἀσία [Mīkrá Asía, модерно Mikrá Asía]), често називана и Западна Анадолија, је полуострво у југозападној Азији. Обухвата око 60% територије на западу азијског дела Турске.

Норик

Норик (лат. NORICVM) је била територија илирског племена Норикум у источним Алпима и долинама река Дунав и Драва.

Норик су у другом веку пре нове ере заузели мањински Келти. Римљани су ову територију звали „Краљевина Норик“ (REGNVM NORICVM). Заузели су је 16. године п. н. е. Цар Август је намеравао да ова област буде зависна држава царства, али су каснији цареви укључили краљевину Норик у царство да би ојачали одбрану од Германа. Њоме је управљао царски прокуратор. Норик је био посебно значајан по производњи челика за римску војску. За време цара Диоклецијана (245-313) Норик је подељен у провинције Норик Рипенсис (Noricum Ripense) на северу и Норик Медитеранеум (Noricum Mediterranum) на југу. Обе су биле у Панонској дијецези, заједно са Далмацијом и Панонијом. Норик је био међу последњим провинцијама које је царство контролисало у време пада цара Ромула Августула 476.

Норик приближно одговара територији данашњих аустријских провинција: Штајерске, Корушке, Салцбурга, Горње и Доње Аустрије, Беча, као и деловима Баварске и источне Словеније. На северу га је ограничавала река Дунав, на западу Реција, на истоку Панонија и на југоистоку Далмација.

Сисак

Сисак је град у Хрватској и административни центар Сисачко-мославачкој жупанији. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живело 47.699 становника, а у самом насељу је живело 33.049 становника. Налази се на ушћу Купе у Саву и Одре у Купу, 57 км југоисточно од Загреба.

Сисак је један од ретких градова код којих уз континуитет трајања насеља можемо пратити и континуитет његовог назива: Сегеста, Сегестика (у време када су град насељавали Јаподи), Сисција (за време Римског царства), Сисцијум у раном средњем веку, Sissek, Sziszek (мађарско име у доба Аустроугарске), па све до данашњег назива Сисак.

Келтски народи
Данашњи индоевропски народи
Стари индоевропски народи

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.