Кајсија

Кајсија (лат. Prunus armeniaca, тур. kayısı), такође позната по имену „марелица“, је континентална коштуничава воћка која заједно са шљивама, бадемима, бресквама, вишњама и трешњама припада роду Prunus фамилије Rosaceae.

Кајсија
Apricots
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Подрод:
Секција:
Armeniaca
Врста:
P. armeniaca
Биномијално име
Prunus armeniaca
Синоними

Armeniaca vulgaris Lam.
Amygdalus armeniaca (L.) Dumort.

Порекло и статус кајсије

Центар настанка и природни ареал ове врсте тешко је дефинисати, услед ране доместификације (3 миленијум п. н. е.)[2]. Кајсије највероватније потичу из предела средње Азије и североисточне Кине, из области у близини руске границе. Могуће је да природни ареал врсте обухвата и Корејско полуострво и Јапан. Кајсија, иако то њено ботаничко име сугерише, не потиче из Јерменије. У Јерменију су кајсије стигле после 3000 година, ширећи се дуж Пута свиле. Одатле су је Римљани, око 70. п. н. е., проширили по целој Европи[3].

Данас, дивље (недоместификоване) јединке кајсије расту у веома малим групама у Кини, Казахстану, Киргизији и Узбекистану[1]. Услед мале бројности ових популација, врста Prunus armeniaca сматра се угроженом.

Узгојене сорте кајсија раширене су широм планете. Најбоље успева у областима са благом, медитеранском климом, услед чега се у таквим областима интензивно комерцијално узгаја.

Опис

Prunus armeniaca in Donetsk
Цветови кајсије

Кајсија расте као жбун или ниско дрво, високо 8—12 m, са стаблом пречника до 40 cm. Облик крошње је округао, понекад пљоснат. Кора стабла је тамносива, уздужно испуцала. Младе гране и лисне дршке су често црвенкасте боје. Листови су овални, дуги 5—10 cm, широки 5—8 cm, са шпицастим врхом, заобљеном базом и назубљеном ивицом. Лисне дршке су дуге 2—4 cm.

Цветови имају кратку цветну дршку, па често имају изглед седећих цветова. Развијају се усамљено или у паровима, најчешће пре листања биљке. Пречник цвета је 2—4,5 cm. Цветна ложа и чашични листићи су длакави, крунични листићи су беле до бледоружичасте боје, дуги 11—15 mm. Кајсија је самооплодна, ретко странооплодна биљка (ауто-инкомпатибилни су на пример култивари 'Riland' и 'Perfection'). Најважнији опрашивач је пчела.

Плод је коштуница, подсећа на малу брескву, пречника 1,5—2,5 cm, жуте до наранџасте боје, понекад и црвене на страни изложеној сунцу. Једно семе се налази унутар тврде коштице. Диплоидни број хромозома је 2n=16.

Производња и употреба

свежа кајсија
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија201 kJ (48 kcal)
11 g
Шећери9 g
Прехрамбена влакна2 g
0.4 g
1.4 g
Витамини
Витамин А екв.
(12%)
96 μg
(10%)
1.094 μg
Витамин Ц
(12%)
10 mg
Минерали
Гвожђе
(3%)
0,4 mg
Остали конституенти
Вода86%
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Према статистичким подацима из 2005. године, највише кајсија се производи у Турској (390.000 тона годишње[4]), Ирану (285.000) и Италији (232.000). У Србији постоји 1,7 милиона садница кајсије, а годишња производња је око 40.000 тона[5]. Кајсије се обично прерађују и продају као сушене, док се у Србији највише користе за производњу сокова, џемова и компота. Сем за потребе исхране становништва, кајсија се користи као декоративна врста, а њено дрво је високих механичких и декоративних квалитета[6].

сува кајсија
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија1.009 kJ (241 kcal)
63 g
Шећери53 g
Прехрамбена влакна7 g
0,5 g
3,4 g
Витамини
Витамин А екв.
(23%)
180 μg
(20%)
2.163 μg
Витамин Ц
(1%)
1 mg
Минерали
Гвожђе
(21%)
2,7 mg
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA
Произведено тона кајсија у Републици Српској (2000-2009)
Производња кајсија у Републици Српској (2000-2009).

У Србији се узгајају следеће сорте кајсија[7]:

  • Амброзија (S. Ambrogio), пореклом из Италије
  • Бреда, пореклом из Холандије
  • Домаћа рана, домаћа сорта
  • Кечкеметска ружа (Kecskemeti rozsa), пореклом из Мађарске
  • Крупна рана, домаћа сорта
  • Мађарска најбоља (Ungarische Beste), пореклом из Мађарске
  • Холубова (Holubova Merunka), пореклом из Чехословачке
  • Раковски, пореклом из Аустрије
  • Црвена рана, домаћа сорта
Cvetovi kajsije

цветови кајсије

Apricot and cross section

свеж плод кајсије

Ab food 04

суве кајсије

Apricot seeds

семена кајсије

Хранљива вредност и састав плода мењају се сушењем или термичком обрадом. У састав плода улазе поједини витамини, као и танини. Једињења попут појединих терпена (мирцен, лимонен, гераниол и др.) и киселина дају пријатну арому плоду. Најзаступљенија киселина у плодовима кајсије је лимунска киселина.

Сем плода, и семе кајсије се користи у прехрамбеној индустрији, најчешће као замена за семе бадема. Од овог семена се справља италијански ликер амарето, као и амарети бисквити. Уље из семена кајсије се понегде употребљава као јестиво уље. Семена садрже цијаногене гликозиде, који ослобађају цијанид, услед чега су отровна ако се употребљавају у већим количинама.

Види још

Извори

  1. 1,0 1,1 Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006) 2007. Armeniaca vulgaris. In: IUCN 2007. 2007 IUCN Red List of Threatened Species. <www.iucnredlist.org>., Приступљено 11. 6. 2008.
  2. ^ Huxley A. (ed) 1992. New RHS Dictionary of Gardening 1: 203-205. Macmillan. ISBN 978-0-333-47494-5.
  3. ^ Rieger M. 2006. Introduction to Fruit Crops. Haworth Press. ISBN 978-1-56022-259-0.
  4. ^ The tendencies of Apricot producers, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ Брендови Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 28, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 8. 4. 2013.
  6. ^ Јовановић Б. 1972. Род Prunus L. У: Флора СР Србије IV. САНУ: Београд.
  7. ^ Булатовић С. 1972. сорте кајсије које се гаје у СР Србији. У: Флора СР Србије IV. САНУ: Београд.

Спољашње везе

Prunus

Prunus је род дрвећа и грмова, који укључује воће шљива, вишња, бресква, нектарина, кајсија и бадем.

Јерменска висораван

Јерменска висораван (јерм. Հայկական լեռնաշխարհ / Хајкакан лернашхарн; тур. Ermenistan Yaylası; рус. Армянское нагорье) представља централно, од три планинска подручја у северном делу Блиског истока. На истоку, Јерменска висораван се наставља на Анадолијску висораван, на југу је Иранска висораван, а на северу Велики Кавказ. Овом планинском систему припадају и планински ланци Малог Кавказа и Арарат који је уједно и највиши део висоравни (висок 5.165 м). Надморска висина расте идући ка централним деловима висоравни, и просечно износи 1.500 до 3.000 метара.

Висораван обухвата цело подручје данашње Јерменије, југ Грузије, западни део Азербејџана (укључујући и Нахичеван), северозапад Ирана и источни део Турске. Укупна површина износи око 400.000 км².

Изразито јака вулканска активност у мезозоику оставила је на овом подручју бројне угашене вулканске купе (Арарат, Немрут, Арагац). У области се налазе и три велика тектонска језера: Урмија, Ван и Севан.

Из ове области потичу пшеница и кајсија.

Вахау

Вахау (нем. Wachau) је живописна долина у Аустрији поред Дунава. Она је једна од најчешћих туристичких дестинација у Доњој Аустрији, а налази се између градова Мелк и Кремс. Дуга је 30 km и насељена је још од преисторијских времена. Познато место које привлачи туристе је Dürnstein, где је војвода Леополд V држао у заробљеништву енглеског краља Ричарда Лавље Срце.

Вахао је познат по производњи кајсија и грожђа од којих се праве алкохолна пића и вино.

Вахау се налази Унесковој листи светске баштине у знак признања за његову архитектонску и пољопривредну историју.

Слично аустријском Вахауу је подручје у Северној Каролини, махом округ Форсајт, у САД. Колонију од око 400 km² основали су 1753. припадници Моравске цркве и назвали је "die Wachau" по долини у Аустрији, јер је западна Каролина подсећала њиховог вођу бискупа Аугуста Готлиба Шпаненберга (August Gottlieb Spangenberg) на дом моравског заштитника Николауса Лудвига (Nicolaus Ludwig), грофа од Цинцендорфа, 1700-1760. Сада је у употреби латинска верзија назива, Wachovia, по истоименој компанији, Wachovia Corporation која је овде основана 1879.

Вишња

Вишња (Prunus cerasus) врста је дрвенасте скривеносеменице, и назив за њене плодове (који се користе у људској исхрани као воће). Припада фамилији Rosaceae, роду Prunus (као и бадем, бресква, шљива, кајсија), а подроду Cerasus. Природни ареал распрострањења обухвата већи део Европе и југозападну Азију.Вишња се гаји на савременим плантажама и њени плодови се користе за справљање: сокова, џемова, компота, слатка од вишње, или се у смрзнутом стању чува за справљање разних посластица (кремова, сирупа, сладоледа...). Поред тога од вишње се прави и ракија (вишњевача).

У југоисточној Србији је познат крај у Нишавском округу околина села Облачина у Општини Мерошина где се гаји посебна сорта вишње такозвана облачинска вишња.

Воће

Воће су плодови који се једу као посластица, најчешће без додатне обраде.

Воће спада у посебну групу намирница које се, са појединим изузецима одликују:

малом енергетском вриједношћу

великим садржајем воде

малом количином протеина и масти

знатним садржајем угљених хидрата и целулозе

богатством минералних састојака и витамина, као и садржајем других храњивих састојака као што су ензими, органске киселине, антоцијани, танини и др.Због оваквог садржаја, прије свега, минералних састојака, витамина, целулозе, ензима и других који имају превасходно заштитну улогу у организму, као и садржају воћних шећера који представљају врло погодне изворе енергије, воће и поврће има велики значај за људско здравље.

Гинко

Гинко или мандаринско дрво, дрво дедова и унука, сребрна кајсија, бело воће (Gingko biloba) листопадно је дрво и једини представник истоименог раздела (Ginkgophyta). За њега се у српској литератури често срећу погрешни називи гингко и гинкго, иако је правописно нормиран само облик без другог г. Гинко је јединствена голосеменица која нема преживелих рођака.

Некада је ово дрво било широко распрострањено, у јури пре око стотину седамдесет милиона година. Тада су врсте овог рода насељавале скоро цело копно. Већина врста је ишчезла непосредно пре терцијера. Данас се као дивља врста среће само у планинама југоисточне Кине (ендемит). Веома успешно се гаји у парковима и ботаничким баштама. Гаји се, и то вековима, у двориштима кинеских и јапанских храмова као свето дрво. Гинко је реликтна врста, живи фосил, која се до данас одржала још из мезозоика (према фосилним остацима).

Градска општина Гроцка

Општина Гроцка је градска општина Града Београда.

Кнедле

Кнедле су врста десерта, који се у Србији најчешће прави са шљивама или кајсијама. Кнедле су посластица округластог облика, направљане од куваног теста на бази кромпира и брашна, у средини кога се налази најчешће шљива или кајсија. Тако скуване кнедле, уваљају се у презле пропржене на путеру. Служе се посуте шећером, и евентуално циметом.

Крофне

Крофне (нем. Krapfen - крофне) су врста колача печеног у тигању, на уљу. Име крофна потиче од немачке речи крафен, са истим значењем.

Постоје различити рецепти али је основа иста. Прави се од масног теста са квасцем. Обично се посипа шећером, шећером у праху или кашиком џема или мармеладе. Иако сличног назива, принцес крофне се праве од другачијег теста (fr.choux, „шу“), и пеку се, уместо пржења у врућем уљу. Традицонално се пуне кремом од жуманаца и млека, или разним варијацијама укључујући пудинг, шлаг итд.

Берлинска крофна се прави печењем у дубоком уљу (масти), и величине је песнице а пуњена је џемом од шљива у Швабији и Франконији (Баварска) а у Аустрији џемом од кајсија. И оне су обично посуте прах шећером.

Према облику, постоје крофне попут лоптица и крофне у облику колута.

Миоковци

Миоковци су насеље у Србији у општини Чачак у Моравичком округу. Према попису из 2011. било је 969 становника.

Овде се налазе Црква Покрова Пресвете Богородице у Миоковцима, Кућа Радовановића и Кућа Лужанина.

Небојша Гајтановић

Небојша Гајтановић (Рашка, 24. фебруар 1970) је српски књижевник и новинар. Поезија му је превођена на словеначки језик. Члан је Удружења књижевника Србије (УКС) од 1995. године. Аутор је близу хиљаду новинских наслова.

Аутор је књига поезије:

Кућа насред ветрометине (1992)

Жуч, грч и медовина (1993)

Сунце из пепела (1994)

С друге стране светлости (1996)

Снег у души (1998)

Мелодија паучине (2000)

Траг рибе у води (2002)

Ноћна берба кајсија (2003)

Бивши свет (2005)

Поглед са звездарнице (2007)

Круг и тачка (2009)

Чекаоница (2014)

Путем за јагњетом (2017)

Парк Фламенго

Парк Фламенго (Parque do Flamengo, данас Parque Brigadeiro Eduardo Gomes) је највећи јавни парк у Рио де Жанеиру величине 120 ha подигнут 1961-65. Аутори су пејзажни архитекти Бурл Маркс и Лота де Мацедо Соареш (Lota de Macedo Soares, 1910-1967.). Парк представља највеће слободно подручје Рио де Жанеира са јаком спортском традицијом. У њему је циљ градског маратона, а ту се одвија и најзначајнија етапа Латиноамеричке бициклистичке трке.

Подрум Лукић

Подрум Лукић је дестилерија и винарија, део газдинства Лукић, које се налази у селу Бабајић код Љига, надомак Бање Врујци, 80 km од Београда.Подрум Лукић наставља породичну традицију дугу више од једног века у производњи шљивове ракије. Под воћњацима је 10ha, одакле се и убирају плодови за производњу ракије. Заштитни знак Подрума Лукић јесте ракија стара десет година, купажа ракија од шљива ранке и пожегаче. Осим ДЕКАДЕ производе се и шљивова препеченица стара три године, купажа ракија од шљиве ранке, пожегаче и чачанке родне, као и воћне ракије од дуње, кајсије, крушке вилијамовке, јабуке и лозе.Виногради Подрума Лукић заузимају 3ha. Од сорти винове лозе гаје се шардоне и пино ноар, а подигнути су нови засади тамјанике на 60 ари и засади сорте пино гриђо на 50 ари. Тренутно су у понуди три врсте вина: Chardonnay, Pinot Noir, Rose.

Годишња производња вина је 11000 литара.

Пошип

Пошип је сорта белог грожђа, која се узгаја на југу острва Корчуле, које се може похвалити традицијом узгоја белих сорти још од времена старих Грка (4. век п. н. е.)

Пошип је прво хрватско бело вино са заштићеним географским пореклом, заштићено 1967. године. Најбоље успева на заклоњеним положајима Чаре и Смоквице, где увек даје врхунски квалитет. Густо засађени виногради, нагнути и терасасти терени присиљавају да се већина радова још увек обавља ручно, на традиционалан начин.

Вино је блиставе, сламнато - златножуте боје, тешко се и густо љуља у чаши у којој оставља густи траг, високих алкохола (13-14,5 %), пуног и посебног укуса са својственом аромом сувих кајсија и смокава. Ради умерених киселина савршено пристаје уз сва јела од рибе, шкољака и белог меса. Најбоље је када је сервирано на 12-14 °C.

Ракија

Ракија је жестоко алкохолно пиће. Добија се једноструком или двоструком дестилацијом масе која се добија алкохолним врењем воћа, ражи, кромпира и сличног. У случају када се ракија производи од воћа које има нешто нижи проценат шећера, као што је јабука, врши се вишеструка дестилација масе, да би се добила жељена концентрација алкохола и чистоћа напитка. Јабукова маса се углавном дестилише три пута и таквим поступком се добија ракија јачине 45% (процената алкохола).

После прве дестилације добија се тзв. „мека“ ракија са мањим процентом алкохола, а поновном дестилацијом „меке“ ракије добија се „препеченица“. Ради убрзања процеса врења некад се додаје шећер што повећава количину добијеног дестилата али доводи и до смањења његовог квалитета.

У Бугарској је откривен део казана за печење ракије из 11. века.

Туфахије

Туфахије су врста врло слатког десерта, колача, пореклом из Персије. На Балканско полуострво дошле су са турским освајачима. Туфахија означава слатко јело од куваних јабука у шећеру филованих орасима.

Шарка (болест)

Шарка је болест која се јавља на коштуничавом воћу. Изазива је вирус Plum pox.

Шљива

Шљива (Prunus subg. Prunus) је подрод рода Prunus из породице ружа (Rosaceae). Под шљивом се најчешће подразумевају сорте домаће шљиве (Prunus domestica L.), које су многобројне. Већину сорти човек користи у исхрани у виду воћа, а понеке се користе и због дрвета. Широм Европе се од плодова овог дрвета справља алкохолни напитак шљивовица (међу Србима често зван само шљива или шљивка), који се на нашим подручјима сматра српским националним пићем. Често се од плодова праве мармеладе и џемови (џем од шљива). Велике површине шљивика могу се видети у Западној Србији и Шумадији. Статистика ФАО каже да је просечна продукција шљива у Србији за период 2000—2009. год. 486.791 тона годишње, на почетку периода забележен је пад у производњи, али је 2003. године производња нагло повећана. У 2009. години износила 662.631 тону.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.