Качаничка клисура

Качаничка клисура се налази на крајњем југу Србије (Косово и Метохија) и кроз њу протиче река Лепенац. Простире се у дужини од 24 km од самог Качаника до пограничног места Ђенерал Јанковић, између Шар планине и Скопске Црне Горе. Њене стрме падине су прекривене шумом и састављене су од кречњака и шкриљаца. Сама клисура представља некадашњу језероузину односно везу језера која су некада постојала у Косовском басену. Данас кроз клисуру пролазе магистрални пут и пруга који, преко Косова и Рашке, повезују Западноморавску (Краљево) долину са Вардарском (Скопље), као и алтернативну везу Јужноморавске долине (Ниш) са Вардарском.

Током Великог Бечког рата 1699. године, Османске снаге су у клисури потукле војску Аустријског царства, што је остало забележено у народној поезији. Овај пораз Аустријског царства је био један од покретача Велике сеобе Срба.

Види још

Јован Трифуноски

Јован Трифуноски (Вруток, 23. септембар 1914 — Београд, 1. фебруар 1997) је био српски и македонски географ и антропогеограф.

Битка на Морави (1915)

Битка на Морави (14. октобар – 25. новембар 1915) је била део Тројне инвазије на Србију. Рејон ратних дејстава био је од Неготина до Лесковца. Због велике надмоћи не само у људству већ и у артиљерији, Бугарска прва армија је након 10 дана жестоких борби потиснула Србе до долине Мораве. У почетку, због оштре климе и тешког терена, бугарско напредовање је било споро. Упркос очајничком отпору бранилаца, дошло је до бугарског продора у близини Пирота, а Срби су се повукли ка реци Тимок. Под командом генерал-потпуковника Климента Бојаџијева прво су освојене области Ниша и Алексинца, и долина Мораве, током првих 10 дана, ради спајања са XI Немачком армијом. 26.10.1915 освојени су Пирот и Зајечар.

Бугари су продрли око 90 км на територију Србије. Срби су изгубили 6.000 људи, 60 топова и велике количине војне опреме.

Битка на Овчем Пољу

Напади Бугара на железничку пругу прије објаве рата 1915.

У 1915. години, све до почетка октобра, било је на фронтовима затишје, изузев мањих чарки. Живот се одвијао у релативном миру и могле су се на неки начин регулисати потребе грађана за коришћењем железнице, па је то и учињено. У међувремену, одвијао се и међународни cаобраћај преко Цариброда и Солуна. Нарочито преко Солуна. Овим путем су нам стизале све ратне потребе од наших савезнина, највише муниција из Француске. Међутим, пут кроз Македонију био је угрожен упадом комитских чета из Бугарске. Српској влади у Нишу јављено је 20. марта 1915. године да су 19. марта бугарске комитске чете извршиле напад на железничку пруry код Струмице. Било је комита у униформи у јачини једнога пука, под водством бугарских официра. Било је доста мртвих и рањених на обе стране. Од нападача било је бар 30 мртвих (неки су били покупљени). Српска војска је изгубила 50 војника и радника железнице. Многи су побијени ноћу при препацу. Пет наших чувара на струмичкој станици нађени су упола изгорели. Међу нападачима било је Бугара, Турака и Аустријанаца. Код погинулих нађена су документа аустоугарсих војника и разна друга документа. Напад је извршен и на Валандово. Наоружањи су били бомбама и муницијом бугарске и турске војске. Из саслушања заробљених нападача утврђено је да је напад орrанизован у Бугарској. Границу је прешло око 3.000 Бугара, Турака и Аустријанаца. При упаду су увек одводили Србе и Турке у великом броју. Овом приликом нису успели пругу да оштете.Hoћy 26 — 27. марта 1915. Бугари су поново покушали да прекину пругу експлозијом код моста на км 136,5 — али су и овога пута одбијени. Из борби које су вођене од 19. до 21. марта 1915. Тек 25. марта нађено је 11 лешева наших војника, од којих су три потпуно изгорела. Рањеници су мучени и сечени у комаде.Бугари су кроз део своје штампе наклоњене влади стално ширили лажну пропаганду о рђавом постyпку српских власги у Македонији. Међутим, из Македоније тих дана упућено је много телеграма са изразом негодовања и гнушања збот ових напада. И у самој бугарској штампи, која је против владарске династије Кобургових и владиних настојања била наклоњена братству и споразумевању са Србијом, појављивали су се дописи против ових упада Бугара и комита у Македонију, са захтевом да се такви напади не организују.Све те акције су се десиле још прије напада бугарске војске на Србију. Званична Бугарска је била под владом цара Фердинанда I (нем. Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha) из немачке породице Сакс-Кобург-Гота.

Географија Косова и Метохије

Косово и Метохија (или Космет) се налази на југу Србије, у централном делу Балканског полуострва, у југоисточној Европи.

Заузима површину од 10.887 km², са просечном надморском висином од око 800 m, али са изразитим висинским променама рељефа и морфологије. Најнижи делови Косова и Метохије налазе се на надморској висини од 297 m (Бели Дрим на граници са Албанијом), а највиша тачка је Ђеравица са надморском висином од 2.656 m.

Качаник

Качаник (алб. Kaçaniku, Kaçanik) је град и седиште истоимене општине у Србији, који се налази у југоисточном делу Косова и Метохије и припада Косовском управном округу. Према попису из 2011. године било је 10.393 становника.Смештен је на ушћу Неродимке у Лепенац на главном правцу који повезује Приштину са Скопљем у близини граничног прелаза Ђенерал Јанковић.

Качаник (вишезначна одредница)

Качаник може бити:

Качаник, град и сједиште истоимене општине у Косовском управном округу, КиМ, Република Србија

Општина Качаник, општина у Косовском управном округу, КиМ, Република Србија

Стари Качаник, насеље у општини Качаник, КиМ, Република Србијаили

Качанички Град

Качаничка клисура

Косово

Косово је географска област која обухвата северни и источни део српске аутономне покрајине Косово и Метохија. Друга област у покрајини се зове Метохија.

Лепенац

Лепенац је река која извире на јужним обронцима Шар планине. Тече кроз Сиринићку Жупу, протиче кроз Штрпце и југоисточним ободом Косовске котлине уз северну страну Шаре до Качаника. Одатле се река окреће ка југу и кроз Качаничку клисуру између Скопске Црне Горе и Шаре улази у Северну Македонију код Ђенерал Јанковића и недалеко од Ђорче Петрова код Скопља се улива у Вардар. Највећа притока Лепенца је река Неродимка, односно њен јужни крај, пошто она код Урошевца прави бифуркацију односно дели се на два крака. Један (северни) крак отиче у Ситницу, затим у Ибар и на крају у Црно море, док други крак одлази ка југу и код Качаника се улива у Лепенац, затим у Вардар и на крају у Егејско море.

Радомир Путник

Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847 — Ница, 17. мај 1917) био је српски војвода (фелдмаршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као мајор, командант Рудничке бригаде. Ушао је 16. децембра 1877. године после неколико дана тешких борби у од стране Турака напуштено село Нишор. Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (фелдмаршала) српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су пренети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС, скоро десет година након смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Скопска Црна Гора

Скопска Црна Гора (мкд. Скопска Црна Гора), често звана и само као Црна Гора (алб. Mali i Zi, тур. Karadağ), по предању Света Гора (како су је вековима називали) или историјски Карадаг (тур. Karadağ = „Црна Гора“, алб. Malet e Karadakut), је средње висока планина на југу Србије и северу Северне Македоније.

Скопска Црна Гора је име планине али и једне обласне целине коју карактеришу етнографске, фолклорне и дијалектске особености.

Чучер-Сандево

Чучер-Сандево (мкд. Чучер Сандево; раније само Чучер (Чучер)) је насеље у Северној Македонији, у северном делу државе. Чучер-Сандево је седиште истоимене општине Чучер-Сандево.

Чучер-Сандево има велики значај за српску заједницу у Северној Македонији, пошто Срби чине већину у насељу.

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.