Католичка црква

Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римска католичка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), односно Римокатоличка црква, најбројнија је хришћанска црква са око 1,3 милијарде крштених вјерника широм свијет према подацима из 2016. године.[1] Као свјетска „најстарија непрекидно функционална међународна институција”,[2] играла је кључну улогу у историји и развоју западне цивилизације.[3] Цркву преводи римски бискуп, познатији као папа. Средишња управа Католичке цркве, Света столица, налази се у Ватикану, енквали у Риму, главном граду Италије.

Католичка теологија је заснована на Никејском симболу вјере. Католичка црква учи да је она једна, света, саборна и апостолска црква коју је основао Исус Христос,[4][5] да су њени бискупи насљедници Христових апостола, а да је папа насљедник Светог Петра, коме је Христос повјерио примат. Она тврди да практикује првобитну хришћанску вјеру, држећи се принципа непогрјешивости, који се преноси кроз свето предање. Латинска црква, двадесет три Источне католичке цркве и институти, као што су просјачки и затворени црквени редови, одржавају различите теолошке и духовне нагласке у цркви.

Од свих седам сакрамената, евхаристија је главни, а литургијски се прославља у миси. Црква учи да свештениковом консекрацијом хљеб и вино постају тијело и крв Христова. Марија, Исусова мајке, се у Католичкој цркви поштује као мајка Божија и краљица Небеска. Учења Католичка цркве обухватају посвјећење кроз вјеру и евангелизацију Еванђења, као и католичко социјално учење, које наглашава добровољну помоћ болеснима, сиромашнима и угроженима кроз духовна и тјелесна дјела милосрђа. Католичка црква је највећа невладина организација која пружа образовање и здравствену заштиту на свијету.

Католичка црква је утицала на западну филозофију, културу, науку и умјетност. Католици дјелују широм свијета, кроз мисије, дијаспору и конверзију. Од 20. вијека већина живи на јужној земљиној хемисфери због секуларизације у Европи и повећаног прогона на Блиском истоку.

Католичка црква је била у литургијској заједници са Православном црвком све до Великог раскола 1054. године, који се десио због католичког учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина (филиокве), као и са Древноисточним црквама до Халкидонског раскола 451. године због разлика у христологији. Реформација у 16. вијеку довела је до одвајања протестанзизма.

Од краја 20. вијека, Католичка црква је на мети критика због своје доктрине о сексуалности, одбијању да ординира жене, као и због поступања у случајевима сексуалног злостављања у које је укључено свештенство.

Католичка црква
Coat of arms Holy See
Tobu World Square St Peters Basilica 2
Основни подаци
Главни верски објекатКатедрала Светог Јована Латеранског
Верски поглаварпапа
СедиштеВатикан, Рим
Јурисдикцијанад католичким верницима у већем броју држава
Језиклатински и други језици
Календаргрегоријански
Званични веб-сајт
Број
Верника1,299 милијарди (2016)[1]

Назив

Приликом означавања ове цркве, најчешће се сусрећу три термина: Католичка црква, односно Римска ккатоличка црква или Римокатоличка црква. Сва три назива могу се користити као синоними, али могу имати и различито значење, зависно од контекста у коме се користе.

Према Катихизису Католичке цркве (лат. Catechismus Catholicae Ecclesiae), њен службени назив је Католичка црква. Она обухвата све вјернике који се налазе под духовним ауторитетом римског папе. Католичка црква се, према унутрашњој организацији, састоји од Латинске католичке цркве и 23 источне католичке цркве. Свака од њих има своје посебно организационо устројство и литургијску традицију. Појам Римокатоличка црква, када се жели истакнути као различит од појма Католичка црква, најчешће се користи ради означавања Латинске католичке цркве.

Постепено одустајање од употребе римске одреднице у називу Католичке цркве последица је њене тежње ка универзалности, као и спознаје о неодрживости ранијег традиционалног позивања на Рим као темељ цркве, што се никако није могло вовести у склад са Новим заветом који сведочи да је Исус Христ темељ цркве положио у Јерусалиму.

Историја

Католичка црква сматра сву историју древне Цркве, која је постојала до Великог раскола (1054), као своју историју, а ту историју сматрају својом и православне цркве. Иако се по многим новоусвојеним догмама (догма о двоструком исхођењу Светог духа (Filioque), догма о безгрешном зачећу Богородице, догма о папској непогрешивости и друге) разликује од древне Римске цркве, савремена Католичка црква и инсистира на континуитету са некадашњом правоверном Римском црквом.

Историјски развој Католичке цркве се може поделити на главне периоде:

  • Патристички;
  • Средњовјековни или схоластички;
  • Контрареформацијски;
  • Реакције против модернизма;
  • Консолидовања ултрамонтанизма;
  • Екуменизам;
  • „Aggoirnamento“.

Рана историја

Класични црквени оци на хришћанском западу су:

  • Амброзије Милански (339—397),
  • Јероним Стридонски (350—420), који је превео Библију на латински језик (превод познат под називом Вулгата) и написао спис О чувеним мужевима;
  • Августин из Тагасте, епископ хипонски (354—430), који је написао Исповести (између 397—401), О Тројици, О Држави Божијој, De doctrina Christiana, итд.;
  • папа Папа Гргур I (+604), који је оставио Римски патерик (познат и као Дијалози, због чега је сам папа у Источној цркви добио надимак Дијалог/Двојеслов/Сабеседник), Moralia in Job (тумачење на књигу Јова) и Regula pastoralis (Пастирска упутства);
  • Западна патристика се закључује са Исидором Севиљским (+636).

У црквене оце на хришћанском западу укључују се и други познати писци:

Rome basilica st peter 011c
Статуа Светог Петра у Ватикану.
  • Иринеј Лионски, епископ лионски (+ око 202), пореклом из Мале Азије, ученик Светог Поликарпа Смирнског, који познаваше Светог Апостола Јована (у Adversus haereses он прави списак епископа Рима, претпостављајући да је Свети Апостол Петар био први), писац дела Откривење и одбацивање лажне гносе, написаног против гностичких јереси;
  • Иполит Римски, пострадао мученички 235. године, написао је Аиостолску Традицију;
  • Тертулијан Картагински (од 155. па до 220), први хришћански латински писац, аутор многих полемичких и апологетских списа: Apologeticum, Против јереси (око 200), Contras Praxeas, Contra Macionum, De anima;
  • Минуције Феликс из Нумидије (Octavius);
  • Кипријан Картагински (+258), мученик и угледни епископ Цркве у Африци, писац многих пастирских писама и дела о јединству Цркве;
  • Лактанције, који је написао Божанске установе (304—314);
  • егзегета Руфин Аквилејски (+410);
  • Иларије Поатијески (око 315—367), аутор дела о Тројици;
  • Папа Лав I (+461), који је допринео формирању халкидонске христолошке догме (451).

У овом периоду држи се и Картагински Сабор (411), под папом Инокентијем I, који је осудио пелагијанство.

Развој теорије понтификалне моћи

После ране хришћанске епохе, једна од главних брига западне цркве (из које се развио католицизам) била је да историјским и теолошким доказима формулише теорију понтификалне моћи, универзалне јурисдикције епископа Рима. Док папа Григорије Велики (590—604) ствара концепцију о папској власти, тј. теократско учење, папа Андријан (772—795) позива се на историјску погрешку по којој је цар Константин предао папи Силвестру део франачке државе; отуда и појава понтификове (папине) државе. У римској катедрали, 800. године, Карло Велики прима царску круну из руке папе Лава III. Ово је био поступак од историјске важности: њиме се установљује „хришћанско западно царство“. Доцније, папе ће стално понављати овај гест. Да би доказао „универзални примат“ Римске цркве, папа Никола I (858—867) измишља апокрифну колекцију древних папских одлука (Лажне декреталије), издатих половином 9. вијека. У таквој атмосфери јавља се Фотијева „шизма“ (Фотије, око 820—895, кога 863. папа није признао као патријарха константинопољског). Помјесни сабор (867) осуђује папу, а Други помјесни сабор (869—870), под утицајем цара Василија Македонца, осуђује Фотија.

Историја Католичке цркве

Велики раскол (1054)

У атмосфери међусобних спорова источне и западне цркве, 1052. године патријарх Михаило Керуларије започиње нападе против цркава латинског обреда у Цариграду. Дана 16. јула 1054, папски легати на челу са кардиналом Хумбертом, пошто нису примљени од патријарха, у име папе Лава IX (мртвог већ неколико мјесеци), на олтар Свете Софије полажу булу екскомуницирања против патријарха Михаила. Са своје стране, патријарх екскомуницира папске делегате. На крају, папа Гргур VII (1073—1085), који уводи систем конклаве кардинала-бискупа за избор папе, објављује „Dictatus papae рарае“, декрете којима дефинитивно намеће теорију папске власти, укључивши право папе да збацује поглаваре држава. Тиме се завршава једно од великих поглавља у развоју западне хришћанске цркве и почиње ера развоја данашњег католицизма.

Крсташки ратови и схоластика

Почетком другог миленијума западно хришћанство (или потоњи католицизам) улази у своју схоластичку епоху, у којој се теологија своди на рационализам вере и систематизовање доктрине по методама филозофије. У овом периоду значајни оци Латинске католичке цркве јесу: Анселмо Кентерберијски (1033—1109), назван „оцем схоластике“, који теологију сматра за fides querens intellectum и формулише онтолошки доказ да би доказао егзистенцију БогаProslogium), аутор расправе Cur Deus Ното?; Абелард (1097—1142), аутор колекције Summae Sententiorum, Sic et Non Петар Ломбард, професор и епископ париски (+1160), који 1150. године објављује четири књиге изрека, једно од класичних представљања католичке доктрине у средњем веку; Бернард Клервовски (1091—1153) и Тома Аквински (1225—1274), италијански доминиканац, професор на париском универзитету, оснивач схоластике, канонизован као doctorus angelicus. Албертов ученик (1206—1280), тумач Аристотела, Тома од 1266. до 1272. издаје Summa theologica, најграндиозније схоластичко представљање хришћанства, користећи се концептуалном структуром Аристотелове филозофије. И поред тога што ће против томистичког интелектуализма устати теолози фрањевачке школе, августиновске и плотиновске инспирације — као Бонавентура (1221—1274), Јован Дунс Скот (1266—1308) и Гиљом ди Окам (1275—1347) — схоластичка томистичка метода наметнуће се као обавезна по цијелом католицизму, средњовјековном и савременом.

Екуменски концили и унијаћење

Историја католицизма обиљежена је у овом периоду низом екуменских концила који обзнањују не само дисциплинске каноне него и декрете доктринарног карактера. Тако се Четврти латерански концил (1215), на коме је доминирао папа Иноћентије II (који 1209. започиње крсташки рат против катара), изјашњава за доктрину „транссупстанцијације“ у погледу Тајне Евхаристије и за „analogia ontis“ што се тиче сличности твари и Творца. Сазван је да би се ставио крај папској шизми (1378—1417) — три папе су се свађале око папске тијаре: Григорије IX у Риму, Бенедикт XII у Авињону и Јован XXII у Пизи — сабор у Констанци (1414—1417) осуђује 1415. чешког реформатора Јана Хуса (1369—1415) и намеће „концилијаризам“, изабравши новог папу, Мартина V (1417—1431). Теорију о супериорности сабора над папом нарочито је подржавао чувени галикански теолог Пјер Даили (1350—1420) и Жан Жерсон (1363—1429). Сабор у Ферари-Фиренци (1438—1445), под утицајем византијског цара Јована Палеолога, покушава да оствари сједињење Православне са Латинском католичком црквом, али не успијева; међутим, ипак прокламује доктрину о „Седам тајни“. Вриједно је забиљежити у овом периоду заштиту вјере силом канонског права. Збирке канонских текстова круже са нормативном вриједношћу: Грацијанов декрет (1140), „Liber xtra“ Григорија IX (1234), „Liber sextus“ Бонифација VIII (1298), Клементине објављене 1317. (све су биле преписане у „Codex juris canonici“, промулгиране од папе Бенедикта XV 1917).

Инквизиција

People burned as heretics
Спаљивање људи које је Католичка црква прогласила јеретицима.

Инквизиција (лат. inquisitioислеђивање) је била установа, током средњег вијека у Католичкој цркви чији је задатак био да ислеђује, суди и кажњава људе које је Црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227—1241). Најзлогласнија је била Шпанска инквизиција.

Контрареформација

Протестантска реформација затиче средњовјековни католицизам у пуној кризи. У сучељавању са протестантизмом, католицизам посеже за свим средствима да би одржао диктатуру папе и Римске курије. Дана 15. јуна 1520, папа Лав Х објављује булу „Exeurge Domino“ којом осуђује доктрину Мартина Лутера (1483—1546), августинског калуђера, професора егзегезе са универзитета у Витенбергу, који је 31. октобра 1517. објавио 95 теза против индулгенција, запаливши тако протесте против злоупотреба католицизма. Под утицајем великог хуманисте Еразма Ротердамског (1446—1536), Лутер - који је имао сусрет у Аугсбургу (октобар 1518) са доминиканцем Томасом де Вио Кајетаном (1459—1534), чувеним коментатором Томе Аквинског, као и Филипом Меланхтоном (1497—1560), који је сачинио „Аугсбуршко исповедање“ (1530) које је и Лутер прихватио — продужује борбу за реформу Католичке цркве. Године 1540. папа Павле III потврђује „Исусову компанију“ — организацију језуита коју је 1491. године основао шпански официр Игнације Лојола — и повјерава јој дужност да се у име католика бори против протестантске јереси. Тиме почиње „контрареформа“. Ради ловљења јеретика већ је постојала инквизиција, суд основан 1236. године од папе Григорија IX и повјерен реду браће проповједника (доминиканаца), који је основао Доминик де Гузман (1170—1221).

Међутим, најжешћи сукоб са новим протестантским доктринама одвија се на Тридентском сабору, сазиваном у три наврата: 1545—1549, 1551—1552. и 1562—1563. под Павлом III (+1549) и Јулијем III. Сабор преузима сва велика поглавља догматике (Писмо и Традиција, вера и дела, Седам тајни, „транссупстанцијација“, Евхаристија као жртва, хиротонија као тајна, узвишеност папе над сабором итд.), којима даје схоластичку, класичну формулацију. Папске тезе су строго брањене и чуване. Тридентски католицизам, који је у ствари антипротестантски католицизам пренет у концепцију томизма, постаје обавезан; године 1564. формира се Конгрегација кардинала задужених да бдију над исправним тумачењем саборских аката, док 1566. године папа Пије V штампа познати „Катихизис Тридентског сабора“. Један од језуитских теолога који се одлучно супротстављао реформацији у то вријеме био је Роберт Белармин (1542—1621). Године 1622. папа Григорије XV ствара конгрегацију „De Propaganda fide“, најважнији мисионарски организам, који у жижи има невернике (ifideli), али и хришћане дисиденте, шизматике. (Ову је конгрегацију реорганизовао папа Павле VI под именом „Congregatio pro Gentium Evangelisatione seu de Propaganda Fide“, конституцијом „Regimini Ecclesiae“, 15. јула 1967).

Нововековни изазови

Pio IX Saint Peter Square 1870
Папа Пије IX благосиља своје трупе последњи пут пре освајања Рима 1870. године.

Ако је током 18. вијека католицизам суочен са јансенизмом (теолошки покрет који је негирао слободну вољу; основао га је почетком 17. вијека Корнелиус Јансениус, епископ од Ypres-a), у 19. вијеку католицизам се сучељава са кризом модернизма, изазваном сукобом између вјере и научног модерног духа. Иако су познати писци и теолози настојали да Црква држи корак са идејама епохе (Lammenitas 1782—1854. и Lacordaire 1802—1861), ипак 1864. године папа Пије IX (1846—1878) издаје енциклику „Quanta Cura“ у коју додаје „Sillabus“, списак савремених осуђених јереси. Исти папа 1854. године предлаже као догмат вјере учење о непорочном зачећу Дјеве Марије, те је тиме изазвао расправу о непогрешивости папе.

Латерански споразум

Group of Vatican and Italian government notables posing at the Lateran Palace before the signing of the treaty
Челници Католичке цркве и чланови италијанске фашистичке владе уочи потписивања Латеранског споразума (1929)

У намери да реши Римско питање, које је било отворено још од 1870. године, Католичка црква је 1929. године склопила посебан Латерански споразум са тадашњим фашистичким режимом Краљевине Италије, на челу са Бенитом Мусолинијем. Овим споразумоом створена је независна држава Ватикан, а Мусолини се обавезао да папи пружи финансијску и сваку другу помоћ у замену за јавну подршку Католичке цркве његовом фашистичком режиму. Споразум је наком Другог светског рата био изложен честим критикама од стране либералног дела италијанске и светске јавности, првенствено због тога што је био дело фашистичког диктатора Мусолинија, који се као творац Латеранског споразума сматра суоснивачем државе Ватикана.

Католичка црква у Другом светском рату

Ante Pavelić and Alojzije Stepinac
Загребачки надбискуп Алојзије Степинац и усташки поглавник Анте Павелић (1941)

Организација

Pope Francis in March 2013
Садашњи папа Фрања.

Највишу власт у Католичкој цркви врши папа. Савјетодавни органи папе су Колегијум кардинала и Синод бискупа.

Административни апарат Католичке цркве се назива Римска курија, у чији састав улазе конгрегације, судови и друге институције. Бискупска катедра папе заједно с Римском куријом чини Свету столицу, која се налази у независној држави Ватикан. Света столица је субјект међународног права.

Структура

Католичка црква се састоји из Латинске католичке цркве и источних католичких цркава, које исповиједају један од источних литургијских обреда и имају статус Sui iuris (свог права). Такав статус се огледа у томе што те цркве имају сопствену јерархијску структуру и канонско право, али се налазе у јединству с папом. Највеће источне католичке цркве предводе патријарси или врховни архиепископи. Источни патријарси и врховни архиепископи су равни кардиналима-бискупима латинског обреда и налазе се у католичкој јерархији одмах послије папе.

Католичка црква се састоји из 23 засебне цркве — Западне цркве и 22 источне католичке цркве. На челу Западне цркве и цијеле Католичке цркве се налази римски бискуп — папа. Он има над Црквом апсолутну власт. При управљању Црквом помажу му надлештва Римске курије. Исту власт имају и сви бискупи сазвани на екуменском сабору.

Основна територијална јединица је бискупија (бискупије се код источних католичких цркава називају епархије), на челу које стоји бискуп. Бискуп у својој бискупији има углавном сву власт, ограничену једино црквеним правом и папском влашћу. Неке важније бискупије носе историјски назив надбискупије. У источним католичким црквама постоје и егзархати. Бискупијама су такође равне и друге организационе јединице:

  • апостолски викаријат;
  • апостолска префектура;
  • апостолска администратура;
  • војни ординаријат;
  • територијална прелатура;
  • територијална опатија.

Неколико бискупија (и надбискупија) могу чинити метрополију или црквену провинцију. Центар метрополије обавезно се подудара с центром надбискупије, тако да је сваки метрополит у Католичкој цркви обавезно и надбискуп. У неким земљама, метрополије су обједињене у црквене регионе. Бискупи већине земаља су обједињени у бискупске конференције, које имају надлежности у вези са организацијом црквеног живота у земљи.

Бискупије се састоје из жупа, на чијем челу се налазе жупници, потчињени бискупу. Жупнику могу помагати други свештеници који се називају викарним. Некада се жупе даље обједињују у деканате.

Посебну улогу у Католичкој цркви имају монашки редови и конгрегације, а такође и друштва апостолског живота. Ти институти имају сопствене статуте (које потврђује папа), а њихова територијална организација не поклапа се увијек с црквеним бискупским устројством. Мјесне јединице монашких редова и конгрегација су некада потчињене надлежном бискупу, а некада непосредно папи. Неки редови и конгрегације имају јединственог поглавара (генерала монашког реда) и јасну јерархијску структуру.

Свештенство

Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (свештеници који служе по храмовима) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и бискупски.

Црквенослужитељи (служитељи Цркве који нису посвећени у чин светом тајном свештенства) имају два степена — аколити и чтеци — и не припадају свештенству. До Другог ватиканског концила у саставу свештенства су се налазили и црквенослужитељи.

Сав клер се дијели на више чинове (лат. ordines maiores) — бискупе, презвитере, ђаконе и подђаконе, и мале чинове (лат. ordines minores) — остиаријусе, појце, чтеце, екзорцисте и аколите.

Целибат је обавезан за свештенике и бискупе латинског обреда, тј. у Римокатоличкој цркви. У 20. вијеку је васпостављен институт сталног ђаконата; за сталне ђаконе целибат није обавезан, али ожењени ђакони не могу постати свештеници. У источним обредима, целибат је обавезан само за епископе (бискупе).

Основа морала католичких верника су Десет Божјих заповести, које су допуњене новозаветним учењима Исуса Христа, и тумаче се у складу са традицијом католичке хијерархије. Основна молитва католика је Оче наш, за коју се сматра да ју је људима оставио сам Исус Христос и у њој је сажета основа хришћанске вере. Најзаступљенији облик молитве, посебно у источнијим крајевима, је бројаница.

Референце

  1. 1,0 1,1 „Presentazione dell’Annuario Pontificio 2018 e dell’ “Annuarium Statisticum Ecclesiae” 2016”. press.vatican.va (на језику: италијански). 13. 6. 2018. Приступљено 14. 11. 2018.
  2. ^ Noll, Mark A. (2009). The new shape of world Christianity : how American experience reflects global faith (PDF) (на језику: енглески). IVP Academic. ISBN 9780830828470. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 10. 2013. Приступљено 14. 11. 2018.
  3. ^ O'Collins, Gerald; Farrugia, Mario (6. 11. 2003). „Catholicism: The Story of Catholic Christianity” (на језику: енглески): v. doi:10.1093/0199259941.001.0001/acprof-9780199259946. Приступљено 14. 11. 2018.
  4. ^ „CNS STORY: Vatican congregation reaffirms truth, oneness of Catholic Church”. webarchive.loc.gov (на језику: енглески). 10. 7. 2007. Приступљено 14. 11. 2018.
  5. ^ Bokenkotter, Thomas (2007). A Concise History of the Catholic Church (Revised Edition) (на језику: енглески). Crown Publishing Group. стр. 7. ISBN 9780307423481. Приступљено 14. 11. 2018.

Литература

  • Asci, Donald P. (2002). The Conjugal Act as Personal Act. A Study of the Catholic Concept of the Conjugal Act in the Light of Christian anthropology. San Francisco: Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-844-8.
  • Ayer, Joseph Cullen (1941). A Source Book for Ancient Church History. Mundus Publishing. ISBN 978-1-84830-134-4.
  • „Canon 42”. 1983 Code of Canon Law. Vatican. Приступљено 9. 3. 2008.
  • Catechism of the Catholic Church. Libreria Editrice Vaticana. 1994. Приступљено 1. 5. 2011.
  • Barry, Rev. Msgr. John F (2001). One Faith, One Lord: A Study of Basic Catholic Belief. Gerard F. Baumbach, Ed.D. ISBN 978-0-8215-2207-3.
  • Bauer, Susan Wise (2010). The History of Medieval World: From the Conversion of Constantine to the First Crusade. Norton. ISBN 978-0-393-05975-5.
  • Baumgartner, Frederic J. (2003). Behind Locked Doors: A History of the Papal Elections. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-29463-2.
  • Bethell, Leslie (1984). The Cambridge history of Latin America. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23225-8.
  • Bokenkotter, Thomas (2004). A Concise History of the Catholic Church. Doubleday. ISBN 978-0-385-50584-0.
  • Bunson, Matthew (2008). Our Sunday Visitor's Catholic Almanac. Our Sunday Visitor Publishing. ISBN 978-1-59276-441-9.
  • Frank Bruni; Burkett, Elinor (2002). A Gospel of Shame: Children, Sexual Abuse and the Catholic Church. Harper Perennial. стр. 336. ISBN 978-0-06-052232-2.
  • Chadwick, Owen (1995). A History of Christianity. Barnes & Noble. ISBN 978-0-7607-7332-1.
  • Collins, Michael; Price, Mathew A. (1999). The Story of Christianity. Dorling Kindersley. ISBN 978-0-7513-0467-1.
  • Coriden, James A; Green, Thomas J; Heintschel, Donald E. (1985). The Code of Canon Law: A Text and Commentary, Study Edition. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-2837-2.
  • Davidson, Ivor (2005). The Birth of the Church. Monarch. ISBN 978-1-85424-658-5.
  • Derrick, Christopher (1967). Trimming the Ark: Catholic Attitudes and the Cult of Change. New York: P.J. Kennedy & Sons. ISBN 978-0-09-096850-3.
  • Duffy, Eamon (1997). Saints and Sinners, a History of the Popes. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07332-4.
  • Dussel, Enrique (1981). A History of the Church in Latin America. Wm. B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2131-7.
  • Fahlbusch, Erwin (2007). The Encyclopedia of Christianity. Wm. B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2415-8.
  • Froehle, Bryan; Mary Gautier (2003). Global Catholicism, Portrait of a World Church. Orbis books; Center for Applied Research in the Apostolate, Georgetown University. ISBN 978-1-57075-375-6.
  • Gale Group. (2002) New Catholic Encyclopedia, 15 vol, with annual supplements; highly detailed coverage
  • Hastings, Adrian (2004). The Church in Africa 1450–1950. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826399-9.
  • Herring, George (2006). An Introduction to the History of Christianity. Continuum International. ISBN 978-0-8264-6737-9.
  • Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
  • John Paul II, He Gave Them the Law of Life as Their Inheritance, in:Man and Woman He created Them. A Theology of the Body, transl. M. Waldstein, Boston: Pauline Books and Media. 2006. ISBN 9780-8198-7421-4. стр. 617–663.
  • Koschorke, Klaus; Ludwig, Frieder; Delgado, Mariano (2007). A History of Christianity in Asia, Africa, and Latin America, 1450–1990. Wm B Eerdmans Publishing Co. ISBN 978-0-8028-2889-7.
  • Kreeft, Peter (2001). Catholic Christianity. Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-798-4.
  • Latourette, by Kenneth Scott. Christianity in a Revolutionary Age: A History of Christianity in the 19th and 20th centuries (5 vol. 1969); detailed coverage of Catholicism in every major country
  • Leith, John H. (1963). Creeds of the Churches. Aldine Publishing Co. ISBN 978-0-664-24057-8.
  • MacCulloch, Diarmaid (2010). Christianity: The First Three Thousand Years. Viking. ISBN 978-0-670-02126-0. originally published 2009 by Allen Lane, as A History of Christianity
  • MacCulloch, Diarmaid (2003). The Reformation. Viking. ISBN 978-0-670-03296-9.
  • MacMullen, Ramsay (1984). Christianizing the Roman Empire: (A.D. 100–400). New Haven, CT: Yale University Press,. ISBN 978-0-585-38120-6.
  • Marthaler, Berard (1994). Introducing the Catechism of the Catholic Church, Traditional Themes and Contemporary Issues. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-3495-3.
  • Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
  • McBrien, Richard and Harold Attridge, eds (1995). The HarperCollins Encyclopedia of Catholicism. HarperCollins. ISBN 978-0-06-065338-5.
  • John McManners, ed. The Oxford Illustrated History of Christianity. (Oxford University Press 1990). ISBN 978-0-19-822928-5.
  • Norman, Edward (2007). The Roman Catholic Church, An Illustrated History. University of California Press. ISBN 978-0-520-25251-6.
  • Gerald O'Collins; Farrugia, Maria (2003). Catholicism: The Story of Catholic Christianity. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925995-3.
  • Perreau-Saussine, Emile (2012). Catholicism and Democracy: An Essay in the History of Political Thought. ISBN 978-0-691-15394-0.
  • Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press.
  • Phayer, Michael (2008). Pius XII, the Holocaust, and the Cold War. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press.
  • Pollard, John Francis (2005). Money and the Rise of the Modern Papacy, 1850–1950. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81204-7.
  • Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
  • Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
  • Пузовић, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хришћански културни центар.
  • Rhodes, Anthony (1973). The Vatican in the Age of the Dictators (1922–1945). Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-007736-4.
  • Jonathan Riley-Smith (1997). The First Crusaders. Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-00308-0.
  • Schreck, Alan . The Essential Catholic Catechism.Servant Publications. 1999. ISBN 978-1-56955-128-8.
  • Schwaller, John Frederick. (2011) The history of the Catholic Church in Latin America: from conquest to revolution and beyond (NYU Press)
  • Smith, Janet, ed. (1993) Why "Humanae Vitae" Was Right, San Francisco: Ignatius Press.
  • Smith, Janet (1991) "Humanae Vitae", a Generation Later, Washington D.C.: Catholic University of America Press,
  • Stewart, Cynthia. (2008) The Catholic Church: A Brief Popular History 337 pages
  • Vatican, Central Statistics Office (2007). Annuario Pontificio (Pontifical Yearbook). Libreria Editrice Vaticana. ISBN 978-88-209-7908-9.
  • Vidmar, John (2005). The Catholic Church Through the Ages. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-4234-7.
  • Wilken, Robert . "Christianity". in Hitchcock, Susan Tyler; Esposito, John (2004). Geography of Religion. National Geographic Society. ISBN 978-0-7922-7317-2.
  • Woods, Thomas (2005). How the Catholic Church Built Western Civilization. Regnery Publishing, Inc. ISBN 978-0-89526-038-3.

Спољашње везе

Белоруси у Русији

{{Инфокутија етничка група

| име = Белоруси у Русији

| застава = Flag of Belarus.svg

| ширина_заставе = 120п

| опис заставе = Застава Белорусије

| слика=Belarusians_by_federal_subject_2010.svg

| опис слике= Распрострањеност Белоруса у Русији

| популација = 800.000

| попместо = Москва, Санкт Петербург, Смоленска област, Брјанска област, Калињинградска област

| језици = руски и белоруски

| религија = Православље (52%), [[Католичка црква|католицизам (1,3 %), јудаизам

| група = Белоруси

}}

Белоруси су једна од етничких група у Русији. У попису 2002. године 807.970 грађана Русије потврдило је своју белоруску етничку припадност. Велике белоруске групе живе у регионима Москве, Санкт Петербурга, Калињинграда. Већина Белоруса у Русији су мигранти из модерне Белорусије или њихови потомци, а мањи део њих у Русији су аутохтони.

Бенковац

Бенковац је град у Републици Хрватској, у Задарској жупанији. Према попису становништва из 2011. године, Бенковац је имао 2.866 становника, а укупно градско подручје је имало 11.026 становника.

Ватикан

Ватикан (итал. Vaticano, лат. Civitas Vaticana), званично Град-држава Ватикан (итал. Stato della Città del Vaticano, лат. Status Civitatis Vaticanae), најмања је независна држава на свету и по површини и по броју становника. Налази се у средишту Рима (Италија) и има површину од свега 44 хектара. У Организацији уједињених нација има статус земље посматрача под именом Света столица и класификује се као земља јужне Европе. Ово име није баш најприхватљивије, јер тело под тим именом функционише независно од државне власти Ватикана.

Источне католичке цркве

Источне католичке цркве, познате и као Оријенталне католичке цркве или Католичке цркве источног обреда, у неким историјски изворима и као Унијатске цркве, двадесет три су источнохришћанске засебне цркве sui iuris у пуној заједници са римским папом, као дио Католичке цркве. На челу са патријарсима, митрополитима и врховним архиепископима, Источне католичке цркве управљају у складу са Кодексом канона Источних цркава, иако свака црква има своје каноне и право изнад овога, а изричито очување сопствених традиција се подстиче. Укупан број вјерника ових црквама процјењенује се на око 18 милиона људи, према католичком годишњем директоријуму Annuario Pontificio, то чини око 1,5% укупних вјерника Католичке цркве, док остатак вјерника од више од 1,2 милијарде припада Латинској цркви, познатој као Западна црква или Римокатоличка црква.

Маронитска црква се сматра једином источнокатоличком црквом која је одувијек била у пуној заједници са Католичком црквом, док је већина других цркавама дошла у унију од 16. вијека па надаље. Међутим, Мелкитска гркокатоличка црква и Итало-албанска источнокатоличка црква такође тврде да су у сталној заједници. Пет највећих цркава према броју вјерника јесу: Украјинска гркокатоличка црква (византијски обред), Сиро-малабарска источнокатоличка црква (источносиријски обред), Маронитска црква (западносиријски обред), Мелкитска источнокатоличка црква (византијски обред) и Јерменска источнокатоличка црква (јерменски обред). Ових пет цркава чине око 80% вјерника Источних католичких цркава.

Пуна заједница представља дијељење светих тајни између Источних католичких цркава и Латинске цркве, укључујући евхастистичку међузаједницу. У другу руку, литургијска традиција 23 Источне католичке цркве, укључујући византијски, александријски, јерменски, источносиријски и западносиријски обред, дијели се са другим источнохришћанским црквама: Православном, Древноисточном, Асирском црквом Истока и Древном црквом Истока. Иако нека теолошка питања дијеле Источне католичке цркве од других источнохришћанских цркава, оне признају евхаристију и друге свете тајне вјерника друге цркве, што одређује Оријентално канонско право.

Кастел Гандолфо

Кастел Гандолфо (лат. Castrum Gandulphi) је мали италијански град у покрајини Лацио, 30 km југоисточно од Рима. Познат је по томе што је летња резиденција Папе. Овај италијански град има 8834 становника.

Граду такође припада цела обала језера Албано, које је окружено многим резиденцијама и вилама изграђеним у седамнаестом веку.

Католицизам

Католицизам или римокатолицизам (грч. καθολικισμός; лат. catholicismus — католицизам) је појам који означава хришћанску вјероисповијест, односно деноминацију организовану у виду Католичке цркве. Појам католицизам обухвата све аспекте постојања и деловања Католичке цркве, почевши од њених теолошких учења и еклесиолошких доктрина, преко литургијске и обредне праксе, до разних организационих, религијско-политичких и религијско-социјалних аспеката и моралних начела.Католицизам је настао као резултат Великог раскола (1054), односно одвајања Римске цркве од васељенске Православне цркве. Основни узрок раскола било је западно учење о двоструком исхођењу Светог Духа (Филиокве). Након коначног раскола, Православна црква је задржала изворну католичност, док је Римска црква постала позната под називом Католичка црква.

Појам католицизам не треба мешати са појмом католичност који се односи на саборност као једно од четири обележја Цркве.

Католичка црква и усташе

Однос између Католичке цркве и усташког покрета дели се на три историјска периода. Први обухвата предратно време, од оснивања усташког покрета до избијања Другог светског рата у Југославији (1941). Други период обухвата време од стварања Независне Државе Хрватске (1941) до њене пропасти (1945). Трећи период обухвата послератно време и односи се на учешће Католичке цркве у спасавању усташких вођа преко пацовских канала, и даљу сарадњу са усташком емиграцијом.Иако су истакнути припадници католичког клера одржавали везе са усташким покретом већ током предратних година, званична сарадња између Католичке цркве и усташа успостављена је тек у време стварања НДХ (1941), као једне од неколико вештачких творевина које су створили немачки нацисти током Другог светског рата. Током ратних година, Католичка црква је уз помоћ усташког покрета интензивно радила на покатоличавању православних Срба, а такође се код усташких власти залагала за укидање старокатоличких цркава на подручју НДХ.Улога Католичке цркве у усташком режиму НДХ је и данас контроверзна. Било је неколико митинга и јавних састанака Анте Павелића, вође усташа, са бискупима и надбискупом Алојзије Степинцем. Стварање НДХ је одобрено од многих свештеника Католичке цркве као и црквене хијерархије. Када је настала НДХ 10. априла 1941. године, многи водећи црквени званичници су целу ситуацију доживљавали као поновно рађање католичке државе. Степинац је активно подржавао усташки режим Анте Павелића.Део католичког свештенства је непосредно учествовао у усташким прогонима и геноциду који је извршен над Србима, Јеврејима и Ромима. За детаље о геноциду, погледати чланке Геноцид над Србима у Другом свјетском рату и Хронологија геноцида над Србима у Другом свјетском рату.

Католичка црква у Северној Македонији

Католичка црква у Северној Македонији обухвата све установе и припаднике Католичке цркве на државном подручју Северне Македоније. Саставни је део Католичке цркве, под врхоцним поглаварством римског ппапе. Католички верници у Северној Македонији већином су македонске, албанске и хрватске народности, а углавном су концентрисани у северном и југоисточном региону Северне Македоније. У Северној Македонији живи око 20.000 католика, што је 1% од укупне популације.

Католичка црква у Србији

Католичка црква у Србији је једна од верских заједница у Србији, која је део Католичке цркве чије је седиште у Ватикану.

Католичка црква у Црној Гори

Католичка црква у Црној Гори је органски дио Католичке цркве и налази се под духовним водством римског папе. У Црној Гори се налази 21.299 католика и они чине око 3,5% становништва.

Апостолски нунциј за Црну Гору је надбискуп Луиђи Пецуто, који је уједно и апостолски нунциј за Босну и Херцеговину и Монако.

Латинска католичка црква

Латинска католичка црква, односно Католичка црква латинског обреда или Римокатоличка црква у ужем смислу, највећа је од 23 аутономне цркве унутар Католичке цркве. Првобитно је чинила целу Католичку цркву, а временом су јој се придружиле 22 аутономне источне католичке цркве. Основна разлика је у обреду: Латинска католичка црква користи традиционални римски обред заснован на латинском језику, док источне католичке цркве користе разне источне обреде.

Маронитска црква

Маронитска црква је назив који се истовремено користи за древноисточну маронитску цркву (која је постојала у средњем веку) и потоњу Маронитску католичку цркву, која је настала из древне маронитске цркве, након прихватања католицизма.

Оснивач ове древне цркве био је Свети Ма­рон Си­риј­ски који је живео крајем 4. и почетком 5. века, а први патријарх древне маронитске цркве био је Јован Марон, који је постављен крајем 7. века. Иако су током првих векова следили сопствену монотелитску христологију, маронити су крајем 12. века под утицајем крсташа почели да прихватају католицизам што је довело до настанка Маронитске католичке цркве. Католички маронити данас представљају једну од главних верских група у Либану. У Либану постоји верска подела функција по којој је председник Либана увек маронит.

Патријарх

Патријарх (грч. πατριάρχης, од грч. πατήρ — „отац“ и ἀρχή — „господство, власт“) титула је поглавара неких православних аутокефалних цркава.

Може да означава и црквени чин највиших епископа (бискупа) у другим хришћанским црквама. До Великог раскола (1054), чин патријарха су носили римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски епископи (пентархија).

Пацовски канали

Пацовски канали је уопштен назив за мрежу бекства нациста, усташа и других фашиста из Европе по завршетку Другог светског рата. Највећи број нацистичких и усташких злочинаца из Другог светског рата побегао је у Латинску Америку, пре свега у Аргентину, Мексико, Гватемалу, Бразил, Чиле, Боливију, Парагвај и Еквадор . Остале дестинације бекства су Сједињене Америчке Државе, Канада и Блиски исток. Пацовска линија, назив је за лестве од конопаца које се пружају до врха јарбола, последњег безбедносног места у ситуацији када једрењак тоне. Тако је пацовска линија, односно пацовски канал, постао назив за мрежу евакуације тј. бекства. На десетине хиљада нациста и усташа емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима, међу њима и на стотине ратних злочинаца. Иначе, овај назив за мрежу бекства дао им је амерички Уред за стратегијске услуге ОСС.

Римокатоличка црква Светог Димитрија у Сремској Митровици

Римокатоличка црква Светог Димитрија, краће и месно Католичка црква, је богослужбени храм у граду Сремска Митровица. Црква је катедрални храм Сремске бискупије Римокатоличке Цркве. Црква је посвећена Светом Димитрију, заштитнику града.

Црква је, заједно са суседним жупним двором, споменик културе од великог значаја.

Римокатоличка црква у Јужном Судану

Римокатоличка црква у Јужном Судану је католичка црква на простору Јужног Судана у директној вези са врховним поглаваром папом у Риму. Заједница има око 3.500.000 верника, највише у јужном делу земље. Састоји се од једне надбискупије којој је подређено још шест бискупија. Од укупног броја становника римокатолици чине 35%. Ватикан је званично 9. јула 2011. године успоставио дипломатске односе са Јужним Суданом.

Светац

Светац или светитељ је особа која је канонизована због свог живота посвећеног Господу Исусу Христосу угодивши Богу за живота на Земљи.

У раном хришћанству, као свеци су поштовани апостоли, Света Марија и први мученици, а касније су им придруживане и остале особе које су могле хришћанима послужити као узор хришћанског живота. На хришћанским иконама, свеци се приказују са ореолом око главе. Календар светаца се назива светачник.

У Католичкој цркви, прије поступка канонизације врши се беатификација, односно проглашење блаженим. У Православној цркви, врши се непосредно канонизација.

Црква

Црква може бити:

Хришћанска црква, хришћанска заједница у целини, као и облик организације хришћанских верника

Помјесна црква, засебна вјерска организација унутар одређене хришћанска деноминације (нпр. Српска православна црква, Сиријска католичка црква итд.)

Црква (грађевина), грађевина за вршење верских обредаили:

Саборна црква или катедралаОстало:

Црква (Балчик), село у општини Балчик, Добричка област, Бугарска

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.