Карло Роберт

Карло Роберт или Карло I Угарски или Карло I Роберт (128816. јул 1342) је био краљ Угарске (1310—1342). Унук је Карла II Напуљског и Марије Арпад. Син је Карла Мартела Анжујца и Клеменсије, ћерке Рудолфа I Хабзбурга.

Карло Роберт
Chronicon Pictum I Karoly Robert
Карло I Роберт
Датум рођења1288.
Место рођењаВишеград
Датум смрти16. јул 1342. (53/54 год.)
Место смртиВишеград
ДинастијаАнжујци
ОтацКарло Мартел Анжујски
МајкаКлеменсија Хабзбуршка
СупружникЕлизабета Пољска, Beatrice of Luxembourg, Maria of Bytom, Maria of Halych
ПотомствоЛајош I Анжујски, Andrew, Duke of Calabria, Stephen, Duke of Slavonia, Catherine of Hungary, Duchess of Świdnica, Coloman of Hungary
Краљ Угарске
ПретходникАндрија III Млечанин
НаследникЛајош I Анжујски

Биографија

Био је праунук Стефана V Угарског. После смрти задњег Арпадовића Андрије III Угарског 1301, Карло Роберт је крунисан у Естергому, али био је принуђен да преда круну Вацлаву II Пшемислу.

Папа Бонифације VIII је и даље подржавао његово полагање права на угарски трон. Папа је тражио и добијао подршку у Угарској за такве захтеве, што се видело 1304. на Сабору у Братислави. У међувремену Вацлав II Пшемисл је предао своја права војводи Отону III Баварском, који је постао заробљеник угарских побуњеника.

Карло Роберт је ступио на престо 15. јуна 1309. у Буди, али не сматра се регуларним краљем све до крунисања круном Светог Стефана 27. августа 1310. у Шекесфехервару. Три године имао је проблема са побунама, све до велике победе 15. јуна 1312. код Рохановаца у Словачкој.

Владавина

Oligarchs in the Kingdom of Hungary 14th century
Битке Карла Роберта са одметнутим племићима

Успоставио је ред апсолутном влашћу. Сабор је сазивао нередовно, а државне послове је преузео краљевски савет. Ниже племство је постало заштићеније од самовоље и тираније барона. Могли су пријављивати бароне двору. Двор је постао познат у Европи као школа витештва.

Спровео је бројне значајне политичке и економске реформе. Успоставио је систем, по коме је додељивао привилегије, које је могао укидати. Службеници високог ранга би добијали и 20 замкова на управу, али не заувек. Извршио је реформу валуте и целог фискалног система, што је великим делом допринело обогаћивању и трговачке класе и краљевске ризнице. Битно је охрабривао развој трговине. Период његове власти карактерише убрани развој градова и опадање криминала. Све те реформе омогућиле су да порези за војску створе довољно снажну војску, која је ширила границе Угарске, стварајући од Угарске велику европску силу. Његове успехе је наставио и син Лајош I Анжујски.

Успешна спољна политика

Viennese Illuminated Chronicle Posada
Битка код Посада 1320.

Спољашње политика Карла Роберта произлазила је из династичких савеза. Његов најзначајнији успех је био узајамни одбрамбени савез са Пољском склопљен 1335. у Тренчину против Хабзбурговаца и Бохемије. Тај савез је потврђен двомесечним конгресом у Вишеграду. После тога Мађари и Пољаци су заједно успешно напали Лудвига IV Баварског и његовог савезника хабзбуршког војводу Алберта II Аустријског.

Карло Роберт је желео да уједини Угарску и Напуљску краљевину под његовим сином. Млетачка република и папа су спречили уједињење страхујући да ће Угарска постати доминантна сила Јадрана. Неуспех тога уједињења компензирао је успехом у односима са Пољском. Са својим савезником и шурјаком Казимиром III склопио је договор 1339. по коме Робертов син Лудовик I Анжујски треба постати пољски краљ након смрти Казимира III, који није имао наследника.

Погоршање на јужној граници

Molnár József Carol Robert fleeing from Posada Battle

Арпадовићи су целу јужну границу претворили у шест војних колонија или баната, који су се налазили у Малој Влашкој (јужни део данашње Румуније) и северним делови данашње Бугарске, Србије и Босне и Херцеговине. Већина старих баната се претворила у полунезависне противмађарске кнежевине. Православље је било главна вера тих подручја, а насилно покатоличење је доводило до побуна. Српски и бугарски цар и Влашка су доприносили побуни.

Пре 1320. западну Влашку су Мађари сматрали делом Северинског баната. Кад је влашки владар Басараб I постао непослушан, Карло Роберт је повео војску на Влашку. Улетео је у заседу 9. новембра 1330. у бици код Посада. Карло Роберт је једва побегао, а тим даном Влашка постаје независна држава.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Луј VIII
 
 
 
 
 
 
 
8. Карло I Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Бланка од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
4. Карло II Напуљски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Рамон Беренгар IV од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
9. Беатрис од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
2. Карло Мартел Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
10. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
5. Марија Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Карло Роберт
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Rudolph II of Habsburg
 
 
 
 
 
 
 
12. Алберт IV, гроф Хабзбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Agnes of Stauf
 
 
 
 
 
 
 
6. Rudolf I of Germany
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Ulrich of Kyburg
 
 
 
 
 
 
 
13. Hedwig of Kyburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Клеменсија Хабзбуршка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Gertrude of Hohenburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Претходник:
Андрија III Угарски
Краљ Угарске
(13101342)

Наследник:
Лајош I
16. јул

16. јул (16.7.) је 197. дан године по грегоријанском календару (198. у преступној години). До краја године има још 168 дана.

Амадеј Аба

Амадеј Аба (умро 5. септембра 1311.) је био угарски великаш који је почетком 14. века управљао de facto независном државом у северној Угарској, која је обухватала делове данашње Словачке, Украјине и Мађарске.

Битка код Блиске

Битка код Блиске вођена је на лето 1322. године између војске Младена II Шубића и његових савезника са једне и војске одане краљу Карлу Роберту, предвођене славонским баном Јованом Бабонићем са друге стране. Завршена је поразом Младена II и окончањем неограничене власти брибирских кнезова.

Битка код Посаде

Битка код Посаде вођена је од 9. до 12. новембра 1330. године између војске Краљевине Угарске под Карлом Робертом са једне и влашке војске под командом Басараба са друге стране. Завршена је влашком победом.

Грађански рат у Угарској (1301—1310)

Грађански рат у Угарској (1301—1310) вођен је након изумирања мушке гране династије Арпад. После смрти Андрије III Арпада појавило се више претендената на угарски престо. Анжујци су, преко Карла Роберта, истакли претензије још за живота Андрије III, док су се након његове смрти као кандидати појавили и чешки владари Вацлав II и његов син Вацлав III, такође потомци Арпада по женској линији. Иста права на круну имао је и Стефан Владислав II, син сремског краља Драгутина, као и Отон III Вителсбах, баварски војвода, који ће се за круну борити између 1305. и 1307. године. Извесну улогу у грађанском рату одиграо је и ердељски војвода Ладислав III Кан који се није истакао као претендент. Утицај папства на крају је одиграо одлучујућу улогу, те је као победник из рата изашао Карло Роберт, оснивајући тако нову угарску династију која ће владати државом до смрти Лајоша I 1382. године.

Карло Мартел Анжујски

Карло Мартел Анжујски (8. септембар 1271 - 12. август 1295, Напуљ), краљ ривал Угарске (1290—1295).

Краљевина Далмација и Хрватска (1102—1526)

Краљевина Далмација и Хрватска (лат. Regnum Dalmatiae et Croatiae) била је у раздобљу од 1102. до 1526. године придружена круновина у саставу Краљевине Угарске. Раздобље је започело угарским освајањем Далмације (приморски градови) и Хрватске (залеђе) на самом почетку 12. века, а окончано је у време преломних политичких збивања, која су наступила након Мохачке битке (1526).

Краљевина Угарска (1000—1526)

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae) је у раздобљу од 1000. до 1526. године била једна од најзначајнијих средњовековних држава у Средњој Европи. Настала је прерастањем првобитне мађарске кнежевине у краљевину око 1000. године, а у свом средњовековном облику је постојала све до Мохачке битке (1526). Обухватала је Панонску низију а повремено се ширила и на суседне области.

Ладислав III Кан

Ладислав III Кан (умро пре 13. маја 1315.) је био трансилванијски војвода у периоду грађанског рата у Угарској на почетку 14. века.

Лајош I Анжујски

Лајош I Анжујски (мађ. I. Anjou Lajos, хрв. Ludovik I. Anžuvinac, пољ. Ludwik I Andegaweński, лат. Ludovicus I Andegavensis; Вишеград, 5. март 1326 — Трнава, 10. септембар 1382), познат и као Лајош I Велики (мађ. I. Nagy Lajos, хрв. Ludovik I. Veliki, пољ. Ludwik I Wielki, лат. Ludovicus I Magnus), био је угарски и пољски краљ из породице Анжујаца.Био је највећи владар угарске државе, мудар, енергичан и веома активан. Нашавши колико толико сређене односе у Угарској, приступио је обнављању краљевске власти у далматинско-хрватским областима, као и неким српским земљама (Паштровићи, где је убио 1400 Паштровића). Ослањајући се на градове и на средње и ниже племство, тежио је да уништи самосталност крупних феудалаца и да ојача своју власт. Покоривши хрватске великаше, 1345. године, у први план је дошла освајачка спољна политика и он је повео десетогодишњи рат против трговачке Млетачке републике, која је тада била на врхунцу моћи, са циљем да поврати далматинске градове.После дуготрајних ратова и успешних похода у Далмацију, па и саму Италију, срећа је изневерила Млечане, који су сада морали узмакнути пред јачим Лајошем и Задарским миром 1358. године се одрећи свих далматинских градова и острва од Кварнера до Драча. Тако да је Лајош прикључио јадранску обалу својој држави. Његовом је победом Угарска осигурала себи премоћ на јадранским обалама све до доласка Турака. Водио је широку спољну политику, имавши у плану да уједини анжујске поседе у јужној Италији, тј. Напуљску краљевину, са Угарском. У ту сврху предузео је два похода у Италију, који, ипак, нису дали никаквих резултата, али су делом потрошили снагу економски ојачале Угарске. Што се балканске политике тиче, Лајош је успео да учврсти своју сизеренску врховну власт. Ратовао против српског цара Стефана Душана око Хума. Приморао босанског краља Твртка I да му уступи неке области. Лоша страна ових успеха било је то што су они, у предвечерје опасности од Турака Османлија, уместо збијања снага, на трагичан начин супротставили Угарску њеним јужним суседима.После смрти пољског краља Казимира III, који није имао наследника, 1370. године, постао пољски краљ. Владао огромном државом која се простирала од Висле до Јадрана, али без веће политичке користи, у то више што ни ту није био поштеђен ратова, због сталних упада Литванаца. У његово доба Угарска је стекла велики политички утицај у Европи. Био је најмоћнији владар Европе свог времена.

Са Јелисаветом Котроманић, кћерком босанског бана Стефана II, је имао три ћерке Катарину (1370—1378), Марију (1371—1395) будућу краљицу Угарске и Јадвигу (1374—1399) будућу краљицу Пољске.

Матија Чак

Матеј Чак (рођен између 1260. и 1265. - умро 18. марта 1321.) је био угарски великаш који је почетком 14. века владао de facto независном државом на северу Угарске, која је обухватала просторе данашње Словачке и делове северне Мађарске.

Мађарска форинта

Форинта (мађ. forint,, ИСО кôд: HUF) је званична валута Мађарске. Званично се дели на 100 филера иако нису у оптицају од 1999. Међународна ознака је HUF 348 а ознака у мађарском језику Ft. Валуту издаје Мађарска Народна Банка. Инфлација у 2013. износи 1,7 %.

Постоје новчанице од 200, 500, 1000, 2000, 5000, 10 000 и 20 000 форинти и ковани новац у износима од 5, 10, 20, 50, 100 и 200 форинти.

Форинте су замениле претходну валуту пенгов. Пре тога је била у оптицају од 1867. до 1892. у оквиру Аустроугарског царства када је заменила круна.

Име је добила по Фиренци где су се ковали златници у средњем веку.

Младен II Шубић

Младен II Шубић брибирски (око 1270 – 1341. или 1343) био је бан Далмације и Хрватске и господар Босне 1312-1322. Називао се још и кнезом Задра и принцом Далмације.

Бан Босне и градски кнез Задра постао је још за живота свога оца Павла Шубића. После двогодишње упорне одбране Задра био је принуђен да га преда Венецији 1313. године, кад је почело и опадање моћи Шубића Брибирских. Тад се против Шубића дигла најмоћнија хрватска властела као и многи приморски градови, потпомагани од Венеције, За време буне у Трогиру 1315. године, Шубић је притекао у помоћ племству и безуспешно опседао град. У тешким борбама 1316-1318. године против удружене властеле, Шубић је опседао побуњени Шибеник, али га због помоћи коју је граду пружала Венеција није могао освојити.

Рат са српским краљем Милутином завршио се давањем талаца Милутину 1319. године. После тога, Шубић је дошао у сукоб са Трогиром кога је такође безуспешно опседао. Шибеник и Трогир склапају савез 1322. године. Против Младена Шубића устаје и његов брат Павле II који је желео да преузме банску власт. Највеће борбе вођене су око Шубићевог средишта – Скрадина. У лето 1322. они су уз помоћ угарско-хрватског краља поразили Шубића код Близне у Пољацима. Док су борбе још увек трајале, у Хрватску је дошао краљ Карло Роберт са 20.000 војника. Он је на превару заробио Младена Шубића и одвео га, као сужња, у Маџарску где је умро 1341. или 1343. године.

Односи Србије и Мађарске

Односи Србије и Мађарске су инострани односи Републике Србије и Мађарске.

Дипломатски односи су успостављени 1882. године. Србија има амбасаду у Будимпешти и почасни конзулат у Сегедину, а Мађарска има амбасаду у Београду и кознулат у Суботици. Деле заједничку државну границу у дужини од 151 km.

Роберт Напуљски

Роберт Напуљски или Роберт Мудри или Роберт Анжујски (1278—20. јануар 1343) је био краљ Напуља (1309—1343), титуларни краљ Јерусалима и гроф Провансе. Најстарији је преживели син Карла II Напуљског.

Учествовао је у рату сицилијанске вечерње. Искрцао се на Сицилију заједно са Филипом Тарантским и заузео је Катанију, али се после морао повлачити.

Стефан I Котроманић

Стефан I Котроманић (1242 — 1314) је био бан Босне од 1290. до 1314. године. Назива се још и Стефан Котроман, према дубровачким писцима.

Био је господар жупе Врхбосне, а у јесен 1284. године оженио се Јелисаветом, ћерком српског краља Драгутина. Као своје области имао је још и жупе Бањицу, Земуник, Врбању, Доње Краје, Пливу и Луку. Око 1302, бана Стефана потиснули су брибирски кнезови Шубићи и он се склонио у области свога таста, српскога краља Драгутина. Једно време (1287—1290) владао је заједно са својим братом Пријездом II. Њихов отац био је Пријезда I босански бан (1250—1287).

Стефан Владислав II

Стефан Владислав II Немањић био је обласни господар у Угарској и Србији, а затим и краљ на северу Србије (1321–1324). Владислав II је био син краља Драгутина и угарске принцезе Каталине.

Године 1292. године, Владислав II је од краља Угарске Андрије III привремено добио на управу херцештво Славонију, а после смрти краља Драгутина (у марту 1316. године), Владислав II је почео да влада државом свог оца. То је било велико властелинство које се назива и Сремска краљевина. Према Дежевском споразуму из 1282. Владислав II је требало тек после смрти свога стрица краља Стефана Уроша II Милутина да преузме српски престо. Зато се Владислав II није прогласио за краља 1316. него је био само обласни господар на северу Србије, али није немогуће да је узимањем имена престолонаследника Стефан изазвао сукоб са краљем Милутином, који је брзо победио и затворио Владислава II.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара, завладао земљама свог оца. Тада се прогласио и за краља као Стефан Владислав II, али су га победиле присталице Милутиновог старијег сина краља Стефана Уроша III Дечанског у близини Рудника. Владислав II се склонио 1324. године у Угарску. После тога земљама краља Владислава II у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II.Бивши краљ Владислав II је умро у Угарској после 1326.

Стефан Драгутин

Стефан Драгутин Немањић (око 1251. — 12. март 1316) био је краљ Србије од 1276. до 1282. године и краљ Срема од 1284. до 1316. године.Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу(или Урсу ), удату за Павла Шубића. При крају живота се закалуђерио; познат као Преподобни Теоктист.

Шубићи

Шубићи су били хрватски средњовековни великашки род који је управљао брибирском жупом до половине 15. века. Најистакнутији представник породице био је Павле Шубић. У првој четвртини 14. века Шубићи су владали деловима Босанске бановине.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.