Карађорђе Петровић

Ђорђе Петровић (Вишевац, 3/16. новембар 1768Радовањски луг, 14/26. јул 1817), познат као Карађорђе и Црни Ђорђе, је био вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића. Рођен је највероватније 16. новембра 1768.[a] године у Вишевцу у Османском царству на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Тврди се највероватније, јер се за годину рођења помиње раздобље од 1749. до 1770. године. Имао је два сина, Алексу и Александра.

Учествовао је у Аустријско-турском рату у аустријској војсци као фрајкор. После рата, бавио се сточарством и трговином стоке. Пошто је избегао Сечу кнезова, изабран је за вођу Првог српског устанка. Командовао је устаничком војском током битке на Мишару и опсаде Београда 1806. године. После слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а потом у Русију. Вратио се у Србију јула 1817. године, али је убијен по налогу кнеза Милоша Обреновића, а његова глава је послата турском султану.

Ђорђе Петровић
Karađorđe Petrović, by Vladimir Borovikovsky, 1816
Карађорђе, портрет Владимира Лукича Бориковског из 1816. године, Народни музеј Београд
Пуно имеЂорђе Петровић
Датум рођења16. новембар 1768.
Место рођењаВишевац
 Османско царство
Датум смрти26. јул 1817. (48 год.)
Место смртиРадовањски луг
 Србија
ДинастијаКарађорђевићи
ОтацПетар Јовановић
МајкаМарица Јовановић
ВероисповестСрпска православна вера
СупружникЈелена Петровић
ПотомствоСава Карађорђевић
Сара Карађорђевић
Полексија Карађорђевић
Стаменка Карађорђевић
Алекса Карађорђевић
Александар Карађорђевић
Велики вожд Србије
Период14. фебруар 1804. — 7. октобар 1813.
Претходниктитула успостављена
НаследникМилош Обреновић
4. председник Правитељствујушчег совјета сербског
Период22. јануар 1811. — 3. октобар 1813.
ПретходникЈаков Ненадовић
НаследникМладен Миловановић
Потпис
Karađorđe signature
Coat of Arms of Karadjordje (Colored)

Порекло

Spomenik Karađorđu u Viševcu
Споменик Карађорђу у родном селу Вишевцу.

Карађорђе потиче из сиромашне породице, која се раније у Вишевац доселила из Црне Горе - „од Подгорице[1] испод Црне Горе”. По другом извору, народном предању које је 1940. године објавио праунук Раме Куча - Алил, Карађорђев отац је живео у месту Жабрен на Пештерској висоравни. То су знали сви Карађорђевићи, а краљ Петар је звао у Београд, код себе у госте, свог кума Алила Куча. У том муслиманском селу са тада 40 породица једина хришћанска кућа била је Петрова, и тај део насеља се звао „Петрово поље”. Петар је због убиства двојице нападача качака, мора да се одсели са породицом у Шумадију. Превео га је преко Колена на Голији, његов заштитник и кум, муслиман Рамо Куч из Жабрена.[2] Андрија Лубурић спомиње Жупу Никшићку као крај одакле су потекли Карађорђевићи, а отимање за славне личности је карактеристика и других крајева. Тако Иван Јастребов наводи податак да у селу Мачитеву (Косово и Метохија) причају да је Карађорђе родом из тог села. Побегао је јер је у планини поред села убио четири Турчина, а показивали су му та четири гроба.[3]

Убрзо по селидби из Пештера, Ђорђе је рођен у селу Вишевцу, у Крагујевачком окружју, али је одрастао у оближњој Тополи. Мајка Марица Живковић родом из Маслошева у Шумадији, била је способна и отресита жена коју су због „мушког карактера” звали „Марица Катана” (коњаник). Његов отац Петроније[4] због несналажења и сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега[5]) често је мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код много имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Дан Карађорђевог рођења није забележен нити је касније, од његових савременика, записан. Чудно је да се ни година не зна, односно у одређивању његовог годишта се лута читавих осамнаест година, од 1752. до 1770. године. Такође је чудно да се не помиње ниједан верски датум, што је било уобичајено, везан уз рођење. Поготово што је он био у песмама опевани јунак и вођа народа, у његовој близини су били скоро сви писмени Срби тог времена а ни светске енциклопедије се не слажу око претпостављеног датума.

Тако се 1766. година, односно 3. септембар 1752. године појављују у западноевропским енциклопедијама.[6][7], у совјетској 1752. година[8], у америчкој 1752/1762.[9] а у домаћим изворима као највероватнија се помиње 1768. година[10] Према Јанићију Ђурићу, Карађорђевом личном секретару, Карађорђе је рођен 1752. године. Немац Фламенстерн (1813) наводи у свом делу да је Црни-Ђорђе рођен 1767. године и то случајно у Београду.[11]

Међутим, уз име Карађорђа се пре везују приче о небеским појавама када је рођен. Тако се помиње светлост на небу и дуга преко неба усред ноћи. Једини писани траг за времена Карађорђевог живота у коме се помиње дан рођења је писмо руског посланика у Београду Родофиникина када обавештава свог претпостављеног да га је „... Црни Ђорђе позвао у село удаљено сто врста на Ђурђиц да прославимо дан његовог рођења и имендан”.[12] Наиме, често је детету давано име по празнику на које је рођено. Ђурђиц је по јулијанском календару 3. новембра, односно у 18. веку по грегоријанском 14. новембра.

Упоређивањем датума пролазака појединих комета преко неба Србије тих година, постоји неколико кандидата. Међутим, Халејева комета јесте била најсјајнија 13. марта 1759. године, али то није близу Ђурђица већ пре Ђурђевдана. Једна комета је била чак и сјајнија од Халејеве, али се појавила 11. јуна 1758. године што такође не одговара Ђурђицу. У сваком случају и у 1758. и у 1759. години се на небу појавила комета која је могла привући пажњу сведока рођења Ђорђа.[13]

Ustanak na Turke
Подизање устанка у Орашцу 1804

Физички опис и карактер

Ђорђе Петровић Карађорђе био је изразито висок човек, тамне косе и тамније пути. Неки извори наводе да је био висок око два метра. Био је мало погурен и имао је повређену леву руку коју му је повредио неки Турчин у боју на Јеленчи. Вук Караџић наводи да је имао велики нос по коме га је било лако препознати. Вук такође наводи да је српски вожд имао висок, пискутав и баршунаст глас, који је врло вероватно уништио конзумацијом ракије. Постоји анегдота да су Руси при првом сусрету били одушевљени његовом високом појавом и телесном грађом, а да су се разочарали када је проговорио. По приорди био је строг и преке нарави, спреман да убије за преступ, чак и најближу родбину. Најчувенији случајеви су Карађорђево убиство оца Петра, кнеза Теодосија Марића и брата Маринка. Вук Караџић наводи да је вожд био ћудљив, да би данима седео сам и грицкао нокте, а када би га неко упитао нешто, одмахнуо би рукама. Када би попио мало ракије или вина, постајао би причљивији. Неки извори наводе да је Родофиникин видевши вождову склоност ка конзумацији алкохола, као и код осталих старешина, пробао Карадђорђа да одвикне од пића давајући му чај са румом, а да је Карађорђе када је нестало рума одбио да пије чај. По карактеру био је шкрт човек. У одевању био је неуредан чак су његове старешине биле богатије одевене од њега. Једном приликом Турци су послали преговараче после боја. Када су се нашли међу устаничким старешинама и питали да говоре са Црним Ђорђем, Карађорђе се појавио у прљавој одећи, док су остале устаничке вође биле лепо одевене. Турци су при одласку не верујући да су се срели са Карађорђем поручили осталим вођама да поздраве Црног Ђорђа. Извори наводе да је свој орден свете Ане који су му дали Руси искривио поправљајући неко буре. У задњим годинама устанка, Карађорђе је током свађе са Младеном Миловановићем доживео нервни слом, што је значајно утицало на његово присуство на фронту.[14] После слома устанка у емиграцији Карађорђе је био тешко погођен. Дане је је проводио плачући. Руски сликар Бориковски је насликао портрет Карађорђа током његовог боравка у Русији 1816. На портрету се види по тужном погледу да је Карађорђе после слома устанка патио од меланхолије.[15] Такође се наводи да је Бориковски замолио Карађорђа да обоји косу у црно, што наводи да је вожд у каснијим годинама био сед.

Женидба и емиграција у Аустрију

Деветнаестогодишњи Ђорђе Петровић се 1785/1786. године жени Јеленом Јовановић сиротом девојком, родом из села Маслошева. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом. По другом, вероватнијем извору, Ђорђе је девојку у коју се загледао на силу отео из места Јагњила, где је она код сестре боравила, јер су били у завађи младићи Тополе и Јагњила.[1] После женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. По Давидовићу, Ђорђе је убио три Арнаутина који су му дошли у кућу и насиље чинили. Избегао је због тога у Срем са својом породицом, где се настанио 1787. године у манастиру Крушедолу и почео да ради као шумар.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима — оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петронија дотукао момак из пратње - Ђорђе Остојић.[1] Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. Године 1796. по повратку у Србију, Карађорђе се наводно исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства добио.

Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице. Када је устанак почео, средином 1806. обесио је брата Маринка јер је био оптужен да је силовао једну Српкињу у Тополи. Та Карађорђева прекост и суровост уливала је страх свим Србима, који су помислили да се мире са Османлијама, и приморавала их на послушност вођи устанка.[16][17]

Аустро-турски рат и повратак у Србију

На почетку Аустријско-турског рата, 1788. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака, под командом Радича Петровића. Из Срема где су живели, ступио је он прво у Михаљевићев фрајкор, и убрзо постао стражмештер. Ту је научио „егзирцир и запт” војни. За исказану храброст добио је Златну медаљу и подофицирски чин. Као подофицир ратовао је не оклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се Свиштовски мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст. Са породицом 1791. године прелази у Тополу, где је и раније живео. По повратку одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. До опадања хајдучије долази 1793/1794. године и Ђорђе се повукао и скрасио уз породицу, у Тополи. Почео је да се бави трговином стоке, тргујући преко границе са Хабзбуршком монархијом.[18]

Први српски устанак

Karađorđe, standing
Велики Вожд Црни Ђорђе у иконографсој црној руској генералској долами.
Battle of Mišar, Afanasij Scheloumoff
Карађорђе предводи српске устанике у боју на Мишару, другој великој победи српских револуционара.
Uniform of Karadjordje Petrović
Карађорђева иконографска црна руска генералска долама

Крајем 18. и почетком 19. века повећала су се насиља зулуми које су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и нарочито јањичара, довели су до удруживања познатих српских кнезова и хајдука који су се договарали о побуни.[19]

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. Убијањем виђенијих Срба и њихових кнезова, вође јаничара дахије хтели су да заплаше и обезглаве цео српски народ, како би онемогућили устанак за који су сазнали да се спрема. Није усаглашено колико је угледних Срба убијено крајем јануара и почетком фебруара 1804. године у Шумадији. Процењује се да их је било између 70 и 150. У то време Карађорђе је био познати трговац са имањем у Тополи, испод узвишења Опленац. Дахијске убице су биле послате и на његово имање, али Карађорђе је са својим наоружаним чобанима побио и растерао дахијске људе. Затим је напустио имање и породицу склонио у збег, а он је отишао свом познанику харамбаши Станоју Главашу.[20]

Istorijski muzej Srbije-postavka 6
На слици се налази оружје које је коришћено у Првом српском устанку. Оружје са слике је припадало вођи Првог српског устанка, Карађорђу. Историјски музеј Србије.

Дахијска одлука о убијању свих угледних Срба само је убрзала почетак устанка. Пронео се глас да дахије намеравају да побију све Србе у Београдском пашалуку. Зато је у Орашцу, у Марићевића јарузи, одржан састанак угледних Срба, кнеза Теодосија Марићевића, војводе Милана Обреновића, Николе Милићевића Луњевца итд, и њихових пратњи и хајдука. Састанак је највероватније одржан на Сретење Господње, 2. фебруар 1804. године, према старом јулијанском календару који су Срби тада користили. Разлика између јулијанског и грегоријанског календара износила је 12 дана, па је састанак по грегоријанском календару био 14. фебруар 1804. Данас је разлика календара повећана и устанак се обележава 15. фебруар 1804. На Састанку је било присутно неколико стотина особа из Шумадије, а међу њима и Ђорђе (Георгије) Петровић, снажан и крупан човек, али врло нагле нарави и спреман да лако убије. Пре устанка убио је неколико Османлија и од њих добио надимак Кара (Црни) Ђорђе. Карађорђе је био трећи избор за вођу устанка. То место је прво било понуђено Станоју Главашу, који је одбио пошто је био хајдук, а затим кнезу Теодосију Марићевићу, кој ји одбио јер није имао војничког искуства, односно који је сматрао да у случају неуспеха устанка треба као кнез да заштити народ. Када је требало бирати вођу устанка Карађорђе је имао подршку Станоја Главаша и његових хајдука, али и свих који су желели да вођа постане човек чије име ће створити страх код дахија, а охрабрити Србе. Тако је Карађорђе изабран за вођу устаника. Истог дана устаници су запалили дахијски хан у Орашцу и почела је буна против дахија. То је био и почетак деветогодишње Карађорђеве управе устаничком Србијом.[21]

Скоро од самог почетка устанка Карађорђев ауторитет оспоравали су многи. Карађорђе је био познат само у Шумадији. У западној Србији главна личност устанка био је Јаков Ненадовић, док су у источној Србији главне личности биле Миленко Стојковић и Петар Добрњац.[22] Карађорђева опозиција се супротстављала покушајима да се створи апсолутистичка власт, и у једном окршају, Карађорђе је смртно ранио Теодосија Марићевића, кнеза који га је на свом имању, у Марићевој јарузи, подржао за вођу устанка.

Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. При дизању устанка, аустријски генерал Женеј је позвао Турке и Србе у Земун на измирење, а том приликом су Срби прочитали списак оптужби на рачун Турака. Потом су Срби показали куће које су Турци попалили преко Саве и Карађорђе је рекао Турцима: „Још ћете ви бојева видети.” Током битке на Баточини, Карађорђе је рекао устаницима да се „Турци боре за господство, а Срби да дану душом.” Појављивао се на свим важнијим бојиштима и иза њега су остале многе победе често над знатно бројнијом и боље наоружаном турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин...

У Србију је августа 1807. дошао агент руске војске Константин Родофиникин. Родофикин се одмах умешао у радзор између српским устаницима, стајући на страну Карађорђевих противника, који су желели да ограниче његову власт.[23] Разорачан што очекивана руска помоћ није стигла до тог тренутка, Карађорђе се у помоћ обратио Француској и Аустрији, али без успеха.[24]

Руска војска је јула 1810. године по други пут дошла у Србију, а овај пут је дошло и до некакаве кооперације. Српским устаницима је послато оружје, муниција и лекови, док је маршал Михаил Кутузов учествовао у планирају заједничких акција.[25] Руска помоћ је српским устаницима дала наду у победу, међутим, Русија, суочена са могућом Наполеоновом инвазијом, је желела да склопи дефинитиви мировни споразум са Турцима и тако је деловала против српских интереса.[25] Устаници нису били обавештени о преговорима, само су сазнали за коначне услове мира са Турцима.[25] Ово друго руско повлачење је дошло на врхунцу Карађорђеве моћи и пораста српских очекивања. Преговори који су довели до Букурешког мира имали су члан 8., који се тицао Срба. У њему је стајало да се српска утврђења сруше ако нису били од важности за Турске, да се турска војска врати у своје гарнизоне од пре 1804. године, а заузврат је Порта обећала општу амнестију и извесну самоуправу, по којој би Срби контролисали управу над својим пословима и прикупљали фиксан порез.[25] Реакције у Србији су биле јаке, а посебно брига била је препуштање тврђава и градова и страх од одмазди.[25]

Слом устанка

Karadjordjev pecat
Карађорђев печат
Church of St. George in Topola (by Pudelek) 2
Карађорђев гроб у Цркви-маузолеју на Опленцу.

После неколико година борби против Турака и владавине у ослобођеној Србији, 1812. године Карађорђе се морао суочити са вестима да су Руси миром у Букурешту одобрили повратак турске војске у устаничку Србију. Карађорђе те године после свађе са Младеном Миловановићем око организовања одбране државе 18. јула доживљава нервни напад, па вођење државе преузима његов секретар Јанићије Димитријевића Ђурић.[14] Покушао је организовати одбрану устаничке српске државе 1813. године, али су знатно бројнији Турци односили победе на свим бојиштима. Карађорђе је увидео да је даља борба узалудна и почетком октобра 1813. године прелази у Аустрију. Прешао је преко Саве, са породицом и пратњом 21. септембра 1813. године у Земунски контумац. Он је после премештања у Голубинце и Петроварадинску тврђаву, стигао у Грац, док је породица остала у Карловцима. У њу су се склониле и десетине хиљада избеглих Срба; по М. Костићу - 85.272 лица.[26] У Аустрији, Карађорђе је провео око годину дана, а 1814. године прешао је у Русију, у Бесарабију.[27] У Русији, Карађорђе је чекао на пријем код руског цара. Према неким сведочењима, српски вожд је после слома устанка, услед нервног слома и болести патио од меланхолије (депресије), што се може видети и на портрету који је насликан од стране Бориковског у Русији, на коме се у вождовим очима види велика туга због трагичних догађаја који су уследили. Чак је и један руски песник забележио:,, Његове очи су пуне некакве туге...’

Касније, 1816. године Карађорђе се преко свог писара Наума Крнара, придружио Хетерији, грчком покрету за ослобођење у жељи да настави борбу за протеривање Турака и из Србије. Следеће године је дошао тајно у Србију, са Крнаром и још једним Грком, како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен. Убиство Карађорђа и Крнара се десило у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању, код Велике Плане. Милош је знао да је Карађорђе у контакту Хетеријом. Организатор убиства је био Вујица Вулићевић, Карађорђев кум,[28] а извршилац лично Новица Новаковић, родом Колашинац, досељеник из смедеревске Јасенице.[29] Милош је наредио да се Карађорђева глава препарира и пошаље султану у Истанбул.[28] Када је Карађорђева глава допремљена султану, првобитна намера била је да се глава истакне на коцу, на капију, како би сви пролазници видели тријумф Отоманске царевине над Балканским побуњеницима, као и опомена шта ће се десити са сваким ко дигне руку на царску власт. Међутим неко у Порти се сетио да је Карађорђе носио црну доламу руског пуковника. Из тог разлога, Порта је донела закључак да је боље да Карађорђеву главу не истичу на капију каква је била намера, како не би наљутили Русију.

The Assassination of Karadjordje, 1863. National Museum, Belgrade
Карађорђево убиство 1817

Потомци

Карађорђе је оснивач српске и југословенске кнежевске и краљевске лозе Карађорђевића, његови синови су били Алекса и Александар Карађорђевић.

У популарној култури

Марка Карађорђе 1954
Пригодна поштанска марка са ликом Карађорђа из серије (низа) која обележава 150-годишњицу од Првог српског устанка у ФНР Југославији.
  • Године 1812, у тек основаном пештанском позоришту Рондела постављена је представа на мађарском Црни Ђорђе, аутора Иштвана Балога, која је имала за тему тадашња савремена збивања из Српског устанка и подвиге Карађорђа и устаника у борбама за ослобођење Србије.[30] Прва јавна позоришна представа на српском Јоакима Вујића Крешталица (Папагај) приређана је 12. августа 1813. године у „Мажарском театру” Рондели.
  • Вук Ст. Караџић записао је од слепог гуслара Филипа Вишњића 1815. године епску народну песму Почетак буне против дахија једну од најпознатијих и најлепших народних песми о борби за ослобођење Србије.
  • Александар Сергејевич Пушкин написао је песму Кћери Црног Ђорђа 1820. године, као и Песму о Црном Ђорђу (Песнь о Георгии Черном) 1830. године.
  • Јоаким Вујић, написао је историјску драму Сербскиј вожд Карађорђе иначе наречени Црни, или Отјатије Београда од Турака. Објављено у Новом Саду 1843. године
  • Петар II Петровић Његош, објавио је национално-херојски, лирско-епски спев Горски вијенац 1847. године, који је посветио Црном Ђорђу.
  • Сима Милутиновић Сарајлија, написао је такође драмски спев Трагедија српскога господара и вожда Карађорђа 1847. године.[31]
Никад робом - Хероји Чегра
Хероји са Чегра бр. 66, 1966., едиција Никад робом. Текст и цртежи: Живорад Атанацковић. Српска револуција против феудалног Османског царства била је честа тема домаћег стрипа, који се развио под утицајем италијанског вестерн стрипа и стрип јунака као што су Велики Блек и Командант Марк, у другој половини 20. века

Породица

Супружник

Jelena petrovic.jpg

Деца

Sava Karađorđević Ristić-Pljakić.jpg
PrinceAlexander I w.jpg

Породично стабло

KaradjordjeviciFamilyTree

KaradjordjeviciFamilyTree

Погледајте слику породичног стабла (3722x1891, 339 Kb)

Види још

Напомене

  1. ^ по неким подацима 1752. или 1762. године

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Димитрије Давидовић, наведено дело
  2. ^ „Политика”, Београд 3. март 1940. године
  3. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 154. Београд: Службени гласник.
  4. ^ Димитрије Давидовић: „Живот Кара-Ћорђа Петровића”, Београд 1848. године
  5. ^ Љушић, стр. 1.
  6. ^ Larousse, Vol. I-M, 1930, Paris
  7. ^ Brockhaus, 9, 1932, Berlin
  8. ^ Большая Советская Энциклопедия, Том 20, 1955, Москва
  9. ^ Encyclopaedia Americana, Vol. 16, 1956, Washington
  10. ^ Енциклопедија Југославије, том 5. 1962. Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб
  11. ^ Rittig von Flammenstern, Andreas: „Czerny Georg, Feldherr der Servier. Darstellung seines Lebens und Characters (Charakters), seiner merkwürdigen Thaten, abentheuerlichen Schicksale, und neuesten Verhältnisse”, Wien 1813.
  12. ^ М. Вукићевић, Карађорђе, књ. 1, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1907
  13. ^ Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба III", О одређивању датума Карађорђевог рођења, публ. астрономско друштво „Руђер Бошковић“ бр 6, 2005, пп 329-333
  14. 14,0 14,1 Петар Милатовић, Бранко Богдановић, Забавников занимљиви водич кроз Први српски устанак. стр. 50.
  15. ^ KAKO JE STVARNO IZGLEDAO VOŽD: Obožavaju Srbi Karađorđa, ali ova dva portreta nikada do sada nisu videli (FOTO) | Telegraf - Najnovije vesti
  16. ^ Логос 2016, стр. 423, 425.
  17. ^ „Društvo”. Вечерње новости. Приступљено 29. 9. 2017.
  18. ^ Jelavich 1983, стр. 200.
  19. ^ Логос 2016, стр. 422-423.
  20. ^ Логос 2016, стр. 423.
  21. ^ Логос 2016, стр. 423, 424.
  22. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 30.
  23. ^ Jelavich 2004, стр. 16.
  24. ^ Jelavich 2004, стр. 17.
  25. 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 Jelavich & Jelavich 2012, стр. 34.
  26. ^ „Зборник Матице српске за друштвене науке”, Нови Сад 1955. године
  27. ^ Логос 2016, стр. 435-436, 441.
  28. 28,0 28,1 Singleton 1985, стр. 85.
  29. ^ „Политика”, Београд 26. јул 1927. године
  30. ^ „Политика”, Београд 30. јануара 1913. године
  31. ^ Трагедија српског господара и вожда Карађорђа, Пера Тодоровић, Група издавача, 1990.
  32. ^ Смрт Карађорђева, Пера Тодоровић, Графичар Ивањица, 1984.
  33. ^ Рестауриран најстарији српски играни филм, 26. новембар 2011, РТС.
  34. ^ Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа на сајту Јутјуб, Први домаћи неми играни филм.
  35. ^ Неправедно заборављен сокобањац, Јужне вести, Марика Живковић, 28. децембар 2015.
  36. ^ Карађорђе, Стојан Живадиновић, Талија издаваштво
  37. ^ Пројекција филмова Миће Поповића , Вечерње новости, М. Краљ, 28. септембар 2011.
  38. ^ Карађорђева смрт на IMDB
  39. ^ Карађорђева смрт на сајту Јутјуб, Званични канал РТС Културно — уметнички програм
  40. ^ Вук Караџић на сајту IMDb (на језику: енглески)
  41. ^ Вук Караџић на сајту Јутјуб ТВ серија
  42. ^ Књижевна дела Радомира Смиљанића, пишчева званична веб страница
  43. ^ Востаније, Светлана Велмар Јанковић, Стубови културе.
  44. ^ На трагу Карађорђа на сајту IMDb (на језику: енглески)
  45. ^ Трагом Карађорђа Документарна ТВ серија

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Оснивач
династије

Карађорђевићи
Наследник:
Кнез Александар Карађорђевић
14. новембар

14. новембар (14.11.) је 318. дан године по грегоријанском календару (319. у преступној години). До краја године има још 47 дана.

26. јул

26. јул (26.07.) је 207. дан године по грегоријанском календару (208. у преступној години). До краја године има још 158 дана.

Јелена Петровић

Јелена Петровић, рођена Јовановић се родила у селу Маслошево 1765. или 1771. године. Била је ћерка Босиљке и јасеничког обор-кнеза Николе Јовановића. Рано је остала без мајке, а касније су јој отац и два брата погинули као хајдуци тако да је живела код тетке Бисеније у селу Јагњилу.

За вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, удала се 1785. године. Родила је седморо деце: Симу (преминуо одмах после рођења), Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу (умро са 29 година у Кишињеву) и наследника Александра.

Кћерка Сара се удала за Николу Кара-Марковића, па за Теодора Бојанића.

Била је венчана кума кнезу Милошу и кнегињи Љубици. Дуже време је провела у манастиру Крушедолу у Срему.

Након убиства свог мужа живела је у страху од одмазде Милоша Обреновића над њеном породицом.

Умрла је у Београду 29. јануара по старом, а 9. фебруара 1842. године, по новом календару. По налогу кнегиње Љубице је свечано опојана и саоницама пребачена у Тополу.

Александар Карађорђевић (кнез)

Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај 1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године и син вође Првог српског устанка Карађорђа.

После пропасти Првог српског устанка, Александар је са оцем напустио Србију и вратио се у њу 1839. поставши ађунтат кнеза Михаила Обреновића. На престо су га довели уставобранитељи после свргавања кнеза Михаила Обреновића. Његову владавину је обележио утицај уставобранитеља, по чему се цео период назива режим уставобранитеља. У овом периоду покренуте су озбиљне реформе у Србији и модернизација земље.

Вишевац

Вишевац је село у општини Рача у Шумадијском округу. Најближи већи градови су Крагујевац и Смедеревска Паланка. Према попису из 2011. било је 610 становника.

У Вишевцу је рођен вођа Првог српског устанка Карађорђе Петровић. У Вишевцу се налази и етно-комплекс из доба Карађорђевог живота. Кроз село протиче и река Рача која раздваја Вишевац на два дела. Низводно са десне стране реке је „Градиште“ на коме је рођен Карађорђе.

Вожд

Вожд је била српска владарска титула која је обједињавала војну и цивилну власт.

Збор у Орашцу

Збор у Орашцу је окупљање српских устаника умаклих пред „сечом кнезова“. Збор је организовао Ђорђе Петровић, познат као Карађорђе, са шумадијским првацима и кнезовима, одржан је у зиму 1804. године, на хришћански празник Сретење Господње тада 14. фебруара у Орашцу код Аранђеловца. Око три стотине устаника одлучило је да се бори против дахија, па су приступили избору вође. Пошто су харамбаша Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да предводе устанике за вожда је изабран Карађорђе Петровић.

Карађорђев град

Карађорђев град је био је утврђени град у Тополи, подигнут у периоду између 1811. и 1813. године. Град је био опасан шанцем са троспратним кулама и бедемима за непосредну одбрану и војне маневре.Карађорђев град зајено са градским језгром и Задужбинским комплексом Краљ Петар I на Опленцу представља непокретно културно добро као просторно културно-историјска целина, решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 203/1 од 16. јуна 1970. године.Вођа Првог српског устанка Карађорђе Петровић, који је рођен у оближњем селу Вишевцу, настанио се уочи устанка у непосредној близини вароши Тополе, у засеоку Крћевац. Поставши велики вожд, Карађорђе је од Тополе направиo своју престоницу и центар државног живота ослобођене Србије.

Карађорђев град je значајан као највећи градитељски подухват устаничке Србије, који су, према Карађорђевој замисли, извели познати неимари Димитрије, Сава Перишић из Београда, Андрија из Паланке, Ђура из Пожаревца и Цена из Бискупа у Рамској нахији са својим зидарским дружинама.

Унутар утврђеног града налазили су се породични и гостински конак, као и црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице познатија од именом Карађорђева црква. Звоник цркве био је смештен у југоисточној кули тврђаве, а њена три звона изливена у тополовиници у Доњем граду Београдске тврђаве била су прва звона која су се огласила у слободној Србији. Међутим, сломом Првог српског устанка и повратком турске војске, срушен је и запаљен Карађорђев град. Успоном кнеза Милоша и смакнућем Карађорђа, Топола је изгубила свој првобитни значај.

До данас је очуван рестаурирани конак са кулом, црква са звоником и школска зграда у којој се налазила Народна библиотека “Радоје Домановић”, као и споменик Карађорђу, подигнут пред Други светски рат.

Карађорђев конак

Карађорђев конак, који се у литератури назива Kарађорђев двор или његова престона резиденција, најрепрезентативнија је грађевина у оквиру комплекса Карађорђевог града.

Карађорђев топ

Карађорђев топ, познат под називом „Абердар”, заузима посебно место у застакљеном трему конака у Тополи.

Познат је по томе што је по захтеву Петра Карађорђевића, будућег српског краља и унука Карађорђа Петровића, да се круна при ступању на српски престо, 1904. године, изради од Карађорђевог топа. Тако је са цеви топа одваљена и претопљена десна ручица (ушка) у облику „делфина”.Објављивао је уговореним сигналима важне вести народу, па је тако добио назив по турској речи која значи гласник. Овај бронзани топ, петофунтовни „абуз”, на коме стаји натпис на српском језику сведочи да је изливен, односно преправљен 1812. године у Београду, за време владе Карађорђа. На истом топу стоји и натпис на арапском, који сведочи о његовом турском пореклу.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Кочина крајина

Кочина крајина је био назив за територију Србије коју су привремено од Османског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788–1791. године. Крајину је основао и њоме управљао капетан Коча Анђелковић, а приликом његове погибије команду је кратко преузео Јован Брановачки. Рат се завршио Свиштовским миром, којим је територија враћена Османлијама, али уз одређене концесије српском становништву: Аустрија је добила узан појас територије око Цетинграда и Лапца, док је турским дахијама забрањено да се врате у Смедеревски санџак/Београдски пашалук, односно Србима је дозвољено самостално прикупљање пореза. Случај Кочине Крајине представља почетак историјског процеса који ће довести до првог српског устанка под Карађорђем, па до српског осамостаљења 1815. године. Није случајно да је међу добровољцима српских фрајкора био и сам Карађорђе Петровић.

Крушевица (Власотинце)

Крушевица је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 379 становника (према попису из 2002. било је 567 становника).

Крушевица је разређен тип села, дели се на Малу и Велику Крушевицу. Прва је на западу, друга на истоку, а између протиче сеоска речица. У сваком делу Крушевице разликују се махале. У појединим махалама су куће једног рода (на пример у махалама: Јанковци, Шајтановци, Ђокинци (Џокинци) итд. Има махала и са кућама различитих родова: Кладенац, Власина, Ливађе и др.

Настанак овог села се везује за постојање дивљих крушака. Старији људи памте овај део власинског корита по називу „крушкар“.

Споменик Карађорђу на Калемегдану

Споменик Карађорђу на Калемегдану, подигнут 13. августа 1913. године у време Балканских ратова, био је први споменик у Србији подигнут вођи Првог српског устанка Карађорђу Петровићу. Споменик је открио, уз присуство државног и војног врха и дипломатског кора, Карађорђев унук краљ Петар I Карађорђевић.Конкурс је расписан под патронатом Министарства војног, 1908. године, на коме је прву награду освојио сплитски сликар и вајар Паскија Пашко Вучетић. Споменик Карађорђу је био сложена композиција, које су чиниле скулптуре слепог гуслара, два војника, из Првог српског устанка и Балканских ратова, жене која држи дете, богиње Нике и Вожда Србије на врху. Бронзани делови изливени су у Риму, а потом склапани у Београду.Свечаност је забележена филмском камером. Споменик су срушили Аустријанци у време Првог светског рата, 1916. године. Аустроугари су решили да на месту вожда поставе њиховог лидера Фрању Јосипа. Тако је 1918. године у Београд Дунавом на лађи допремљена велика скулптура последњег аустроугарског монарха, намењена да доминира Београдом уместо Карађорђа.После рата било је велико питање шта да се ради са овим спомеником. Решено је да се ова слулптура претопи и од тог материјала излију звона за Цркву Ружицу на Калемегдану, која звоне и данас.

Данас на месту вождовог споменика стоји Споменик захвалности Француској, дело Ивана Мештровића, на којем крупним словима пише: „Волимо Француску као што је она волела нас, 1914-1918.”

Споменик Карађорђу у Београду

Споменик Карађорђу налази се у градској општини Врачар, на Светосавском платоу у Београду. Уврштен је у споменик културе Србије.

Споменик Карађорђу у Орашцу

Споменик Карађорђу у Орашцу, налази се у оквиру спомен комплекса Орашац, испред ОШ „Први српски устанак”.Подигнут је 2014. године поводом двестагодишњице од подизања Првог српског устанка. Урађен је у белом венчачком мермеру, висине 3,40m. Споменик је подигла Општина Аранђеловац, а дело је вајарке Дринке Радовановић.

Споменик вожду Карађорђу у Тополи

Споменик вожду Карађорђу у Тополи, подигнут је пред Други светски рат у централном простору Карађорђевог града, на темељима првобитне Карађорђеве куће брвнаре.

Српски народни хероји

Постоји неколико појединаца који се сматрају српским народним херојима. Већина њих је из средњег вијека, опјевана у епским пјесмама. Ту се могу убројати:

Лазар Хребељановић (1329—1389), владар, погинуо у Косовској битци 1389;

Милош Обилић (пог. 1389), витез, убио османског султана Мурата у Косовјској битци;

Марко Краљевић (1335—1395), краљевић, активан током распада Српског царства;

Карађорђе Петровић (1768—1817), вођа Првог српског устанка.

Станоје Главаш

Станоје Стаматовић, познатији као Станоје Главаш (Глибовац, 21. фебруар 1763 — Баничина, 15. фебруар 1815) је био хајдук пре устанка, војвода у Смедеревској нахији, један од могућих кандидата за вођу устанка и један од најистакнутијих старешина и јунака у Првом српском устанку. Био је предвиђен за вођу Првог српског устанка (1804), али је на његов предлог изабран Карађорђе Петровић. Његово јунаштво опевано је у народним песмама, а Ђура Јакшић је о њему написао истоимену драму.

I.
II.
III.
IV.
V.
VI.
VII.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.