КФОР

Косовске снаге (енгл. Kosovo Force), познатије по свом акрониму КФОР (од енгл. KFOR, изговор Кејфор), представљају међународне мировне снаге под вођством НАТО-а чији је задатак чување реда и мира, односно стварања и одржавање сигурности на Косову и Метохији.[1]

КФОР је на простор Косова и Метохије стигао 12. јуна 1999. године, два дана након што је усвојена Резолуцији 1244 Савета безбједности ОУН и три дана након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову. У то вријеме, на Космету је влада велика хуманитарна криза, а војне и полиције снаге СР Југославије и Ослободилачка војска Косова су свакодневно водиле борбе. Приближно милион људи је избјегло са Космета.[1]

КФОР постепено преноси своја овлашћења заштите вјерске и културне баштине на Косовску полицију.[1] Према подацима из децембар 2018. године, КФОР је у свом саставу имао око 3.642 војника из 28 земаља.[2]

Косовске снаге (КФОР)
Kosovo Force (KFOR)
Coat of arms of the Kosovo Force
Ознака припадности КФОР-а и на латиничком и ћириличком писму
Постојање12. јун 1999. — данас
Земље28 земља
ДиоНАТО
Команданти
Командантгенерал-мајор Салваторе Куочи
KFOR Structur.2006
Оперативне групе КФОР-а 2006. године

Структура

Контингенти КФОР-а су првобитно били груписани у 4 регионално засноване мултинационалне бригаде. Бригаде су биле одговорне за одређено подручје операције, али под јединственим ланцем команде под надлежношћу команданта КФОР-а. У августу 2005. године, Сјеверноатлантски савјет је одлучио изврши реконтрукцију КФОР-а, замјењујући четири постојеће бригаде са пет оперативних група, како би се омогућила већа флексибилност, нпр. уклањањем ограничења за прекогранична кретања јединица са сједиштем у различитим секторима Космета.[3] Затим у фебруару 2010. године, мултинационалне оперативне групе су постале мултинационалне борбене групе и у марту 2011. године, КФОР је поново реконструисан, сада у само двије мултинационалне борбене групе, једна са сједиштем у кампу Бондстил код Урошевца, друга са сједиштем у кампу Вилађо Италија код Пећи.[4]

Структура 2018. године

Косовске снаге, штаб у Приштини:[5]

  • Штаб групе за подршку (енгл. Headquarters Support Group, HSG) у кампу Приштина;
  • Мултинационална специјализована јединица (енгл. Multinational Specialised Unit, MSU) у Приштини (пук војне полиције у потпуности сачињен од италијанских Карабинијера);
  • Мултинационалне борбена група — Исток (енгл. Multinational Battle Group-East, MNBG-E) у кампу Бондстил док Урошевца (снаге Америчке војска уз подршку Пољске, Румуније и Турске);
  • Мултинационалне борбена група — Запад (енгл. Multinational Battle Group-West, MMBG-W) у кампу Вилађо Италија код Пећи (снаге Италијанске војске уз подршку Аустрије, Молдавије и Словеније);
  • Заједничка логистичка група за подршку (енгл. Joint Logistics Support Group, JLSG) у кампу Приштина (логистичка и инжењерска подршка);
  • Тактички резервни батаљон КФОР-а (енгл. KFOR Tactical Reserve Battalion, KTRBN) у кампу Ново Село (у потпуности сачињен од припадника Мађарске војске);
  • Заједнички регионални одред — Сјевер (енгл. Joint Regional Detachment–North, JRD-N) у кампу Ново Село (мјесне некинетичке везе и праћење);
  • Заједнички регионални одред — Запад (енгл. Joint Regional Detachment–West, JRD-W) у Призрену (мјесне некинетичке везе и праћење);
  • Заједнички регионални одред — Југоисток (енгл. JJoint Regional Detachment–South East, JRD-SE) у кампу Приштина (мјесне некинетичке везе и праћење).

Земље учеснице

На свом врхунцу, КФОР је бројао 50.000 припадника који су долазили из 39 различитих земаља чланица и партнера НАТО-а. Почетком 2002. године број припадника је смањен на 29.000. У јуну 2003. године због побољашња опште сигурности број припадника је поново смањен, овога пута на 26.000, да би до краја године број припадника износио 17.500. У јуну 2009. године број припадника је поново смањен, на 10.200. Према подацима из 2018. године,[1] Према подацима из децембар 2018. године, КФОР је у свом саставу имао око 3.642 војника из 28 земаља.[2]

У наставку се налази списак укупног броја припадника који учествују у мисији КФОР-а:[2]

Земља Број Земља Број
 Албанија 28  Литванија 1
 Јерменија 40  Молдавија 41
 Аустрија 429  Црна Гора 1
 Бугарска 22  Норвешка 2
 Канада 5  Пољска 260
 Хрватска 33  Португалија 3
 Чешка 10  Румунија 55
 Данска 35  Словенија 242
 Финска 20  Шведска 3
 Њемачка 200  Швајцарска 190
 Грчка 109  Турска 248
 Мађарска 385  Украјина 40
 Ирска 12  УК 31
 Италија 542  САД 655

Галерија

German KFOR armoured vehicle, 1999

Њемачки припадници КФОР-а 1999. године

Camp bondsteel kosovo

Америчка база Бондстил код Урошевца

RCMP in Kosovo

Амерички маринци стражаре, док канадски форензички тим испитује наводну масовну гробницу

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „NATO's role in Kosovo”. nato.int (на језику: енглески). 29. 11. 2018. Приступљено 6. 12. 2018.
  2. 2,0 2,1 2,2 „Key Facts and Figures - Kosovo Force (KFOR)” (PDF). nato.int (на језику: енглески). децембар 2018. Приступљено 7. 12. 2018.
  3. ^ „NATO Topics: Kosovo Force (KFOR) - How did it evolve?”. nato.int (на језику: енглески). 20. 2. 2008. Архивирано из оригинала на датум 5. 6. 2011. Приступљено 7. 12. 2018.
  4. ^ Brajshori, Muhamet (29. 12. 2010). „US troops to guard Kosovo's border (SETimes.com)”. setimes.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 3. 11. 2012. Приступљено 7. 12. 2018.
  5. ^ „NATO KFOR - Units”. jfcnaples.nato.int (на језику: енглески). Приступљено 6. 12. 2018.

Споњашње везе

Види још

11. јун

11. јун (11.6.) је 162. дан године по грегоријанском календару (163. у преступној години). До краја године има још 203 дана.

2008

2008 је била преступна година.

22. април

22. април (22.04) је 112. дан у години по грегоријанском календару (113. у преступној години). До краја године има још 253 дана.

8. октобар

8. октобар (8.10.) је 281. дан у години по грегоријанском календару (282. у преступној години). До краја године има још 84 дана.

Ђаковица

Ђаковица (алб. Gjakovë, Gjakova) је град и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југозападном делу Косова и Метохије и припада Пећком управном округу. Према попису из 2011. године било је 40.827 становника.

Војно-технички споразум у Куманову

Војно-технички споразум у Куманову или Кумановски споразум потписан је 9. јуна 1999. године на војном аеродрому код Куманова и означио је крај НАТО бомбардовања СР Југославије. Споразумом су прекинути ваздушни удари НАТО на СРЈ а дан касније усвојена је резолуција 1244 у Савету безбедности.

Споразум су потписали генерал Војске Југославије Светозар Марјановић, полицијски генерал Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.

Гораждевац

Гораждевац (алб. Gorazhdec) је насељено место у Србији, у општини Пећ. Административно припада Косову и Метохији, односно Пећком управном округу. Према попису из 2011. године било је 570 становника.

Камп Бондстил

Камп Бондстил (енгл. Camp Bondsteel) је главна војна база САД на Косову и Метохији која је под командом КФОР-а. Смештена поред Урошевца на истоку јужне српске покрајине, база служи као седиште НАТО-а за источни део КФОР-а. База је име добила по Џејмсу Бондстилу, америчком војнику из Вијетнамског рата.

Камп Бондстил је пројектовао 94. инжењерски грађевински батаљон заједно са приватном корпорацијом Келог, Браун енд Рут (КБР; Kellogg, Brown and Root). Камп је изграђен углавном од дрвета, са привременим баракама и ограђен је зидом високим 2,5 m.

Криза на северу Косова и Метохије

Криза на северу Косова и Метохије је политичка криза која је избила као последица неуспелих преговора о царинским печатима средином јула 2011. године у којима Србија није хтела да прихвати косовска државна обележја. На ту одлуку Србије привремене косовске инстутуције су одговориле агресивно увођењем ембарга на српску робу и увођењем забране за пролазак камиона и других теретних возила из Србије, под образложењем спречавања илегалног шверца на северу Косова. Додатне компликације су настале када су Косовске власти наредиле својим полицијским специјалним јединицама Роса да заузму административне прелазе Јариње и Брњак. Срби сазнавши за упад Косовских специјалних јединица, одговорили су постављањем барикада, блокадама свих магистралних и других путева и посипањем шљунка по коловозу. Ова криза је формално окончана Бриселским споразумом између Владе Србије и привремених косовских институција, потписаним 19. априла 2013, али криза и даље траје јер албанска страна не жели да се придржава постигнутог договора. Пошто албанска страна углавном није поштовала постигните договоре у споразуму, потписан је нови Текст споразума о Заједници српских општина, Споразума о енергетици и Споразума о телекоуникацијама 25. августа 2015. године. Међутим албанске власти под жестоким притиском опозиције и честим немирима у Приштини одбијају да промене устав самопроглашене државе и признају Заједницу српских општина, а притом траже пуну контролу над енергетским сектором и телекомуникацијама на читавој територији Косова и Метохије.

Дана 8. октобра 2016. године, Скупштина Косова усвојила је у другом читању Нацрт закона о металуршком комбинату Трепча којим се предвиђа 80 % власништва владе у Приштини над Трепчом и улазак владе у могућа партнерства са приватним сектором. Радници тог рударског комбината су запретили затварањем тог рудника и обуставу производње. Дана 14. јануара 2017. године, воз (декорисан фрескама српских манастира на Косову и Метохији и натписима Косово је Србија) који је ујутру из Београда кренуо за Косовску Митровицу заустављен је поподне у Рашкој, на последњој станици пре административне линије са Косовом и Метохијом. Након демонстрације силе и претњи са косовске стране администативне линије да ће пруга бити минирана и информација да ће машиновођа и путници бити похапшени, одлучено је да се воз са станице у Рашкој врати за Београд.

16. јануара 2018. године ујутру убијен је један од најпознатијих политичких представника Срба на Косову и Метохији Оливер Ивановић испред канцеларије своје странке у Косовској Митровици. 26. марта је дошло до ескалације на северу Косова и Метохије када су привремене косовске институције дан раније забраниле директору канцеларије за Косово и Метохију посету Косовској Митровици, а затим у току тог дана ухапсиле Марка Ђурића његовог помоћника Жељка Јовића..

Манастир Свете Тројице у Мушутишту

Манастир Мушутиште, насељеном месту у општини Сува Река, на Косову и Метохији је био православни манастир који припадао Епархији рашко-призренској Српске православне цркве. Манастир је срушен 10. јула 1999. године, по доласку међународних снага КФОР-а на простор Косова и Метохије.

На празник Силаска Светог Духа на апостоле - Духове, славу манастира, сваке године долазе расељени Срби из Мушутишта на рушевине манастира Свете Тројице поред њиховог села, да прославе велики празник.

Мартовски погром 2004.

Мартовски погром 2004. означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали ОВК и албански екстремисти.

Мартовском погрому 2004. су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српске културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.

Односи Србије и НАТО пакта

Односи Србије и НАТО пакта су односи Републике Србије и НАТО пакта.

Република Србија је децембра 2006. приступила НАТО програму Партнерство за мир (ПзМ). Србија је изабрала ову партнерску сарадњу као оптималан вид за остварење својих безбедносних циљева – унапређење одбрамбених способности уз задржавање војне неутралности. Програм ПзМ је за сваку земљу учесницу индивидуалан и специфичан. Политички оквир који окупља све државе чланице НАТО и учеснице програма Партнерство за мир је политичко-безбедносни форум Савет евроатлантског партнерства (енг. Euro-Atlantic Partnership Council - EAPC).

Односи Републике Србије и НАТО су у много чему специфични - резултат су и рефлексија историјских околности, догађаја из недавне прошлости и отворених актуелних питања. Позиција НАТО према питању Косова и Метохије, односно чињеница да је већина држава чланица Алијансе признала једнострано проглашлену независност Косова, као и учешће НАТО/КФОР у формирању нелегалних, тзв. Косовских безбедносних снага, оптерећује и неминовно се одражава на тренутни ниво односа Републике Србије и НАТО.

Упоредо са унапређивањем односа са релевантним структурама НАТО, Република Србија развија разноврсну билатералну сарадњу у политичко-безбедносној области са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир. Ова сарадња чини важан сегмент укупних односа Републике Србије са НАТО. Тренутни ниво билатералне сарадње са појединим државама у значајној мери одређен је њиховим ставом према једнострано проглашеној независности Косова.

4 од 28 државе чланице нису признале једнострано проглашење независности Косова (Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија).

Операција Планинска бура

Операција Планинска бура је велика акција коју је извела специјална јединица Тигри полиције Македоније 7. новембра 2007. године против албанских терориста у селима Бродец, Весала и Вејце у близини Тетова, на подручју Шар планине. У акцији је убијено 7 и ухапшено 69 албанских терориста. Акција је спроведена да би се ликвидирала терористичка група са Косова која је угрожавала безбедности Републике Македоније и вршила провокације ка македонским снагама у претходних неколико месеци.

Списак девастираних православних светиња на Косову и Метохији у 21. веку

Списак девастираних православних светиња на Косову и Метохије у 21. веку, је систематизован приказ свих српских цркава, манастира и других светиња разорених, оштећених, оскрнављених и опљачканих, по окончању НАТО бомбардовање СРЈ од доласка међународних снага КФОР-а на простор Косова и Метохије у другој половини 1999. године, па до данашњих дана. Имајући у виду да процес девастације српских светиња и даље траје, и поред тога што Косово жели да добије стаус чланице УНЕСКА и води бригу о православном културном благу, Албанци својим неделима над православним светињама која и даље трају, то ничим не показују, овај списак вероватно неће имати коначну верзију још дуги низ година.На то упућује и чињеница да власт у Приштини, недвосмислено никада није осудила варварско уништавање српских цркава, манастира и гробаља, и казнила починиоце, од 1999. године, преко 2004. године, до данас.Међународни тужиоци и судије процесуирали су 7 случајева уништавања цркава у мартовском погрому и 17 особа осудили на казне од 21 месеца до 16 година, а једну ослободили оптужби.

Списак девастираних православних цркава и манастира на Косову и Метохији 1999.

Списак девастираних православних светиња на Косову и Метохији 1999, је систематизован приказ свих српских цркава, манастира и других светиња разорених, пштећених, оскрнављених и опљачканих од јуна до октобра 1999. године по, по окончању НАТО бомбардовање СРЈ и доласка међународних снага КФОР-а на простор Косова и Метохије.Каква год да је тренутна или будућа судбина, девастираних православних светиња на Косову и Метохији, с оне стране административне границе Србије и Косова и Метохије, овај списак девастираних манастира, цркава и споменика, живи у подсвести сваког православца, и говори о части и достојанству сваког хришћанина, који је те храмове изградио, као и њиховим подвизима којима је настојао да их још из периода Осмалијско царства, сачува од заборава и срамоте и подлости других народа, који су уништили или у чијем присуству је настало разарање доле наведеног српског, али и светског, културног наслеђа.

Код свих ових девастираних православних светиња опљачкане су или спаљене и манастирске и парохијске зграде, и оскрнављена гробља. И поред критике међународне јавности до сада ниједан случај рушења цркава и манастира и других православних светиња из 1999. године није расветљен, нити и један кривац ухваћен. Напротив, напади се настављају, од који је један већих размера био марта 2004. године, а број страдалих светиња се непрестано повећава.

И поред напред наведеног понашања, Албанаца, у последње време су све учесталији захтеви да над српским светињама на Косову и Метохији титулар постане албанска власт и њена православна црква, учлањењем у УНЕСКО. То, нажалост, поново уноси страх од покушаја одузимања идентитета части и достојанства, код сваког хришћанина Православне вере на овом подручју Србије. На то упућује и чињеница да власт у Приштини, недвосмислено никада није осудила варварско уништавање српских цркава, манастира и гробаља 1999, 2004, па и касније.

Сукоби на југу Србије (1999—2001)

Сукоби на југу Србије (1999—2001) су оружани сукоби нижег интензитета који су се десили у периоду 1999—2001. године, између албанске паравојне формације Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, коју државни органи Савезне Републике Југославије и Републике Србије званично сматрају терористичком организацијом, и југословенских снага безбедности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мери и у општини Медвеђа.

У периоду од 10. јуна 1999. (од потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране албанских терориста из ОВПМБ. Од укупног броја извршених напада, 967 је извршено на припаднике и објекте полиције, 38 на припаднике и објекте Војске Југославије и 155 на цивиле (на Србе 89, Албанце 30 и на чланове УН 36 напада).

Приликом ових напада погинуле су 34 особе (од тога 10 цивила, 18 полицајаца и 6 војника). Повређене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране ОВПМБ отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили 2 отета цивила, један цивил је побегао из заробљеништва, док је непозната судбина 4 цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.

Крајем 1999. албанске терористичке групе отпочињу са првим нападима на полицију на југу Србије, да би се током 2000. ти напади интензивирали, чиме је отпочела криза. Готово свакодневно вршене су провокације и инциденти, отварана ватра на снаге полиције, угрожаван ред и мир, пре свега на подручју Бујановца и Прешева. Сукоби су били ниског интензитета, и углавном се сводили на повремене терористичке нападе при којима је полиција узвраћала само када су животи њених припадника били угрожени.

Новембра 2000. године припадници полиције су се, после већих сукоба са ОВПМБ, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбедности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације.

Иако су екстремисти очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, са променом власти у Београду променио се и однос међународне заједнице према албанским екстремистима. Команданти ОВПМБ су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбедности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.

Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ОВПМБ је решио да појача своја дејства на југу Србије. Када је увидео да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је 7. марта донео одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбедности, корак по корак. Последњи корак је остао Сектор Б, где се налазила централна група ОВПМБ, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001.

Дана 24. маја 2001. године при уласку безбедносних снага у Сектор Б убијен је један од заповедника терориста, Ридван Ћазими - Леши. Након тога југословенске Здружене снаге безбедности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбедности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.

Церница (Гњилане)

Церница (алб. Cërnicë Cërnica) или Црница је насеље у општини Гњилане, Косово и Метохија, Република Србија. Након 1999. село је познато и као Ћаришт (алб. Qarrisht). Налази се на око 8 километара југозападно од Гњилана.

Штуоце

Штуоце је насеље у општини Зубин Поток на Косову и Метохији.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.