Ичков мир

Ичков мир, је назван по Петру Ичку којег су у лето 1806. послали устаници из Србије да преговара са Портом о миру. У пуномоћју које су потписали 13. јула 1806. Карађорђе и Младен Миловановић постављени су следећи услови:

1. Срби да плаћају данак одсеком;
2. Да се у Србију пошаље царски мухасил с извесним бројем „служитеља“, којему ће се предавати данак;
3. Све царске, мухасилске службе да врше Срби, они обећавају да ће их вршити по царској заповести;
4. Из Србије да се истерају јањичари, крџалије и други зли Турци, а Срби да чувају границе.

Ичко је стигао у Цариград крајем јула 1806. и почео, уз посредовање цариградског патријарха, да преговара са Портом. Вешто је искористио поразе турске војску на Мишару и Делиграду августа 1806. године, затим кризу у односима Русије и Турске и навео Порту да Србима даје тражене уступке.

У септембру 1806. он је већ са царским мухасилом стигао у Србију. У октобру исте године устаничка скупштина у Смедереву примила је Портине услове и послала Ичка поново у Цариград да утврди твердо и коначно услове мира.

У међувремену дошло је до прекида односа и рата између Турске и Русије. У јануару 1807. године Порта усваја услове Ичкова мира, међутим Срби су већ заузели Београд, повезали се са Русима и одбацили уредбе Ичковог мира и наставили рат. При повратку из Цариграда Ичко се једва извукао из Турске у Србију.

Када је Милош Обреновић преговарао са Марашли Али-пашом 1815. године, о смиривању другог српског устанка, затражио је да се Србији признају повластице које су јој биле дате Ичковим миром.

На бази услова овог мира вођени су после 1815. преговори између Србије и Турске, као и Русије и Турске о изграђивању аутономног положаја Србије. Такав положај је и изграђен у оквиру ових услова и 1830. и 1833. године.

Литература

Историја Срба

Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости. Срби су се населили на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују два различита словенска народа са истим именом Срби.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Коча Мехмед Хусрев-паша

Коча Мехмед Хусрев-паша, Хусрев Мехмед-паша или Хозрев-паша (1769, Кавказ - 3. март 1855, Саријер) је био османски државник, војсковођа и на кратко велики везир (1839—1841). Директно је одговоран за реформу у облачењу, султана Махмуда II.

Мехмед Емин Рауф-паша

Мехмед Емин Рауф-паша (1780, Истанбул - 28. мај 1860, Истанбул) је био османски државник и велики везир у пет наврата. За разлику од већине претходних великих везира, био је племенитог порекла. Током његових вишебројних везировања одиграли су се догађаји пресудни за османску историју у XIX веку. Био је то наставак Српске револуције, који се огледа у II српском устанку, Хатишерифу из 1833. и Сретењском уставу. Осим тога, Османско царство је водило и два рата са Египтом Мухамед Алија и рат са босанским побуњеницима, великом противницима Танзиматских реформи које су почеле у то време. По Танзиматским реформама умањена је моћ великог везира и смањен његов значај. Власт је централизована, тако да он више није обављао извршну власт, већ је био само заменик султана.

Петар Ичко

Петар Ичко (Ичкоглија, Ичкоглић) (Катраница, 1755 — Београд, 16. мај 1808) је био српски и османски дипломата и трговински агент.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Слом Првог српског устанка

Слом Првог српског устанка означио је крај прве фазе Српске револуције. Главни узрок слома устанка је руско напуштање Балкана и борби против Турака због претње Наполеона I Бонапарте.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Српска револуција

Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.

Период на који се термин односи обухвата:

Први српски устанак (од 1804. до 1813. године), предвођен Карађорђем,

Хаџи Проданову буну (1814. године),

Други српски устанак (1815. године), предвођен Милошем Обреновићем

период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835. године.Као последице ових догађаја сматрају се се ослобођење Србије од турске власти, и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.