Историја Туниса

RomanEmpire 117
Римско царство у чијем саставу се налазио и Тунис

Класично доба

У стара времена, град Картагина се налазио близу места на коме је данас град Тунис. Картагина је била највећи супарник Рима у борби за доминацију западним Медитераном. Након пада Картагине Тунис су заузели Римљани који су владали овим подручјем до доласка Вандала. Картагина је постала престоница Вандала, а Вандали су проширили хришћанство на овом подручју, које су убрзо примили и Бербери који су у то време живели у средњем и јужном делу Туниса. Након Вандала Тунис је освојила Византија.

Средњи век

У седмом веку Тунис су заузели Арапи, поразивши хришћанску Византијску и Берберску армију. Тада је изграђен муслимански свети град Керуан, као симбол победе над хришћанима.

Види: Аглабиди, Фатимиди, Алмохади, Хафсиди

У средњем веку Тунис је постао део Османског царства.

Модерна историја

У деветнаестом веку, земља је добила већу аутономију, иако је званично још увек била део Османског царства. У пролеће 1881, Французи су освојили Тунис пребацивши своје трупе које су се налазиле у Алжиру. Италија, која је такође била заинтересована за Тунис, је протестовала, али није ризиковала сукоб са Француском. Тунис је 12. маја те године званично постао француска колонија.

Током Другог светског рата, Тунис је до 1943. године био под контролом Немачког афричког корпуса. Након пораза у Либији, Ервин Ромел је поставио линију одбране у јужном Тунису, коју је држао до тренутка када је рањен и пребачен у Немачку на лечење. Убрзо након тог догађаја савезници освајају цели Тунис. Тунис је био база за савезничку инвазију на Сицилију.

Тунис до независности

Тунис је независност добио 20. марта 1956, као монархија са Бегом, Мунамед VIII ал-Амином, као краљем Туниса. Премијер Хабиб Бургиба је срушио монархију 1957. године и успоставио једнопартијску државу чији је био председник. Хабиб Бургиба је био председник 31 годину у којој је увео грађанске законе и права за жене. У то време Тунис је био чланица Покрета несврстаних, а Хабиб Бургиба је био близак са председником Југославије Титом. Председник Бургиба је са власти срушен под изговором да због старости не може да обавља своју функцију, а заменио га је премијер Зин ел Абидин ибн Али 7. новембра 1987. Бен Али је био председник Туниса све до народне побуне када је побегао у Саудијску Арабију 14. јануара 2011.

Види још

Vandalski rat

Vizantijsko-vandalski rat, poznat i kao Vandalski rat, bio je oružani sukob koji se od 533. do 534. vodio između Vandalskog kraljevstva na jednoj, i Istočnog rimskog (vizantijskog) carstva na drugoj strani. Trajao je kratko i završio vizantijskom pobedom, nakon koje je Vandalsko kraljevstvo prestalo da postoji, a Vizantija pod svoju vlast stavila nekadašnju zapadnorimsku provinciju Afriku, otpočevši tako pokušaj obnove nekadašnjeg Rimskog carstva.

Африка (провинција)

Африка (лат. Africa) је била римска провинција. Обухватала је територију отрприлике данашњег Туниса, као и медитеранску обалу данашње Либије све до залива Мали Сирт. Читав континент Африка је именован по овој римској провинцији.

Главни град провинције је у почетку била Зама Региа а затим римска Картагина.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Вандалско краљевство

Вандалско краљевство је била држава која је постојала од 429. до 534. на подручју северне Африке и западног Медитерана, а коју су основали и њоме владали Вандали, германски народ који је за време Велике сеобе народа продро на подручје тадашњег Западног римског црства. Вандали су под вођством краља Гејсериха године 429. дошли у тадашњу провинцију Африку на позив локалног гувернера као федерати, однсоно најамници, али су се одметнули од Рима и године 439. заузели Картагину учинивши је престолницом своје државе. Брзо су стекли поморске вештине те их искористили како би заузели Сицилију, Сардинију, Корзику и Балеаре те извели пљачкашки поход на Рим који је значајно допринео пропасти Западног царства. Вандалска је држава захваљујући богатим ресурсима и сигурности од супарничких германских народа на северним обалама Медитерана била једна од најмоћнијих у касној антици. Њену унутрашњу стабилност су, поготово, од смрти краља Гејсериха, нагризале верске разлике између вандалских властодржаца који су били аријанци и домородачког становништва које је исповедало „правоверно“ никејско хришћанство. Године 533. је то искористио источноримски цар Јустинијан и покренуо поход против Вандала који је довео до брзе пропасти њихове државе.

Ифрикија

У средњем веку, Ифрикија (арап. إفريقية‎) је била област која се састојала од обалских региона данашње западне Либије, Туниса, и источног Алжира. У овој области је била римска провинција Африка.

Ифрикију на југу граниче полу-сасушене области и слане мочваре зване ел-Дјерид. У разним периодима, владари ове области су освајали Сицилију и делове континенталне Италије, док се западна граница стално мењала, али је обично била негде око Бејаие. Главни град је био Кероуан у централном Тунису.

Нумидија

Нумидија је у античко доба берберско краљевство, а касније римска провинција на северој обали Африке између Мауританије и Картагине. Нумидија је обухватала делове данашњег Алжира и Туниса.

Становници Нумидије била су берберска племена подељена у две племенске групе Масиле у источној Нумидији и Масесиле у западној Нумидији.

Омејадски калифат

Омејадски калифат (арап. الخلافة الأموية‎, Al-Ḫilāfat al-ʾumawiyya) други је од четири велика исламска калифата утврђена након смрти Мухамеда. Ово је калифат је фокусиран на омејадску династију (арап. الأمويون‎, al-ʾUmawīyyūn, or بنو أمية, Banū ʾUmayya, „Синови Омаје“), пореклом из Меке. Омејадска породица је први пут дошала на власт под трећим халифом, Османом ибн Афаном (око 644-656.), али омејадски режим је основао Муавија ибн Аби Суфјан, дугогодишњи гувернер Сирије, након завршетка Првог муслиманског грађанског рата у 661. по Христу/41. по хиџри. Сирија је остала главна база напајања Омејада после тога, а Дамаск је био њихова престоница. Омејади су наставили муслиманска освајања, укључујући Кавказ, Трансоксијана, Синд, Магреба и Иберијско полуострво (Ал-Андалуз) у муслимански свет. У свом највећем обиму, Омејадски калифат покривао је 5,17 милиона квадратних миља (13.400.000 km2), што га чини највећом империјом коју је свет видео, а пети највећи који је икада постојао.У то време, омејадско опорезивање и управа се доживљавала као неправедна од стране неких муслимана. Немуслиманско становништво имало је аутономију; њихова правосудна питања су обрађена у складу са њиховим законима и верским старешинама, мада су плаћали порез рада полиције централној управи. Мухамед је изричито навео за време његовог живота да свакој верској мањини треба дозволити да практикује своју веру и законе, а та политика је настављена и уопштено. Државно благостање и за сиромашне муслимане и немуслимане које је започео Омер је такође настављена. Муавијина супруга Мајсум (Јазидова мајка) је била хришћанка. Односи између муслимана и хришћана у држави били су добри. Омејади су били у честим биткама са хришћанским Византинцима без да заштите себе у Сирији, која је остала у великој мери хришћанска попут многих других делова царства. Многе истакнуте позиције држали су хришћани. Неки од којих су припадали породицама које су служиле у византијским владама. Запошљавање хришћана био је део шире политике верске толеранције која је била потреба услед присуства великих хришћанских популација у освојеним покрајинама, као у Сирији. Ова политика такође је побољшала Муавијину популарност и учврстила Сирију као своју моћну базу.Ривалство између арапских племена изазвало је немире у провинцијама изван Сирије, пре свега у Другом муслиманском грађанском рату (Друга фитна) од 680-692. и Берберске побуне 740-743. Током Друге фитне, руководство Омејадског клана померено је из суфианидске гране породице до марванидске гране. Како је стална кампања исцрпела ресурсе и људство државе, Омејаде је, ослабљене Трећи муслиманским грађанским ратом од 744-747. године, коначно срушила Абасидска револуција 750. по Христу/132. по хиџри. Огранак породице побегао је преко северне Африке до Ал-Андалуса, где су успоставили Кордопски калифат, који је трајао све до 1031. пре пада због Фитне Ал-Андалуса.

Опсада Туниса (1390)

Опсада Туниса се водила од 20. јула до 20. септембра 1390. године. Већ 1383. године Каталонци су у савезу са Ђеновском, Пизанском републиком и Сицилијанским краљевством заузели острво Дјербу, што је 1388. године покренуло побуну у Тунису, након чега је калиф Ифрикије, Ахмед II, престао да тргује са хришћанима. Хришћанима је ишло на руку ти што су Арапи били заражени кугом, али ипак су Хафсиди били моћнији, али царство је било у опадању. На крају француско-ђеновљаншка флота помагана од Енглеза под вођством Луја II Бурбонског пљачкала је Тунис и 20. јула опсела град. Арапи су крваво бранили град и на крају су морли да плате хришћанима да се повуку, али већ 1392. године Каталонци су изгубили Дјербу.

Орук Барбароса

Орук Барбароса или Орук Рајс (тур. Oruç Reis; рођен је 1474. године на острву Мидили (данашњи Лезбос) а погинуо је у рату са Шпанцима у Алжиру 1518. године.) био је османлијски бег Алжира и беглербег западног Медитерана.

Постао је познат као Баба Орук (Отац Орук) када је транспортовао у северну Африку муслимане који су 1502. године били протерани из Шпаније. У хришћанским земљама је био познат као Барбароса (Црвенобради). Погинуо је у рату са Шпанцима у Алжиру 1518. године. То име је након његове смрти наследио његов млађи брат, страх и трепет хришћана на Медитерану у првој половини 16. века, Хајрудин Барбароса.

Побуна Исламске државе у Тунису

Побуна ИСИЛ-а у Тунису се односи на текуће милитантне и терористичке активности гране Исламске државе Ирака и Леванта у Тунису. Активност ИСИЛ-а у Тунису је почело у лето 2015. године са бомбашким нападима, иако су за ранији терористички инцидент у Бардо музеју у марту 2015. године власти оптуживале исламску Државу, а испоставило се да је за напад одговорна Окба Ибн Нафа бригада. Након масовних граничних сукоба у близини Бен Гверданса у марту 2016. године, активност ИСИЛ-а је окарактерисана као оружана побуна због пребацивања из претходних тактика спорадичних самоубилачких напада у покушајима да стекну територијалну контролу.

Револуција јасмина

Побуна у Тунису је име револуције у Тунису која је започела крајем 2010, а настављена у 2011. године, такође позната као револуција јасмина.

Протести почели 18. децембра 2010, дан након што се трговац Мухамед Буазизи спалио у свом ауту. Након тога су уследиле жалбе и иницијални захтеви социјалне природе: суспензија полицијског насиља, смањење незапослености младих, смање цене хране, повећање минималне зараде, борба против корупције и побољшање услова живота. Уследили су протести који брзо из социјалног карактера прерастају у политички, којим се тражи уклањање аутократског режима председника, увођење демократије и слободе изражавања.

Протести су најјачи талас социјалних и политичких немира у Тунису у последње три деценије. Они доводе до бекства председника Зине ел Абидин Бен Али, који се после 23 године повукао са власти, напустивши Тунис 14. јануара 2011.

После бекства бен Алија, формирана је привремена влада, укључујући и чланове владајуће странке КДО у неким министарствима и чланове опозиције у другима. Влада је требало да обавља техничке послове до нових избора, 60 дана после реформи старог режима. Међутим, пет опозиционих министара напустили су владу готово одмах и 21. јануара 2011 су наставили са уличним протестима у Тунису и другим градовима и тражили нове да буде распуштена влада у којој ће бити министри из странке бен Алија. У устанку је изгубило живот 220 жртава, а 94 је рањено. 6. фебруара, КДО је распуштена.

Протести у Тунису су познати под називом као Тунижанска револуција достојанства. У западним медијима се ови догађаји обично називају Јасмин револуција.

Српска војска у Бизерти

Српска војска у Бизерти је био део српске војске који је током Првог светског рата био смештен у француску базу у Бизерти у Тунису. Бизерта је најсевернији град у Тунису и због свог стратешког положаја Француска је 1880. године ту саградила поморску базу.

После повлачења српске војске преко Албаније 1915. највећи део војске је упућен на острво Крф. Један део војника евакуисан је у француске војне базе и болнице у Северној Африци. Поред војника, ту су боравили и малобројни цивили.

Срби су у Бизерту долазили у три наврата: децембра 1915. и почетком 1916. након повлачења кроз Албанију, затим после првих великих сукоба на Солунском фронту исте године и на крају од почетка 1917. године када су почели да пристижу контингенти добровољаца. Током целог рата транспорти су превозили војнике из Бизерте на Солунски фронт, док су рањени и болесни слати у Бизерту. Кроз логор Лазуаз прошло је преко 60.000 војника.

У Бизерти је организована је обука добровољаца, реедукација инвалида и културни садржаји. Француски војници, грађани и администрација били су веома предусретљиви према српским војницима. У томе се нарочито истакао вицеадмирал и гувернер Бизерте Емил Гепрат. Његова брига за Србе била је свакодневна, почев од свечаног дочека бродова са војницима. Приликом првог доласка адмирала Гепрата у Београд 1930. године Срби су га на рукама носили од железничке станице до Славије, а улица којом су га носили носи његово име.

Последњи контингент Срба напустио је Бизерту 18. августа 1919. године бродом Црвеног крста Digetrouen.

Хафсиди

Хафсиди (арапски: الحفصيون‎‎ ) је била муслиманска династија берберског порекла која је владала Ифрикијом (западна Либија, Тунис, источни Алжир) од 1229. до 1574. године.

Историја афричких земаља
Суверене државе
Делимично
признате државе
Зависне и
друге територије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.