Историја Српске православне цркве

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је правослана црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, некон чега су се јавили и први покушаји обнове, која је оначно извршена 1557. године.[1][2]

Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.[1][2]

Sveti Sava Kraljeva Crkva
Први српски архиепископ Свети Сава, оснивач Жичке архиепископије (1219)
Seal of Strojimir
Печат српског кнеза Стројимира из 9. века, са представом крста: материјално сведочанство о покрштавању Срба

Покрштавање Срба

PetrovaCrkva2008
Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу, древно средиште Рашке епархије
Žiča Monastery, overview. Near Kraljevo, Serbia
Српски православни Манастир Жича, првопрестолни манастир Жичке архиепископије (1219)

Приликом досељавања на просторе Југоисточне Европе, током 6. и 7. века, многобожачка јужнословенска племена су се сусрела са остацима ранохришћанског наслеђа на просторима разорених позноримских (рановизантијских) провинција.[3][4] Процес христијанизације Јужних Словена је текао постепено и одвијао се у неколико фаза. Покрштавање Срба је започело током 7. и 8. века, а највећим делом је довршено током 9. и 10. века.[5][6] Успешним поокрштавањем Срба, постављен је темељ за настанак и развој српског хришћанства, оличеног у виду Српске православне цркве.[7]

Српска архиепископија (1219—1346)

Manastir pecka patrijarsija
Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије, а потом и средиште Српске патријаршије
Gracanica 1
Српски манастир Грачаница из прве половине 14. века

До формирања српске Пећке архиепископије Срби су били подељени у више црквених хијерархија: Сирмијумска митрополија, Салонска архиепископија, Јустинијана Прима, Аквилејски патријархаршија и Охридској архиепископији која је имала три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци.[8]

Коначно извојевање самосталности и уједињавање српских земаља за време Стефана Немање (1166—1196) и његових наследника представљају најзначајнију прекретницу у црквеном развитку Срба. Црквену аутокефалију ће постићи трећи син Стефана Немање, свети Сава (Растко Немањић). Опште политичке прилике на Балкану олакшале су развој у том правцу. После 1204. године седиште византијског цара и цариградског патријарха налазило се у Никеји. Свети Сава се запутио у Никеју, с мисијом да црквени положај српских земаља доведе у склад са државном самосталношћу и политичким положајем. Вероватно су политички интереси наводили тадашњег цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена да изађу у сусрет српским тежњама. Као резултат преговора основана је у Србији аутокефална архиепископија чији се архиепископ имао бирати и посвећивати у земљи. Врховна власт Цариградске патријаршије је симболички задржана и долазила је до израза у помињању васељенског патријарха у богослужењу. За првог архиепископа је 1219. године у Никеји постављен и посвећен сам свети Сава, брат српског краља Стефана Првовенчаног (1217—1228). Оснивању српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без упеха.

Непосредно затим основане су нове епископије, које су у земљи без градских насеља добиле своје центре у манастирима широм државе (Хвосну, Полимљу, области Западне Мораве, Топлици, у Стону, на Превлаци). Епископије су се делиле на протопопијате, а протопопијати на парохије. Свети Сава се постарао да се преведу номоканон и манастирска правила (типици), а радио је и на образовању свештенства.

Наследници Светог Саве ће наставити рад на јачању црквене организације, а немалу улогу у томе су имали чланови владајуће династије Немањића који су подизали манастире—задужбине и богато их обдаривали земљиштем са људима и имунитетним правима. Сваки од немањићких краљева подигао је један или више манастира. Најважнији међу њима био је манастир Хиландар на Светој гори, основан од Стефана Немање, а обновљен и увећан од краља Милутина.

Црквено осамостаљивање је на идејном плану дошло до изражаја у култу Стефана Немање — Светог Симеона Мироточивог, који је проглашен за светитеља и слављен у биографијама које су написали његови синови Сава и Стефан. Доцније се култу Симеона Мироточивог придружио и култ Светог Саве, који је такође проглашен за светитеља.

Српска патријаршија (1346—1463)

Manastir Visoki Dečani (Манастир Високи Дечани) - by Pudelek.
Српски манастир Високи Дечани из прве половине 14. века
Beli andjeo2
Милешевски Бели анђео, врхунско дело српског средњовековног црквеног сликарства

У развитку српске цркве нови период отпочиње стварањем Српског царства за време владавине краља, а потом цара Стефана Душана. У оквиру припрема за царско крунисање, извршено је уздизање српске цркве на ранг патријаршије 1346. године, у присуству бугарског патријарха, охридског архиепископа, српских епископа и светогорског монаштва. Цариградска патријаршија је 1350. године реаговала анатемом и одлучењем од цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу патријарха Срба и Грка, а патријаршија — „велика црква“ — добила је положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Услед турских освајања, са померањем државног тежишта ка северу, померају се и црквени центри. У 15. веку се спомињу Београдска и Смедеревска митрополија. Манастирски центри такође се померају на север. Манастири које су градили кнез Лазар и његови наследници налазе се сви у Поморављу и Подунављу. Из овог времена сачувано је мало историјске грађе на основу које би могли пратити подробније последице турских освајања на српску цркву. Уочљиво је само да су многи средњовековни српски манастири запустели или им се чак губи траг.

Борба за опстанак (1463—1557)

Makarije Sokolovic
Српски патријарх Макарије I (1557-1572)
Патријарх српски Јован (Пећка патријаршија)
Српски патријарх Јован I (1592-1614)

Целокупно подручје јурисдикције Српске патријаршије нашло се до 1496. године у границама Османског царства. Став турске власти према хришћанима имао је општи основ у Курану (зимије), али политику према појединим хришћанским црквама она је одређивала и мењала сходно развоју политичких прилика на своме државном подручју и у сфери својих интереса.

Српска црква дели судбину потлачене српске раје. Манастири као и раја имали су разне обавезе према турским феудалцима и султану. Основни облици државних намета били су војница, харач на земљу и приход, затим разни порези које су Турци затекли у освојеним земљама (порез на овце, испаше, бунареве), те ванредни порези попут ратнг пореза.

Да би лакше управљали потчињеним хришћанским народима, султани остављају верску самоуправу хришћанским црквама, али истовремено намећу нове обавезе црквеној јерархији. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине.

У прво доба турске владавине положај потлачене раје није био сувише неподношљив, али временом насиље турских феудалаца над рајом и државе над црквом се повећава. Од свих обавеза раји је најтеже падало одузимање деце и њихово одвођење у јањичаре. То је народ назвао „данак у крви“.

Српска црква дели судбину свога народа и временом долази до дезорганизације унутар српске цркве. Тако српску јерархију све више замењују епископи грчке народности под јурисдикцијом Охридске архиепископије. До тридесетих година 16. века Охридска архиепископија успела је да прошири своју јурисдикцију над многим епархијама српске цркве.

Обновљена Српска патријаршија (1557—1766)

Pecka patrijarsija mapa sr
Просторни опсег обновљене Српске патријаршије током 16. и 17. века
Arsenije III
Српски патријарх Арсеније III
Arsenije IV Jovanović Šakabenta
Српски патријарх Арсеније IV

У општем периоду дезорганизације за време турске владавине доћи ће и до кратког предаха, па чак и опоравка за време великог везира Мехмед-паше Соколовића (везир 15551579), који је био српског порекла. У таквим околностима Макарије, брат Мехмед-пашин, добио је берат којим га је султан поставио за првог патријарха обновљене Пећке патријаршије (1557—1571; умро 1574). Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Цариградској патријаршији.

Време постојања покрајинских цркава (1766—1920)

KuK Nichtunierte
Територија Карловачке патријаршије 1909. године

До уједињења постојало је седам потпуно самосталних или од страних цркава зависних српских црквених области:

  • Карловачка митрополија (са седам епархија) — обухватала православне Србе у Угарској, Хрватској и Славонији, има свој почетак после Велике сеобе 1690. године. Назив Карловачка митрополија постоји после 1713. кад је седиште пренето у Сремске Карловце. Историја Карловачке митрополије представља борбу Срба да очувају православље и да опстану као народ у великој аустријској држави. У томе се посебно истакао митрополит Павле Ненадовић (1749—1768), а затим митрополит Стефан Стратимировић (1790—1836). Срби у Аустроугарској монархији надживели су и као народ и као Црква то царство.
  • Црногорска митрополија (са 3 епархије) која је обухватала Краљевину Црну Гору. Турци нису никада потпуно овладали српским племенима у црногорским брдима. Код Царева Лаза 1712. су Турци поражени и од тада почиње ослањање Црне Горе на Русију и њену помоћ, како у економском тако и у политичком погледу. Црногорска држава је проширена после ратова 1876. и 1878. Створена је још једна епархија у Црној Гори — Захумско-рашка, а после Балканског рата обновљена је 1913. године Пећка епархија. Црна Гора је, као и Србија, на Берлинском конгресу 1878. добила независност.
  • Православни Срби у Далмацији — Српска црква у Далмацији и Боки которској (са две епархије). После Карловачког мира 1699. године и Пожаревачког мира 1718. Далмација је, уместо под турску, дошла под власт Млетачке републике. Интересантно је да су далматински Срби 1750. године не марећи за забране Млечана, изабрали себи епископа. Након Наполеонових француских освајања, Далмација је потпала под њихову управу. Тек 1810. године Срби су добили свог првог епископа. Године 1828. далматинска црква је дошла под јурисдикцију Карловачке митрополије. Године 1867. дошло је до нове поделе између Аустрије и Угарске (Мађарске). Далмација је, према тој подели, са својим епархијама Далматинско-истријском и Бококоторском 1874. потпала под јурисдикцију румунско-русинске Буковине и такво стање је остало све до слома Аустроугарске 1918. и уједињења Српске цркве.
  • Црква у Босни и Херцеговини (са четири епархије) — ова црква је после укидања Пећке патријаршије потпала под Цариградску патријаршију до окупације 1878. године. Епископи су такође били фанариоти, Грци. Положај православних у Босни и Херцеговини био је изузетно тежак те иако су у епархијама били Срби она је и даље била под врховном влашћу Цариграда.
  • Београдска архиепископија (са пет епархија) се отргла од фанариота — Грка 1830. године када је Србија постала самоуправна кнежевина, а потпуну независност од Цариградске патријаршије је добила 1879. године после проглашења потпуне независности од Турака.
  • Септембара 1831. године Цариградски патријарх Константин I дао Српској цркви аутономију. Кнез и народ сами су бирали митрополите и епископе, а београдски епископ добио наслов архиепископа београдског и чин митрополита целе Србије.
  • Стара Србија и Македонија (са шест епархија) — област је такође била под влашћу Цариградске патријаршије. Област источне Србије (Ниш, Пирот и Врање) ушла је у састав Србије 1878. године. Самим тим су и цркве у гом крају дошле под окриље Српске митрополије. Међутим, Јужна Србија и Повардарје су још увек чекали националну, српску јерархију. Године 1912. и 1913, односно 1919, грчки и бугарски епископи су напустили своје епархије Српска православна црква у Старој Србији и Македонији дошла је у састав Београдске архиепископије.
  • Српска црква у Америци која се почела стварати 1894. године када је тамо подигнут први српски храм и која је признавала као своју врховну цркву власт америчког руског архиепископа у Њујорку. Године 1923. основана је посебна српска епархија у Чикагу и потчињена је јурисдикцији српског патријарха у Београду а од 1926. има свога епископа.

Од уједињења покрајинских цркава (1920) до данас

Уједињење и васпостављање Српске патријаршије

Први светски рат се завршио 1918. године. На рушевинама Аустроугарске и европског дела Османске Турске поникле су нове проширене државе. Створена је први пут у историји Словена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Стекли су се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута далеке 1766. године буде обновљена. Нова државна власт на челу са краљем Петром I дала је сагласност и Српска црква се обратила Цариградској патријаршији као мајци цркви и упознала је са новим околностима, Цариградска патријаршија је то одобрила, издала је одговарајући Томос. Одржан је потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима, на коме је донета одлука да се Српска црква уздигне на степен патријаршије.

По завршетку Другог светског рата Српској цркви није исплаћена ратна штета. Комунисти су Цркву одвојили од државе, одузели јој око 70.000 хектара земље и 1.180 зграда, које су вределе осам милијарди динара. У периоду Другог светског рата, Српска црква и њен патријарх Гаврило (1937—1950) претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Деловањем УДБАе, дошло је до тзв. америчког раскола 1963. године, где је Митрополија новограчаничка, издвојена из СПЦ и проглашена Слободном српском православном црквом. Овај раскол је, деловањем патријарха Павла превазиђен 1992. године. 1969. године од Српске патријаршије, се на сличан начин, одвојила самозвана Црква Македоније. Она није призната нити од једне од помесних православних цркава. Пошто покушај превазилажења раскола 2002. године Нишким споразумом није успео, Српска патријаршија је дала аутономију Архиепископији охридској исте године и она је данас саставни део СПЦ.

Распад Југославије и рат на подручју Босне и Херцеговине (1992—1995) и у српским крајинама донео је много зла како народу тако и Цркви. Већина епархија у западним српским земљама добрим делом су у рату опустеле, народ је расељен, а цркве и манастири разорени.

Спор Карађорђевића и Петровића

Након ослобођења Пећи (1912) и прикључења Црној Гори, краљ Никола је створио Пећку епархију, потчинивши је црногорском митрополиту на Цетињу. Такво понижавање некадашњег српског патријаршијског средишта било је у потпуној супротности са ранијим изјавама самог краља Николе о неопходности обнављања Српске патријаршије у Пећи. Иако је тада имао прилику да оствари овај узвишени циљ, стари црногорски владар је ту прилику својом кривицом пропустио. Тек када је због такве своје политике изгубио и круну и државу, покушао је у емиграцији да се врати на своје првобитне замисли, иступајући против начина на који је 1920. године срповедено српско црквено уједињење. Спор је постојао око тога ко је главни наследник историјског права на трон свесрпског патријарха. Краљ Никола је у емиграцији негодовао[9] што Београд Карловачку митрополију уздиже на ниво свесрпске патријаршије, отимајући то право Пећи којем то историјски припада. Иако су Николина стремљења била политичка, као и србијанских власти, историја није испоштована и центар обновљене српске цркве више није у Пећкој патријаршији, него у Београду.[10] Међутим, зачетник такве политике био је управо Краљ Никола, који 1912. године није испоштовао историјско првенство Пећи, дајући предност Цетињу.

Стање данас


Српска православна црква је самостална и аутокефална Црква која има достојанство патријаршије. Седиште Српске цркве је у Београду у патријаршијском двору. Поглавар Српске цркве има следећу титулу: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски...“

Има укупно 39 епархија и и Охридску архиепископију коју чине: 1 митрополија и 6 епархија. Сам патријарх је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој. Четири су митрополије: Загребачко-љубљанска, Црногорско-приморска, Дабробосанска и Аустралијско-новозеландска. Има 35 епархија: Жичка, Шумадијска, Шабачка, Ваљевска, Будимска, Нишка, Зворничко-тузланска, Сремска, Бањалучка, Темишварска, Канадска, Источноамеричка, Банатска, Бачка, Британско-скандинавска, Рашко-призренска, Захумско-херцеговачка, Бихаћко-петровачка, Осечкопољска и барањска, Средњоевропска, Западноевропска, Тимочка, Врањска, Западноамеричка, Славонска, Браничевска, Милешевска, Далматинска и Крушевачка. Титуларни епископи постоје за следеће епархије: Хвостанска, Будимљанска и Јегарска. Српска црква данас има преко 3.500 парохија, 204 манастира, око 1.900 свештеника, око 230 монаха, 1.000 монахиња.

Од црквено-просветних установа има шест богословија. У богословијама се тренутно школује преко 1.000 ученика а на богословским факултетима и Академији студира преко 1.000 студената.

Поред ових установа Српска црква је основала 1993. године у Београду и Академију за уметности и консервацију са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација).

Од 2010, на трону Српске православне цркве налази се Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Иринеј.

Референце

  1. 1,0 1,1 Пузовић 2000.
  2. 2,0 2,1 Пузовић 2010.
  3. ^ Поповић 1995.
  4. ^ Поповић 2004.
  5. ^ Ферјанчић 1959.
  6. ^ Moravcsik 1967.
  7. ^ Ћирковић 2004.
  8. ^ Григорије Микић, ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ, II део, ПРВИ ДЕО — Од крштавања Срба до Светога Саве
  9. ^ Лист „Глас Црногорца“, 24. септембар 1921.
  10. ^ Glas Crnogorca u egzilu — Srpska patrijarsija

Извори и литература

Извори

Литература

Спољашње везе

Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu

Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu je teško stradala, jer se našla u teškoj poziciji i komplikovanim odnosima između okupatorkih snaga, kolaboracionističkih režima i oslobodilačkih pokreta.

Ђоко Слијепчевић

Ђоко Слијепчевић (Самобор, Гацко, 7. септембар 1907 — Келн, 16. јануар 1993) је био српски историчар.

Аделфат

Аделфат (од речи: АД-рћфлторц - братственик) означава доживотно издржавање кога је манастир давао у надокнаду за поклон који му је дат у имањима или новцу.

Анатема Васељенске патријаршије

Анатема Васељенске патријаршије представља сукоб између Цариградске и Српске патријаршије, који је започео анатемисањем српског цара, патријарха и његових архијереја.

Богомољачки покрет

Богомољачки покрет (званично Народна хришћанска заједница) је било добровољно удружење верника Српске православне цркве и хришћански евангелистички покрет у тадашњој Краљевини СХС/Југославији.

Формално је основан 1920. године, у настојању да заустави опадање интересовања за веру, ширење Адвентистичке цркве, успон комунизма, атеизма и материјализма, јачање положаја Римокаточике цркве у Краљевини СХС/Југославији (посебно кроз тежњу да се склопи конкордат), као и интересовање за спиритизам и теозифију у појединим интелектуалним круговима. Своје корене вуче из неформалних православних богомољачких група које су настале у Војводини средином 19. века, а потом се 1870-их прошириле по југоистоку Србије и у Македонији, као и међу српским војницима у Првом светском рату. Ове групе окупљале су побожне младе мушкарце и жене, који су редовно похађали црквене службе и организовали ходочашћа у манастир Војловица код Панчева. Покрет је настао спонтано, када је, по завршетку рата, неколицина лаика, богомољaца, са великим мисионарским полетом, у гуњевима и опанцима, пошла у народ да проповеда јеванђеоско учење о спасењу. Покрет је временом све више добијао на бројности. Намера је била да се покрене духовно-морална обнова народа, простих лаика са села и из градова, и пробуди црквени живот (жеља за „живом Црквом“), али и да се врши евангелизација неправославних. Православно свештенство се према богомољцима испрва држало резервисано. Богомољачки покрет је исповедао чисту православну веру, али је практиковао и неке радње које се ретко врше у Православној цркви, као што је јавно читање делова из Новог завета, за које се сматра да су плод утицаја баптистичких заједница које су имале јаку подршку међу локалним Мађарима. Због бојазни да покрет не застрани у протестантска учења и претвори се у секту, Свети Архијерејски Сабор СПЦ поверио је владици Николају Велимировићу духовно старешинство над овим спонатаним покретом, са задатком да богомољце „оцрквени“. Ипак, никада међу архијерејима и свештенством Српске православне цркве није постојала пуна сагласност са напорима владике Николаја да омасови Богомољачки покрет, који се многима ниje допадао због наглашене побожности и „туђинских“ обичаја које су практиковали богомољци, а који су некима деловали као исувише протестантски.Покрет је био најактивнији 1920-их година. Често су одржавана богомољаска црквено-народна сабрања у манастиру Жича, где je Николаj столовао као епископ. Највеће је било 1938. године, када се окупило преко 100.000 људи из свих крајева земље. Богомољци из околних места долазили су сваке недеље у цркву. После литургије певали су богомољачке песме, а владика Николај држао je своје чувене беседе. Данима и ноћима, сељаци и сељанке, од поста прегладнели, певали су хришћанске песме и крстили се пешачећи до Жиче, где су долазили како би се помолили заједно са својим владиком и узели од њега благослов. Богомољци су углавном били добро прихватани у народу, али је било и места где нису радо дочекивани. „Не одбацујте их! Немојте се бацати каменом на њих, јер можете погодити Христа!“, говорио је за богомољце владика Николај. У наредних 20 година, до почетка Другог светског рата, Народна хришћанска заједница нарашће на 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова.

После Октобарске револуције, руски емигранти у Краљевини СХС почели су да шире теорију о јеврејској одговорности за револуцију у Русији. Народна хришћанска заједница се у својим публикацијама оштро супротстављала „јереси адвентизма“ и позивала на забрану Адвентистичке цркве. У деловању адвентиста видела се завера: о њима се писало као о „плоду јеврејомасонства у хришћанству“. Богомољачки покрет је од средине 1920-их у објављивао антисемитске текстове, укључујући делове „Протокола сионских мудараца“ и делове чланака Хенрија Форда. Касније је Богомољачки покрет био база из које су се регрутовале присталице покрета „Збор“ Димитрија Љотића.После Другог светског рата, у време комунистичког режима, предратни богомољци и деца из богомољачких породица учинили су много за опстанак Српске православне цркве у Југославији. Из њихових редова регрутован је највећи број свештеника, монаха и монахиња у послератној Србији.

Горажданска штампарија

Горажданска штампарија била је једна од најранијих штампарија међу Србима и прва на територији данашње Босне и Херцеговине (тадашње Османско царство). Основана је у Венецији 1519. године, али је убрзо премјештена у православну цркву Светог Геогрија у слу Сопотница близу Горажде, у османском Херцеговачком санџаку. Основао ју и покренуо Божидар Љубавић, познат и као Божидар Горажданин, који је био истакнути трговац из Горажда. Његов син Теодор Љубавић, јеромонах из манастира Милешева, водио је рад штампарије. Радила је до 1523. године, штампајући три књиге, које се сматрају међу бољим достигнућима раних српских штампарија.

Епархија сремска

Епархија сремска је епархија Српске православне цркве, са седиштем у Сремским Карловцима, где се налазе и Саборна црква, владичански двор и богословија.

Надлежни архијереј је епископ Василије (Вадић), на престолу од 1986. године.

Епархија сремска покрива већи део историјске области Срем и то његов највећи део у Србији (изузев дела градског подручја Београда) и веома мали део у Хрватској (три парохије: Илок, Шидски Бановци и Товарник).

Епископија струмичка

Епископија струмичка је епархија Православне охридске архиепископије под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Архијереј администратор је епископ Давид (Нинов).

Митрополија дабробосанска

Митрополија дабробосанска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Хризостом (Јевић), а сједиште митрополије се налази у Сарајеву и Сокоцу.

Нишавска епархија

Нишавска епархија или Пиротска епархија је бивша православна епархија са седиштем у Пироту. Основана је у другој половини 18. века, издвајањем Пирота и горњег Понишавља из састава Софијске митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији. Након ослобођења Пирота и горњег Понишавља у Српско-турском рату (1877-1878) и њиховог прикључења Србији, Цариградска патријаршија је 1879. године званично препустила све ослобођене области Београдској митрополији, која је новодобијену Нишавску епархију наредне 1880. године укључила у састав Нишке епархије.

Нишки споразум (2002)

Нишки споразум или Нишки договор, званично Нацрт споразума о васпостављању црквеног јединства, нацрт је споразума о конституисању аутономне Охридске архиепископије и превазилажење раскола између канонске Српске православне цркве и неканонске Македонске православне цркве.

Патријарх српски

Патријарх српски (пуна титула „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) врховни је поглавар Српске православне цркве.

Предсједник је Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Патријарх има сва права и дужности епархијског архијереја у својој Архиепископији београдско-карловачкој и њом управља уз помоћ својих викарних епископа.

Од 22. јануара 2010. патријарх српски је Иринеј (45. по реду).

Православна црква у Црној Гори

Православна црква у Црној Гори је органски дио Српске православне цркве.

Сачињавају је Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, као и дијелови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке.

Предраг Пузовић

Предраг Пузовић (Пријепоље, 6. мај 1950.), свештеник и професор на Богословском факултету у Београду на Универзитету у Београду и члан је управних одбора широм региона. Такође, Предраг је и инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2015. године.

Рашка епархија

Рашка епархија је древна српска православна епархија, која је постојала од почетка 11. до почетка 19. века. Средишња област ове епархије налазила се у Рашкој жупи, на простору око Старог Раса. Рашка епископија је првобитно била у саставу Охридске архиепископије, а почевши од 1219. године њено подручје се налазило у саставу новоустанвљене српске аутокефалне Жичке архиепископије и потоње Пећке патријаршије. У раздобљу од 1557. до 1766. године, била је једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије, а тадашњи рашки јерарси су носили почасни наслов митрополита. Поједини рашки митрополити су бирани и на положај српског патријарха. Након укидања Пећке патријаршије (1766), Рашка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.

Српска православна црква

Српска православна црква (СПЦ) јесте помесна и аутокефална црква, са достојанством патријаршије. Налази се на шестом месту у диптиху Православне цркве. Њено канонско подручје покрива територије свих држава које су настале на просторима бивше Југославије. На њеном челу налази се патријарх српски, господин Иринеј.

Цетињски манастир

Цетињски манастир је један од најзначајнијих манастира Српске православне цркве. Налази се на Цетињу, а припада Митрополији црногорско-приморској. Посвећен је празнику Рођења Пресвете Богородице. Првобитно је подигнут 1484. године, као нови катедрални манастир Зетске митрополије. У раздобљу од 1493. до 1496. године, при овом манастиру је радила чувена Цетињска штампарија, најстарија штампарија у српским земљама. Стари манастир је пострадао 1692. године од Сулејман паше, након чега је подигнут нови манастирски комплекс, који је у више наврата дограђиван. У манастиру се чувају бројна културна добра.

Штампарија Црнојевића

Штампарија Црнојевића или Цетињска штампарија је једна од најстаријих ћириличких и словенских штампарија, односно јужнословенска штампарија, која је радила од 1493. до 1496. године на Цетињу, под управом јеромонаха Макарија и под покровитељством Ђурђа Црнојевића, владара Црне Горе (1490-1496).

Штампарија манастира Рујан

Штампарија манастира Рујан основана је 1537. године у манастиру Рујан у селу Врутци, околина Ужица. Манастир је имао значајне приходе јер се у склопу његовог имања налазила бања, па је зарађиван новац улаган у отварање штампарије. Ипак, повај приход није био довољан за потребе штампања, па су монах Теодосије, игумани и монаси манастира направили типове од 250 гравираних дрвених плоча. У манастиру се штампала књига названа Рујанско четворојеванђеље.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.