Историографија

Историографија, у ужем схватању је скуп истраживања у историји, посвећен одређеној теми или историјском периоду (на примјер насељавање Срба на Балканско полуострво), или збир историјских радова који имају идеолошко, лингвистичко или национално јединство (на примјер марксистичка, енглеска или француска историографија).

Историографија, у ширем схватања је посебна историјска дисциплина, која проучава историју историјске науке. Историографија провјерава колико се тачно научних метода примјењује у писању историјских радова, фокусирајући се на аутора, његове изворе, одвајање чињеница из тумачења, као и стил, ауторову пристрасност.

Историографија је настала у Грчкој са Хекатејем Милетским и Херодотом. Херодот је дао објашњење зашто је написао своју Историју, рекавши да не жели да се ти људи изгубе у измаглици времена. Он је желио да сачува успомену на дјела почињена од стране Грка и Варвара. Мотиви за креативност других историчара антике ће бити другачији. Тукидид, на примјер, је настојао да покаже вјечну борбу за власт, по његовом мишљењу, једну од карактеристика људске природе. Полибије је тврдио да је крајња и највиша тачка свог развоја и историје цијелог свијета Римско царство. Тит Ливије је у историји тражио „модел за нас и нашу земљу“.

Herodotus Massimo Inv124478
Херодот, аутор прве потпуне историјске расправе, описивајући Грчко-персијске ратове.

Значајни древни историографи

Листа није исцрпна:[1]

Види још

Референце

  1. ^ List of Ancient Greek and Roman historians (на језику: енглески)

Литература

Јањинска хроника

Јањинска хроника је средњовековни спис, настао око 1440. године, који представља најдужи и најобимнији извор који се бави историјом Епира у средњем веку. Она описује владавину Јањином и Епиром, деспота Томе Прељубовића (1366/1367—1384) и његове супруге Марије Ангелине (Немањић).

Њен писац није познат, а раније се сматрало да су му аутори монаси Комнин и Прокул, због чега се понекад назива и Хроника монаха Прокула и Комнина. Њен први део се бави владавином Томе Прељубовића, као и његовом борбом са локалним Албанцима. Сам Тома је приказан као похлепан и окрутан тиранин и писац дела има јасно изражен непријатељски став према њему. Други део се бави владавином његове супруге Марије, ћерке Симеона Синише Немањића, која се непосредно после Томиног убиства 23. децембра 1384. године преудала за његовог заробљеника, Исаула де Буонделмонтија. За разлику од Томе, Марија је приказана као побожна и морална жена.

Хроника се, после њене смрти 28. децембра 1394. године, наставља до 1399. године, а поједина њена издања садрже и спорадичне допуне, о догађајима до 1417/1418. године. Једна од верзија Хронике, настала је у XVIII веку и у њој је приказана само владавина Томе Прељубовића. Поред историјских приказа, у Јањинској хроници се налазе и подаци насељима Срба и Албанаца у Епиру.

Јеванђеље по Јовану

Јеванђеље по Јовану (грч. Κατὰ Ἰωάννην εὐαγγέλιον) четврто је јеванђеље Новог завета. Написано је око 100. године, и по времену писања је последње канонско јеванђеље.

Јеванђеље по Јовану се значајно разликује од претходна три синоптичка јеванђеља (по Матеју, Марку и Луки). Јован се донекле дистанцира од Исусове историјске личности, и садржи већ развијену христологију која Исуса сматра божанским Логосом. Претходна три јеванђеља говоре углавном о Христовим проповедима у Галилеји, док се ово више бави проповедима у Јудеји. За разлику од осталих, не садржи ни једну Исусову причу. По Јовану, оно што је важно јесте да је Тома, који испрва није веровао у Исусово ускрснуће, Исуса назвао „мој Господар и мој Бог“, што је био начин на који су карактерисани римски цареви.Јеванђеље по Јовану осликава оновремени сукоб раног хришћанства и јудаизма. У време његовог настанка, хришћани се још увек нису сматрали засебном религијом, већ покретом унутар јудаизма. Фарисеји се представљају на негативан начин, јер нису верници, док су Јевреји приказани како се опредељују за и против хришћанства.Јеванђеље по Јовану једном трећином је посвећено последњим сатима живота Исуса Христа. Нагласак је на духовној страни Христовог живота. Исусови говори су дугачки и у њима много говори о себи. Исус божанског Оца приказује као оног ко доноси светлост слепима, радост тужнима, а живот мртвима. Ученике уводи у живот који је већ вечан јер никада неће престати.Према хришћанском предању, написао га је апостол Јован, један од Христових ученика. Данас већина научника не верује да га је написао Јован нити било ко од очевидаца, већ „Јоханинска заједница“, која вуче традицију од Јована; ово jеванђеље показује да је састављено из више слојева, достижући своју коначну форму око 90—100 године.Према неким истраживачима Јованово јеванђеље садржи и елементе неких других традиција, а већина се слаже да је настало у фазама, али не касније од краја првог века. Том схватању доприносе његови прецизни називи разних делова тадашњег Јерусалима, на арамејском језику (види у даљем тексту: историчност). Ово јеванђеље је изворно настало у Ефесу на старом грчком језику, а до нас долази путем најпре рукописа на папирусу, а касније путем преписивања у хришћанским кодексима. Питање опште прихваћености јеванђеоског канона (који укључује и Јована) већ у антици разрешава Иринеј (c. 202 н.е.), један од најранијих црквених отаца цитирајући сва четри јеванђеља.

Јеванђеље по Луки

Јеванђеље по Луки (грч. Κατὰ Λουκᾶν εὐαγγέλιον Kata Loukan euangelion) једно од четири канонска јеванђеља и трећа књига Новог завета. Библијска скраћеница књиге је Лк.

Хришћанска традиција његов настанак датира око 60. године, док већина данашњих научника сматра да је написано пред крај 1. века, односно око 85. године.Извори овог јеванђеља су јеванђеље по Марку, као и други извори (види Q документ). Око трећине еванђеља по Луки чини јединствен материјал у односу на друга еванђеља, и тај се текст бави позитивним односом који је Исус имао према женама и странцима, његовим саосећањем за прогнане и сиромашне, и новом снагом коју кроткима доноси свети Дух. Јеванђеље по Луки карактеристично је по Христовим причама и параболама. Овде се налазе и чувене приче о блудном сину и о добром Самарићанину. Лукино је јеванђеље у првом реду било намењено хришћанским заједницама састављеним од преобраћеника који нису припадали јудаизму (gentiles).

Према хришћанском предању, написао га је Лука Јеванђелиста, преобраћеник из паганске грчке породице и дугогодишњи сарадник апостола Павла, у Антиохији Сиријској. Према преовлађујућем мишљењу данашње науке, прави аутор је непознат.Исти аутор (био то Лука или неко други) је написао је и Дела апостолска, која многи научници сматрају други томом Лукиног јеванђеља. Оба списа су упућена извесном Теофилу, чији идентитет није савим јасан. Оба списа указују на широк распон и потенцијал хришћанства.

Јеванђеље по Марку

Јеванђеље по Марку (грч. Κατὰ Μᾶρκον εὐαγγέλιον Kata Markon euangelion) је друга књига Новог завета, најкраће је и најједноставније јеванђеље. Библијска скраћеница књиге је Мк.

Еванђеље по Марку се сматра најстаријим јеванђељем које је послужило као извор за Јеванђеље по Луки и Јеванђеље по Матеју. Пошто еванђеља по Матеју и по Луки имају за основу еванђеље по Марку, онда постоји само један синоптички извор о Исусовом животу, а то је еванђеље по Марку. Ова позиција се назива Маркански приоритет. Некад се сматрало да је јеванђеље по Матеју старије, што је разлог да се у Библији налази прво.

Марково еванђеље бележи оно што је Исус чинио: припрему за јавно деловање, деловање у Галилеји, у Јерусалиму, муку, смрт и ускрснуће. Редослед казивања је одређен теолошким разматрањима, што знатно отежава критичку анализу Исусове биографије. Марково еванђеље представља одлучни позив на праћење Исуса који полази у самоћу, патњу и смрт. Еванђеље се завршава речима "бојаху се": то је било доба када је признавање хришћанства могло донети недаће и смрт. У овом јеванђељу је записано и проповедање апостола Петра у Риму.

Према предању, написао га је апостол Марко, највјеројатније у Риму око 64. – 70. године, на грчком језику. Сматра се да је засновано на сећањима св. Петра. Марков стил, начин писања је врло једноставан, жив и привлачан и личи народном приповедању. Јеванђеље је написано за римску хришћанску заједницу.

Јеванђеље по Матеју

Јеванђеље по Матеју (грч. Κατὰ Ματθαῖον εὐαγγέλιον Kata Matthaion euangelion) је једно од четири канонска јеванђеља и прва књига Новог завета. Скраћеница за ово јеванђеље је Мт.

Матејево јеванђеље је написано касније од Марковог јеванђеља, које користи као извор. Написано је на грчком, око 85-95. године и углавном обухвата тематику Марковог јеванђеља као и другу грађу. Тек једна четвртина Матијиног јеванђеља је јединствена по свом приказу и углавном се тиче односа између Исуса и других Јевреја. Хебрејска Библија се цитира с поштовањем, али су неки савремени учитељи негативно окарактерисани као „слепе вође“. Исус проповеда нови вид моралности (види Бјеседа на Гори) и оснивач је нове заједнице.Предање каже да је аутор апостол Матеј, што и неки научници подржавају. Међутим, већина данашњих научника верује да Јеванђеље по Матеју није саставио апостол Матеј нити било ко од очевидаца. Његов уредник (или уредници) су зависили од ранијих извора као што су Јеванђеље по Марку и претпостављени Q документ.

Љубодраг Димић

Љубодраг Димић (Земун, 1956) је српски историчар, универзитетски професор и редовни члан САНУ.

Алексијада

Алексијада (грчки: Ἀλεξιάς) је дело византијске списатељице Ане Комнине, ћерке цара Алексија I Комнина (1081-1118).

Археологија

Археологија (од грчких речи αρχαίος = стар, (у савременом грчком и прастар) и λόγος = наука, реч, мисао) је наука која изучава материјалне остатке, тј. све уочљиве трагове људских делатности ради упознавања њихове садржине у одређеном времену и простору, као и њиховог значења у одређеном социјалном, економском и историјском окружењу. Иако је уобичајено да се њено проучавање везује за „старине“, тј. за давну прошлост, њоме је обухваћено време од најстаријих материјалних остатака па све до данашњих дана.По свом садржају и циљевима археологија је друштвено-историјска научна дисциплина. По научним изворима и методи рада археологија је истовремено и егзактна наука, што значи да се базира на материјалним остацима (покретним и непокретним) потпомажући се притом, ако их има, писаним изворима ради што бољег тестирања хипотезâ. Њен основни и трајни циљ таквог начина рада јесте упознавање човека као интелигентног члана људског друштва, ствараоца и творца континуиране културне еволуције.Археологија поседује одређене методе у изучавању прошлости људи. Поред тога ослања се и на цео низ других, помоћних научних дисциплина као што су: геологија, палеонтологија, антропологија, етнологија, античка историографија, хемија и др. На археологију се може гледати и као на друштвену науку и хуманистичку науку. Ово зависи од парадигме која се посматра.Резултати и плодови археолошких истраживања постижу свој циљ ако постану приступачни, видљиви и разумљиви не само стручњацима, него и свима онима чију пажњу привлачи археологија као изразито социјална и антрополошка наука.

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа

Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа је капитално издање Војноисторијског института Југословенске народне армије у Београду. У Зборнику су објављени документи јединица и установа зараћених страна у Југославији током Другог светског рата. Едиција се састоји од 174 књиге и подељена је у петнаест томова. Прва књига, означена као том I - борбе у Србији, књига 1, година 1941, издата је у Београду 1949, а последња, том XV, књига 1, О учешћу хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије 1941-1945, издата је 1986. године у Београду и Будимпешти.

Књиге су по томовима класификоване на следећи начин:

том I, књиге 1-21. Борбе у Србији 1941—1945

том II, књиге 1-15. Документа Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије 1941—1945

том III, књиге 1-10, Борбе у Црној Гори 1941—1945

том IV, књиге 1-35, Борбе у Босни и Херцеговини 1941—1945

том V, књиге 1-39, Борбе у Хрватској 1941—1945

том VI, књиге 1-19, Борбе у Словенији 1941—1945

том VII, књиге 1-4, Борбе у Македонији 1941—1944

том VIII, књиге 1-3, Дејства на Јадрану 1942—1945

том IX, књиге 1-9, Партијско-политичка документа 1941—1945

том X, књиге 1-2, Југословенско ратно ваздухопловство у народноослободилачком рату Југославије 1942—1945

том XI, књиге 1-4, Операције Југословенске армије

том XII, књиге 1-4, Документи Немачког Рајха 1941—1945

том XIII, књиге 1-3, Документи Краљевине Италије 1941—1943

том XIV, књиге 1-4, Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1941—1945

том XV, књига 1, О учешћу хортијевске Мађарске у нападу и окупацији Југославије 1941—1945.Едиција садржи библиографске референце, податке о настанку докумената и о месту њиховог чувања, индексе, као и фото-копије појединигх докумената. Документи словеначких, македонских, немачких, италијанских, мађарских, бугарских, британских и америчких јединица и установа преведени су на српскохрватски језик. Осим докумената из збирке Војноисторијског института у Београду (данас Војни архив Србије), збирка садржи и један број докумената у документе у поседу Националног архива у Вашингтону (National Archives) од којег је Институт добио њихове снимке на микрофилму.

Књиге објављене 1973. и касније носе нешто измењен наслов који гласи Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије.

Здравко Зупан

Здравко Зупан (Загреб, 7. фебруар 1950 — Земун, 9. октобар 2015) био је југословенски стрипски аутор, историчар, издавач. Живео је у Београду.

Ирод Агрипа

Ирод Агрипа, такође познат и као Ирод или Агрипа I (хебр. אגריפס; 11. п. н. е — 44), био је краљ Јудеје од 41. до 44. године. Био је последњи владар са краљевском титулом који је владао над Јудеом, и отац Ирода Агрипе II, последњег краља из Иродијске династије. Био је унук Ирода Великог и син Аристобулија IV и Беренике, рођен као Марко Јулије Агрипа, назван у част римског државника Марка Випсанија Агрипе. Он је краљ зван Ирод у Делима апостолским 12:1 (чин 12:1): „Ирод (Агрипа)” (Ἡρώδης Ἀγρίππας). Јосиф наводи да је он у то време био познат као „Агрипа Велики”.Хришћанска и јеврејска историографија имају различита гледишта овог краља, јер се хришћани у великој мери супротстављају Агрипи и Јеврејима који стављају мало преседана на Јудејске краљеве које је постављао Рим.

Територија Агрипине државе обухватала је већину Израела, укључујући Јудеју, Галилеју, Батанију и Переу. Из Галилеје, његова територија протезала се на исток до Лаџата.

Историја Лужичких Срба (монографија)

За друге употребе, погледајте Историја Лужичких Срба (вишезначна одредница).„Историја Лужичких Срба” (нем. Geschichte der Sorben, глсрп. Stawizny Serbow) монографија је о историји Лужичких Срба у Лужици од давнина у четири тома, коју је написала група аутора и издата на немачком и горњолужичкосрпском језику 1974—1979. година.

„Историја Лужичких Срба” постала је други темељни рад о лужичкосрпској историји после 144-страничне „Историје лужичкосрпског народа” коју су написали Пољак В. Богуславски и М. Хорник 1884. године (у периоду када су Лужички Срби били изложени националном угњетавању у Немачкој).Одлуку о стварању „Историје Лужичких Срба“ донело је руководство Института за лужичкосрпски народопис Академије наука НДР-а (на предлог историчара Академије наука НДР-а и Универзитета „Карл-Маркс” у Лајпцигу 25. јуна 1962. године. Други конгрес петог савезног конгреса „Домовини”, одржан 27. априла 1963. године, подржао је овај предлог. Руководство предстојећим радом преузео је Институт за лужичкосрпски народопис. Академија наука укључила је пројекат у централни истраживачки план Историјске секције на Академији 1964—1970. година. За разјашњење методолошких питања модерне историје, 1967. године у Академији је основана привремена радна група Историјске посебне комисије. Године 1969. одржана је седница у дирекцији Централног института Академије наука, на којем је одлучено проширење обима монографије са три на четири тома. Поред ауторског колектива у раду на „Историји Лужичких Срба” учествовали су и стручњаци из реда института Академије наука и универзитета НДР-а, као и Совјетског Савеза и Пољске (текст будуће монографије је разматран у неколико земаља). Године 1979. колектив аутора је награђен орденом Радничке заставе.Дело је написано под руководством (под општим уредништвом) М. Каспера, Ф. Метшка, Ј. Шолте и К. Шилера. Први је изашао из штампе (1975. године) други том монографије, књига је обухватала период од 1789. до 1917. године. Године 1976. — трећи том (период од 1917. до 1945. године); године 1977. — први том (од давнина до 1789. године); године 1979. — четврти том (од 1945. године). Један од аутора монографије Ј. Шолта писао је да монографија „први пут с марксистичко-лењинистичке позиције даје општу слику прошлости, садашњости и будућности лужичкосрпског народа”.Монографија садржи многобројне илустрације и географске карте (например, границе лужичкосрпског језичног подручја, ширење сељачких немира). На крају сваког тома се налази списак главне литературе; географски регистар и регистар имена, индекс друштвених и политичких организација.

Историјски ревизионизам

Историјски ревизионизам је реинтерпретација углавном ортодоксних погледа на доказе, мотиве и процес одлучивања који обухватају поједине историјске догађаје. Ревизиониста претпоставља да интерпретација одређеног историјског догађаја или периода, коју за исправну прихвата већина истраживача, треба да буде значајно измијењена — из разних разлога.

Важност историјског ревизионизма је сажето описао амерички историчар Џејмс М. Макфирсон сљедећим речима:

„Историја је континуиран дијалог између садашњости и прошлости. Интерпретације прошлости се мијењају у одговору на нове доказе, нова питања која постављају докази, нове перспективе стечене проласком времена. Не постоји једна, вјечна и непромјенљива истина о догађајима из прошлости и њиховом значењу. Ревизионизам чини виталном и смисленом бескрајну одисеју историчара усмјерену ка разумијевању прошлости.”

Летопис попа Дукљанина

Летопис попа Дукљанина, односно Gesta Regum Sclavorum, или Барски родослов, је средњовјековна хроника, настала највјероватније у другој половини 12. стољећа, а по историчару Тибору Живковићу крајем 13. и почетком 14. столећа. Вјерује се да је настала у бенедиктинским круговима у Бару. Аутор је анонимни свештеник Барске архиепископије, око чијег се идентитета доста дуго расправљало у историјској науци.Паралелно са словенским оригиналом, који је изгубљен, настао је и латински превод, захваљујући чијим је преписима из 17. вијека овај вриједни споменик јужнословенске писмености сачуван.

Мађарска илустрована хроника

Мађарска илустрована хроника (мађ. Képes Krónika), (Vienna Illuminated Chronicle, Chronica Hungarorum, Chronicon (Hungariae) Pictum, Chronica Picta или Chronica de Gestis Hungarorum) је средњовековна илустрована хроника краљевине Мађарске, тачније из 14. века. Представља интернационални уметнички приказ дворске ложе и друштвеног живота у тадашњој краљевини, за време владавине краља Лајоша, аутор хронике је највероватније Марк Калти (Kálti Márk).

Украсна декорација у боји је направљена пре 1360. године и доказ је знања, достигнућа тадашњег живота, историје, традиције и легенди.

Хроника садржи 147 слика и изванредан је извор информација о мађарској средњовековној историји, култури, костимима и дворском животу.

Пуни назив хронике је: Chronicon pictum, Marci de Kalt, Chronica de gestis Hungarorum, што је, на српском: „Илустрована хроника, Марко од Калта, чињенична хроника о Мађарима“.

Данас се илустрована хроника чува у националној библиотеци у Будимпешти (Országos Széchényi Könyvtár, Budapest).

Пахомијеви записи

Пахомијеви записи су српски средњовековни рукописи, део Патерика у збирци рукописа Пећке патријаршије. Представљају најстарије сведочанство о Косовском боју и о погибији кнеза Лазара и султана Мурата.

Пећки патерик је први описао Душан Д. Вуксан, а након њега проучавао јњ Ђорђе Сп. Радојичић. Рукопис је рестаурисан, и чува се у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. Највероватније је писан 1389. године.

Грешни Пахомије.

Пахомије земља.

Пахомије трава.

Пахомије златравник.

Грех мој је пред мном непрекидно,

Легнувши на одар, помери свој гроб, мисли на то.

Страх и трепет отргнуће ме од грехова мојих.

Боже, прости грешнога Пахомија душицу.

Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све.”

Српска историографија

Српска историографија је национална историографија српског народа. Обухвата историографска дела, настала у распону од средњовековног раздобља до савременог доба. Према предмету проучавања, српска научна историографија обухвата истраживања у области историје српског народа, почевши од политичке и војне, преко друштвене и економске, до верске и културне историје Срба, како у матичним српским земљама, тако и у српској дијаспори. Као научно-истраживачка дисциплина, српска историографија се развија под окриљем бројних научно-образовних, научно-истраживачких и других стручних установа (академије, факултети, институти, заводи, архиви, музеји).

Телеологија

Телеологија је доктрина по којој се, насупрот материјалистичком и каузалном схватању, све у свету збива према иманентним сврхама које се налазе у природи и у људском свету. Трансцендентна телеологија учи да је свако створење и свако збивање у васељени одређено Провиђењем, односно да постоји или се дешава како би се испунио Божји план.

Хроника

Хроника може бити:

Хроника (историографија), историјски догађаји по реду збивања

Хроника (књижевно дело), опис друштвених, породичних, и других догађаја у постепеном развоју

Хроника (новинска рубрика), рубрика у новинама која прати текуће догађаје

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.