Ислам

Ислам (арап. إسلام) је монотеистичка религија која потиче од учења Мухамеда из 7. века. Заснива се на вери у једног Бога (Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду преношена преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...

Следбеници ислама се називају муслимани, „они који се потчињавају“ Божјој вољи.[1] У свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства[2] Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу Рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: сунитима (80%) или шиитима (20%). Ислам је преовлађујућа религија на Средњем истоку, као и многим државама Африке и Азије. Муслиманске заједнице постоје такође у Србији и земљама Балкана.

Увод

Allah-green
Алах, арапским писмом

У преисламској Арабији је владао древни семитски политеизам. Свако племе је обожавало свог главног бога или богињу, у облику камена или глиненог кипа или дрвета. Они су били слављени у храмовима, давањем понуда и жртвовањем животиња. Постојање злих духова, било је универзално познато и тако ће остати и у исламу. Алах (Бог) није био је поштован заједно са важним арапским богињама, и гозбе, прославе и ходочашћа приликом обожавања кипова представљавали су уобичајене активности.

Према исламском обичају, забрањено је приказивање Мухамедовог лика. Муслиманима је забрањено ношење амајлија, амулета, фотографија и кипова, а за сваку велику незгоду која их задеси морају се за помоћ и/или покајање обратити свевишњем Господу Богу.

У предисламској Арабији су постојали и понеки хенотеисти, који су поштовали једног бога као главног између осталих, и монотеисти, као у култу ал-Рахмана. У градовима у оазама, као што је Јатриб који ће касније бити назван Медина, налазила су се велика и утицајна јеврејска племена (која потичу од Авраама (Абрахама, одн. Ибрахима). Северне и источне области су, преко важних трговинских пута, биле под снажним хеленистичким и римским утицајем. Ту се политеизам сретао са арабизованим јудаизмом и византијским хришћанством. Прозелитске мисије које су слали хришћани су успеле да придобију неке преобраћенике (нпр. из породице Мухамедове прве жене), али као страно откровење, хришћанство није спремно прихватано.[3] У 6. веку наше ере, Мека, са својим Кјаба храмом у коме се налазио чувени црни камен, представљала је религиозни центар централне Арабије и мали али важан трговачки град. Иначе Кјаба (Каба) коцкасти храм представља први Храм који је подигну на овом тлу а подигао га је Авраам (Абрахам, Ибрахим). Велике разлике између богатих трговаца и сиромашних становника улице, груби обичаји и декадентни морал мучили су и притискали Мухамеда.[3]

Етимологија

Реч ислам потиче из четврте форме глагола аслама са кореном с-л-м и значи „покорност“, „преданост“ (Богу); муслиман је партицип актива, са значењем „онај који се предаје“ (Богу). Из истог корена је изведена и арапска реч селам (мир), што је чест поздрав међу муслиманима.

Веровање

Ислам се заснива на вери у једног Бога, изабраност Мухамеда за последњег и задњег Божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, страшни суд и васкрсење мртвих. Следбеници ислама верују да је Бог послао своју објаву Мухамеду, преко анђела Гаврила (Џибрила), као што је слао објаве и осталим пророцима: Адаму, Ноју, Авраму, Давиду, Соломону, Мојсију и Исусу. Муслимани држе да је ислам иста она вера коју су вековима проповедали Божји посланици још од Адама (Адема). Будући да су претходне објаве људима измењене или делимично заборављене, Бог је послао Куран да би указао човечанству на прави пут побожности, а Мухамеду предао посланицу која није само за Арапе већ за читаво човечанство. Како се у Исламским књигама (Хадиси) помиње, та посланица и Куран су послати као милост свим световима. У исламу се на то мисли и као милост животињском свету, свету духова итд. Мухамед је људима пренео од Господа Бога да на Земљи не живимо сами, већ и са духовима (џини) који су је и пре нас настањивали. Зли духови се називају шејтанима (сотонама) а добри духови - џини верници. Поступак укљањања злог џина (демона, одн. злог духа) се назива Рукја, док се за исти чин у хришћанству користи термин егзорцизам. И дан данас се широке народне масе различитих вероисповести обраћају хоџама (исламских свештеницима) који су за рујку акредитовани, не би ли се спасили од злог утицаја или лоше судбине која их је задесила. Често се иста организује и групно, али је обавезно да буде неко од старијих и снажнијих у присуству "пацијента" коме се рујка учи (гласно изговање одређених и специфичних делова Курана који имају моћ чак и да тог демона живог и спале ако се не жели "одселити" и напустити особу).

Бог

Муслимани верују у једнога Бога (арапски: Алах), творца и нествореног, свемогућег и милосрдног, који је слао објаве преко посланика (пророка) свим људима Израиља, одн. јеврејима. Доласком Мухамеда као посланика, његова се посланица прва и једина објављује свим народима, читавом човечанству и "свим световима" како то Господ Бог каже.

У свом уводном говору у делу "Стаза речитости", Мухамедов зет Алија ибн Еби Талиб овако дефинише исламски монотеизам: “У вери је на првом месту признање Њега - једног и јединог Свевишњег Господа Бога, Створитеља и Владара свих светова, свих створења и свих сила. Савршеност признавања Њега јесте сведочити да нема другог Бога осим једног јединог Свевишњег Господа (ла илахе ил Алах). Савршеност сведочења о Њему јесте веровати у Једноћу Његову. Савршеност веровања у Једноћу Његову јесте сматрати Га чистим, Најмилостивијим, Најсамилоснијим, Најмилосрднијим, јединим Свезнајућим, јединим Свемудрим и јединим Свемоћним. А савршеност Његове узвишености јесте одрицати Му овоземаљска "социјална" својства, пошто је свако својство доказ да је оно различито од оног чему је приписано, а све оно чему је нешто приписано различито је од својства. Тако, свако ко Богу приписује својства признаје Њему слична, а ко признаје Њему слична сматра Га двојношћу, а ко Га сматра двојношћу признаје делове за Њега, а ко признаје делове за Њега погрешно Га схвата, а ко Га погрешно схвата означава Га, а ко Га означава ограничава Га, а ко Га ограничава одређује Га бројем.” Господ је, пише у Курану, један једини Свевишњи Господ Бог, који је "уточиште сваком", који "није родио и рођен није, и нико Му раван није". Обзиром да се ислам заснима на вери у једног Бога (Алаха), не би требало да то име Господа (Алах) буде препрека у разумевању вере. Ово из разлога што је у исламу - посланику Мухамеду било од Бога дозвољено и наређено да људима пренесе ово једно од Његових имена - Алах. Иначе компарације ради, Исус је Свевишњег Господа Бога називао - Иллах. Зато када се спомене реч Бог, за неке особе са других подручја би то по тамошњој традицији* значило Зевс, док би за неке друге значило Афродита, Аполон, Тор, итд. Објављивањем једног од својих имена (Алах)- Свевишњи Господ Бог у потпуности анулира могућност замене или мешања ауторитета Створитеља свих светова, свих створења и свих сила са неком другом створеном особом којој су биле приписиване божанске особине. Чак се дотле иде, да је Бог у Курану дословце навео да ће и сва она створења које људи мимо Њега обожавају (Зевс, Аполон, Тор, ...) на судњем дану Њему лично рачун за све полагати.

Анђели

Ислам се темељи на веровање у анђеле (мелеке), од којих су многи заједнички са јудаизмом и хришћанством. Неки од анђела су Џибрил, Микаил, Азраил и Исрафил. По исламсом веровању, анђели су верни Богу и извршитељи његових наредби. Анђели су велики верници, славе Бога, и немају страсти попут људи. Супротност анђелима су зли духови, на челу са Иблисом (Луцифер), који навраћа људе на чињење искључиво лоших и себичних дела, те игнорисања потреба својих ближњих (породице, родбине, пријатеља, познаника, суграђана, пролазника).

Објаве

Муслимани верују у све четири писане објаве, које су објављене Божјим посланицима: Зебур - Давиду (Давуд), Теврат (Стари Завет) Мојсију (Муса), Инџил (Нови Завет) Исусу (Иса) и (Куран) Мухамеду.

Куран

Maghribi script sura 5
Куран из 13. века

Куран (кара'а - читати, казивати) за муслимане је реч Божја коју је анђео Гаврило (Џибрил) пренео преко пророка Мухамеда, последњег у низу библијских пророка.[4] Првобитна намера Курана је била да уведе Арапе у заједницу народа Књиге, и то у ред са Јеврејима који су примили Тору и Завете.[3] У неку руку, то је „Најновији Завет“, а назива се још и "Последњи завет" који не оспорава већ поткрепљује и наставља јеврејску (хришћанску Библију). Мухамед и његови тадашњи следбеници - асхаби (апостоли) забележили су комплетан Куран писаним путем као секундарни вид стожирања објаве, док је као примарни био учење свега напамет (хифз). Тако и после његове смрти остало је све записано, а многе су га генерације још и тада знале напамет. У данашњем времену је част сваком муслиману да научи Куран напамет, чиме стиче титулу Хафиза Курана. Иначе Куран је подељен је у 114 поглавља која се називају сурама и која садрже различит број стихова (названих ајети). Поглавља нису распоређена хронолошки нити тематски, већ према упутству од посланика Мухамеда. Заједно са кратким насловима, све осим једне, суре почињу са бисмилом: „У име Господа Бога, милостивог и милосног“.

Две највеће теме Курана су јединственост и моћ Божја и природа и судбина људи у односу са Богом. Бог је једини створитељ универзума, људи, духова, свих светова, свих створења и свих сила, благотворан и праведан. Њему су дата описна имена као што су Свезнајући и Свемоћни. Људска бића су Божји робови (раб Божији) и својом слободном вољом она се често оглушују о Божје заповести. У већини случајева онај киме се људи искушавају јесте неко од злих духова (из армије злог духа Иблиса (Сатана, Луцифер) који је сопствени пад проузроковао тиме што је одбио да се поклони Адаму). На дан долазећег суда, сви ће устати из мртвих, а биће проживљени из репне кости (репњаче како каже посланик Мухамед) а за коју данашња медицина нема објашњења зашто је неуништива. Након проживљења биће и људима и свим створењима (осим животиња) приказана сва њихова дела и биће питани од Створитеља за све своје мисли, те ће тада једни људи другима бити сведоци у вези својих (не)дела. Након тога ће бити извагана сва дела и онда ће Свевишњи Господ Бог судити сваком. Након тога ће особе бити послане у рај (Џенет) или у пакао (Џехенем). Куран такође укључује и изнова тумачене приповести из хебрејске Библије, као што су казивања о Адаму и Еви, Јосифовим "авантурама" и Аврамовом монотеизму.

Поред суне, моралних проповеди са обичајима из пророковог живота, Куран је главни извор исламског закона, шеријата.[5]

Пророци

Ислам се заснива на веровању у пророке, који су послани од Бога. У Курану их је споменуто двадесет пет, а најпознатији су: Адам (Адем), Ноје (Нух), Аврам (Ибрахим), Мојсије (Муса), Исус (Иса) и Мухамед.

Исус

Исус (арап. Иса) је Божји посланик и Божји роб а не Божји син. Он и његова мајка, коју хришћани проглашавају богородицом, јели су храну, пили су воду, облачили се, спавали, одмарали и робовали Богу као и други људи. Муслимани верују у Исуса (Иса) али веровање да је он Бог сматра се највећим грехом (ширк).

Након низа посланика, Алах шаље Исуса, сина Маријиног (арап. Мерјем) Израелићанима да потврди Објаву, истину и садржај Торе (Теврата) и да допусти, по јеванђељу, нешто што је по Теврату било забрањено. Бог га је обасуо благодатима. Он говори људима из колевке као новорођенче и Бог га подучава књизи, мудрости, Теврату, Инџилу и знању. Иса је претпоследњи је Божји посланик и веровесник. Био је прималац треће велике Божје објаве - јеванђеља (арап: инџила) и најављивач доласка Мухамеда (под именом Ахмед) иза себе.

Мухамед

Siyer-i Nebi 298a
Мухамед са својим присталицама креће на Меку.

Мухамед је рођен у Меки 571. године, у данашњој Саудијској Арабији, у Тиџани, у јужном делу Хиџаза, око 80 km од Црвеног мора у каменој долини. Пореклом је из племена Курејш које је имало веома значајан друштвени положај у Меки. Још као дете Мухамед је остао без оба родитеља, па је бригу о њему преузео стриц. Као врло млад Мухамед је постао путујући трговац. На својим путовањима упознао је хришћанство, јудаизам и источњачке религије. Од када је око 610. године у пећини поред Меке доживео откровење, почиње Мухамедова посланичка мисија. Мухамед је неколико година проповедао своје учење по Меки, али без већег успеха јер није био прихваћен од стране богатих. Коначно, у лето 622. године дошло је до чувене хиџре (арапски: пресељење) Мухамеда и његових присталица из Меке у Медину. Овај догађај означава почетак муслиманске ере. У новој средини Мухамед је имао много више присталица и успеха у ширењу свог учења. Основао је верску заједницу на чијем челу је сам био. Непуних осам година од дана хиџре, 630. године Мухамед се тријумфално вратио у Меку, која постаје свети град муслимана, средиште ислама и циљ ходочашћа. Овај догађај муслимани су назвали Ел Фетх (арапски: победа). Мухамед је ујединио арапска племена и постао њихов верски и световни поглавар.[6][7] Створена је јединствена арапска држава која је током векова успела да припоји Сирију и Египат, делове северне Африке, дошавши до Иберијског полуострва (711) и Пиринеја (732).

Судњи дан

Муслимани верују у долазак судњег дана, када ће људи одговарати за учињена дела, била добра или лоша.

Предодређење

У Исламу, веровање у предодређеност (кадер) подразумева да је свезнајући Бог (Алах) одредио све што ће се десити. Он је створио створења према своме праисконском знању и мудрости. Њему је све познато и то је записано у „Левхимахфузу“. Алах је хтео да створења постоје и он их је створио и ништа се не дешава нити постоји без његове воље и стварања.

Пракса и дужности

По исламском учењу човек је религиозно биће, јер не постоји ни један човек на свету а да у нешто не верује. То се испољава укупним животом верника, а на посебан начин религиозном праксом, односно богоштовним делима.

Пет стубова ислама

Mosque
Верници током молитве, џамија у Дамаску

У Исламу је пет богоштовних дужности, пет стубова ислама. Практичне дужности муслимана су:

  • Сведочење (арап: шехадет): „Нема Бога осим Бога, а Мухамед је његов пророк";
  • Молитва (арап: намаз) пет пута дневно, и то: сабах (од појаве зоре до изласка сунца), подне (кад сунце мало изађе из зенита), икиндија (кад сунце нагне према западу), акшам (кад сунце зађе) и јација (кад ноћ потпуно падне).
  • Пост (арап: саум), уздржавање од јела, пића, пушења, полних задовољстава и неприличног говора од зоре до заласка сунца, у току месеца Рамазана који траје 30 или 29 дана. Рамазан и рамазански пост се завршавају Бајрамом, великим муслиманским празником.
  • Милостиња (арап: зекат); имућни муслимани дужни су од вишка своје имовине уделити 2,5% за потребе сиромашних, ученика, болесника, старих и изнемоглих.
  • Ходочашће (арап: хаџџ) у Меку, бар једанпут у животу, за онога ко је у стању;

Закон

Kabaa
Хаџилук у Меки укључујући и кружење седам пута око Кабе.

Шеријат је божански закон ислама, и разумевање тог закона јесте фикх, односно судство. Мухамед није правио разлику између верског и световног закона; страна на коју ће шеријат да превагне у данашњим муслиманским земљама зависи од степена секуларизације у свакој од њих. Шеријат се односи на сваку димензију живота, укључујући породичне односе, закон о наслеђивању, порезе, прочишћење од загађености и молитву. Четири опште прихваћена извора исламског закона су:

  • Куран (света књига)
  • Суна (обичаји пророкови)
  • Иџма (сагласност заједнице) и
  • Кијас (закључивање по аналогији).

Шиитско судство се у неку руку разликује, јер њихова хадиска традиција не признаје последња два извора него уместо њих прихвата иџтихад (слободно расуђивање) које преносе имами. Постоји пет класичних верско-правних школа, од којих су четири сунитске (ханефити, маликити, шаифити и ханбалити) а само једна шиитска (џаферити).

Џихад

Колективном обавезом муслимана сматра се и учешће у џихаду (арапски: животна борба), за опстанак муслимана и њихове вере. Џихад је сваки труд у име Бога, тј. на Божијем путу. Џихада има четири врсте:

  • Џихад са самим собом ради устрајности на чињењу добрих дела и клоњењу од забрањених.
  • Џихад против шејтана (сотоне), одупирањем човека његовом завођењу.
  • Џихад против грешника руком и саветом у смислу хадиса: „ко од вас види нешто што не ваља, нека га сузбије руком, а ако не могне руком онда језиком“.
  • Џихад оружјем за одбрану вере, части, живота и иметка.

Историја

Ислам се развија у 7. веку у полуномадском политеистичком друштву Арабијског полуострва. Полигамија је код предисламских Арапа означавала моћ и престиж. У исламу је, пак, имала циљ да збрине удовице палих бораца.

Каравани из Меке и Медине саобраћају са Сиријом и Палестином, које су онда биле унутар хришћанског Византијског царства. На североистоку је било заратуштријско Персијско царство, на југу несторијански Јемен, а на западу, с оне стране Црвеног мора, монофизитска Етиопија. Дијалог са хришћанима у градовима као што су били Дамаск и Багдад, који су гледали на ислам као на јерес (и називали га хагаризам или исмаелизам), постављао је нова питања пред муслиманске теологе. Јован Дамаскин описао је расправу о пореклу зла: хришћани су је ставили уз слободну вољу како би сачували Божју правду; муслимани су порекло добра и зла извели из Бога, како би сачували његову свемоћ.[3]

Ширење ислама

После Мухамедове смрти 632. године његови наследници су се звали калифи (арапски: заменици), а држава калифат. Под владавином прве четворице калифа (632—661. наше ере), биле су освојене Сирија, Палестина и Месопотамија: Дамаск 635. године; а Јерусалим, Антиохија и Басра 638. Персија је побеђена између 637. и 650, а Египат између 639. и 642.

За првог наследника Мухамеда изабран је Абу Бакр, његов таст и пратилац на хиџри до Медине. Током две године свога калифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други калиф био је Омер (634—644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници Алија, пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови калиф, али аристократа Осман (644—656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. Чланови Ши`а Али („Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: калиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са Али ибн Аби Талибом.[3] Године 656. наше ере, Умајада Османа убија група Алијевих следбеника. Изабрани калиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ал-Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе преузеле вођство у бици код Сифина на Еуфрату, Амр ибн ал-Ас је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ал-Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за калифатом. Велика група из Алијеве војске, кариџити или „шизматици“ (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег“.[3] Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, калиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).

Age of Caliphs
Територија калифата око 750. године.

Освајања од 661-750. под Умајадима из Дамаска укључила су Авганистан, велики део северне Африке и Шпанију. Берберска племена северне Африке била су преобраћена убеђивањем, иако ће наредних векова манифестовати своју етничку посебност прихватањем јереси каква је кариџитска. Године 711. наше ере, муслиманска војска прешла је Ифрикију (Северна Африка) и стигла до Магриб ал-акса, екстремне западне тачке. Уз помоћ византијског намесника Сеуте и градских Јевреја које су прогањали визиготски хришћани, муслимани су кренули у освајање ал-Андалуза, на Иберијском полуострву. Падом визиготске престонице Толеда, муслимани су загосподарили целом територијом западно од Пиринеја. Граница њихове експанзије су биле планине, нарочито пошто је Карло Мартел код Поатјеа (732) ставио тачку на њихово напредовање у Прованси. Скинути са трона 750. године од стране багдадских Абасида, последњи Умајади су пронашли уточиште у, водом богатој, Андалузији. Године 827. наше ере, Аглабиди из Ифрикије започели су освајање Сицилије и Јужне Италије. Византијска војска их је протерала са копна, али острво је освојено 902. године. Нормани су га касније заузели 1091. године.

Калифат Кордове био је престоница напредне цивилизације од 756. до 1031, када је постао жртва анархичних „партијских краљева“, током чијих су владавина хришћанска северна краљевства остварила поновно освајање Шпаније, постижући врхунац освајањем 1085. године, града Толеда. Окупацијом од стране две берберске династије – Алморавида (1090—1145) и Алмохада (1157—1223) - није стављена тачка на тај процес; напротив, муслимани ће се полагано повлачити у сужену јужну зону (Насрид емират Гранаде), и године 1492. победиће их „католички краљеви“.

Почев од једанаестог века, водећу снагу ислама представљали су Турци који су у ислам преведени у 10. веку, а нарочито Селџуци који су контролисали Абасидски калифат после Бујида (1058. године). Прогнали су их Монголи (преобраћени у ислам око 1300), који су заузели Ирак али су их зауставили Турци Мамелуци који су контролисали Египат до османлијског освајања 1517. године. Од петнаестог до деветнаестог века, интересе ислама углавном је представљало моћно Османско царство, основано 1301. године у Малој Азији. Османлије су 1453. године заузеле Константинопољ, који је постао њихова престоница (Истанбул). На истоку, Турци Мамелуци основали су султанат Делхи (1206—1526). Између 1526. и 1658. године, цела северна Индија биће у власти исламског царства Великих Могула, потомака Монгола. Индонезија и Малезија су биле највећим делом преведене у ислам преко трговинских путева који су их повезивали са муслиманским земљама. Исто се десило и са неким областима у суб-сахарској Африци.

Поделе

Ислам се састоји од већег броја верских деноминација које су у суштини сличне по веровањима али међу њима постоје значајне теолошке и правне разлике. Најзначајнија је подела на суните и шиите, док се суфизам обично сматра пре мистичним редом него посебном школом ислама. Највећи број извора тврди да су отприлике 85% светских муслимана сунити а око 15% шиити, уз незнатну мањину коју чине припадници мањих исламистичких секти.[8]

Сунити

Сунити су верници ислама, који представљају већину међу муслиманима. За разлику, од шиита, сунити уз Куран следе и суне, правила ислама утемељена на обичајима посланика Мухамеда. Суна (арап. سنة) значи књига и речи које се односе на пророка Мухамеда. Сунити признају (првог) калифа Абу Бакра као наследника пророка Мухамеда и признају четири верске школе Ханафи, Малики, Шафи и Ханбали.

Шиити

Шиити (од арапског: ши`а Али - Алијева странка) су други по величини огранак ислама. По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака Алију и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти (калифи и имами). Шиити верују да је Алија директни наследник и вођа свих муслимана после Мухамедове смрти, за разлику од сунита који верују да је Абу Бекр, први калиф после Мухамеда, легитимно добио вођство над муслиманима. Ова разлика у мишљењу се десила 632. године и тај раскол је оштро поделио ове две муслиманске традиције у многим њиховим веровањима и делањима.

Шиити су данас већина у Ирану и Ираку. Значајних шиитских мањина има и у Пакистану, Индији, Авганистану, Либану, Азербејџану, Јемену, Бахреину и осталим земљама Персијског залива.

Суфији

Суфизам (арапски تصوف, tasawwuf, персијски عرفان, Ерфан) је мистички аспект ислама, начин живота усмерен према остварењу Божјег јединства и присуства кроз љубав, искуствену спознају, аскетизам и екстатичко јединство са вољеним Творцем. Термин суфи и суфизам (тасавуф) потичу од вунене одеће (суф) коју су носили муслимански аскети.[3] Суфији су често наилазили су на жесток отпор службеног ислама.

Распрострањеност

World Muslim Population (Pew Forum)
Распрострањеност исламске популације

По подацима из 2016. године, муслиманска заједница броји 1,78 милијарде верника. У неких 30-40 земаља света ислам је већинска религија, а арапске земље чине око 20 % од укупног броја муслиманских земаља на свету. Јужна и Југоисточна Азија имају највише муслиманских земаља, са Индонезијом, Пакистаном, Бангладешом и Индијом, које свака понаособ, имају више од 100 милиона верника[9]. Према подацима владе САД, 2006. године је било 20 милиона муслимана и више од 40.000 исламских светилишта у Кини[10]

На Блиском истоку, не-арапске земље Турска и Иран имају најбројније муслиманске заједнице, док у Африци, Египат и Нигерија су на првом месту[9]. У многим европским земљама, ислам је друга религија по заступљености после хришћанства, као на пример, у Француској.[11]

У Србији има око 240.000 муслимана (не рачунајући Косово и Метохију, где је њихов број тренутно непознат) или 3,2% популације они углавном припадају Бошњачкој, Албанској или Српској етничкој скупини. У Србији постоји преко 190 џамија од којих око 120 у Рашкој, 60 у јужној Србији, по једна у Београду, Нишу, Малом Зворнику и Суботици. Постоје и две медресе - једна у Новом Пазару као и исламски факултет, и једна у Београду.

Фото галерија

Mosque in Banja Luka (Bosnia)

Џамија у Бањој Луци

Homs džamija

Џамија у Хомсу, Сирија

هلال رمضان

Полумесец, Јордан

Women in Islam

Муслиманке у хиџабу (лево) и никабу (десно).

Референце

  1. ^ L. Gardet; J. Jomier "Islam". Encyclopaedia of Islam Online (2007-05-02).
  2. ^ „Major Religions of the World—Ranked by Number of Adherents” (HTML). Приступљено 03. 07. 2007.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.
  4. ^ „Qur'an”. Encyclopaedia Britannica Online.
  5. ^ Esposito 2004, стр. 79.
  6. ^ Peters 2003, стр. 78-79, 194.
  7. ^ Lapidus 2002, стр. 23–28.
  8. ^ „Сунитски и шиитски ислам (Sunni and Shia Islam)”. Country Studies. Конгресна библиотека САД. Приступљено 09. 01. 2007. (на језику: енглески)
  9. 9,0 9,1 Број муслимана на свету, по земљи., Приступљено 30. 5. 2007.[1], Приступљено 8. 4. 2013.
  10. ^ U.S. department of State, Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor (2006). Приступљено 2007-05-30. International Religious Freedom Report 2006 - China (includes Tibet, Hong Kong, and Macau) Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 22, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 8. 4. 2013.
  11. ^ Esposito 2004.

Литература

  • Esposito, John (2004). Islam: The Straight Path (3rd Upd изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518266-8.
  • Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3.
  • Peters, F. E. (2003). Islam: A Guide for Jews and Christians. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11553-5.

Спољашње везе

Islamofobija

Islamofobija obuhvata predrasude, mržnju i strah od islama i muslimana. Iako religijska netrpeljivost prema islamu i progoni muslimana imaju dugu istoriju i sežu od 7. veka, na islamofobiju se danas gleda primarno kao na savremeni fenomen u Zapadnom svetu koji se rasplamsao na prelazu iz 20. u 21. vek. Glavni događaji koji su tomu prethodili su teroristički napadi 11. septembra. 2001. na Nju Jork, kao i popularizacija radikalnog koncepta Semjuela P. Hantingtona o tzv. sukobu civilizacija i unutrašnjem ratu kultura. Kao dodatni motivi uzimaju se oštre dnevnopolitičke debate o pravima muslimanskih imigranata kao što su gradnja džamija, pokrivanje lica, itd.

Učestali zatvoreni stavovi koji karakterišu islamofobiju su:

Islam je monolitni blok, statičan i neosetljiv na promene.

Islam nema zajedničkih vrednosti s drugim kulturama; nije podložan uticajima i ne utiče na druge

Islam je inferioran Zapadu; barbarski, iracionalan, primitivan i seksistički.

Islam je nasilan, agresivan i preteći, sklon podržavanju terorizma, aktivan u sukobu civilizacija.

Islam je politička ideologija koja se koristi za politički ili vojni prodor.

Islam odbacuje svaki tip kritike na njegov račun.

Diskriminacija prema muslimanima i njihovo isključivanje iz društva su opravdani.

Neprijateljstvo prema islamu je prirodna i normalna pojava.Više naučnika islamofobiju na Zapadu dovodi u kontekst s rasizmom odnosno formom arabofobije ili turkofobije, a neki pronalaze verske analogije i sa starijim fenomenima antisemitizma i antikatolicizma. Politička islamofobija najčešće se temelji na poistovećivanju islama i muslimana s njihovim radikalnim ideologijama odnosno pojedincima. Određene političke struje unutar Sjedinjenih Američkih Država i njihovih savezničkih država prozivane su da svesno šire islamofobiju s ciljem oblikovanja javnog mnjenja odnosno opravdavanja interesnih vojnih pohoda delom sveta.

Југоисточна Азија

Југоисточна Азија је подрегија Азије која лежи на пресецању геолошких плоча обележених јаком сеизмичком и вулканском активношћу. Острвски лукови и архипелази налазе се југоисточно и источно од азијског копна.

Џин (натприродно биће)

Према Курану, џин (или ђин) је створење слободне воље које је Алах створио од бездимне ватре, као што је људе створио од глине.

Џинови, као и људи, имају своје друштво и живе у заједници. За људско око они су невидљиви, мада они нормално виде људе. За разлику од исламских анђела, који не могу да раде против Алаха и принуђени су да увек раде добре ствари, џинови имају слободну вољу и могу да буду добри или зли.

Улога злих џинова се поклапа са улогом демона у хришћанској вери, где они могу опседнути људе и потчинити их својој вољи.

Да заведу људе џинови често преузму другачији облик било зли или добри (нпр. животиње, растиња - грмова или човека). Џинови могу да опседну човека (тада човек постаје луд - арапски: маџнун). У исламу је јеврејски краљ Соломон познат по томе што је савладао џинове и себи их подредио. Они могу да прихвате религију, и никад се не супростављају Богу, али увек га посматрају (као анђели). Углавном су човеку љубазни и такмиче са њим за Божју љубав. Описани су у књизи Хиљаду и једна ноћ.

Претпоставља се да је извор џинова из стародавних Кананских верских шега.

Американци

Американци су становници САД. Броје укупно 325 милиона становника, говоре следећим језицима: енглески, шпански, француски, немачки, италијански, кинески, филипински, али највише енглеским. Главна религија Американаца укључује протестантизам, али заступљени су и католицизам, јудаизам, ислам, као и атеизам.

Сједињене Америчке Државе се представљају као земља великих могућности (обећана земља). У већини градова САД-a, на простору од свега неколико улица, може се запазити кинеска четврт, италијанска, а затим подручја у којима доминира Хиспано, афро-америчка или корејска популација.

Арапски језик

Арапски језик (арап. العَرَبِية‎тр. al-ʻarabiyyah или عربي ,عربى – тр. ʻarabī) припада семитској групи језика заједно са арамејским, хебрејским и феничанским језиком. Арапским језиком се говори од 6. века нове ере, када се успостављањем ислама на територији Арабијског полуострва, спровела његова стандардизација. Књижевни језик се зове савременим стандрадни арапски или књижевни арапски језик. Данас је то једини званични облик, који се користи у писању званичних докумената и у формалним приликама попут наставних предавања или емисија вести и он је једини писани облик арапског језика који се није мењао од 7. века нове ере, од када је њиме записана света књига ислама, Куран. Стандардни арапски језик је конзервативнији и очуванији облик од осталих варијетета који се користе у говорној комуникацији, те је језичка раслојеност - диглосија изузетно распрострањена у арапском говорном подручју.

Неки од ових говорних варијетета су међусобно неразумљиви, а сви дијалекти заједно представљају скуп социолингвистичких варијетета, што значи да се лингвистички они могу сматрати засебним језицима, али се обично групишу заједно као јединствени језик из верских и политичких разлога. Ако би се посматрали као засебни језици, било би тешко утврдити о колико је језика реч, из разлога што се језичке и дијалекатске границе не могу јасно повући. Ако би се посматрао као јединствени арапски језик, њиме данас говори око 442 милиона становника (којима је он матерњи језик), а ако би се посматрали дијалекти, египатски варијетет арапског језика броји око 90 милиона говорника, што је већи број говорника од било ког другог семитског језика.Арапски језик је 11. најкоришћенији језик у САД.Савремени писани језик потиче од језика Курана, познатији још као класични арапски или курански арапски језик. Широко је коришћен у школама, на универзитетима, користи се на радним местима, у владама и медијима - овај варијетет се користи као званични језик у 26 земаља и литургијски је језик ислама. Сва граматичка правила су изведена управо из свете књиге ислама, међутим, одређене граматичке конструкције су изашле из свакодневне говорне употребе и замењене су новим, модернијим, које се полако уводе у писани језик.

Арапски језик је утицао и на друге језике који су прихватили ислам, попут персијског, турског, бенгали, сомали, свахили, бошњачки, казахстански, бенгалски, хинди, урду, малајски и хауса. Током средњег века, књижевни арапски језик је био главни носилац културе у Европи, а посебно у области науке, математике и филозофије. Као резултат тога, многи европски језици у себи садрже велики број позајмљеница из арапског језика. Његов утицај, у домену граматике и лексикологије је видљив у многим романским језицима, посебно у шпанском, португалском, сицилијанском и каталонском језику, захваљујући близини арапске и хришћанске цивилизације и њихових међусобних доддира, као и 900. година арапске културе на Иберијском полуострву, које је у арапском језику названо Ал-Андалуз.

У арапском језику постоје и речи других језика, попут хебрејског, грчког, персијског, као и сиријачког језика у раном периоду, у средњем веку, осетан је утицај турског језика, и краткотрајни утицај европских језика, француског и енглеског у модерном периоду.

Бајракли џамија у Београду

Бајракли џамија је саграђена око 1575. године, као једна од 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље), колико их је у турско доба било у Београду (Путописи Евлије Челебије). Првобитно се звала Чохаџи-џамија, по задужбинару, трговцу чохом, Хаџи-Алији. Бајракли џамија је једнопросторна грађевина са куполом и минаретом. У време аустријске владавине (1717—1739) претворена је у католичку цркву (када је и срушен највећи број београдских џамија).

По повратку Турака, поново је постала џамија. Хусеин-бег, ћехаја (помоћник) главног турског заповедника Али-паше, обновио је богомољу 1741. године, па се неко време звала Хусеин-бегова или Хусеин-ћехајина џамија. Крајем 18. векa названа је Бајракли-џамија, по барјаку који се на њој истицао као знак за једновремени почетак молитве у свим џамијама. После обнове у 19. веку, коју су предузели српски кнезови, постаје главна градска џамија.

Налази се у улици Господар Јевремовој 11, а уз џамију се налази и медреса, верска средња школа. Бајракли џамија је запаљена 18. марта 2004, након мартовских немира на Косову и Метохији, као „одговор“ на паљење српских цркава на Косову. Џамија је касније делимично обновљена, и тренутно је једина активна џамија у граду Београду.

Исламизам

Исламизам је заједнички назив за политичке идеологије према којима ислам није само религија, него и политички систем на коме би требало темељити законе, односно друштвено-економско уређење државе. Исламисти се залажу за повратак друштва исламским вредностима, односно увођење шеријатског права. По њима је једино друштво темељено на исламским принципима и закону решење проблема које узрокује модерни живот, укључујући друштвено и културно отуђење, односно политичку и економску експлоатацију. Исламизам није јединствена идеологија, него се манифестује кроз широк дијапазон различитих покрета и странака од радикалних и екстремистичких до умерених и демократских.Обично се користи наизменично са терминима политички ислам или исламски фундаментализам. У академској употреби, термин исламизам не прецизира која се визија „исламског поретка” или шеријата се заговара, или како њихови заговорници намеравају да их остваре. У масовним медијима у западним земљама то се односи на групе чији је циљ успостављање шеријатске исламске државе, често са импликацијом насилних тактика и кршења људских права, и овај појам је стекао конотације политичког екстремизма. У муслиманском свету, израз има позитивне конотације међу својим заговорницима.Различите струје исламистичке мисли укључују заговарање „револуционарне” стратегије исламизирања друштва кроз вршење државне власти, и алтернативно „реформистичку” стратегију реисламизирања друштва кроз друштвени и политички активизам. Исламисти наглашавају имплементацију шеријата (исламског закона), панисламско политичко јединство, укључујући и исламску државу, или селективно уклањање немуслимана, посебно западних војних, економских, политичких, социјалних, или културних утицаја у муслиманском свету, које они сматрају неспојивим с исламом.Грејам Фулер се залагао за шири појам исламизма као форме политике идентитета, који укључује „подршку за [муслимански] идентитет, аутентичност, шири регионализам, ревивализам, [и] ревитализацију заједнице.” Поједини аутори сматрају да је термин „исламски активизам” синониман и пожељнији од „исламизма”, а Рашид Гануши пише да исламисти радије користе термин „исламски покрет”.Централне и проминентне личности у исламизму двадесетог века су између осталих Хасан ал-Бана, Сајид Кутб, Абул Ала Маудуди, и Рухолах Хомеини. Већина исламистичких мислилаца наглашава мирне политичке процесе, које подржава већина савремених исламиста. Други, а посебно Сајид Кутб, позвали су на насиље, и његови следбеници се генерално сматрају исламским екстремистима, иако је Кутб осудио убијање невиних. Према Робину Рајту, исламистички покрети су „вероватно изменили Блиски исток више од било којег тренда откако су модерне државе стекле независност”, редефинирајући „политику и чак границе”. Након Арапског пролећа, неке исламистичке струје су се увелико укључиле у демократску политику, док су други створили „најагресивнију и најамбициознију исламистичку милицију” до сада, ИСИС.

Исламизација

Исламизација је процес добровољног или насилног примања исламске вере, културне традиције и животних вредности.

Исламизација, као друштвени процес преобраћења у ислам је започела у 7. веку на Блиском истоку, а након тога се проширила на велике делове Африке и Азије и мањим делом Европе. Исламизацију су започели Арапи а наставили је бројни други народи који су прешли на ислам укључујући и Осмалније (Турке) који су исламизацију спроводили на Балкану. Највише преобраћених било је међу Албанцима: две трећине Албанаца (Арбанаса, Арнаута) временом је прихватило исламску веру. Ислам је у знатној мери прихваћен и међу Србима, а једним делом и међу Бугарима и Грцима. После великих ратова, прогона и одмазди на ислам се прелазило из нужде да се преживи.

Калиф

Калиф или халиф (арап. خليفة‎) титула је духовног поглавара муслимана који се сматра наследником Мухамеда. Калифи су вршили световну и верску власт у првим државама које су створили Арапи после Мухамедове смрти. У 16. веку, титулу калифа су носили турски султани.

Катар

Катар (арап. Qaṭar قطر‎; IPA: /ˈqɑtˤɑr/, лок. верн.: /ɡɪtˤɑr/), званично Држава Катар (арап. Dawlat Qaṭar دولة قطر‎), емират је на Блиском истоку који се налази на малом Катарском полуострву које је део већег Арабијског полуострва. Граничи са Саудијском Арабијом на југу; иначе, Персијски залив окружује ову земљу.

По државном уређењу Катар је апсолутна монархија — емират. Главни град је Доха.

У последњих век и по политиком Катара доминира породица Тани из које потиче и садашњи емир. Након краја британског протектората 1971. године, земља се није придружила Уједињеним Арапским Емиратима, одабравши уместо тога потпуну независност.

Најзаступљенија религија у Катару је ислам. Арапски односно његов локални дијалект је језик већине становништва. Велик број становника су страни држављани на раду у индустрији нафте.

Привредом Катара доминира нафтна индустрија. Приходи од продаје нафте омогућили су повећање животног стандарда и увођење социјалне државе налик на оне у Европи. БДП је 2014. године био 145.894 америчка долара по глави становника, мерено по ППП-у, седам пута више него пре 11 година.

Катар је седиште познате арапске ТВ станице Ал Џазира. У последње време земља се убрзано демократизује. Локални избори одржани су први пут 1999, а избори за законодавну скупштину предвиђени су за 2016. годину.

Конверзија (религија)

Преверавање, односно верско преобраћивање или верска конверзија означава прелазак појединаца или група из једне у другу веру, односно религију (на пример - из хришћанства у ислам или обрнуто, из ислама у хришћанство). Током историје, верска преобраћивања су вршена уз употребу различитих средстава, од мирољубивог проповедања, до принудног или присилног преверавања.

У раздобљу између 6. и 9. века на просторима југоисточне Европе спроведено је преверавање Јужних Словена путем њиховог превођења из старе словенске вере у хришћанску веру. У раздобљу између 14. и 20. века у деловима југоисточне Европе по влашћу Османског царства спровођено је преверавање хришћана путем преобраћивања у ислам.

Један од најпознатијих случајева појединачног преверавања у историји српског народа догодио се 1902. године, када је бивша српска краљица Наталија Обреновић добровољно прешла из православне у римокатоличку веру. Током Другог светског рата, на подручју Независне Државе Хрватске је од 1941. до 1945. године спроведено масовно преверавање православних Срба путем принудног и насилног преобраћивања у римокатоличку веру.

Медина

Медина (арап. المدينة المنورة‎) је град у региону Хиџаз, западни део Саудијске Арабије и средиште је провинције Ел Медина. То је други свети град у исламу, и место где је сахрањен Мухамед. Према процени из 2004. у граду је живело 918.889 становника.

Пре Мухамеда, овај град се звао Јатриб.

Муслимани (народ)

Муслимани су јужнословенски народ, признат као такав од 1971. године у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. У оквиру СФРЈ, Муслимани су претежно живели у СР Босни и Херцеговини, у којој су били најбројнији народ (према попису из 1991. године било их је око 1.905.274 или 43,65%). У време постојања Југославије, Муслимани су говорили српскохрватским језиком, а пре признања њихове народности 1971. године, изјашњавали су се као припадници других народа у СФРЈ (најчешће као Срби или Хрвати, односно Југословени), док је појам муслиман био само одредница за верску припадност. Потомци су Јужних Словена (углавном Срба) који су својевољно или под притиском прешли у ислам за време османске власти.

Мухамед

Мухамед (арап. محمد‎), пуним именом Абу ел Касим Мухамед ибн Абдулах ибн Абдулмуталиб ибн Хашим ел Курејши (арап. أبو القاسم محمد بن عبد الله بن عبدالمطلب بن هاشم القرشي‎; Мека, 26. април 570 — Медина, 8. јун 632), био је оснивач ислама. Према исламској традицији, он је био Божији пророк (посланик), послат да људима успостави једину монотеистичку религију, коју су пре њега проповедали Адам, Абрахам, Мојсије, Исус, и други пророци. Он је виђен као последњи Божији пророк у свим правцима у исламу, иако се неки модерни верници одвајају од овог веровања. Мухамед је ујединио Арабију у једну муслиманску политику и његова учења, пракса и Куран чине основу исламског верског веровања.

Рођен је отприлике 570. године (Година слона) у арапском граду Меки, Мухамед је постао сироче у раним годинама; он је одрастао под надзором свог стрица Ебу Талиба. Периодично, он се задржавао у планинској пећини по имену Хира да би се неколико ноћи молио: Касније, у 40. години живота, тврдио је да га је посетио Гаврило, где је изјавио да је добио своје прво откриће од Бога. Три године касније, у 610. години, Мухамед је јавно почео да проповеда ова открића, проглашавајући да је „Бог Један”, да је потпуна „предаја” (ислам) према Богу исправан начин деловања, и да је он Божији пророк (посланик), слично осталим пророцима у исламу.

Мухамед је добио неколико раних следбеника и искусио је непријатељство са политеистима из Меке. Да би избегао текући прогон, послао је неке следбенике у Абисинију 615. године, пре него што су он и његови следбеници прешли из Меке у Медину (тада позната као Јатриб) касније 622. године. Овај догађај, Хиџра, означава почетак исламског календара, такође познатог као календар Хиџре. У Медини, Мухамед је ујединио племена под Уставом Медине. У децембру 629. године, након осам година прекинутих ратова са племенима из Меке, Мухамед је окупио војску од 10.000 муслиманских преверника и марширао је према Меки. Освајање је у великој мери било неспорно и Мухамед је узео град са мало крвопролића. 632. године, пар месеци након повратка из опроштајног ходочашћа, он се разболео и умро. Пре његове смрти, већина Арапског полуострва је прешла у ислам.

Општине Црне Горе

Списак јединица локалне самоуправе у Црној Гори:

Главни град Подгорица

Градска општина Голубовци

Пријестоница Цетиње

Општина Андријевица

Општина Бар

Општина Беране

Општина Бијело Поље

Општина Будва

Општина Гусиње

Општина Даниловград

Општина Жабљак

Општина Колашин

Општина Котор

Општина Мојковац

Општина Никшић

Општина Петњица

Општина Плав

Општина Плужине

Општина Пљевља

Општина Рожаје

Општина Тиват

Општина Тузи

Општина Улцињ

Општина Херцег Нови

Општина Шавник

Пророци у исламу

Пророци (такође и посланици или пејгембери, арапски: نبي ) су према исламу, одабрани појединци, који су људима доносили Божије савјете и упутства о исправном животу. Сви посланици су уједно били и вјеровјесници. Разлика између посланика и вјеровјесника је у томе што је посланицима дошла објава и примили су наређење од Бога да је пренесу људима, за разлику од вјеровјесника којима је само дата објава без обавезе преношења. Према исламском схватању, први посланик је био уједно и први човјек на Земљи и звао се Адем (Адам).

Сунитски ислам строго забрањује приказивање лица Божјих посланика. Шиити немају ту забрану.

Сунизам

Сунизам или сунитски ислам је највећи огранак ислама којег слиједи између 85% и 90% муслимана. Сунитски муслимани су (арап. أهل السنة والجماعة‎, „вјерници који слиједе сунет посланика Мухамеда и чине већину умета”). Краће, најчешће се зову сунитским муслиманима или сунитима. Сунитски ислам се најчешће наводи као ортодоксни облик ислама. Ријеч сунит води поријекло од ријечи сунет (арап. سنة‎) које означава све оно што је говорио и радио Мухамед, а што је потврђено у хадисима.

Сунити методологију црпе из Курана и хадиса садржаних у Ел Кутуб ел Ситаху. Закони се такође доносе према ова два основна извора с додатком метода правног образложења (кијаса) и концензуса учењака (иџма). Постоји више мишљења учењака по питању свих сегмената изучавања вјере те су она временом сврстана у један од четири главна мезхеба или се одговори на питања траже у Исламском Закону (иџтихад). Сунити вјерују да су учења све четири школе исправна и да се не разликују у темељним увјерењима и практиковању ислама, већ у различитим схватањима фикха од стране имама, оснивача мезхеба, те њихових ученика.

Према сунитској традицији, Мухамед није јасно одредио наследника и муслиманска заједница је поступала у складу са његовом суном те изабрала његовог таста Ебу Бекра као првог калифа. То је у супротности са шиистингчким гледиштем, према коме је Мухамед објавио током догађаја на Гадир-Хуму да његов зет и рођак Али ибн Аби Талиб треба да буде његов наследник. Политичке тензије између сунита и шиија наставиле су се различитим интензитетом током целе исламске историје и оне су у последње време погоршане етничким сукобима и успоном бахабизма.Године 2009, сунити су сачињавали 87–90% муслиманске популације широм света. Сунизам је највећа светска верска деноминација, чему следи католицизам. Његове присталице се називају у арапском ahl as-sunnah wa l-jamāʻah („људи суне и заједнице”) или скраћено ahl as-sunnah. Сунизам се понекад назива „ортодоксним исламом”. Поједини учењаци ислама, као што је Џон Бартон, међутим сматрају да не постоји „ортодоксни ислам”.Куран, заједно са хадисом (посебно онима које је прикупио Кутуб ас-Сита) и иџмом формира основу целокупног традиционалног права у сунизму. Шеријатске одлуке су изведене из тих основних извора, у споју са аналогним расуђивањем, разматрањем јавне добробити и правне дискреције, користећи принципе судске праксе које су развиле традиционалне правне школе.

У стварима вере, сунитска традиција подупире шест стубова имана (вере) и обухвата асхари и матуридске школе рационалистичке теологије, као и текстуалистичку школу познату као традиционалистичка теологија.

Шиизам

Шиизма или шиитски ислам (арап. شيعة‎, ши`а Али — „Алијева странка“) су други по величини огранак ислама. Верници се најчешће зову шиитским муслиманима или шиитима. Шиитски ислам је била друга по величини грана Ислама 2009. године, кад су они сачињавали 10–13% светске муслиманске популације. Дванаестници шиити (Ithnā'ashariyyah) су највећа грана шиитског ислама, која по процени из 2012. године обухвата 85 % шиита.По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака Алију и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти (калифи и имами). Шиизме сматрају да је Али био божански именован као наследник Мухамеда, и као први имам. Шиити такође проширују ову имаматну доктрину на Мухамедову фамилију, ехли-бејт („људе/фамилију куће“), и неке особе међу његовим потомцима, познате као имами, за које се сматра да поседују специјални духовну и политичку надлежност над заједницом, непогрешивост и друге божански рукоположене особине. Мада постоје многе шиитске подсекте, модерни Шиитски ислам се дели у три главне групације: дванаестници, исмаили и зејдити, при чему су дванаестороимамци највећа и најутицајнија група међу њима.Шиитски ислам се првенствено супротставља сунитском исламу, чији поборници верују да Мухамед није именовао наследника и сматрају Абу Бакра (који је именован калифом путем шуре, i.e. концензуса заједнице) валидним калифом.

Посланици
Пророци по Курану
Други пророци

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.