Исихазам

Исихазам (гр: ησυχια хесихиа - мировање, тиховање, ћутање) је молитвена традиција у православљу, коју упражњавају монаси исихасти (гр: Ἡσυχαστής хесихастес). Овај начин духовног живота је претежно заступљен на Светој гори. Није стриктно везан за место, исихазмом се може живети и на брду, на селу и у граду.

Исихастичка пракса започиње покајањем и подвизима за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње молитве срца. Плод таквог подвига је виђење божанске светлости, попут апостолског на гори Тавор приликом Исусовог преображења.[1] Исихазам није само дело подвига, већ је и потпуно окретање човековој унутрашњости сједињено са пунотом црквеног живота и неопходношћу узимања Светих Тајни.

ZografouFromTheBellTower
Исихазам је данас углавном заступљен на Светој гори.

Историјат

Исихастичко упражњавање контемплативног живота се заснива на слову Јеванђеља по Луки: "Царство је Божије унутра у вама" (Лука 17,21) и на саветима Апостола Павла: "Молите се непрестано" (1. Сол. 5,17), вуче корене из раних монашких центара хришћанског Истока: Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда.[1] У 13. и 14. веку је исихазам доживео значајан процват као широк монашко-црквени покрет на Светој гори, у Византији, на Балкану и потом у Румунији и Русији. Неки западни теолози га сматрају „јединим великим мистичним покретом у православљу"[2].

Главни носиоци исихастичког искуства били су, у вековима процвата, Симеон Нови Богослов (X-XI в.), Григорије Синаит (XIII—XIV в.) и Григорије Палама (XIV в.), са већим бројем следбеника у свим православним народима. Са Атоса се у следећим вековима раширио по манастирима у Бугарској, Србији, Русији и Молдавији, утичући не само на монашки него и на литургијски живот. У средњовековној Србији су многи монаси исихасти живели у већем броју манастира Србије подигнутих од Лазаревића и Бранковића.[1]

Исихастички спор

У време када се исихазам јавио, изазвао је многе бурне реакције. Варлам Калабријски, теолог и монах из јужне Италије, се успротивио покрету исихазма и оптужио за јерес учење Григорија Паламе[2], који је бранио исихазам, тврдећи да је познање Бога чин искуства. Григорије Палама говори о непосредном созерцавању Бога у виду нестворених божанских енергија. Између Варлаама и Паламе се водила ватрена полемика. Против Варлаама, који је обожење сводио на подражавање Бога, Палама наводи да је обожење стварно учествовање, лично општење са Богом. Благодат је преношење силе божје у наш живот, али и поред Божијег присуства у нествореним енергијама, тајна божије суштине остаје непозната. Спознаја значи сједињење са Богом, продирање у унутрашњост Бога колико је допуштено човеку, који никад не може да схвати и исцрпе божанску суштину.[3]

Помесни сабори у Цариграду 1347. и 1351. године, којима председава цар Јован VI Кантакузин, су и поред противљења појединих теолога, прогласили правоверност исихазма и Паламине доктрине.[4]

Теолошке импликације исихастичког духовног искуства врло су значајне, јер воде непосредном богопознању, сходно којем се Бог јавља својим енергијама, при чему својом суштином остаје недоступан.[1] Исихазам је утицао на живот и културу хришћанског Истока, и на обликовање целокупне животне филозофије православних народа кроз векове.[1]

Напомене

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Исихазам, Енциклопедија живих религија, Нолит. Београд: 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  2. 2,0 2,1 Hesychasm, Catholic Encyclopedia, Приступљено 8. 4. 2013.
  3. ^ Паламизам, Речник православне теологије Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 27, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ Жан-Клод Ларше, Исихазам и Шести васељенски сабор Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 13, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 8. 4. 2013.

Види још

Спољашње везе

Ђоко Слијепчевић

Ђоко Слијепчевић (Самобор, Гацко, 7. септембар 1907 — Келн, 16. јануар 1993) је био српски историчар.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Божанске енергије

Божанске енергије (грч. ενεργια = „дејство, делање“) су, према православној теологији, активности Бога у свету. Оне су „нестворене“ и по својој природи не могу бити створене нити уништене. Божја суштина се разликује од Божјих енергија, па иако човек никада не може спознати Божју суштину, он ипак може директно искусити његове енергије.

Доживљавање ове енергије се најчешће описује као светлост, попут оне коју је Исус искусио на планини Тавор (види: таворска светлост) приликом догађаја познатог као преображење Господње. Према православном предању, ова светлост се може искусити током молитве (исихазам) од стране посебно посвећених особа, као што су свеци. Божанске енергије имају и своју есхатолошку димензију, јер се сматрају светлошћу „будућег вијека“.Учење о божанским нествореним енергијама је једно од кључних појмова православља и плод је доцнијег развоја византијске теологије. Најбоље је разрађено код Григорија Паламе у расправама о благодати и обожењу, којима је бранио исихастичку праксу виђења „Божанске светлости“ (боговиђења) од оптужбе за месалијанску (односно богумилску) јерес коју је покренуо латински теолог Варлаам од Калабрије.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Горички зборник

Горички зборник или календар Горички или Горички рукопис је колекција средњовековних српских рукописа Јелене Балшић и њеног духовника монаха Никона Јерусалимца написаног у периоду између 1441-1442. године у црквици Јелена изграђеној на острву Горица у Скадарском језеру.

Григорије Палама

Григорије Палама (гр: Γρηγόριος Παλαμάς; 1296-1359) је био византијски теолог, атоски монах и једно време солунски архиепископ. Палама у православној теологији разрађује учење о исихазму и божанским нествореним енергијама.

Добротољубље

Добротољубље (грч. φιλοκαλειν) је зборник духовних поука православних монаха из периода IV—XV века.

Већина текстова говори о искуству исихазма. Зборник је саставио Никодим Светогорац и Макарије из Коринта је први опубликовао зборник на грчком језику 1782. године.

На старословенски језик перевео га је Пајсије Величковски, 1793. године. Превод на руски језик урадио је Теофан Затворник.

Добротољубље има пет томова, а као аутори поука појављују се православни монаси и светитељи:

Свети Антоније Велики

Свети Макарије Велики

Преподобни Исаија Отшелник

Свети Марко Подвижник

Ава Евагрије

Преподобни Теодор Студит

Свети Јован Касијан

Преподобни Исихије

Преподобни Нил Синајски

Свети Јефрем Сирин

Свети Јован Лествичник

Свети преподобни оци Варсануфије и Јован

Преподобни Ава Доротеј

Свети Исак Сирин

Свети Симеон Нови Богослов

Преподобни Никита Стифат

Теолипт, митрополит Филаделфијски

Свети Григорије Синаит

Никифор Ујединеник

Свети Григорије Палама

Калист I Цариградски патријарх и подвижник Игнатије Ксантопули

Блажени Симеон Солунски

Преподобни Петар Дамаскин

Свети Калист Катафигиот

Блажени Дијадох Фотијски

Преподобни Јован Карпатски

Блажени Ава Зосима (Палестински)

Свети Максим Исповедник

Блажени Ава Таласије

Свети Теодор, епископ Едесски

Преподобни Теодор

Преподобни Ава Филимон

Преподобни Теогност

Преподобни Филотеј Синајски

Илија пресвитер и Екдик

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Мистицизам

Мистицизам (од грчког μυστικός [mystikós] – мистикос = „скривено“, „тајно“) је веровање у врховне стварности изнад материјалне, и настојање да се достигне једност са том Стварношћу (или Богом) непосредним доживљајем, мимо разумских схватања.

У мистицизам се убраја свако учење које сматра да је основа стварности нешто наптприродно, нематеријално и да се до тог божанског не долази појмовно, рационално, већ непосредним осећањем, интуицијом или увидом. У таквом стању мистичног иступљења (екстазе) мистик се осећа сједињен с апсолутним, божанским. Мистицизам је лично искуство и директан пут ка Богу (или Стварности), и као такав представља посебну врсту искуства које је изван сваког разумског знања. Стога се мистично често употребљава као синоним за антирационално, ненаучно.

Мистика се јавља у различитим традицијама (јеврејска, хришћанска, исламска), а мистици често нагињу пантеизму. У јудаизму, мистицизам је присутан у учењу Кабале. Мистицизам је био веома значајан за развој хришћанства, развијајући се и у православној (исихазам) и католичкој цркви (квијетизам). У исламу, суфизам је мистички аспект, усмерен остварењу Божјег јединства и присуства кроз љубав и екстатичко јединство. И у филозофији многих нововеких филозофа постоје мистички елементи (Шелинг, Шлајермахер, Соловјов, Лоски и др.).Будући да се многи елементи мистицизма заснивају на старогрчком гностицизму, у неким научним круговима мистицизам се често назива и теозофија, тј. пут на средини између теологије и филозофије.

Нићифор Атоски

Преподобни Никифор (Никифор Исихаста) је православни светитељ. Прво је био римокатолик, па је потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој гори са Теолиптом мудрим. Био је учитељ славноме Григорију Палами, и написао је дело о умној молитви. Преминуо је мирно у XIV веку. Он је учио: "Сабери ум свој, и принуди га да уђе у срце, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу, не треба да стоји празан, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав, радост, мир, и остало, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена". Он је са Светим Јованом Лествичником увео исихазам на Свету гору.

Српска православна црква слави га 4. маја по црквеном, а 17. маја по грегоријанском календару.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Средњобугарски језик

Средњобугарски језик је период у развоју бугарске књижевности и књижевног језика, почев од почетка 13. века и траје све до краја 16. века, а у Влашкој и Молдавији до средине 17. века. Кроз 13. век књижевна бугарска норма била је рашко писмо.

Ово је зрело раздобље у развоју старословенског језика /неки лингвисти не раздвајају овај књижевни период сами, већ га прихватају као део старог/ и повезани су са:

Друго бугарско царство

Исихазам

Атонска или Светогорска редакција из друге четвртине 14. века, који је у суштини нови превод (древне) грчке и верске литературе (Атонска редакција старословенског језика)

Књижевнојезичка реформа Јевтимија ТрновскогУ овом касном и суштински неокласицистичком старобугарском језику постоје три врсте литературе:

Трновски књижевни језик

Рашки језик (западнобугарски)

Влашко-Молдавска редакција, познатија данас на политичко-тацном језику — старорумунски језик

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Таворска светлост

У православној теологији, таворска светлост је светлост која се појавила на планини Тавор приликом Исусовог преображења. Учење о таворској светлости формулисао је Григорије Палама, бранећи мистичну праксу исихазма од оптужби за јерес.

„Ова светлост није Божанска суштина, јер је она недокучива и непојмљива; она није анђео, јер носи знамење Господа. Она понекад чини да човек изађе из тела, и не одвајајући га од њега, уздиже тело до несагледивих висина. Понекад, пак, преображава тело, уносећи у њега своју красоту, док на чудесан начин ова светлост која обожује тело не постане видљива и телесним очима. Такав беше велики Арсеније у исихастичкој борби; сличан њему, Стефан, док су га каменовали и Мојсије када је сишао са горе.”

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.