Ираклијева династија

Ираклијева династија владала је Византијским царством од 610. до 711. године. Њен оснивач је Ираклије, син истоименог картагинског егзарха Ираклија Старијег. Царство је у овом периоду водило ратове са Сасанидском Персијом, Арабљанима, Бугарима, Аварима и Словенима. Династија је збачена у државном удару Филипика Варде.

Ираклијева династија
626Byzantium
ДржаваВизантијско царство
Владарска титулаВизантијски цар
ОснивачИраклије
Посљедњи владарЈустинијан II
Владавина610-711
ВјераПравославље

Увод

Територијална рестаурација цара Јустинијана (527—565) остала је без чврстог темеља што је узрок брзом слому његове империје. Освајања на истоку временом су изгубљена. Лангобарди 568. године упадају на Апенинско полуострво и за кратко време окупирају његов већи део. Визиготи у Шпанији предузимају офанзиву и 584. године коначно освајају центар византијске моћи - Кордобу. У северној Африци су Велизарова освајања била нешто трајнија. Византијска власт одржала се скоро до половине 7. века уз кратак период персијске владавине. Јустинијана је наследио сестрић Јустин II (565—578) који је заратио са Персијанцима одбијајући да исплати данак. Енергични цар Маврикије (582—602) довршио је рат постављајући на персијски престо Хозроја II Парвиза и склапајући мир повољан по Византију (591). Маврикије је основао два егзархата. Равенски егзархат је остао центар византијске моћи у Италији све до половине 8. века када га освајају Лангобарди. Картагински егзархат освојили су Арабљани 697. године. Маврикије је заратио са Словенима 592. године. Када је, десет година касније, војска добила наређење да презими са друге стране Дунава, избила је побуна у којој је збачен Маврикије, а на власт постављен Фока (602—610). Фокина владавина период је слома византијске моћи. Балкан је препуштен Словенима, а Персијанци су ударили на исток. Странка зелених, која је у почетку подржавала Фокину политику прогона Јевреја и монофизита, убрзо се окренула против цара. Картагински егзарх Ираклије послао је свога сина на челу флоте ка престоници. Ираклије Млађи дочекан је као ослободилац. Он је убрзо учинио крај Фокиној страховлади. Овај догађај означава крај рановизантијског периода.

Ираклијева владавина

Piero della Francesca 021
Битка код Ниниве

Ираклије (610—641) је био један од највећих византијских владара. У тренутку његовог доласка на власт, Византија је била економски и финансијски потпуно исцрпљена. Балканом су господарили Авари и Словени, а у Малој Азији Персијанци. Подунавске провинције и скоро цела Македонија пале су у руке варвара. Тракија је опустошена, а нарочито снажни су били напади на Солун. Словени су нападали Средњу Грчку, Пелопонез, па чак и грчка острва. Око 614. године разорили су Салону, средиште византијске управе у Далмацији. Византијски Балкан распао се на низ државних формација које су Византинци називали склавинијама.

Истовремено Персијанци напредују у предњој Азији освајајући 613. године Антиохију, а следеће године и Јерусалим. Истински крст је том приликом однесен у Ктесифон. Персијанци напредују и у Малој Азији продирући све до Хакледона. У пролеће 619. године отпочело је освајање Египта. Сам цар Ираклије умало је избегао атентат 619. године приликом састанка са аварским каганом.

У овом критичном тренутку отпочела је реорганизација византијског војног и управног система. Формирају се теме - управне јединице војног карактера на чијем челу су стајали стратези у чијим рукама је била сконцентрисана врховна цивилна и војна власт. Стара провинцијска подела није одмах напуштена. Подела на префектуре изгубила је свој значај. Сем управних јединица, теме су биле и територије намењене насељавању војске. Војници су добијали земљу (стратиотска имања) у замену за војну службу. Три војне теме формиране су у доба цара Ираклија. То су биле Арменијака, Анатолика и Опсикија (могуће је да је постојала и Поморска тема у јужној Малој Азији). Ираклије је извршио и војну реформу. Све већи значај стичу лако наоружани коњаници. Резултат реформи цара Ираклија јесте преокрет у рату са Персијанцима. Ираклије је 619. године склопио мир са Аварима и лично повео војску на исток остављајући патријарха Сергија у Цариграду. Персијски војсковођа Шахрбараз тешко је поражен чиме је ослобођена Мала Азија. Ираклије 623. године упада у Јерменију, заузима Двин и удара на Ганзак рушећи Заратустрин храм. Шахрбаз, у савез са Аварима, опседа Цариград 626. године. Сергије је успео да одбрани град. На истоку, Ираклије склапа савез са Хазарским каганатом. Одлучујућа битка вођена је 627. године код Ниниве. Персијска моћ је у бици код Ниниве сломљена. Ираклије следеће године улази у Дастагерду, резиденцију персијског цара. Хозроје је збачен и погубљен, а на његово место је доведен Кавад II који склапа мир. Симболичан завршетак рата јесте повраћај Истинског крста у Јерусалим.

Пораз Авара пред Цариградом довео је до опадања аварске моћи. Западни Словени под вођством кнеза Сама оснивају јак племенски савез. Истовремено је формиран савез бугарских племена под Кувратом. Током рата са Персијанцима одиграла се, према Константину Порфирогенету, и сеоба Срба и Хрвата на Балкан. Потпуна хеленизација дала је ново обележје царству. Грчки је заменио латински као службени језик у Царству, а цар је латинску титулу августа заменио титулом василевса. Своје синове, Константина и Ираклону, уздигао је за савладаре.

Плодови Ираклијевог рата на Истоку брзо су изгубљени у нападу Арабљана. Током Византијско-персијског рата, Мухамед је ударао темеље политичком и верском уједињењу арабљанског света. У првом удару Византија губи источне провинције. Калиф Омар наноси Византији пораз код Јармука 636. године. Убрзо пада Антиохија, Јерусалим и Сасанидска Персија. Освајање Египта отпочело је 640. године. Иракије је умро 11. фебруара 641. године. Константин и Ираклона, према очевој жељи, требало је да владају заједно. Створене су две странке које су подржавале различите цареве. Међутим, Константин је умро после само три месеца. Ираклона је постао самодржац, а управа је прешла у руке његове мајке Мартине. Септембра исте године дошло је до преврата. Ираклона и Мартина су уклоњени са престола и осакаћени. Сенат је на власт поставио Константиновог сина малолетног Констанса II (641—668).

Констанс II

Byzantiumby650AD
Византија 650. године

У првим годинама Констансове владавине Сенат врши туторство над малолетним краљем што је значајно увећало његов утицај. Византијско царство трпи поразе у Египту. Александрија је коначно пала 646. године чиме је заувек изгубљена најбогатија византијска провинција. Муавија је 649. године изградио прву арабљанску флоту. Византинци губе Родос, Кос и Хиос. У бици код Феникса 655. године Византијска флота претрпела је тежак пораз. Грађански рат између Муавије и Алије довео је до склапања мира са Византијом. Арабљани су се обавезали чак и на плаћање данка. Констанс је 658. године покренуо поход на Балкан. Својој власти потчинио је део Македоније депортујући словенско становништво у Малу Азију. У верској политици Констанс је познат по подржавању монотелитизма због чега је цар прогонио најутицајније присталице православља - Максима Исповедника и папу Мартина I. После двадесетогодишње владавине на Босфору, Констанс је решио да престоницу пренесе на Запад. Након краткотрајне посете Риму (5-17. јул 663. година) цар се упутио на Сицилију где је одредио Сиракузу за нову резиденцију. Цар је 668. године убијен у купатилу. Атентат су организовали становници Сицилије незадовољни новим наметима. Власт на Сицилији преузео је Мизизије. Војска равенског егзарха угушила је устанак, а узурпатор је убијен 669. године. На цариградски престо постављен је Констансов син Константин IV.

Владавина Константина IV

Privil classe
Константин и његова свита

Константин је владао од 668. до 685. године. Током његове владавине Цариград је претрпео прву опсаду од стране Арабљана. Још током Констансове владавине, Муавија је обновио рат и заузео Кизик, полуострво наспрам Цариграда. Арабљани предузимају опсаду Цариграда (674—678). Међутим, арабљанска војска није могла пробити снажне цариградске бедеме. У одлучујућој бици 678. године, арабљанска флота поражена је захваљујући новом византијском изуму, грчкој ватри. Грчка ватра је проналазак архитекте Калиника из Сирије. Њено спремање било је познато само Византинцима. Муавија је приморан на склапање мира и плаћање годишњег данка од 3000 златника. Победа пред Цариградом је од светског значаја. Поред победе Лава III 718. године и Карла Мартела 732. године код Поатјеа, победа пред Цариградом убраја се у битке које су спасле Европу од муслиманског надирања.

Током арапске опсаде Цариграда долази до насељавања Бугара под Аспарухом на Балкан. Бугарски савез из времена Ираклија распао се средином 7. века. Новопридошли Бугари заратили су са Византијом 680. године. Константин је поражен у рату и приморан на велико понижење. Обавезао се да младој бугарској држави плаћа годишњи данак. Први пут Византија је принуђена да призна стварање државе на својој територији. Константин је 681. године, након неуспешне побуне теме Анатолике, погубио своју браћу и тиме укинуо праксу учешћа савладара у власти. Умро је 685. године. Наследио га је син Јустинијан II.

Пад Ираклијеве династије

Solidus-Justinian II-Christ b-sb1413
Солидус цара Јустинијана II

Владвину Јустинијана II карактерише безобрзирни деспотизам. Са Муавијиним наследником Абдалмаликом закључио је мировни споразум којим се Кипар поделио између две силе. Јустинијан се окренуо ратовању на Балкану. У походу 688/9. године продро је кроз окупирану земљу, доспео до Солуна и депортовао велики број Словена у тему Опсикију у Малој Азији. Сем тога, племе Мардаита населио је на Пелопонез, Кефалонију, у област епирског Никопоља и у област Аталеје. Становнике Кипра је преселио у област Кизика. Пресељење Кипрана довео је до новог рата са Арабљанима. Византинци су доживели пораз код Севастопоља у Јерменији (692). Тиме је изгубљен велики део Јерменије. Јустинијан је створио нове теме: поморску тему Карависијанаца и Хеладу. Извршио је и пореску реформу изменивши Диоклецијанов систем главарине-земљарине порезом кога су плаћали сви становници без разлике. Политика јачања малог сељачког и стратиотског поседа није одговарала византијској аристократији која организује државни удар и збачава Јустинијана 695. године, одсеца му нос и протерује у Херсон. На престо је постављен хеладски стратег Леонтије (695—698). Током његове владавине Византинци губе Картагински егзархат. Флота се следеће године побунила и на престо довела Тиберија II (698—705). У помоћ Хазара и бугарског кана Тервела, Јустинијан се успео вратити на престо 705. године. До 711. године влада као Јустинијан Ринотмет (без носа). Леонтија и Тиберија је погубио. Многе официре обесио је широм цариградских бедема. Током друге владавине Јустинијана II избио је рат са Арабљанима који 709. године опседају Тијану. Са папом су одржавани добри односи. Папа је 710. године посетио Цариград. Крајем 710. или почетком 711. године избио је устанак. Побуну су подржавали и Хазари. Цар Јустинијан убијен је од стране свог официра. На престо се попео Филипик Вардан. Тиме је славна Ираклијева династија доживела свој крај.

Цареви Ираклијеве династије

Слика Име Рођење Наследник Владавина Смрт Дужина владавине
Tremissis of Heraclius Ираклије око 575. Фока 5. октобар 610—11. фебруар 641. 11. фебрурар 641. 31 година
Heraclius and sons Ираклије Нови Константин 3. мај 612. Ираклије 11. фебруар-24/26. мај 641. 24/26. мај 641. 3 месеца
Heraclius and sons Ираклона 626. година Ираклије 11. фебруар - септембар 641. 641. 7 месеци
Tremissis of Constans II Pogonatus Констанс II Погонат 7. новембар 630. Син Ираклија Новог Константина септембар 641—15. септембар 668. 15. септембар 668. 27 година
Solidus of Constantine IV Константин IV око 652. Констансов син 15. септембар 668. - септембар 685. 14. септембар 685. 17 година
Solidus-Justinian II-reverse Јустинијан II око 668. Константинов син 14. септембар 685—695, 705-711 11. децембар 711. 16 година

Литература

  • Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
  • Норич, Џ. Џ. Византија, рани векови. ISBN 978-86-505-1428-3.
  • Византијски цареви, др Жељко Фајфрић, Табернакл, Сремска Митровица 2008. година
  • Историја Византије, Шарл Дил, Едиција, 2010. година
Јустинијан II Ринотмет

Јустинијан II Ринотмет (грч. Ιουστινιανός Β΄, лат. Justinianus II; прва влада: 685—695, друга влада: 705—711) био је источноримски (византијски) цар из Ираклијеве династије. Познат је био по суровости и пустоловинама, али и по томе што је успео да по други пут седне на престо иако му је нос након првог пада био одсечен, што је био преседан, јер се сматрало да царску дужност не може вршити неко ко има неку физичку ману или недостатак.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Византијске царице

Следи списак царица Византијског царства, односно супруга византијских царева од 395. до 1453. године п. н. е.

Григорије Патриције

Григорије Патриције (грч. Γρηγόριος, лат. Flavius Gregorius, погинуо 647) био је византијски егзарх Африке (данашњи Тунис и источни Алжир). Као сроддник Ираклијеве династије и изразито прохалкедонских уверења, 646. је дигао побуну против цара Констанса II (вл. 641-668) због његове подршке монотелитизму. Убрзо након што се прогласио за цара суочио се са инвазијом из арапског Рашидунског калифата. Супротставио се нападачима али је потучен и убијен код Суфетуле. Иако су се Арапи затим повукли и Африка вратила под царско окриље, византијска владавина је фатално ослабљена.

Евдокија Епифанија

Евдокија Епифанија је била ћерка византијског цара Ираклија и царице Евдокије.Рођена је 7. јула, а крштена 15. августа 611. Патријарх Сергије ју је крунисао за августу 4. октобра 612.Отац ју је наводно обећао хазарском кагану те ју је послао к њему; но, каган је у међувремену умро, па се Епифанија вратила натраг у Цариград.

Ираклије

Ираклије I (грч. Ηράκλειος; 575—641) је био византијски цар, који је владао од 610. до 641. године. Сматра се једним од најзначајнијих владара рановизантијске епохе.

Године 610. ослабљено Византијско царство је преузео цар Ираклије, који је чим је дошао на власт, збацивши с пријестола свог претходника Фоку, предузео свеобухватне реформе војске и државне управе. Прво је плаћањем годишњег данка Аварима на сјеверу склопио примирје како би се могао мирно посветити ратовању с Персијом на истоку. Потом је у Малој Азији увео посебне области — теме, у којима је војна и цивилна власт била у рукама војних заповједника. У темама је земља давана војницима на трајно коришћење у замјену за војну службу и плаћање пореза. Тиме је Византија смањила трошкове за плаћеничку војску, која се у ранијем раздобљу показала непоузданом. Истовремено су основане слободне сеоске општине које су као заједница плаћале порез и имале заједничко власништво над земљом.

У вријеме Ираклија Хрвати и Срби су се населили на Балкану. Побједивши Аваре, Ираклије им је дозволи да населе некадашњу римску провинцију Далмацију.

Ираклије Нови Константин

Ираклије Нови Константин (3. мај 612. — 24. или 26. мај 641) био је византијски цар из Ираклијеве династије и владао је царством од 11. јануара 641. до своје смрти у мају исте године. Ираклије Нови Константин је званично царевао под владарским именом Константин тако да се у модерној литератури често спомиње и као Константин II, Константин III или Ираклије Константин .

Ираклије Константин је рођен у Константинопољу 3. маја 612. као једини син цара Ираклија и Фабије Еудокије. Царица Фабија је боловала од епилепсије и умрла је исте године када је свом супругу родила сина. После годину дана Ираклије се оженио рођеном сестричином Мартином што је дочекано са неодобравањем па и отвореним незадовољством унутар царске породице, у високим црквеним круговима и међу цариградском светином.

Свестан непополураности свог брака са Мартином, Ираклије је покушао да јавно прикаже како се не одриче Фабијине деце, ћерке Еудокије и сина Ираклија Новог Константина кога је 613. прогласио за савладара. Већ 629. или 630. године Ираклије је оженио свог најстаријег сина својом синовицом Грегоријом. У овом браку Грегорија му је родила два сина Ираклија, који је касније постао познатији јавности као Констанс, и Теодосија.

Када је Ираклије умро у фебруару 641. за собом је оставио као престолонаследнике двадесетосмогодишњег Ираклија Новог Константина и петнаестогодишњег Ираклија II, познатијег као Ираклиона, Мартининог сина. По царевом тестаменту, који је Мартина представила цариградском сенату, Ираклијеви синови требало је да владају као савладари и да притом поштују Мартину као царицу и мајку. Учешће Ираклијеве удовице у власти је одбачено, али су синови преминулог цара прихваћени као цареви-савладари.

Ираклије Нови Константин је изгледа уживао већу подршку цариградске светине, али је већ био тешко болестан, највероватније од туберкулозе. Како би придобио подршку војске, Константин је поделио 50.000 војницима. Новац за одбрану Египта, Константин је набавио тако што је наложио да се из Ираклијеве гробнице уклони све драгоцености скупа са царском круном. И поред свега, муслимански Арапи су заузели већи део провинције и цариградска влада је изгубила једну од најбогатијих источних провинција.

Поред губитка Египта, поделе у царској породици је продубило и питање верске политике пошто је Константин, судећи по позном извору, Михаилу Пселу из 11. века, био присталица православља, а Мартина и њена деца у Цариграду непопуларног монотелитског учења.

Ираклије Нови Константин је најпосле умро 24. или 26. маја 641. године, али је пре тога своје синове Ираклија и Теодосија препоручио старању сенатора и високих војних кругова. Иако се о његовој личности и краткој влади практично не може много тога рећи, његова популарност је била један од узрока свргавања Мартине и њених синова у септембру 641. године. Царски престо је тада припао младом Ираклију-Констансу II, Константиновом сину.

Ираклона

Ираклона, (грч: Ηρακλωνας, рођ. 626. — умро после 641. године), познат и као Ираклије II, био је византијски цар од 11. фебруара до септембра 641. године.

Ираклона се родио у 626. године као пети син цара Ираклија и његове друге супруге Мартине. Цар је наиме оженио своју сестричину Мартину 613. године и склапање овог брака је сматрано неприхватљивим и родоскрвним у широким круговима царске породице, сената, византијске цркве, војске и нарочито код престоничке светине. Када је царски пар изгубио четворо прворођене деце, а како су два најстарија преостала сина, Флавије и Константин рођени са посебним потребама, јавност је ту чињеницу узела као потврду својих осуда. Ипак, Ираклије је поред сина из првог брака, Ираклија Новог Константина, одређеног за савладара још 613, оставио за собом још два сина способна да владају Ираклиону и Давида.

Ираклије је преминуо у престоници 11. фебруара 641. у тренутку када је неколико крупних питања спољне и унутрашње политике захтевало одлучне одговоре царске владе. Питање наслеђивања престола цар је покушао да одреди тестаментом који је његова удовица Мартина представила цариградском сенату. По Ираклијевој последњој вољи, Ираклије Нови Константин и Ираклона, званично Константин (III) и Ираклије (II), требало је да владају као савладари и да притом сложно поштују Мартину као царицу и мајку. Како су Ираклијеви синови били пунолетни по ондашњим схватањима, Мартина је као жена дисквалификована за положај трећег вршиоца царске власти, тако да су сенатори и други фактори спремно поздравили ступање на престо Константина и Ираклија.

До сложне владавине Ираклијевих синова ипак није дошло. Константин је практично био већ на самрти пошто је боловао највероватније од туберкулозе и покушао је да поделом новца обезбеди подршку војске за свог сина Констанса. Поред тога, царица Мартина је подржавала монотелитско учење које је у Цариграду било непопуларно и ослонила се на патријарха Пира. Константин је умро у мају 641. и у царству су се појавиле гласине да су га Мартина и Пир отровали.

Ираклона је сада проглашен за цара-самодршца (βασιλεος αυτοκρατορ) што је у погледу титулисања врховног владара био први случај у византијској историји. Влада је протерала неколико војсковођа оданих покојном Константину у тренутку када је одбрана Египта попустила под притиском муслиманских Арапа. Из Цариграда је у Египат враћен већ свргавани александријски патријарх Кир који је уговорио предају остатка царских територија у Египту освајачима. После овога ударца, којим је царство изгубило најбогатију провинцију истока, војсковођа Валентин Аршакуни је побунио малоазијску војску и одвео је у Халкедон, град на азијској обали Босфора. Ираклона је морао да посети окупљене војнике и да јавно усвоји и прогласи за свог савладара малог Констанса. Царица Мартина је ипак успела да извуче корист и за своје синове пошто је Давид проглашен за трћег цара владарског колегијума под именом Тиберије. Међутим, овакав компромис се показао само привременим. Нова побуна војске, изведена уз подршку сената, довела је у септембру 641. до свргавања Ираклионе, Давида-Тиберија и њихове омрзнуте мајке. Супротно званичном римском праву, Ираклиони је одсечен нос како би се убудуће сматрао неадекватном особом за престо. Мартини је одсечен језик, а Давиду-Тиберију језик, док је његов млађи брат Марин кастриран. Ираклона је мајком и братом послат у изгнанство на острво Родос где је, по речима јерменског хроничара Сава, убрзо погубљен.

Констанс II Погонат

Констанс II Погонат (грч: Κώνστας Β') био је византијски цар од 641. до 668. године.

Констанс је рођен као Ираклије, старији син Ираклија Новог Константина и Грегорије. Владарско име Константин добио је када га је 641, под притиском побуњених војника, стриц Ираклиона усинио и прогласио за савладара. У византијским изворима, због своје младости, остао је упамћен под деминутивом Констанс. Када је одрастао због своје бујне браде добио је надимак Погонат (Брадати).

Током своје самосталне владе Констанс је морао да брани царство од напада муслиманских Арапа. Иако је византијска војска била углавном неуспешна, Констанс је, захваљујући међусобним сукобима између муслимана, успео да склопи повољан мировни споразум 656. године.

У верској политици Констанс, по узору на свог деду Ираклија, покушао је да наметне монотелитизам као званично учење Цркве како би помирио православне и монофизите. Расправе о овом питању цар је покушао да забрани едиктом из 648, али је касније подвргао прогону најупорније присталице православља Максима Исповедника и римског папу Мартина I. Максим Исповедник је умро 662. у прогонству у кавкаској Лазики, а папа Мартин на Криму 665. године.

Користећи затишје на истоку, Констанс је са двором и великом војском отишао на крајњи запад Царства у жељи да одбрани поседе у Италији од Лангобарда. Том приликом је 663. посетио Рим где га је свечано дочекао папа Виталијан. Тиме је Констанс био први цар који је посетио Рим после пропасти Западног римског царства. Цар ипак није могао да стекне чврсто упориште на Апенинском полуострву па се повукао у Сиракузу на Сицилији где је 15. септембра 668. године убијен у дворској завери. Престо је на кратко преузео узурпатор Мизезије кога је убрзо погубио Констансов син Константин IV.

Константин IV

Константин IV (грч: Κωνσταντίνος Δ', рођен око 650, умро 10. септембра (?) 685. године) био је византијски цар од 668. до 685. године. У току његове владавине Цариград је одолео првој арабљанској опсади (674—678), Бугари су прешли Дунав (681) и учврстили се у византијској Тракији, а Шести васељенски сабор (680—681) је осудио монотелитизам као јерес. У старијој науци Константин IV је поистовећен са Константином Погонатом (Брадатим) из византијских извора, али данас преовладава мишљење да се надимак Погонат у ствари односио на Константиновог оца, Констанса II.

Мартина (Ираклијева супруга)

Мартина је била сестричина и супруга источноримског (византијског) цара Ираклија (610—641) и мајка и регенткиња малолетног цара Ираклионе (641.). Остала је упамћена као прва у низу царица које су у дугој византијској историји владале у име својих малолетних синова, али и као једна од најомраженијих владарки у византијској историографији.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодор (брат цара Ираклија)

Теодор (лат. Theodorus, грч. Θεόδωρος) је био брат византијског цара Ираклија и војсковођа. Забележено је да је крајем 612. носио је звање куропалата; могуће да га је имао још од ступања Ираклија Млађег на власт. Након Присковог пада, Теодору и Филипику је дата команда над његовом војском. Приск је у своје време носио звање comes excubitorum и magister utriusque militiae; Никита, Филипик и Теодор су у својству comes excubitorum по свој прилици преузели команду над источним трупама које су биле под њим. Себеос наводи да су Теодора поразили Персијанци око 613/614.У јеку рата са Персијом 626, Теодор је био уз свог брата; Ираклије је поделио своје снаге на три дела од којих је један допао Теодору. С овим снагама Теодор је извојевао победу над Шахином. Ускршња хроника наводи како је на крају чувене опсаде Цариграда патриције Бон најавио аварском кагану долазак царевог брата; могуће је да се овде ради о самом Теодору.Након што је 628. склопљен мир са Широјем, Теодор је, с Широјевим писменим одобрењем и у пратњи Персијанаца, послат да организује мирно повлачење персијских снага са окупираних византијских територија на Истоку. Отпор је углавном забележен у Едеси; посада и локална јеврејска заједница су одбили да се покоре и град је морао да се савлада силом. Изгледа да после тога није било икаквих проблема.После пораза и смрти Сергија 634, Теодор је послат на Арабљане; очигледно је прикупљао снаге из Месопотамије и западно од Еуфрата и водио их крај Емесе. Даље активности нису баш најјасније, али се чини да је Теодор остао неактиван неколико месеци пре него што се упустио у битку код ел Џабије из које је изашао тешко поражен. Повукао се са бојног поља да се придружи свом брату у Едеси.Како наводи Нићифор, Ираклије је Теодора извргнуо руглу и послао га назад у Цариград. Тамо је по заповести Ираклијевог сина Константина понижен пред светином и држан у притвору. Наводно, разлог за то је била Теодорова осуда Ираклијевог брака са Мартином. Који год да је разлог у питању, овде се завршавају вести о Ираклијевом брату Теодору.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Фабија Евдокија

Фабија Евдокија, ћерка „Роге“ (вероватно се ради о Рогату) из водеће афричке породице, била је супруга византијског цара Ираклија.Као вереница Ираклија Млађег затекла се у Цариграду 610. када је под вођством њеног будућег супруга покренута експедиција против узурпатора Фоке. Њу и њену будућу свекрву Епифанију заточио је Фока, али су их „зелени“ избавили из заточеништва и одвели на сигурно Ираклију Млађем. У истом дану (7. октобар 610) венчана је за Ираклија Млађег и проглашена за августу. Родила је Ираклију ћерку Епифанију (7. јула 611) и сина Ираклија Константина (3. маја 612).Умрла је 13. августа 616. године, а сахрањена у цркви светих Апостола.

Филипик

Филипик (грч: Φιλιππικος, умро 20. јануара 714. или 715. године), познат и као Филипик Вардан, је био византијски цар од 711. до 713. године.

Филипик је био рођен као Вардан у малоазијском граду Пергаму. Отац му је био аристократа патрикије Нићифор, а читава породица је највероватније била јерменског порекла. Цар Тиберије III Апсимар је 702/3. прогнао Вардана на острво Кефалонију у Јонском мору, али му је Јустинијан II Ринотмет по повратку на престо 705. дозволио повратак.

Крајем 710. или почетком 711. против Јустинијанове владе се побунио кримски град Херсон. Цар је послао флоту која не само није сузбила побуну већ се придружила побуњеницима који су сада уживали и подршку хазарског кагана. За противцара је извикан управо Вардан који је сада добио ново, владарско име Филипик. Флота је затим отпловила назад у престоницу Константинопољ и Јустинијан II и његова породица су побијени чиме је угашена Ираклијева династија. Филипик Вардан је тако успео да се наметне за новог цара.

Најзначајнији потез његове владавине био је покушај повратка монотелитском учењу који је још Шести васељенски сабор осудио као јерес. Филипик је прво сменио цариградског патријарха Кира (705—711) и именовао на његово место Јована IV (711—715). Цар је потом сазвао синод који је осудио одлуке Шестог васељенског сабора и рехабилитовао једног од утемељивача монотелитизма патријарха Сергија I. Разни натписи и представе Шестог васељенског сабора су уклоњени из царске палате и из читаве престонице. Оваква политика је изазвала сукоб са римским папством које се појавило као бранитељ никејско-цариградског симбола вере насупрот Филипиковом монотелитизму. Папа је затим одбио да прихвати Филипика за легитимног владара тако да се његово име не појављује ни на новцу који је кован у Риму ни на папским исправама.

Међутим, Филипикову владу нису окончала верска превирања већ војна слабост коју је царство показивало на оба фронта. На истоку, муслимански Арапи су 712. заузели погранични град Амасеју, а 713. су опљачкали Антиохију у Писидији. На западу, војни порази су деловали још убедљивије пошто је стари Јустинијанов савезник, бугарски кан Тервел почео, као вид одмазде за уклањање безносог цара, да пљачка Тракију. Бугари су пустошили и у околини Цариграда где су попалили имања имућних становника престонице. У недостатку правог отпора локалне царске војске, Филипик је у помоћ позвао војску из малоазијске теме Опсикион. Нова побуна војске из Опсикиона је 3. јуна 713. свргла и ослепела Филипика и на власт довела поглавара царске канцеларије Артемија који је владао као Анастасије II.

Филипикова политика заступања монотелитизма као званичног учења је доживела неуспех пошто је Анастасије одмах поништио његове мере. Након што је остао без круне, Филипик Вардан је поживео до 20. јануара 714. или 715. године. Сахрањен је у ткз Далмацијев манастиру где су пре њега били конфинирани и Јустинијан II Ринотмет и Леонтије. У византијској традицији 8. века остао је запамћен као цар који је подигао себи обојену статуу. Уколико је овај податак веродостојан, Филипик Вардан је био последњи византијски владар који је уопште имао званични царски портрет у виду статуе.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.