Ираклије

Ираклије I (грч. Ηράκλειος; 575641) је био византијски цар, који је владао од 610. до 641. године. Сматра се једним од најзначајнијих владара рановизантијске епохе.

Године 610. ослабљено Византијско царство је преузео цар Ираклије, који је чим је дошао на власт, збацивши с пријестола свог претходника Фоку, предузео свеобухватне реформе војске и државне управе. Прво је плаћањем годишњег данка Аварима на сјеверу склопио примирје како би се могао мирно посветити ратовању с Персијом на истоку. Потом је у Малој Азији увео посебне области — теме, у којима је војна и цивилна власт била у рукама војних заповједника. У темама је земља давана војницима на трајно коришћење у замјену за војну службу и плаћање пореза. Тиме је Византија смањила трошкове за плаћеничку војску, која се у ранијем раздобљу показала непоузданом. Истовремено су основане слободне сеоске општине које су као заједница плаћале порез и имале заједничко власништво над земљом.

У вријеме Ираклија Хрвати[1] и Срби[2] су се населили на Балкану. Побједивши Аваре, Ираклије им је дозволи да населе некадашњу римску провинцију Далмацију.

Ираклије
Heraclius and Heraclius Constantine solidus
Солид са ликом Ираклија и Ираклија Константина
Пуно имеФлавије Ираклије Август
Датум рођењаоко 575.
Место рођењаКападокија (данашња Турска)
Датум смрти11. фебруар 641. (65/6 год.)
Место смртиКонстантинопољ
ДинастијаИраклијева династија
ОтацИраклије Старији
МајкаЕпифанија
СупружникФабија Евдокија
ПотомствоЕвдокија Епифанија, Ираклије Нови Константин, Ираклона, John Athalarichos
Византијски цар
Период610641.
ПретходникФока
НаследникИраклије Нови Константин

Биографија

Ираклије је био син Ираклија Старијег, картагинског егзарха, који се истакао по својим побједама извојеваним над Персијанцима, а који је потицао од једног другог Ираклија (из Едесе), захваљујући коме је провинција Триполитанија повраћена од Вандала за вријеме владавине Лава I.

Ираклије Млађи рођен је у Кападокији око 575. године. Мало се зна о његовом ранијем животу, али нужно је претпоставити да се показао вриједним својих предака, пошто га је 610. године отац одредио да збаци Фокину неподношљиву тиранију.

Овај владар, убица цара Маврикија, чији је пријесто узурпирао, починио је таква нечувена звјерства и рђаво управљао државом на тако ужасан начин, да су скопчане завјере у свим провинцијама у циљу да се он лиши нечасно стечене круне. Главни завјереник био је Крисп, Фокин таст, који је подстицао Ираклија Старијег да се придружи подухвату. Двије године је мудри егзарх одбијао да дигне отворену побуну, али је своје непријатељске намјере испољавао забрањивањем извоза жита из Африке и Египта у Константинопољ. Тако је стварао незадовољство међу житељима пријестонице, који су готово потпуно зависили од љетине из Африке. Затим је царској ризници ускратио од прихода своје провинције и коначно обећао отворену подршку Криспу, који му је понудио царску круну. Њу је, међутим, егзарх одбио, позивајући се на своје поодмакле године. Умјесто да сам пође у подухват, послао је свог сина Ираклија са флотом, а братића Никиту и његовог помоћника Грегорија (или Грегору) са војском са којом је требало да наставе путем Египта, Сирије и Мале Азије. Кренули су из Картагине јесени 610. године. Постоји чудна прича да онај ко први стигне у Константинопољ треба да постане цар. Али флоти је потребно само двадесет дана или двије недјеље од Африке до Босфора, док ниједа војска не може да стигне од Картагине до Константинопоља за мање од три мјесеца. Када се Ираклије појавио са флотом пред Константинопољем, Крисп је дигао устанак. Ираклије се на силу пробио до Златног рога, а цар, напуштен од својих плаћеника, сакрио се у палату. Када је Фока доведен пред Ираклија, побједник је узвикнуо: „Биједниче, зар на такав начин да управљаш Царством?“ „Управљај њим боље“, био је чврст одговор. У налету вулгарне страсти, Ираклије је царског заробљеника оборио песницом на земљу и изгазио га ногама.

Црквена политика

Bernat, Martin Saint Helena & Heraclius taking the Holy Cross to Jerusalem
Ираклије доноси Часни крст у Јерусалим

У црквеној политици император Ираклије познат је по томе што је уз помоћ константинопољског патријарха Сергија покушао да превазиђе расцјепканост помјесних Цркава царства, а и оних изван њега, насталу богословским сукобом из доба Халкидонског сабора.

Смисао његових реформи (630. године) био је у налажењу сагласја међу присталицама и противницима Халкедонскога сабора, тј диофизитима-халкедонитима и миофизитима-антихалкедонитима. У процес су били увучени и диофизити сиро-персијске (несторијанске) традиције Цркве Истока.[3]

По наговору патријарха Сергија цар написа исповиједање вјере и назва га Ектесис тј Изложење о двије природе у Христу и једној Божанској вољи, познатој као монотелитство и нареди да сви морају тако вјеровати.

Овој и оваквој вјерској политици и издајству православне вјере успротивио се одлучно свети Максим Исповједник и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски (634-638).

У то вријеме умре патријарх Сергије и на његово мјесто дође Пир, такође присталица монотелитске јереси. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вјере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу папа Северин (638-640) одбаци царев Ектесис, а његов насљедник папа Јован IV (640-642) предаде царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који бијеше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осјети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вјероисповиједање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволио да потпише. Убрзо потом, цар Ираклије је умро.

Четири деценије касније (681. године), на Шестом васељенском сабору монотелитство је проглашено јересју. Сходно томе, дохалкедонске цркве (Црква Истока) сматрале су за јерес диотелитство.

Референце

  1. ^ Порфирогенит, Константин VII (950е). De administrando imperio — преко Викизворника.
  2. ^ Порфирогенит, Константин VII (950е). De administrando imperio — преко Викизворника.
  3. ^ Селезнев Н. Н. Ираклий и Ишоʿйав II: Восточный эпизод в истории «экуменического» проекта византийского императора // Символ, Вып. 61. (Париж-Москва, 2012), С.280-300.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Фока
Византијски цареви
610641.

Наследник:
Ираклије Нови Константин

Ираклиона

24. мај

24. мај (24.5.) је 144. дан године по грегоријанском календару (145. у преступној години). До краја године има још 221 дана.

5. октобар

5. октобар (5.10.) је 278. дан у години по грегоријанском календару (279. у преступној години). До краја године има још 87 дана.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Бели Срби

Бели Срби (некрштени), су преци Срба који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво.

У 32. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране „Турске“ (данас позната као Мађарска), „у суседству Франачке“.

Научници углавном смештају „Белу Србију“, прапостојбину Срба у простор данашње реке Лабе. За владавине византијског] цара Ираклија (610-641) два брата су били наследици ранијег владара Белих Срба. Један од њих је „половину народа“ повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна.

У 31. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата које се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране „Турске“, у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска“, прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза Порге. Међутим у 30. поглављу Списа о народима, Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се наводно одвојио један род -- петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) -- дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији.

Битка на Јармуку

Битка код Јармука представља главну битку која се одиграла између војски Византијског царства и Рашудинског Калифата. Битка се одвијала кроз серију мањих окршаја који су трајали шест дана и који су се одиграли у августу 636. године, ублизини реке Јармук, дуж данашње сиријско-јорданске границе и сиријско-палестинске границе источно од Галилејског језера. Битка је окончана арапском победом која је за своју последицу имала окончање византијске власти у Сирији. Битка код Јармоука сматра се једном од најважнијих битки у војној историји, означила је први велики талас раних муслиманских освајања након смрти посланика Мухамеда, означивши тиме брз продор ислама кроз тадашњи хришћански Левант.

Како би ставио под контролу арапско напредовање и повратио изгубљене територије, цар Ираклије је у мају 636. Године покренуо влики поход на подручју Леванта. Како се византијска војска приближавала, Арапи су се тактички повукли из Сирије и прегруписали све своје снаге на равницама Јармука у близини Арабијског полуострва, где су, након што су ојачани, победили бројчано надмоћнију византијску војску. Ова битка се сматра једном од највећих војних победа Халида ибн Валида. Ова победа је учврстила његову репутацију као једног од највећих тактичара и заповедника коњице у историји.

Валентинијан III

Флавије Плацидије Валентинијан (лат. Flavius Placidus Valentinianus), познатији као Валентинијан III (2. јул 419 — 16. март 455), је био цар Западног римског царства (424—455). Рођен је 419. у Равени, као једини син Констанција III и Гале Плацидије, Теодосијеве ћерке. Као владар био је слаб и неомиљен. Па ипак, његова владавина спада у најзанимљивије епохе римске историје. За време ње унутрашње слабости царства и његова трулост достигле су, како се чини, свој врхунац. Царство се постепено гасило пред варварским најездама, које су узеле нарочитог маха у овом периоду. С времена на време, слику овог жалосног периода осветљавао је сјај ратничког духа старог Рима.

Може се слободно рећи да Валентинијан током 30 година, колико је столовао на дискредитованом и обешчашћеном престолу, као да није ни владао. До 450. све конце у рукама је држала Плацидија, а после ње тај посао је обављао евнух Ираклије, један од оних злоћудних беспосличара који су се врзмали око престола пропадајућег царства.

Византијско-персијски рат (602—628)

Византијско-персијски рат од 602. до 628. био је последњи и уједно најразорнији у низу ратова вођених између Византије и персијске државе Сасанида. Претходио му рат који се завршио доласком Маврикијевог штићеника, Хозроја II, на престо Персије (591). Једанаест година касније Маврикија је убио узурпатор Фока. Поводећи се смрћу свог патрона, Хозроје II је обновио вишевековни сукоб. Више од две деценије ратовало се у Египту, Леванту, Месопотамији, Кавказу, Анадолији, па чак и пред самим зидинама Константинопоља.

Док је прва етапа рата (602—622) обележена углавном успесима Персијанаца, који су заузели Левант, Египат и делове Анадолије, ступањем Ираклија на сцену (610) у Византији почиње постепени процес прибирања и унутрашњег јачања: и поред жилавог отпора с почетка, од тог тренутка Хозроје губи иницијативу на бојном пољу. Ираклије је против Персијанаца предузео чак шест успешних похода, захваљујући којима су Византинци повратили ратни замах. Међутим, склапањем савезништва са Аварима, Персијанци су предузели последњи очајнички покушај да заузму Константинопољ; но, и ту су били одбијени (626). После тога Ираклије је продро у само срце Персије (627) и једном за свагда одлучио исход вишевековног римско-персијског сукоба у корист Византије.

Рат је на обе стране однео људске и материјалне жртве. То је учеснике учинило рањивим на изненадну навалу Арабљана који су упали у оба царства тек коју годину по окончању сукоба. У муњевитом налету Арабљани су покорили целу Персију и знатно умањили територију Византијског царства. Током наредних векова, све до појаве Селџука, готово без прекида ће се водити борбе са Арапима за превласт над источним Медитераном.

Захарија Јерусалимски

Свети Захарија је био патријарх јерусалимски. У време византијског цара Ираклија удари персијски цар Хозрое на Јерусалим 614. године, опљачка град, однесе Истински крст у Персију и повуче у ропство огроман број хришћана, међу овима и патријарха Захарију. Јевреји му помагаху у чињењу зла хришћанима. Између осталих јеврејских пакости помиње се и ова: откупе Јевреји од Хозроја деведесет хиљада хришћана и као своје робље све побију. Остао је четрнаест година стари патријарх у ропству. А од Истинскога крста пројаве се многа чудеса у Персији, тако да су Персијанци говорили: "Хришћански Бог дошао је у Персију". Доцније примора Ираклије цара персијског да врати Истински крст с патријархом и преосталим робљем у Јерусалим. Сам цар Ираклије унесе Крст на својим леђима у свети град. Остале дане своје проведе свети Захарија у миру и пресели се ка Господу 631. године. На престолу га замени патријарх Модест, после кога дође свети Софроније (24. март).

Српска православна црква слави га 21. фебруара по црквеном, а 6. марта по грегоријанском календару.

Ираклије, Павлин и Венедим

Свети мученици Ираклије, Павлин и Венедим су хришћански светитељи. По пореклу су били Атињани. Пострадали су за хришћанство за време владавине цара у време Деција Трајана. Спаљени су у пећи.

Српска православна црква слави их 18. маја по црквеном, а 31. маја по грегоријанском календару.

Ираклије Нови Константин

Ираклије Нови Константин (3. мај 612. — 24. или 26. мај 641) био је византијски цар из Ираклијеве династије и владао је царством од 11. јануара 641. до своје смрти у мају исте године. Ираклије Нови Константин је званично царевао под владарским именом Константин тако да се у модерној литератури често спомиње и као Константин II, Константин III или Ираклије Константин .

Ираклије Константин је рођен у Константинопољу 3. маја 612. као једини син цара Ираклија и Фабије Еудокије. Царица Фабија је боловала од епилепсије и умрла је исте године када је свом супругу родила сина. После годину дана Ираклије се оженио рођеном сестричином Мартином што је дочекано са неодобравањем па и отвореним незадовољством унутар царске породице, у високим црквеним круговима и међу цариградском светином.

Свестан непополураности свог брака са Мартином, Ираклије је покушао да јавно прикаже како се не одриче Фабијине деце, ћерке Еудокије и сина Ираклија Новог Константина кога је 613. прогласио за савладара. Већ 629. или 630. године Ираклије је оженио свог најстаријег сина својом синовицом Грегоријом. У овом браку Грегорија му је родила два сина Ираклија, који је касније постао познатији јавности као Констанс, и Теодосија.

Када је Ираклије умро у фебруару 641. за собом је оставио као престолонаследнике двадесетосмогодишњег Ираклија Новог Константина и петнаестогодишњег Ираклија II, познатијег као Ираклиона, Мартининог сина. По царевом тестаменту, који је Мартина представила цариградском сенату, Ираклијеви синови требало је да владају као савладари и да притом поштују Мартину као царицу и мајку. Учешће Ираклијеве удовице у власти је одбачено, али су синови преминулог цара прихваћени као цареви-савладари.

Ираклије Нови Константин је изгледа уживао већу подршку цариградске светине, али је већ био тешко болестан, највероватније од туберкулозе. Како би придобио подршку војске, Константин је поделио 50.000 војницима. Новац за одбрану Египта, Константин је набавио тако што је наложио да се из Ираклијеве гробнице уклони све драгоцености скупа са царском круном. И поред свега, муслимански Арапи су заузели већи део провинције и цариградска влада је изгубила једну од најбогатијих источних провинција.

Поред губитка Египта, поделе у царској породици је продубило и питање верске политике пошто је Константин, судећи по позном извору, Михаилу Пселу из 11. века, био присталица православља, а Мартина и њена деца у Цариграду непопуларног монотелитског учења.

Ираклије Нови Константин је најпосле умро 24. или 26. маја 641. године, али је пре тога своје синове Ираклија и Теодосија препоручио старању сенатора и високих војних кругова. Иако се о његовој личности и краткој влади практично не може много тога рећи, његова популарност је била један од узрока свргавања Мартине и њених синова у септембру 641. године. Царски престо је тада припао младом Ираклију-Констансу II, Константиновом сину.

Ираклијева династија

Ираклијева династија владала је Византијским царством од 610. до 711. године. Њен оснивач је Ираклије, син истоименог картагинског егзарха Ираклија Старијег. Царство је у овом периоду водило ратове са Сасанидском Персијом, Арабљанима, Бугарима, Аварима и Словенима. Династија је збачена у државном удару Филипика Варде.

Ираклона

Ираклона, (грч: Ηρακλωνας, рођ. 626. — умро после 641. године), познат и као Ираклије II, био је византијски цар од 11. фебруара до септембра 641. године.

Ираклона се родио у 626. године као пети син цара Ираклија и његове друге супруге Мартине. Цар је наиме оженио своју сестричину Мартину 613. године и склапање овог брака је сматрано неприхватљивим и родоскрвним у широким круговима царске породице, сената, византијске цркве, војске и нарочито код престоничке светине. Када је царски пар изгубио четворо прворођене деце, а како су два најстарија преостала сина, Флавије и Константин рођени са посебним потребама, јавност је ту чињеницу узела као потврду својих осуда. Ипак, Ираклије је поред сина из првог брака, Ираклија Новог Константина, одређеног за савладара још 613, оставио за собом још два сина способна да владају Ираклиону и Давида.

Ираклије је преминуо у престоници 11. фебруара 641. у тренутку када је неколико крупних питања спољне и унутрашње политике захтевало одлучне одговоре царске владе. Питање наслеђивања престола цар је покушао да одреди тестаментом који је његова удовица Мартина представила цариградском сенату. По Ираклијевој последњој вољи, Ираклије Нови Константин и Ираклона, званично Константин (III) и Ираклије (II), требало је да владају као савладари и да притом сложно поштују Мартину као царицу и мајку. Како су Ираклијеви синови били пунолетни по ондашњим схватањима, Мартина је као жена дисквалификована за положај трећег вршиоца царске власти, тако да су сенатори и други фактори спремно поздравили ступање на престо Константина и Ираклија.

До сложне владавине Ираклијевих синова ипак није дошло. Константин је практично био већ на самрти пошто је боловао највероватније од туберкулозе и покушао је да поделом новца обезбеди подршку војске за свог сина Констанса. Поред тога, царица Мартина је подржавала монотелитско учење које је у Цариграду било непопуларно и ослонила се на патријарха Пира. Константин је умро у мају 641. и у царству су се појавиле гласине да су га Мартина и Пир отровали.

Ираклона је сада проглашен за цара-самодршца (βασιλεος αυτοκρατορ) што је у погледу титулисања врховног владара био први случај у византијској историји. Влада је протерала неколико војсковођа оданих покојном Константину у тренутку када је одбрана Египта попустила под притиском муслиманских Арапа. Из Цариграда је у Египат враћен већ свргавани александријски патријарх Кир који је уговорио предају остатка царских територија у Египту освајачима. После овога ударца, којим је царство изгубило најбогатију провинцију истока, војсковођа Валентин Аршакуни је побунио малоазијску војску и одвео је у Халкедон, град на азијској обали Босфора. Ираклона је морао да посети окупљене војнике и да јавно усвоји и прогласи за свог савладара малог Констанса. Царица Мартина је ипак успела да извуче корист и за своје синове пошто је Давид проглашен за трћег цара владарског колегијума под именом Тиберије. Међутим, овакав компромис се показао само привременим. Нова побуна војске, изведена уз подршку сената, довела је у септембру 641. до свргавања Ираклионе, Давида-Тиберија и њихове омрзнуте мајке. Супротно званичном римском праву, Ираклиони је одсечен нос како би се убудуће сматрао неадекватном особом за престо. Мартини је одсечен језик, а Давиду-Тиберију језик, док је његов млађи брат Марин кастриран. Ираклона је мајком и братом послат у изгнанство на острво Родос где је, по речима јерменског хроничара Сава, убрзо погубљен.

Констанс II Погонат

Констанс II Погонат (грч: Κώνστας Β') био је византијски цар од 641. до 668. године.

Констанс је рођен као Ираклије, старији син Ираклија Новог Константина и Грегорије. Владарско име Константин добио је када га је 641, под притиском побуњених војника, стриц Ираклиона усинио и прогласио за савладара. У византијским изворима, због своје младости, остао је упамћен под деминутивом Констанс. Када је одрастао због своје бујне браде добио је надимак Погонат (Брадати).

Током своје самосталне владе Констанс је морао да брани царство од напада муслиманских Арапа. Иако је византијска војска била углавном неуспешна, Констанс је, захваљујући међусобним сукобима између муслимана, успео да склопи повољан мировни споразум 656. године.

У верској политици Констанс, по узору на свог деду Ираклија, покушао је да наметне монотелитизам као званично учење Цркве како би помирио православне и монофизите. Расправе о овом питању цар је покушао да забрани едиктом из 648, али је касније подвргао прогону најупорније присталице православља Максима Исповедника и римског папу Мартина I. Максим Исповедник је умро 662. у прогонству у кавкаској Лазики, а папа Мартин на Криму 665. године.

Користећи затишје на истоку, Констанс је са двором и великом војском отишао на крајњи запад Царства у жељи да одбрани поседе у Италији од Лангобарда. Том приликом је 663. посетио Рим где га је свечано дочекао папа Виталијан. Тиме је Констанс био први цар који је посетио Рим после пропасти Западног римског царства. Цар ипак није могао да стекне чврсто упориште на Апенинском полуострву па се повукао у Сиракузу на Сицилији где је 15. септембра 668. године убијен у дворској завери. Престо је на кратко преузео узурпатор Мизезије кога је убрзо погубио Констансов син Константин IV.

Крстовдан

Крстовдан или Воздвижење (Подизање) часног крста је црквени и народни празник којим се прославља догађај током којег је цар Константин поставио крст у Риму у част победе над царом Максенцијем. Српска православна црква слави Крстовдан 27. септембра као дан строгог поста.

Мартина (Ираклијева супруга)

Мартина је била сестричина и супруга источноримског (византијског) цара Ираклија (610—641) и мајка и регенткиња малолетног цара Ираклионе (641.). Остала је упамћена као прва у низу царица које су у дугој византијској историји владале у име својих малолетних синова, али и као једна од најомраженијих владарки у византијској историографији.

Муслиманско освајање Сирије и Египта

Муслиманско освајање Сирије и Египта трајало је 8 година, од 634. до 642. године. У овом периоду Византијом је владао цар Ираклије, а Арапима калифи из Рашидунског калифата.

Пир Цариградски

Пир (? – 1 јуна 654.) био је васељенски патријарх од 20. децембра 638. до 29. септембра 641, и поновоод 9. јануара до 1. јуна 654.

Подржавао је и залагао се за Монотелитизам , христолошку доктрину коју је подржавао и сам цар Ираклије . Од 638, уз подршку Ираклија, дошао је на патријаршиски трон.У немирима који су наступили након Ираклијеве смрти,био је оптужен за ковање завере која је за циљ имала убство цара Константина III,што је наводно планирао са царицом Мартином како би фаворизовао њеног сина Ираклиона. Војска и становништво су се побунили ,а моћни Валентијан је свргнуо и протеао Пира у Афрички егзархат.Ускоро након тога,Мартина и Ираклиона су такође свргнути и прогнани ,Констанс II,Константинов син, проглашен је за јединог цара.

Док је био у изгнаству, године 645.год где је након јавне теолошке распараве са Максимом Исповедником о вери (Disputatio cum Pyrrho), накрају одбацио Монотелитизам, након чега је посетио Рим 647. Одатле је пут наставио до Равене и вратио се у Константинопољ, променио своје становиште и поново успоставио Монотелитизам. Последица тога била је да је он био екскомунициран од стране римског патријараха Теодора I , али је ипак успео у намери да поново постане патријарх што се и догодило почетко 654.год, задржавши ту титулу до своје смрти ,односно до 1. јуна исте године.

Он је посмртно одбачен као јеретик на Трећем Константинопољско сабору.

Темнићки натпис

Темнићки натпис представља један од најстаријих ћириличких натписа и споменика старословенске писмености на Балканском полуострву, који се одликује лепотом уклесаних слова. Датиран је на крај X или почетак XI века. Пронађен је 1910. године у Горњем Катуну код Варварина, а данас је део археолошке збирке Народног музеја у Београду. Сам натпис представља епиграф, попут Хумске плоче из истог доба, уклесан на каменој плочи димензија 19.5 x 19.5 x 5 cm На њему се налазе имена десеторице, од четрдесет, севастијских мученика, а појављује се и облик акузатива једнине именице Бог (бога уместо богь), карактеристичан за српску редакцију старословенског језика.

Кратак текст садржи имена десеторице светих севастијских мученика: Ксантије, Сисиније, Леонтије, Мелитон, Севериан, Филоктимон, Ангије, Ираклије, Екдикт, Кирион и молбу: молите Бога за нас!.

Фока (византијски цар)

Флавије Фока (лат. Flavius Phocas), познатији само као Фока, био је источноримски (византијски) цар од 602. до 610. године.

Фока је био родом са Балкана и по византијским изворима, који га редом приказују у негативном светлу, био је полуварварског порекла. У подунавској војсци служио је као центурион, заповедник одреда од стотинак војника, и цар је послао захваљујући побуни војника којима је цар Маврикије 602. наредио да презиме северно од Дунава, на територији коју су контролисали Авари и Словени. Фокином успону су помогли и немири у Цариграду, у којем се, услед несташице хране, подигла побуна против цара. Маврикије и његови синови су побијени, а Фока је тријумфално дочекан од становника престонице.

На вест о погубљењу Маврикија, персијски краљ Хозроје II је објавио рат Царству најављујући да долази да освети свог доброчинитеља. Хозроје је, наиме збачен са персијског престола 591. и на власт се вратио уз Маврикијеву помоћ. Сада је поново заузео делове Јерменије и Месопотамије које је раније препустио византијском цару, а 609. је озбиљно угрозио византијску Сирију.

Након повлачења војске са Дунава, Словени и Авари су наставили своје упаде на Балкан стижући сада до Атине на југу. Тиме су Византинци поново изгубили контролу над Балканом. На почетку владе Фока је уживао извесну популарност у Константинпољу, пошто је, за разлику од Маврикија, снизио порезе. Међутим, врло брзо се показало да је оштрија фискална политика Фокиног претходника у ствари била неопходна у време када је Царство морало да води тешке борбе на Истоку, на Балкану и у Италији. Иронично, иако није допринео потискивању Лангобарда, Фока је уживао популарност у Италији. Равенски егзарх Смарагд је 603. године враћен на своју високу дужност, те је у знак захвалности у Риму, на старом Форуму, подигао стуб са царевом позлаћеном статуом на врху. Фока се и са пуно поштовања односио према папи Гргур I Великом.

У самом Цариграду, као дошљак и представник војних кругова, Фока се убрзо суочио са опозицијом у виду цариградског сената и у редовима деме Зелених. Према својим противницима спровео је сурову одмазду. Најзад се против цара, чија је владавина сматрана неспособном и тиранском, побунио егзарх Картагине Ираклије Старији 608. године, као и неки градови Сирије и Палестине. Одметнути егзарх је затим послао флоту на челу са својим истоименим сином Ираклијем да свргне Фоку. Истовремено, Ираклијев брат од стрица Никита је овладао Египтом и поразио упад Фокиног војсковође Боноса који је управо умирио побуњене градове Истока.

Ираклије је у октобру 610. без борбе упловио у Цариград и затим наводно својом руком убио Фоку. Фокини остаци су разнесени по цариградским улицама и затим спаљени. У византијској традицији Фока је остао упамћен као оличење тиранина и кривац за тежак рат са Персијом који је Ираклије наследио заједно са круном.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.