Индоевропски језици

Породица индоевропских језика је једна од најпроширенијих језичких породица, која обухвата готово све европске језикеЕвропи и у земљама које су населили Европљани) и знатан број језика у југозападној и јужној Азији.[2] Ти језици, посебно у свом старијем облику, показују такву сродност и таква подударна обележја у фонетици, морфологији и лексици, да се безусловно мора закључити да су они, у старије доба, били тешње међусобно повезани и да су творили језичку заједницу. Претпостављени прајезик из којег су се развили сви индоевропски језици назива се праиндоевропски језик. Од њега није остало никаквог писаног трага, али се методама компаративне лингвистике може реконструисати део речника и граматике тог језика. На основу реконструисаног речника може се претпоставити да се тим језиком говорило на прелазу из млађег каменога у бронзано доба.

Индо-европски језици се начелно деле у десет грана:

Индоевропски
Географска распострањеностПре 16. века: Европа, западна, средња и јужна Азија; данас: широм света
Језичка класификацијаЈедна од примарних светских језичких породица
ПрајезикПраиндоевропски
Подподела
ISO 639-2 / 5ine
Глотологindo1319[1]
{{{mapalt}}}
Распрострањеност индоевропских језика у свету
  Већина која говори један или више индоевропских језика
  Мањина која говори један или више индоевропских језика са службеним статусом
  Мањина која говори један или више индоевропских језика без службеног статуса
Indo-European branches map

Данашња распрострањеност индоевропских језика у њиховој домовини Евроазији:
  Неиндоевропски језици
Пругасте области означавају где је мултилингвизам уобичајен
Satem and kentum languages map in Eurasia
Подела Центум-Сатем
Indo-European languages in Europe
Индоевропски језици у Европи
  Балтословенски (Балтички)
  Балтословенски (Словенски)
  Германски
  Италски (Романски)
  Албански
  Келтски
  Хеленски
  Нису Индоевропски

Балтословенски језици

Деле се у две групе:

Балтички језици

Словенски језици

SlavicEurope
Словенски језици у Европи
  Службени језик већине говорника
  Неслужбени, ко-службени или историјски језик
  Несловенски или билингвално кориштен језик

Јужна група

IndoEuropeanTree
Породица индоевропских језика (зелени — живи, црвени — изумрли језици )

Источна група

Западна група

Германски језици

Германски језици су део индоевропске језичке породице. Најранији књижевни документ на једном германском језику је превод Светог писма епископа Вулфиле на готски. Данас се германски језици деле на три групе:

  1. источногермански језици су мртви, а то су готски, вандалски и бургундски
  2. северногермански су шведски, норвешки (скоро једнаки језици), дански, исландски и фарски
  3. западногермански су енглески, немачки (са бројним дијалектима, од којих се неки врло разликују од стандардног немачког), холандски, фламански, африканс и јидиш.

Германске језике одликује скуп фонетских промена, пре свега у консонантизму (најупадљивије оне промене познате под заједничким именом „гримов закон“), реструктурирање индоевропског глаголског система и висок проценат речи које се не налазе ван германског језичког простора.

Италски језици

Италски језици су грана индоевропских језика у коју спадају стари језици попут латинског, оскијског, умбријског, итд, као и модерни романски језици, који су се развили из латинског.

Романски језици су део италских језика. Овај скуп обухвата језике који потичу од латинског језика. Већина њих се развила из наречја латинског језика, односно „вулгарног латинског“ (Latina vulgata), којима су, по распаду Римског царства, говорили „обични“ људи на просторима које данас заузимају Италија, Португал, Румунија, Француска и Шпанија.

Грчки језик

Је један од најбоље документованих језика, како светских тако и индоевропских језика. Постоје писани документи на старом грчком језику за период од, скоро, 3000 година. Најстарија форма грчког је микенски грчки који се говорио за време тзв. ахејског периода. Савремени грчки је живи језик и један од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи. Неки стручњаци пренаглашавају његову сличност са хиљадама година старијим класичним грчким. Разумевање између ова два језика је ствар расправе.

Албански језик

Албански језик је индоевропски језик, који сам представља једну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански језик је у далекој вези са словенским и балтичким језицима, а сматра се да је у блиској вези са изумрлим илирским језиком.

Јерменски језик

Језик Јермена. Користи га око 3 милиона људи. Садржи елементе преузетих из других језика, највише персијског, грчког и сиријског. Од осталих индоевропских језика разликује се фонетским системом, који је преузет из кавкаских језика. Старојерменски је остао у употреби у цркви и науци. Заједно са индоиранским, балтословенским, албанским и трачким језицима припада сатемској скупини. Има 32 дијалекта.

Келтски језици

Потекли су од протокелтског језика. Током првог миленијума пре нове ере, коришћен је широм Европе, од Британских острва до Мале Азије. Данас су келтски језици остали у употреби само у неким деловима Велике Британије, Бретање (Француска) и Канаде.

Аријски (индоирански) језици

Деле се у три групе:

Ирански језици

  • Ирански
    • Западноперсијски језици
      • Северозападноирански језици
        • Медијски језик
        • Парћански језик
        • Белучки језик
        • Каспијски језик
        • Курдски језик
          • Курманџи језик
          • Сорански језик
          • Јужнокурдски језик
      • Југозападноиранск језици
        • Персијски језик
        • Лури језик
    • Источноирански језици
      • Североисточноирански језици
        • Бактријски језик
        • Авестански језик
        • Скитско-осетински језик
      • Југоисточноирански језици
        • Пашто језик
        • Памирски језици
          • Мунџи језик
          • Шунги језик

Индоаријски језици

(потребно написати)

Нуристански језици

(потребно написати)

Анатолски језици

Анатолски језици представљају групу језика који су се говорили на тлу Мале Азије, па стога имају и други назив - Малоазијски. Ови језици су фактички изумрли, али је доказ њиховог постојања сачуван у многим црквеним списима.

  • Старији
    • Хетски језик †
    • Лувијски језик †
    • Палајски језик †
  • Новији
    • Ликијски језик †
    • Лидијски језик †
    • Каријски језик †
    • Сидетијски језик †
    • Писидијски језик †

Тохарски језици

Тохарски језици су једна од најзагонетнијих грана индоевропске језичке групе. Састоји се из 2 језика, Тохарски А (Турфански, Арси или Источно Тохарски) и Тохарски Б (Кучеански или Западно Тохарски). Ови језици су били живи негде од шестог до осмог века, а онда су изумрли, услед ширења Ујгурских племена.

Тохарски језици су кориштени у басену реке Тарим у Централној Азији, што данас одговара провинцији Синкјанг у Кини.

Име језика је узето од појма Тохарци (грчки: Τόχαροι, Tokharoi) који су користили грчки историчари (Птолемеј VI, 11, 6). Израз Тохаристан се обично повезује са Бактријом у првом миленијуму нове ере.

Палеобалкански језици

На подручју Балкана и јужне Италије се у античко доба говорило неколико језика који су класификовани као индоевропски. За њих се користи заједнички назив палеобалкански језици, иако су подаци о њима оскудни, па се не може тачно утврдити колико су они били сродни једни другима или сродни осталим индоевропским језицима.

Списак палеобалканских језика:

  • Старомакедонски језик
  • Дачки језик
  • Илирски језик
  • Либурнијски језик
  • Месапски језик
  • Мизијски језик
  • Пеонијски језик
  • Фригијски језик
  • Трачки језик
  • Венетски језик

Референце

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Indo-European”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
  2. ^ Quiles, Carlos (јун 2017). „Indo-European demic diffusion model” (PDF) (2nd изд.). Badajoz: Universidad de Extremadura. Приступљено 24. 3. 2018.

Литература

  • Anthony, David W. (2007). The Horse, the Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05887-0.
  • Auroux, Sylvain (2000). History of the Language Sciences. Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-016735-1.
  • Fortson, Benjamin W. (2004). Indo-European Language and Culture: An Introduction. Malden, Massachusetts: Blackwell. ISBN 978-1-4051-0315-2.
  • Brugmann, Karl (1886). Grundriss der Vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen (на језику: немачки). Erster Band. Strassburg: Karl J. Trübner.
  • Houwink ten Cate, H.J.; Melchert, H. Craig & van den Hout, Theo P.J. (1981). „Indo-European languages, The parent language, Laryngeal theory”. Encyclopædia Britannica. 22 (15th изд.). Chicago: Helen Hemingway Benton.
  • Holm, Hans J. (2008). „The Distribution of Data in Word Lists and its Impact on the Subgrouping of Languages”. Ур.: Preisach, Christine; Burkhardt, Hans; Schmidt-Thieme, Lars; et al. Data Analysis, Machine Learning, and Applications. Proceedings of the 31st Annual Conference of the German Classification Society (GfKl), University of Freiburg, March 7–9, 2007. Heidelberg-Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-78239-1.
  • Kortlandt, Frederik (1990). „The Spread of the Indo-Europeans” (PDF). Journal of Indo-European Studies. 18 (1–2): 131—40.
  • Lubotsky, A. (1988). „The Old Phrygian Areyastis-inscription” (PDF). Kadmos. 27: 9—26. doi:10.1515/kadmos-1988-0103.
  • Kortlandt, Frederik (1988). „The Thraco-Armenian consonant shift”. Linguistique Balkanique. 31: 71—74.
  • Lane, George S.; Adams, Douglas Q. (1981). „The Tocharian problem”. Encyclopædia Britannica. 22 (15th изд.). Chicago: Helen Hemingway Benton.
  • Porzig, Walter (1954). Die Gliederung des indogermanischen Sprachgebiets. Heidelberg: Carl Winter Universitätsverlag.
  • Renfrew, C. (2001). „The Anatolian origins of Proto-Indo-European and the autochthony of the Hittites”. Ур.: Drews, R. Greater Anatolia and the Indo-Hittite language family. Washington, DC: Institute for the Study of Man. ISBN 978-0-941694-77-3.
  • Schleicher, August (1861). Compendium der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen (на језику: German). Weimar: Böhlau (reprinted by Minerva GmbH, Wissenschaftlicher Verlag). ISBN 978-3-8102-1071-5.
  • Szemerényi, Oswald; Jones, David; Jones, Irene (1999). Introduction to Indo-European Linguistics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-823870-6.
  • von Bradke, Peter (1890). Über Methode und Ergebnisse der arischen (indogermanischen) Alterthumswissenshaft (на језику: немачки). Giessen: J. Ricker'che Buchhandlung.
  • Beekes, Robert S.P. (1995). Comparative Indo-European Linguistics. Amsterdam: John Benjamins.
  • Chakrabarti, Byomkes (1994). A comparative study of Santali and Bengali. Calcutta: K.P. Bagchi & Co. ISBN 978-81-7074-128-2.
  • Collinge, N.E. (1985). The Laws of Indo-European. Amsterdam: John Benjamins.
  • Mallory, J.P. (1989). In Search of the Indo-Europeans. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-27616-7.
  • Renfrew, Colin (1987). Archaeology & Language. The Puzzle of the Indo-European Origins. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-02495-2.
  • Meillet, Antoine. Esquisse d'une grammaire comparée de l'arménien classique, 1903.
  • Ramat, Paolo; Ramat, Anna Giacalone (1998). The Indo-European languages. Routledge.
  • Schleicher, August, A Compendium of the Comparative Grammar of the Indo-European Languages (1861/62).
  • Strazny, Philip; Trask, R.L., ур. (2000). Dictionary of Historical and Comparative Linguistics (1 изд.). Routledge. ISBN 978-1-57958-218-0.
  • Szemerényi, Oswald (1957). „The problem of Balto-Slav unity”. Kratylos. 2: 97—123.
  • Watkins, Calvert (2000). The American Heritage Dictionary of Indo-European Roots. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-08250-6.
  • Remys, Edmund, General distinguishing features of various Indo-European languages and their relationship to Lithuanian. Berlin, New York: Indogermanische Forschungen, Vol. 112, 2007.
  • P. Chantraine (1968), Dictionnaire étymologique de la langue grecque, Klincksieck, Paris.

Спољашње везе

Базе података

Лексика

Anatolski jezici

Anatolski ili anadolski jezici, su bili grupa jezika koja je pripadala indoevropskoj porodici jezika, a koji su se govorili na zapadu i jugu Anatolika, tj. današnje Turske. Najpoznatiji predstavnik ove grupe je bio hetitski jezik.

Smatra se da su se anatolski jezici prvi odvojili od indoevropske matice. Zadržali su stare osobine koje se više nisu javljale u ostalim indoevropskim jezicima. Naime, zadržali su brojne arhaizme, kao i podelu rodova na živi i neživi rod.

Ova grana je nestala još pre nove ere, najkasnije u prvom veku p.n.e.

Језици Кавказа

Кавкаски језици су велика и разноврсна група језика који се користе у региону Кавказа, између Црног и Каспијског мора. Њима говори више од десет милиона људи.

Компаративном лингвистичком анализом установљено је да се ови језици могу класификовати у више несродних језичких породица.

Јерменски језик

Јерменски језик (јерм. Հայերեն լեզու) је језик Јермена. Припада индоевропској породици језика; садржи много елемената позајмљених од суседних језика, нарочито персијског, грчког и сиријског. Од осталих индоевропских језика разликује се не само посебношћу својих облика, него и гласовним системом, који је преузет од суседник кавкаских језика. Старојерменски и даље живи само као језик цркве. Јерменским језиком говори око три милиона људи.

Заједно са индоиранским, балтословенским, албанским и трачким језицима припада сатемској групи индоевропских језика.

Албански језик

Албански језик (алб. gjuha shqipe) је индоевропски језик, који сам представља једну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански језик је у далекој вези са словенским и балтичким језицима.

Претпоставља се да њиме говори око 5.4 милона људи, од тога 3 милиона у Албанији, а остали су на Косову и Метохији (аутономна покрајина на југу Србије), у Северној Македонији, Црној Гори, северозападној Грчкој, јужној Италији (емиграција из 15. века) и дијаспори.

Албански језик има два дијалекта: дијалекат Гега, северно од реке Шкумбе, и дијалекат Тоска, јужно од ове реке. Дијалект Тоске је званични језик Албаније. На Косову и Метохији се све до 1972. године као књижевни албански језик користио дијалекат Гега. Њиме су штампане књиге, новине, учио се званично у школи. Те године је у Приштини одржан скуп албанских лингвиста из Албаније и са Косова и Метохије на коме је договорено да се албански књижевни језик унифицира. Од тада је и на Косову и Метохији службени и књижевни језик дијалекат Тоска, као што је у Албанији. Албански језик има многе заједничке особине са другим језицима Балкана (види: Балканска језичка заједница).

Стандард за писани албански језик је усвојен 1908. године и заснива се на латиничном алфабету.

Албански језици

Албански језици (приватни код: alba), грана индоевропских језика чија четири представника чине албански макројезик. Та четири језика говоре се на подручју Албаније, Србије, Грчке, Италије као и по многим државама широм света. Укупно их говори око 5.825.000 људи. Унутар албанске гране језика постоје два огранка, гегијска са гегијским језиком, и тоскијска са арванитиком, тоскијским и арберешким (арбанашким).

Балтословенски језици

Балтословенска језичка заједница је претпостављена скупина балтичких и словенских језика у оквиру индоевропских језика. Сличности између две наведене скупине језика су толике да се не срећу међу другим скупинама индоевропских језика.

По претпоставци сви језици из ове скупине воде порекло од прабалтословенског језика, из кога су се првобитно издвојили прасловенски и прабалтички језик. Међутим, постоје и другачија (мада мањинска) мишљења о блискости словенских и балтичких језика. Она се ослањају на „вишемиленијумски језички додир“ обе језичке скупине, услед чега је дошло до сличности.

Једна од важних сличности балтичких и словенских језика јесте и то што су обе језичке групе „најархаичније“ од свих група индоевропске породице језика.

Германски језици

Германски језици су породица индоевропских језика која припада грани кентумских језика. Једна су од најраспрострањенијих породица индоевропских језика, највише захваљујући колонијалним ширењима Енглеза, тј. њиховог језика и културе. Германске језике говори око 515 милиона људи углавном у Европи, Северној Америци, Океанији, и Јужној Африци. Сматра се да сви данашњи германски језици потичу од заједничког прагерманског језика са подручја Северне Европе из 1. века п. н. е. Највећи број говорника германских језика имају енглески и немачки са 120 милиона говорника у Европи. Остали већи германски језици су Холандски језик са 48 милиона говорника и скандинавски језици (дански, шведски, норвешки, исландски и Феројски језик) који заједно имају око 25 милиона говорника.

Западногермански језици обухватају три германска језика у најширој употреби: енглески са око 360–400 милиона изворних говорника; немачки, са преко 100 милиона изворних говорника; и холандски, са 24 милиона изворних говорника. Други западно германски језици обухватају африканс, који је проистекао из холандског, са преко 7,1 милиона изворних говорника; нисконемачки, који се сматра засебном колекцијом нестандардизованих дијалеката, са око 0,3 милиона изворних говорника и вероватно 6,7–10 милиона људи који га могу разумети (од чега бар 5 милиона у Немачкој и 1,7 милиона у Холандији); Јидиш, је некад користило апроксимативно 13 милиона Јевреја у Европи пре Другог светског рата, и скотски, оба са око 1,5 милона изворних говорника; лимбуршки варијетети са око 1,3 милиона говорника дуж холандско–белгијо–немачке границе; и фризијски језици са преко 0,5 милиона изворних говорника у Холандији и Немачкој.

Главни северногермански језици су дански, ферјарски, исландски, норвешки и шведски, који заједно имају око 20 милиона говорника. Источнонемачка грана обухвата готски, бургундијски, и вандалски, сви од којих су сад изумрли. Задњи је изумро кримски готски, који је био у употреби до касног 18. века у појединим изолованим областима Крима.

Европајо

Европајо је прерађен праиндоевропски језик. Циљ овог пројеката је да се овај језик користи уместо енглеског језика у Европској унији.

Западнословенски језици

Западнословенски језици су подгрупа словенских језика, односно индоевропских језика у ширем смислу. Овде је приказано стабло ове фамилије језика. Број говорника у свету данас приказан је у загради.

Индоевропски језициСатемски језици

Балтословенски језици

Словенски језици (око 317 милиона)

Западнословенски језици (око 56 милиона)

Лехитски језици (око 42,55 милиона)

Пољски језик (око 42,5 милиона)

Шлески језик (око 509 хиљада)

Полапски језик †

Поморанска група језика (око 50 хиљада)

Кашупски језик (око 50 хиљада)

Поморански језик †

Поморанско-словински језик †

Лужичкосрпски језик (око 20 хиљада)

Горњолужичкосрпски језик (око 13 хиљада)

Доњолужичкосрпски језик (око 7 хиљада)

Чешко-словачки језици (око 15 милиона)

Чешки језик (око 10 милиона)

Јудео-чешки †

Моравски језик

Бохемски језик

Словачки језик (око 5 милиона)Ознаке*

† - изумрли језик

Илирски језик

Илирски језик је изумрли језик Илира, хетерогене групе племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, познатих у старом вијеку на подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора, јужне Италије и Епира.

Индоирански језици

Индоирански или аријски језици, деле се на индијске језике и иранске језике, а у последње време говори се и о трећој групи нуристанских језика.

Индијски и ирански језици били су тесно повезани у праисторијско или аријевско доба. Најстарији представници двеју грана, ведски санскрит и авестански језик, су врло блиски, а и новији језици такође показују низ заједничких црта и сличности у развоју.

Ирански језици

Ирански језици (још и ираноаријски језици) чине подгрупу индо-иранске гране индо-европске језичке породице. У свету живи око 150 милиона људи који се користе једним од 50 новоиранских језика као матерњим језиком, и још 30-50 милиона који их говоре као други или страни језик.

Италски језици

Италски језици су група индоевропских језика која је део Кентум гране. Ова група укључује и романске језике (италијански, шпански, португалски, каталонски, провансалски, француски и румунски), а такође и многе изумрле језике.

Келтски језици

Келтски језици потичу од пра-келтика и чине огранак индоевропске групе језика. Термин келтски (Celtic) за ознаку језичке групе први је употребио Едвард Лујд, велшки лингвиста, 1707. Раније је овај термин означавао племена средње Галије.

Током првог миленијума п. н. е. ови језици су били заступљени у целој Европи – од Бискајског залива и Северног мора, долинама Рајне и Дунава, па до Црног мора, севера Балканског полуострва и Мале Азије (Галатија). Данас се келтски језици говоре само у неким деловима Велике Британије, Ирске, на Острву Ман, Кејп Бретону, Патагонији и полуострву Бретања у Француској. До употребе келтских језика ван Европе – Кејп Бретон и Патагонија – дошло је у модерно време.

У свим областима келтски језици су у мањинској употреби.

Кентумски и сатемски језици

Језици индоевропске породице класификовани су у или кентумске језике или сатемске језике према томе како су развијени дорзални сугласници (звукови „к” и „г” типа) реконструисаног праиндоевропског језика. Примјер различитог развоја дат је ријечима за „стотину” које се налазе у потврђеним раним индоевропским језицима. У кентумским језицима, они обично почињу са гласом /k/ (латински centum се изговара са почетним /k/), али у сатемским језицима, они обично почињу са гласом /s/ (пр. satem долази из авестанског језика зороастричких списа).

Табела испод приказује традиционалну реконструкцију дорзалних сугласника праиндоевропског језика, са три низа, али према неким новијим теоријама, можда су постојала само два низа или три низа са различитим изговорима од оних које се традиционално приписују. У кентумским језицима, палатовеларни сугласници, који укључују почетни сугласник коријена ријечи „стотина”, спојени су са јасним веларом. У сатемским језицима, они остају различити и лабиовелари су спојени са јасним веларима.

Подјела на сатемске и кентумске језике формирала је изоглосу у синхроним описима индоевропских језика. Више не постоји мишљење да се праиндоевропски језик прво подијелио на сатемске и кентумске гране из којих би се развили сви сатемски и сви кентумски језици. Таква подјела је нарочито невјероватна открићем да се сатемске група углавном налази на истоку, а кентумска на западу, али се источно од познатих индоевропских огранака, налази тохарски, који је кентумски језик.

Непалски језик

Непалски језик (Gurkhali, नेपाली) је језик из индоевропске породице језика. Непалски језик је матерњи језик за око половину становништва Непала, док већина осталих становника говори непалски као други језик. Овај језик се говори и на северу Индије, где је званични језик државе Сиким.

Непалски језик се понекад назива гуркали или горкали, што би значило језик народа Гурка, и парбатија, „језик планина“. Кашкура је најстарији назив, што је језик народа Ка, индоаријевског народа, који је гајио пиринач у подручју западног Непала од праисторијских времена. Други традиционални језик овог подручја је камкура језик, група тибето-бурманских дијалеката из централног Непала, карактеристичних за народ Кам.

Непалски је најисточнији од језика пахари, групе језика и дијалеката из подножја Хималаја. На овај језик су утицали тибето-бурмански језици и индоевропски језици. Непалски је веома сличан хиндију, али је конзервативнији, са мање персијских и енглеских позајмљеница, а више изворних израза из санскрита.

Палеобалкански језици

Палеобалкански језици су различити изумрли индоевропски језици који су говорени на простору Балканског полуострва у античкој доба. Хеленизација, романизација и словенизација на балканском подручју узроковале су да су једини савремени насљедници модерни грчки језик, који поријекло води од старогрчког, и албански, који је еволуирао из палеобалканског језика, да ли илирског, трачког или дакијског или неког другог сличног говора.

Словенски језици

Словенски језици чине групу језика која, заједно са балтичким језицима, формира балтословенску грану индоевропских језика. Сви словенски језици су потекли од прасловенског језика, данас изумрлог.

Тохарски језици

Тохарски језици су изумрла грана индоевропских језика, која се говорила на западу данашње Кине, у провинцији Синкјанг. Пронађени документи на овим језицима су датирани између 3. и 9. века нове ере. У тохарске језике спадају три језика: тохарски А, тохарски Б и тохарски Ц. Ови језици су престали да се говоре након насељавања турских ујгурских племена на то подручје.

Индоевропски језици
Данашњи
Стари
Европа, Азија и Африка
Америка
Аустралија и Океанија
Несродни језици (изолати)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.