Индекс телесне масе

Индекс телесне масе (енгл. Body mass index, - BMI) је висинско-тежински показатељ ухрањености појединца и валидан је за све особе старије од 20 година. Рачуна се тако што се телесна маса особе у килограмима подели са квадратом висине у метрима:[2][3][4]

BMI приказује однос масе и висине тела, међутим не узима у обзир телесну грађу, па је његова употреба ограничена. Он не може илустровати проценат масног ткива у односу на мишићну или коштану масу – што су основни критеријуми за процену ухрањености. Појединци са великом телесном масом и високим BMI индексом не могу се аутоматски категоризовати као гојазни. На пример, код бодибилдера и крупно грађених људи, удео мишићне и коштане масе у односу на висину је велик, али то не значи да су они дебели. BMI се користи као добра медицинска и статистичка мера ухрањености.

Овакав начин поређења масе и висине, као антропометријских варијабли, разрадио је белгијски научник Адолф Кетле (енгл. Adolphe Quetelet) за потребе истраживања „социјалне физике“ средином 19. века – због чега се BMI често назива и Кведелетов индекс.

Индекс телесне масе се може одредити и употребом одговарајуће табеле у којој су приказане могуће комбинације одређујућих показатеља (маса и висина),[note 1] или графиконом који приказује BMI као функцију масе и висине помоћу контуре линија или боја за различите BMI категорије, а могу се користити две различите мерне јединице.[5] BMI је покушај да се одреди количина личне масе ткива (мишића, масти и костију), а онда мерена особа категорише као потхрањена, нормалне тежине и гојазна (вишак килограма). Међутим, постоје и расправе о томе где на BMI скали треба ставити линије раздвајања између категорија. Пре, а и након овог индекса предложено је више начина процене оптималне тежине.[6] Уобичајено је да разграничење поштује следеће критеријуме: потхрањеност: 18,5; нормална тежина: 18.5 до 25, претешки: 25 до 30, претилост (гојазност): преко 30.

ITMtjBMI
Индекс телесне масе према препорукама Међународног удружења за проучавање гојазности[1]

Историја и примена студија гојазности

Основу индекса ухрањености је поставио Адолф Кетле, од 1830. до 1850, а за то време је развио оно што је назвао „социјална физика”,[7] Модерни појам индекса телесна масе за однос људске тјелесне тежине и висине на квадрат висине скован је у раду објављеном у издању Journal of Chronic Diseases (јул 1972.) према Анцелу Кизу. У овом раду, Киз је тврдио да је оно што је он назвао BMI: ... „ако није у потпуности задовољавајуће, барем је тако добро као и било који други индекс релативне тежине као показатељ релативне гојазности”.[8][9][10]

Интерес за индекс који мјери масно ткиво дошао је са повећањем гојазности у просперитетним западним друштвима. BMI који експлицитно наводи Киз одговарајући је за популацијске студије, а неприкладан за индивидуално вредновање. Ипак, због своје једноставности, нашироко се користи за прелиминарну дијагнозу.[11] Додатни индикатори, као што је обим појаса, исто тако могу да буду корисни.[12]

BMI се универзалмпо изражава у kg/m2, што резултира из масе у килограмима и висине у метрима. Ако се изражава у фунтама и инчима, потребна је конверзија путем фактора 703 (kg/m2)/(lb/in2). Када се термин BMI користи неформално, јединице су обично изостављају.

Индекс телесне масе се креће од потхрањених до гојазних и обично се и код деце и одраслих употребљава за предвиђање здравствених ишода. BMI је особина под утицајем и генетичких и негенетичких фактора, а пружа парадигму за разумевање и процену фактора ризика за здравствене проблеме.[13]

BMI пружа једноставну нумеричку меру особне дебљине или мршавост, омогућавајући здравственим радницима објективније сагледавање проблема тежине пацијената. BMI је дизајниран да се користи као једноставан начин класификације просека седентарне (физички неактивне) популације, са просечним саставом тела.[14] За ове особе, препоруке тренутне вредности су како следи: BMI од 18,5 до 25 може указивати на оптималну тежину, BMI мањи од 18,5 сврстава особу у потхрањености, а број од 25 до 30 може указивати да особа има вишак килограма, а број од 30 навише значи да је особа гојазна.

Играчи у многим спортовимс, као гимнастика, кошарка, фудбал, бејзбол и атлетика имају високу стопу односа мишића и масти и могу имати BMI који показује да су „погрешно” високи у односу на проценат масти у телу.[15]

Статистичка употреба

Овај индекс је првенствено статистичко оруђе, намењено проучавању друштвеног здравља, које омогућава истраживање и упоређивање медицинских података у којима су забележени висина и маса субјекта – како би се проценио ризик по здравље у односу на ухрањеност становништва.

Треба нагласити да се BMI користи само за процену дебљине – иако постоје и много сложеније и тачније методе за одређивање индекса гојазности. Како се висина и маса рутински бележе у свим културама и за време различитих медицинских прегледа, BMI је постао популарно оруђе здравствених статистичара – које омогућава јасну математичку корелацију између ухрањености и учесталости појављивања одређених болести, на најширем могућем узорку популације.

BMI у пракси

BMI се користи за дефиницију медицинског стандарда гојазности у многим земљама, још од средине 1980-их година, а овај начин процене се користи и у статистикама Светске здравствене организације.

Крајем 1990-их година, BMI је постао популаран међу широм публиком, кроз различите програме друштвеног здравља, које су углавном спонзорисале владе западних земаља – као подстицај ширењу свести о здравом начину живота, здравој исхрани и фитнесу.

BMI као статистичка мера је користан, јер омогућава процену промена у друштву кроз одређено време. Овај једноставан и лако израчунљив показатељ се може користити за процену утицаја привреде или политике на исхрану становништва.

Клиничка употреба

Упркос ограничењима индекса BMI у клиничкој пракси, он се користи у многим јавним здравственим кампањама као приближно мерило идеалне телесне масе - јер га је лако израчунати код куће, уз употребу свеприсутних мерила: ваге и метра. За дијагностификовање гојазности постоје пуно боље методе и тачније справе, које су доступне здравственим радницима. На пример, „скинфолд“ тест, код кога се прецизно мери дебљина поткожних наслага сала ће дати прецизније и медицински корисније резултате. А за стварно прецизно одређивање гојазности, неопходни су и „скинфолд“ тест и мерење биоелектричног отпора, који прецизно мјери дебљину поткожног масног ткива (на пет антропометријски дефинираних позиција), на основу чега се добијају поузданији и медицински прихватлљивији резултати. За најпрецизније одређивање претилости које је у клиничкој пракси, неопходни су и „тест дебљине кожних набора” и мерење биоелектричког отпора.

У случајевима када је претилост/потхрањеност) очигледна, очекивања од BMI индекса су ограничена. Нека истраживања показују да мушкарци с BMI индексом који их означава као „благо гојазне” (25-27 за просечног мушкарца) у стварности живе дуже и здравије од просека. Грешке у проценама BMI могу имати и историјске корене, јер је класификација према BMI индексу развијена у доба када су глад и потхрањеност били пуно чешћи него гојазност. У тој ери, стварна индивидуална прикладност телесне масе у односу на висину, процењивана је на још непрецизнији начин: иделна тежина особе (у kg) је она колико је телесна висина (у cm) већа од 100 cm.

BMI класификација

Ухрањеност човека се може рангирати индексом од 15 (близу изгладнелости), па све до 40 и више (екстремна гојазност). Ова статистичка крива се често описује категоријама, ради лакшег разумевања: (тешка) неухрањеност, идеална маса, прекомерна маса, блага гојазност, тешка гојазност и екстремна гојазност. Тачне вредности и категоризација варирају, но обично се сматра да BMI мањи од 18,5 означава мршавост и може указивати на неухрањеност, поремећај исхране или друге здравствене проблеме – док BMI већи од 25 индицира прекомерну масу, а изнад 30 гојазност. Овај распон категорија одговара одраслим особама изнад 20 година живота. За млађе од 20 година примењује се нешто другачија категоризација, с обзиром да деца имају другачије пропорције и другачије односе висине и масе.

Препоручена BMI категоризација

Индекс Класификација
<18,5 Неухрањеност
18,5 - 24,9 Идеална маса[16]
25 - 29,9 Прекомерна маса
30 - 34,9 Блага гојазност
35 - 39,9 Тешка гојазност
>40 Екстремна гојазност

Ово је класификација према препорукама Светске здравствене организације и Међународног удружења за проучавање гојазности, међутим ове препоруке и категоризација се могу разликовати од државе до државе – зависно од типске грађе тела.

Напомена

  1. ^ e.g., the Body Mass Index Table Archived 2010-03-10 at the Wayback Machine from the National Institutes of Health's NHLBI.

Референце

  1. ^ „BMI Classification”. Global Database on Body Mass Index. World Health Organization. 2006. Приступљено 27. 7. 2012.
  2. ^ Hadžiselimović R. (2005): Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo,. ISBN 978-9958-9344-2-1.
  3. ^ Hadžiselimović R., Ivanović B., Kušec V., Miličić J., Rudan P., Smolej - Narančić N., Šimić D., Tomazo - Ravnik T., Vlahović P. (1989): Antropološki praktikum. Antrop. dr. Jug., Posebna izdanja, Beograd - Zagreb - Titograd.
  4. ^ Hadžiselimović R., Lelo S., Šljuka S. (2016): Bioantropološki praktikum – Autorizirani repetitorijum i radna sveska. Odsjek za biologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.
  5. ^ For example, in the UK where people often know their weight in stone and height in feet and inches, – see „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 11. 11. 2012. Приступљено 29. 07. 2013.
  6. ^ Kendrick, Dr Malcolm (12. 4. 2015). „Why being 'overweight' means you live longer: The way scientists twist the facts”. The Independent (Newspaper). Приступљено 12. 4. 2015.
  7. ^ Eknoyan, Garabed (2007). „Adolphe Quetelet (1796.–1874.)—the average man and indices of obesity”. Nephrology Dialysis Transplantation. 23 (1): 47—51. PMID 17890752. doi:10.1093/ndt/gfm517.
  8. ^ http://ije.oxfordjournals.org/content/early/2014/03/29/ije.dyu061.full Commentary: Origins and evolution of body mass index (BMI): continuing saga Blackburn, H, Jacobs, D Int. J. Epidemiol. (2014)doi: 10.1093/ije/dyu061
  9. ^ Jeremy Singer-Vine (20. 7. 2009). „Beyond BMI: Why doctors won't stop using an outdated measure for obesity”. Slate.com. Приступљено 15. 12. 2013.
  10. ^ Keys, Ancel; Fidanza, Flaminio; Karvonen, Martti J.; Kimura, Noboru; Taylor, Henry L. (1972). „Indices of relative weight and obesity”. Journal of Chronic Diseases. 25 (6–7): 329—43. PMID 4650929. doi:10.1016/0021-9681(72)90027-6.
  11. ^ „Assessing Your Weight and Health Risk”. National Heart, Lung and Blood Institute. Приступљено 19. 12. 2014.
  12. ^ „Defining obesity”. NHS. Приступљено 19. 12. 2014.
  13. ^ Fareed M, Afzal M. (2014) Evidence of inbreeding depression on height, weight, and body mass index: A population-based child cohort study. Am J Hum Biol. 26:784–795. doi:10.1002/ajhb.22599 PMID 25130378
  14. ^ „Physical Status: The Use and Interpretation of Anthropometry” (PDF). WHO Technical Report Series. Geneva, Switzerland: World Health Organization. 854: 9. 1995. PMID 8594834.
  15. ^ Ronnie Coleman is 5'11" tall and weighed 300 lbs during competition. „Ronnie Coleman Pro Bodybuilding Profile, Bodybuilding.com”. 22. 7. 2013.
  16. ^ Di Angelantonio E, Bhupathiraju ShN; et al. (20. 08. 2016). „Body-mass index and all-cause mortality: individual-participant-data meta-analysis of 239 prospective studies in four continents”. Lancet. 388(10046) (776–86): 776—786. PMC 4995441Слободан приступ. PMID 27423262. doi:10.1016/S0140-6736(16)30175-1.

Литература

  • Ferrera LA, ур. (2006). Focus on Body Mass Index And Health Research. New York: Nova Science. ISBN 978-1-59454-963-2.
  • Samaras TT, ур. (2007). Human Body Size and the Laws of Scaling: Physiological, Performance, Growth, Longevity and Ecological Ramifications. New York: Nova Science. ISBN 978-1-60021-408-0.
  • Sothern MS, Gordon ST, von Almen TK, ур. (2006). Handbook of Pediatric Obesity: Clinical Management (illustrated изд.). CRC Press. ISBN 978-1-4200-1911-7.

Спољашње везе

BMI

BMI може бити:

BMI (авио-компанија), британска авио-компанија, раније позната као „Бритиш мидланд“.

Индекс телесне масе, скраћеница за висинско-тежински показатељ ухрањености појединца (енгл. body mass index, BMI).

Биг мек индекс, мера паритета куповне моћи.

Адолф Кетле

Ламберт Адолф Жак Кетле (22. фебруар 1796 — 17. фебруар 1874) је био белгијски астроном, математичар, статистичар и социолог. Основао је и усмерио Краљевску опсерваторију Белгије и извршио велики утицај на увођење статистичких метода у друштвене науке. Развио је скалу индекса телесне масе.

Артроза

Артроза, остеоартроза, остеоартритис , (лат. arthrosis, osteoarthrosis) је дегенеративно обољење периферних зглобова. Болест настаје као последица дегенеративних промена у појединим деловима зглоба - хрскавица, зглобна чаура, зглобне везе - због истрошености и употребе зглоба под великим оптерећењем, што доводи до субхондралне склерозе кости и хипертрофичних промена по ободу кости (остеофити) Промене најпре захватају зглобну хрскавицу, а касније и коштано и околно меко ткиво. Промене на хрскавици развијају се одређеном брзином, првенственом на местима највећег оптерећења у облику омекшања и поступне дегенерације. Ако болест захвати већи број зглобова онда говоримо о полиартрози.Дегенеративна обољења зглобова су расрострањене болести, од којих претежно оболевају старије особе, мада и млађи нису поштеђени. Од ове болести подједнако су угрожени и мушкарци и жене, нешто више жене после 55 године. У једном истраживању у Енглеској, артроза је откривена у 87% жена и 83% мушкараца у доби од 55. до 64. године живота. Утврђена је и у 10% испитаника у доби од 15. до 25. године.Артротичне промене рендгенолошки су откривене код 80% испитаника старијих од 55 година, док је клиничке манифестације имало само 15-20% испитаника. У развијеним земљама дегенеративна обољења зглобова су на првом месту међу узроцима одсуствовања са посла, што говори о њиховом изузетном епидемиолошком значају .

Артроза се не може излечити. Она ће се најчешће погоршати током времена. Међутим, правилним и континуираним лечењем симптоми се могу контролисати .

Прогноза дегенеративних обољења зглобова је релативно добра осим код коксартрозе и гонартрозе. Сама болест не утиче на опште стање и дужину живота .

Гихт

Гихт, подагра, улози, болест „краљева и богаташа“ је наследна или стечена болест метаболизма са карактеристичном, понављајућом упалом зглобних структура и меких ткива неких органа. Болест настаје, као последица гомилања прво у телесним течностима и крви мокраћне киселине а потом и таложења њених кристала у ткивима. Зато се гихт примарно јавља код особа са хиперурикемијом или повишеном концентрацијом мокраћне киселине у крви и телесним течностима. Осим у зглобовима, кристали мокраћне киселине се могу таложити у кожи, хрскавици, тетивама, меким ткивима, бубрезима и ушним шкољкама. Тако могу настати мали, чврсти и беличасти чворићи – тофуси, у тетивама, кожи, ушним шкољкама, или у бубрезима као конкременти (камен у бубрегу).Назив болести, гихт, потиче од лат. речи – gutta –„кап“. и заснована је на претпоставкама средњовековних лекара да болест настаје, пежоративно речено, као последица „претеривања у неком од животних задовољстава“ што у њиховом организму нарушава метаболичку равнотежу и добро здравља и зато под одређеним околностима „може да „пада“ (или као капи капље) око зглоба узрокујући у њему бол и упалу.“

Болест најчешће (приближно у око 50% случајева), напада метатарзални фалангеални зглоб, у корену палца стопала, и карактерише се симптомима у виду бола (израженијег на додир), црвенила коже која је топла и отечена у пределу захваћеног дела тела. Дијагноза болести се поставља на основу клиничке слике, и прегледа зглобне течности, у којој су присутни карактеристични кристали мокраћне киселине. Терапија се заснива на хигијенско-дијететском начину живота и примени; аналгетика – нестероидних антиинфламаторних лекова (НСАИЛ), стероида или колхицина. Активна терапија најчешће врло брзо доводи до побољшања и излечења. Чим акутни напад гихта прође, снижавају се вредности мокраћне киселине у крви, на шта дуготрајно може утицати у значајној мери промена начина живота и исхране. Код болесника са учесталим нападима, мора се применити вишемесечна терапија алопуринолом или пробенецидом.

Учесталост или ремисија гихта је у порасту у последњих неколико деценија у свету, са нпр. инциденцијом од 1 до 2% код становништва западних земаља, у неком тренутку њиховог живота. Сматра се да је разлог пораста гихта све већа присутност фактора ризика, као што су; метаболички синдром, дужи животни век, и промене у начину исхране.

После првог напада гихта код око 65% болесника ремисија се јавља у року од једне године, а код 75% болесника у року од две године. Првих неколико напада најчешће не доводи до оштећења зглобова, али након учесталијих и бројнијих напада гихта може доћи до трајних оштећења хрскавице и коштаних зглобних површина. То има за последицу настанак хроничног и дуготрајног гихта који се карактерише деформацијом зглобова или ушних шкољки. Код болесника са хроничним гихтом веома често се јављају и друге болести: повишен крвни притисак, шећерна болест, повишене масноће у крви (хиперлипидемија), срчана болест и гојазност.

Гојазност

Гојазност (лат. obesitas) је хронична болест (болесно стање), која се испољава прекомерним накупљањем масти у организму и повећањем телесне тежине. Свако повећање телесне тежине за 10% и више од идеалне означава се као гојазност. Особе се сматрају гојазнима када њихов индекс телесне масе (енгл. body mass index, BMI), мера која се добија када се телесна маса особе у килограмима подели квадратом висине те особе у метрима, прекорачи 30 kg/m2, док се особе у опсегу 25—30 kg/m2 дефинишу као претешке. Неке источно азијске земље користе ниже вредности. Епидемија овог обољења је широм света у сталном порасту, па се гојазност сврстава међу водеће болести савремене цивилизације. Она доводи до бројних и тешких компликација на многим органима и органским системима, делујући истовремено на два поља. Осим што спада у главне факторе ризика за настанак широке лепезе кардиоваскуларних обољења, она делује и индиректно (агравирајућим ефектом) узрокујући друге болести. На тај начин, гојазност поред очигледних естетских, може да створи и озбиљне здравствене проблеме и да тако утиче на квалитет живота. Гојазност повећава вероватноћу појаве разних обољења, нарочито срчаних обољења, дијабетеса типа 2, опструктивне апнеје током сна, одређених врста рака, артрозе и астме.Гојазност је најчешће узрокована комбинацијом прекомерног уноса енергетски хранљивих материја, недостатка физичке активности и генетске осетљивости, мада су на неке случајеве утицали првенствено гени, поремећаји ендокриног система, лекови или психијатријска болест. Докази који подржавају став да неке гојазне особе једу мало, а ипак добијају на тежини услед слабог метаболизма су ограничени; у просеку, гојазне особе имају већи утрошак енергије у поређењу са негојазним особама због тога што је више енергије неипходно да би се одржавала повећана телесна маса.Гојазност се углавном може спречити комбинацијом друштвених промена и личних избора. Контролисана исхрана и физичка активност су главни аспекти лечења гојазности. Квалитет исхране се може унапредити смањивањем конзумације хране богате енергијом, као што је она са високим садржајем масти и шећера, као и повећањем конзумације дијететских влакана. Медицински препарати против гојазности се уз одговарајућу исхрану могу узимати ради смањења апетита или спречавања апсорпције масти. Ако контролисана исхрана, вежба и медицински препарати нису ефикасни, желудачни балон може помоћи код смањења тежине или се може обавити операција ради смањења запремине желуца и/или дужине црева, што доводи до бржег засићења и смањене могућности апсорпције хранљивих материја из хране.Гојазност је водећи узрок смрти који се може спречити широм света, са све већом распрострањеношћу код одраслих и деце, а надлежни је сматрају једном од најозбиљнијих проблема здравства у 21. веку. Године 2015, 600 милиона одраслих (12%) и 100 милиона деце су били гојазни у 195 земаља. Гојазне особе се често осећају дискриминисано у већем делу модерног света (нарочито на Западу), иако је током историје гојазност нашироко била сматрана симболом богатства и плодности, што и данас јесте случај у неким деловима света. Гојазност се подједнако често јавља у свим животним добима. У дечјем узрасту она је подједнако честа код дечака и девојчица, а после пубертета је чешћа код жена него код мушкараца. Године 2013, Америчка медицинска асоцијација је класификовала гојазност као болест. Човек са највећом тежином је био Американац Џон Брауер Миноч (1941—1983), који се уписао у Гинисову књигу рекорда 1978. године са 635 килограма.

Гојазност деце

Гојазност деце је стање при коме сувишна телесна масноћа негативно утиче на дечије здравље или добро стање. Како су методе за директно одређивање телесне масти непрактичне, дијагноза гојазности се често заснива на BMI вредности. Због све веће преваленце гојазности код деце и њених многобројних штетних утицаја на здравље, она је препозната као озбиљан проблем домена јавног здравља. Термин прекомерна тежина се често радије користи од термина гојазност у дискусијама о гојазности деце, посебно у отвореним дискусијама, јер је он у мањој мери стигматизирајући.

Густинa минерала у костима

Густина минерала у костима, BMD (енгл. bone mass density, BMD), коштана густина или коштана маса је методом апсорпције или радиолошкомдензитометријом процењена вредност минерала у коштаном ткиву хуманог скелета.Смањена коштана густина сигуран је и независан фактор ризика за настанак остеопоротичних прелома, заједно са другим важним факторима који могу бити непроменљиви и променљиви. Низак индекс телесне масе спада у групу променљивих клиничких фактора ризика

Контрола рађања

Контрола рађања (контрола зачећа, контрацепција, контрола плодности) јесте метода или средство за спречавање нежељене трудноће. У контролу зачећа спада; планирање породице, сигуран полни однос и набавка и употреба средстава за спречавање зачећа. Део средстава за контролу зачећа, као што мушких кондоми или женске мембране, могу да истовремено помогну и спречавању полно преносививих инфекција (полних болести). Контрола зачећа, као начин заштите од нежељене трудноће користе се још од античког доба, али ефикасне и сигурне методе контроле зачеча, постале су масовно доступне тек у другој половини 20. веку. У неким културама свесно се ограничава контрола зачећа и проглашава морално и политички непожељном.Најефикасније методе контроле зачећа су стерилизација применом вазектомије — подвезивање сперматичних путева код мушкараца и јајовода код жена, интраутерине спирале (IUD) и уградиви контрацептиви имплантати. Поред овогих метода, које се ређе користе у масовнијој употреби су; велики број хормоналних контрацептива укључујући пилуле, контрацептивни фластере, вагиналне прстенове, и инјекциони контрацептиве. У мање ефикасне методе контрацепције спадају контрцептивне препреке као што су; кондоми, дијафрагме и контрацептивни сунђер и метода плодних дана. Најмање ефикасне методе су спермициди и метода прекидања сношаја, пре ејакулације сперме из мушког полног органа. Стерилизација, иако је ефикасна, није реверзибилна, за разлику од осталих метода, које готово одмах по њиховом престанку примене омогућавају зачеће. Хитном контролом зачећа може се спречити трудноћа у року од неколико дана од незаштићеног секса.Један део парова сматра сексуалну апстиненцију за један од начина успешне контроле зачећа, али може негативно утицати на психичко стање апстиненената, а често може и да доведе до повећања броја трудноће код тинејџерки ако не постоји едукација о контрацепцији, по престанку целибата.Како се код младих тинејџерки, постоји већа вероватноћа да се трудноћа „лоше заврши“, свеобухватно сексуално васпитање у школама треба кроз наставу да тинејџерке упозна са приступом контроли зачећа, што смањују стопу нежељених трудноћа у овој старосној групи. Иако млади људи могу користити све видове контроле зачећа, реверзибилна контрола зачећа дугорочним методама, као што су импланти, интраутерине направе или вагинални прстенови, представља најсигурније начин за смањење стопе настанка тинејџерских трудноћа.По порођају, жена која не доји дете, може поново остати у другом стању после само четири до шест недеља. Неке методе контроле зачећа породиља могу да се примењују одмах по порођају, док друге захтевају паузу од најмање шест месеци. Код дојиља је кориснија примена синтетичких прогестерона, него комбинованих контрацептивних пилула.Код жена у менопаузи препоручује се наставак контрола зачећа још годину дана после последње менструације.

Прееклампсија

Прееклампсија је поремећај који се јаља код трудница и породиља, као последица промена на васкуларном ендотелу у трудноћи, који доводи до вазоспазма крвних судова, што има за последицу појаву високог крвног притиска и значајних количина протеина у мокраћи, затим инсуфицијенцију бубрега, промене у крвној слици (анемија, тромбоцитопенија), поремећаја функција јетре, појаву едема, диспнеје (због накупљања течности у плућима) и поремећаја вида.Прееклампсија повећава ризик за неповољан исход трудноће како по мајку тако и по бебу. Стање углавном почиње након 20 недеља трудноће. мада се може појавити чак и након 4—6 недеља после порођаја.

Болест која је клинички је дефинисана хипертензијом и протеинуријом, са или без патолошког едема, уколико се правовремено не дијагностикује и лечи може довести до клоничко-тоничких напада, апнеје и коме, или стања познатог као еклампсија.

Рак (болест)

Рак, такође познат као злоћудни тумор или малигна неоплазма, представља групу болести која укључује абнормални раст ћелија са потенцијалном могућношћу да нападне или се прошири на остале делове тела. Нису сви тумори канцерозни; бенигни тумори се не шире на остале делове тела. Могући знаци и симптоми укључују: нови чворић, абнормално крварење, продужени кашаљ, необјашњиви губитак тежине, као и промене у пражњењу црева између осталог. Мада ови симптоми могу да указују на рак, они се такође могу јавити и због неких других проблема. Познато је више од 100 различитих врста рака од којих људи оболевају.Употреба дувана је узрочник код око 22% смртних случајева од рака. Додатних 10% чини гојазност, лоша исхрана, недостатак физичке активности и конзумирање алкохола. Међу осталим факторима се налазе неке инфекције, изложеност јонизујућем зрачењу и загађивачи из животне средине. У земљама у развоју скоро 20% случајева рака је последица инфекција као што су хепатитис Б, хепатитис Ц и хумани папилома вирус. Ови фактори делимично делују тако што мењају гене ћелије. Обично је потребно да дође до већег броја таквих генетских промена пре него што се развије рак. Приближно 5–10% случајева рака је последица генетских дефеката које је нека особа наследила од својих родитеља. Рак се може открити на основу одређених знакова и симптома или скрининг тестова. Након тога се обично врше даља испитивања путем медицинског имиџинга и потврђује биопсијом.Многе врсте рака се могу спречити избегавањем пушења, одржавањем здраве телесне тежине, избегавањем прекомерног конзумирања алкохола, конзумирањем мноштва поврћа, воћа и интегралних житарица, вакцинацијом против неких заразних болести, умереном употребом црвеног меса у исхрани, као и избегавањем претераног излагања сунцу. Рано откривање путем скрининга је корисно у случају рака грлића материце и код колоректалног рака. Предности скрининга код рака дојке су спорне. За лечење рака се често користи нека комбинација радијационе терапије, хирургије, хемиотерапије и циљане терапије. Контрола бола и симптома је једна од важних ставки током неге. Палијативна нега је посебно значајна код оних са узнапредовалом болешћу. Шансе за преживљавање зависе од типа рака и степена болести на почетку лечења. Код деце са дијагнозом која су млађа од 15 година, у развијеном свету просечна петогодишња стопа преживљавања износи 80%. У Сједињеним Државама просечна петогодишња стопа преживљавања код рака износи 66%.У 2012. години појавило се приближно 14,1 милион нових случајева рака на глобалном нивоу. То је довело до око 8,2 милиона смртних случајева или 14,6% свих смртних случајева код људи. Најуобичајенији типови рака код мушкараца су рак плућа, рак простате, колоректални рак и рак желуца, док се код жена најчешће јављају рак дојке, колоректални рак, рак плућа и рак грлића материце. Рак коже, изузев меланома, није укључен у ову статистику, а да јесте, чинио би најмање 40% случајева. Код деце се најчешће јављају акутна лимфобластна леукемија и тумори мозга, осим у Африци, где се чешће јавља нон-Хочкин лимфом .Највише смртног исхода је било код Апластичне Анемије од које умире око 91% оболелих и Дишенове мишићне дистрофије од које умире преко 70% оболелих. name=WCR2014Peads/> У 2012. години код око 165.000 деце млађе од 15 година дијагностификован је рак. Ризик од рака значајно расте са старошћу, а многи типови рака се много чешће јављају у развијеним земљама. Стопе се повећавају са повећањем броја људи који живи до познијих година и са променама начина живота у земљама у развоју. Процењује се да финансијски трошкови рака износе 1,16 милијардиамеричких долара годишње од 2010. године.

Слика тела

Слика тела или слика о телу (енгл. body image) је скуп доживљаја, мисли и осећања везаних за сопствено тело. Она обухвата две компоненте — компоненту перцепције и компоненту процене и ставова у односу на своје тело. Из компоненте процене проистичу мисли, ставови и осећања везани за сопствено тело.Слика о сопственом телу може бити позитивна и негативна. Позитивна слика тела повезана је са здравим односом према исхрани и физичкој активности код адолесцената, као и са добрим менталним здрављем. Насупрот томе, негативна слика тела нпр. код адолесцената носи ризик за неправилну исхрану и физичку активност, ниско самопоштовање, развој депресивности и поремећаја исхране.

Значајно је да лекари буду упознати са значајем слике тела за дравље и благостање пацијента, како би рано препознали негативну слику тела и последице које из ње произилазе и на време пружили адекватну помоћ и подршку. У склопу овога јако је важно и да педијатри, у сарадњи са родитељима или породицом од раног узраста раде на развијању позитивне слике тела код деце и адолесцената.

Хипертензија

Хипертензија (ХТ, високи крвни притисак, понекад артеријска хипертензија) јесте хронично медицинско стање у којој је крвни притисак у артеријама повишен. Често нема препознатљиве симптоме, због чега се назива и „тихим убицом“. Последице акутне хипертензије су најчешће мождана крварења, док се код хроничне хипертензије најчешће испољавају на бубрезима, мозгу и оку.

Повишење крвног притиска условљава да срце ради јаче него нормално да би крв циркулисала кроз крвне судове. Крвни притисак обухвата два аспекта, систолни и дијастолни, у зависности од тога да ли је срчани мишић контрахован (систола) или опуштен између откуцаја (дијастола). Нормалан крвни притисак у мировању је у опсегу од 100-140 mmHg систолног (првог откуцаја) и 60-90 mmHg дијастолног (последњег) откуцаја. Крвни притисак је висок, уколико се одржава на или изнад 140/90 mmHg нивоа.

Хипертензија је главни фактор ризика за шлог, инфаркт миокарда (срчане нападе), срчану инсуфицијенцију, анеуризме артерија (нпр. аортни анеуризам), периферну артеријску болест, и узрок хроничне болести бубрега. Чак и умерена висина артеријског крвног притиска је повезана са скраћењем животног века. Дијететске и промене начина живота могу да побољшају контролу крвног притиска и смање ризик од удружених здравствених компликација. Међутим, лечење лековима је често неопходно код људи код којих је промена начина живота неделотворна или недовољна.

Хиповентилација

Хиповентилација је поремећај дисања који се карактерише смањеном количином ваздуха који улази у алвеоле плућа током удисаја, што узрокује смањења нивоа кисеоника и повећање нивоа угљен-диоксида у артеријској крви. Хиповентилацију може изазвати превише плитко (хипопнеја) или сувише споро (брадипнеја) дисање или смањењење плућних функција. Према механизму настанка хиповентилација може бити; централна, узрокована променама у дисајном центру или периферна, узрокована плућним и другим системским болестима.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.