Илирски ратови

Илирски ратови су били низ ратова вођених од 229. године прије н. е. до 168. године прије н. е. између Римске републике и Ардијејске краљевине. Први илирски рат, који је трајао од 229. п. н. е. до 228. п. н. е,[1] вођен је због забринутости Рима ради повећане трговине кроз Јадранско море након Првог пунског рата у вријеме када се моћ Ардијејаца повећа под краљицом Теутом.[2] Напади илирских пирата на трговачка пловила римских савезника, Италаца, и смрт римског римског изасланика Корунканиса[3] по Теутином наређењу,[4] подстакли су римски сенат да пошаљу римску војску под заповједништвом конзула Луција Постумија Албина и Гнеја Фуливија Центумала. Рим је протјерао илирске гарнизоне из бројних грчких градова, укључујући Епидамнос, Апопонију, Коркиру, Фарос и успоставио протекторат над тим грчких градовима. Римљани су такође поставили[5] Деметрија Фароског као моћника у Илирији, када би био противтежа Теутиној моћи.[6]

Други илирски рат је трајао од 220. п. н. е. до 219. п. н. е. Римска република је 219. године прије н. е. била у рату са Келтима из Цисалпске Галије, а почео је и Други пунски рат са Картагином.[7] Сва та дешава су Деметрију пружила прилику за иградњу нове илирске ратне флоте. Предводећи ову флоту од 90 бродова, Деметрије је отпловио јужно од Лиса, кршећи ранији споразум и тиме започевши рат.[8] Деметријева флота је прво напала Пилос, гдје су заробили још 50 бродова након неколико покушаја. Након Пилоса, флота је отпловила ка Кикладима, гушећи сваки отпор који им се нашао на путу. Деметрије је наивно послао флоту преко Јадрана и са подијељеним илирским снагама утврђени[9] град Димале[10] је освојила римска флота предвођена конзулом Луцијем Емилијем Паулом.[11] Од Димале флота је кренула ка Фаросу.[12] Римске снаге су усмјериле Илире и Деметријеву флоту ка Македонији, гдје је постао савјетник од повјерења на двору краља Филипа V, гдје је и остао до смрти у Месени 214. године прије н. е.[13]

Илирски краљ Генције се 171. године прије н. е. удружио са Римљанима против Македоније. Он је 169. п. н. е. промијенио страну и удружио се са Персејем Македонским. Током Трећег илирског рата 168. п. н. е. ухапсио је двојицу римских легата и унуштио градове Аполонија и Дирахиј, који су били римски савезници. Поразиле су га римске снаге предвођене Луцијем Аницијем Галом код Скодра,[14] а 167. године прије н. е. је доведен у Рим како би учествовао у Галовом тријумфу, након чега је интерниран у Игувијуму.

Увод

Експанзија за вријеме Агрона

У другој половини 3. вијека прије н. е, Ардијејско краљевство је постало важна сила за вријеме краља Агрона. За вријеме његове владавине, извршена је инвазија на дио Епира, Коркиру, Епидамос и Фарос, гдје су успостављени гарнизони. Нове распоређене снаге биле су према Полибију „веће копнене и морске снаге од свих краљева који су прије њега владали Илирима”. Илири су користили лембу, мали и брзи ратни брод са по једним редом веслача на свакој страни. Напада са мора из Јадрана и Јоније вјероватно су позната пријетња за сјеверозападну Грке. Оно што је било ново јесте употреба копнене војске и профитирање од побједа морнарице. Грчки градови (полиси) на обали Илирије били су изложени систематским нападима и можда већ освојени од стране Агронових снага. Рим је одговорио на молбу острва Иса, којем је Агрон пријетио, слањем изасланика. Никада нису стигли на острво. Њих су на путу тамо напали илирски бродови, а један од њих је погинуо, заједно са амбасадором острва Иса.

То вријеме су обижељили бројни политички догађаји у сусједним грчким полисима. Краљевска сукцесија у Епиру се завршила 234. п. н. е. и испостављена је федерална република. На југу, западном дијелу Акарнаније се издвојио из ове нагодбе. Њихова независност су ускоро угрозили Етолци, који су отпочели окупацију територије око Амбрацијског залива, укључујући и Пирову стару пријестоницу, Амбрацију, што је натјерало Епирце да оснују нови центар у Феници. Опкољени у Медиону, Акарнци су затражили помоћ од Деметрија II Македонског, који је већи дио своје владавине био у рату са Етолском и Ахајском лигом. Као одговор на молбу, краљ је од Агрона затражио помоћ при прекиду опсаде.

Илириски напад предвођен Агроном је извен или 232. п. н. е. или 231. п. н. е. Хиљаду лемби, са 5000 људи на бродовима, упловило је у Медион. Налазили су се у формацији која је била уобичајена у њиховој земљи и напредовали су у неколико чета према етолским линијама. Етолци су повукли већи дио својих хоплита и коњице испред својих линија на равном терену и са дијелом коњице и лаке пјешадије пожурили су да заузму узвишено тло испред свог логора, које је природа учинила лаким за одбрану.

Референце

  1. ^ Wilkes 2000, стр. 160, The Roman invasion of Illyria in 229 bc appears to have caught Teuta and the Illyrians completely off guard. As soon as the weather permitted, the queen had ordered south a naval expedition....
  2. ^ Wilkes 2000, стр. 177, ... who appears to have ruled after 168 BC at Queen Teuta's old stronghold Rhizon (Risan). His silver issues are rare, but bronze coins, without the royal title, occur on Hvar, both ....
  3. ^ „Appian, Illyrian Wars, CHAPTER II, section 7”. www.perseus.tufts.edu (на језику: енглески). Приступљено 13. 2. 2019. »The Illyrian vessels attacked the ambassadors on their voyage and slew Cleemporus, the envoy of Issa, and the Roman Coruncanius; the remainder escaped by flight.«
  4. ^ Zoch 2012, стр. 99.
  5. ^ Wilkes 2000, стр. 161, ... Gulf of Kotor. The Romans decided that enough had been achieved and hostilities ceased. The consuls handed over Illyria to Demetrius and withdrew the fleet and army to Epidamnus, ....
  6. ^ Eckstein 1994, стр. 46–59.
  7. ^ Dodge 1893, стр. 164, ... Hannibal was anxious to make his descent on Italy before the Romans had got through with the Gallic and Illyrian wars. He had made many preparations to this end, not only in men and material, but in reconnoitring....
  8. ^ Polybius 2003, Demetrius of Pharos [...] had broken his treaty with the Republic by sailing beyond Lissus with fifty boats....
  9. ^ Wilkes 2000, стр. 163, Unlike Teuta in 229 BC, Demetrius was prepared for the Roman invasion. He placed a garrison in Dimale (Dimallum), a fortress inland ....
  10. ^ Jones 1987.
  11. ^ Polybius 2003, ...the Romans dispatched Lucius Aemilius with an army [to face Demetrius].
  12. ^ Polybius 2003, having accepted [Dimale's] submission [...] the consul then sailed to Pharos to attack Demetrius himself....
  13. ^ Polybius 2003, Demetrius [...] arrived unexpectedly at the court of King Philip of Macedon, where he remained for the rest of his life.
  14. ^ Montagu 2015, стр. 47.

Литература

Агрон

Агрон (грч. Άγρων 250. п. н. е. - 230. п. н. е.) је илирски краљ из III века п. н. е.

Агрон је био илирски краљ и син Плеурата II. Способан као владар успео је да уједини илирска племена и да сломи отпор појединих племенских вођа. Последица овога било је стварање јаке илирске државе, која је у то доба била најснажнија на Балкану. Агрон се помиње пред Први илирски рат 229-228. п. н. е., када га је краљ Деметрије Хварски позвао у помоћ (у сукобу са Етолцима). Агрон је Етолце побиједио у бици до које је дошло 231. године п. н. е, а умро је годину дана касније. Након тога Илири су заузели велики део Епира. Нагли успон краљевине Ардијеја и пиратски напади представљали су за Римљане повод да након Агронове смрти започну Први илирски рат (229-228. п. н. е.)

Наследила га је његова прва жена Теута за чије су владавине Римљани у потпуности скршили његову творевину.

Бока которска

Бока которска (вен. Boche de Càtaro) или скраћено Бока, историјска је и географска област у данашњој Црној Гори. Као географска област, Бока је дефинисана положајем Бококоторског залива, који се убраја међу највеће заливе на источним обалама Јадранског мора. Залив има специфичну структуру и састоји се од неколико цјелина, почевши од Херцегновског залива, који се сужава у Кумборски теснац, кроз који се потом улази у Тиватски залив, а затим се кроз пролаз Вериге улази у Рисански залив, на који се наставља Которски залив. Бококоторски залив залази дубоко у копно, а његов шири простор је омеђен планинских масивима Ловћена и Орјена. Улаз у залив затварају два полуострва, Луштица са југоисточне и Превлака са сјеверозападне стране.Као историјска област, Бока представља посебну цјелину чији је просторни опсег у појединим раздобљима био шири од географског подручја које је дефинисано непосредним приобаљем самог Бококоторског залива. По том основу, са историјом уже Боке блиско су повезане и историје околних приморских области, почевши од Грбља са Будвом на југоистоку, до Конавала са Цавтатом за сјеверозападу. Традиционалној подјели, прошлост Боке се дјели на четири иторијска раздобља: античко, срдњовјековно, нововјековно и савремено. Током античког периода, на подручју Боке су успостављене грчке колоније, а шира област је била настањена илирским племенима, која су потпала под власт Старог Рима. Бока је у средњи вијек ушла као дио Византијског царства.

Почетком 7. вијека, на шири простор Боке се досељавају српска племена, након чега настају и прве кнежевине: Дукља на југоистоку и Травунија са Конавлима на сјеверозападу. Крајем 12. вијека, Бока постаје саставни дио српске државе Немањића, а потом се на тим просторима смјењују власти Балшића, Котроманића, Српске деспотовине и Косача. Током 15. вијека, Бока постепено потпада под власт Млетачке републике, а дио области су током 16. и 17. вијека држали и Турци, који су потом протерани од стране Млечана, након чега је област Боке добила своје препознатљиве историјске границе. Почевши од 1797. године, у Боки се смјењују разне власти: хабзбуршка, руска, француска и поново аустријска, од 1814. године. Ова област, чији је званични назив гласио: Которско господство (нем. Herrschaft Cattaro), остала је под аустријском влашћу све до 1918. године.

Након Првог свјетског рата, Бока је ушла у састав новостворене југословенске државе,

а након Другог свјетског рата прикључена је југословенској федералној јединици Црној Гори, тако да се од 2006. године налази у саставу Црне Горе као самосталне и независне државе.

Даорси

Даорси или Дуерси, Даорсеји (грч. Δαορσών) били су илирко племе које је настањавало подручја јужне и централне Херцеговине у долини реке Неретве.

Њихов главни град био је Даорсон. Руине овог града налазе се у близи Стоца. Чиниле су га три целине од којих је централна била тврђава акропола која је била опасана »киклопским« зидинама од огромних камених блокова (сличан онима у Микени у Грчкој). У њој су били смештени сви важнији управни, јавни и верски објекти. Одбрамбени зид који се пружа од југозапада према североистоку био је дуг 65 м, широк 4,2 м, а висок између 4,5 и 7,5 метара, имао је врата и торњеве на оба краја.Даорси су били у сталним трговачким везама с Грцима, па су од њих преузели грчки језик и писмо. Пронађени су многобројни археолошки остаци фине керамике и амфора за вино, те бронзана кацига украшена низом ликова из грчке митологије. У једном објекту пронађена је коваоница новца и одређена количина новчића са натписом имена града, што значи да је град имао политичку нанезависност, али и развијен културу и трговину са другим градовима и народима.

Други илирски рат

Други илирски рат је трајао од 220. п. н. е. до 219. п. н. е. Покренуо га је Деметрије Хварски, уверен како су римљани презаузети борбом против Гала у Цисалпској Галији, односно припремама за предстојећи рат против Ханибала.

Деметрије је саградио флоту од 90 бродова, испловио је на југ да би напао и освојио град Пилос, где је успео да зароби 50 бродова. Са том је флотом наставио поход на Кикладе. У међувремену су Римљани опремили флоту под Луцијем Емилијем Паулом те напали и освојили слабо брањени град Димале, које је било једно од главних Деметријевих упоришта. Затим је римска флота отпловила на север и заузела Фарус. Деметрије Хваранин је, када је остао без база, био присиљен да бежи. Уточиште је пронашао код македонског краља Филипа V. Овај је сукоб је послужио као предигра за Први македонски рат.

Илири

Илири је збирно име наденуто разнородној скупини племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, некад настањених у подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора и јужне Италије. Мишљење Густава Косине је било да су пореклом из Лужице у Немачкој одакле су дошли на балканско подручје и изазвали сеобу Грка око 1300. п. н. е. Тај процес њиховог досељења је значио крај за бронзанодобске заједнице које су пре њих живеле на тим просторима.

Новију теорију су развили Алојз Бенац и Боривој Човић 1960-их, ефективно дискредитујући пређашња мишљења о Илирима као придошлицама. По њихову мишљењу, групе из гвозденог доба на Балкану познате као "Илири" су углавном аутохтоне, а периодичне сеобе (попут халштатских сеоба, односно дисперзије Латенске културе популарно познате као Келти у 4. и 3. веку веку п. н. е.) нису значајно измијениле етнички супстрат домаћег становништва који је еволуирао кроз стадијуме које Бенац дефинише као пред-Илире, прото-Илире и Илире.

Илирска племена су почела успостављати комплексније прото-државне творевине под медитеранским (претежно Хеленским) утјецајима тек у касно жељезно доба. Илири нису живјели у организованој држави, него у племенским заједницама, а једини изузетак је раздобље од 250. п. н. е. - 167. п. н. е., кроз који период је постојала. Познати су им краљеви Агрон, Епулон и краљица Теута.

Илирија

Илирија (антгрч. Ἰλλυρία [Illyría] — Илириа или Ἰλλυρίς [Illyrís] — Илирис, лат. Illyria — Илириа) је назив који се у античко доба користио за западни део Балкана, који су насељавали антички Илири.

Илирије

Према грчкој митологији, Илири потичу од митског јунака Илирија (грч. Ιλλυριός [Illyriós]).

Илирска краљевина

Илирска краљевина је назив државе која је постојала на Балканском полуострву у античко доба.

Илирски владари

Ово је списак илирских владара.

Илирски цареви

Илирски цареви (лат. Illyriciani, „Илиричани“) је појам који се односи на већи број римских царева који су владали Римским царством од средине 3. века. Заједничко им је да су потицали из подунавских земаља које је касније Диоклецијан обухватио у префектуру Илирик. Осим тога, сви су они почев од Клаудија II Готског били ниског порекла, нису имали везе са старом елитом у центру Царства и њихово напредовање почињало је са војном каријером.

Појам „илирски“ нема етичку ознаку, него означава регионално порекло. Одиста, преци илирских царева припадали су мање или више — колико се то може видети у писаним изворима — у великој мери романизованом провинцијалном становништву подунавских земаља. Само за неке од њих може се наћи податак да су припадали домородачким народима из региона. Подунавље је током 3. века постало једно од најзначајнијих простора за регрутовање царске војске. Због тога што је истовремено растао политички утицај војске и што од око 260. више није било потребно бити сенатор да би се постало цар, више војника илирског порекла успело је да се уздигне до царског положаја.

Закључно са Диоклецијаном сви илирски цареви су од стране војникâ којима су командовали били проглашавани за цареве и то у оквиру узурпације усмерене против тренутно владајућег цара. У погледу тога ова скупина се делимично преклапа са чувеним војничким царевима. Каснији „Илиричани“ као нпр. Констанције I Хлор у систему тетрархије до власти стизали су путем кооптације. Са прекидом од око тридесет година са Јовијаном је 363. почиње нова серија илирских царева. Коначно, и источноримски цареви који су владали у 6. веку Јустин I, који је око 470. као син сељака приступио војсци и у њој узнапредовао, и Јустинијан I, били су људи простог порекла из римских подунавских провинција. Уједно су били и последњи цареви којима је матерњи језик био латински.

Када је у последњој четвртини 6. века Подунавље било опустошено од словенских, аварских и хунских нападача и на дуже време измакло царској контроли, област је изгубила свој значај као простор за регрутовање војске. Отада је већина војних заповедника долазила из Мале Азије, а са тим је и време илирских царева достигло свој крај.

Илирски језик

Илирски језик је изумрли језик Илира, хетерогене групе племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, познатих у старом вијеку на подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора, јужне Италије и Епира.

Марко Ливије Салинатор

Марко Ливије Салинатор (лат. Marcus Livius Salinator; 254. п. н. е.—око 200. п. н. е.) је био римски војсковођа, политичар, цензор и два пута римски конзул. Познат је по победи у Другом илирском рату и у бици код Метаура у Другом пунском рату.

Месапи

Месапи (антгрч. Μεσσάπιοι [Messápioi], лат. Messapii) древни су народ у Италији, који је насељавао југоисточну обалу Италије у регији Апулија. Верује се да су Месипи потомци Илира, који су доселили са Балкана преко Јадранског мора, али постоји традиција која датира из времена Херодота која сматра да су они потомци становника острва Крит (према Херодоту, бивши Крићани се називају „месапски Јапиги“). Говорили су месапским језиком, имали су своје писмо. Производили су карте. Њима се приписује оснивање више италијанских градова, као што су Лече и Алецио. У току Пировог рата, месапска војска се борила на страни Грка. Почетком хришћанске ере покорили су их Римљани, те су романизовани.

Први илирски рат

Први илирски рат је трајао од 229. п. н. е. до 228. п. н. е. Повод је била римска забринутост за трговачке руте на Јадрану.

Након Првог пунског рата ојачала је илирска држава која је представљала федерацију разних племена. Илири су се углавном бавили гусарством и пљачкали су бродове који су пролазили Јадранским морем. Од гусара страдали су и римски трговци. Римљани су упутили посланство краљици Теути, али су римски захтеви одбијени, а један посланик је чак и убијен. То је послужио као повод за рат.

Римски сенат је послао војску на челу са Луцијем Постумијем Албином. Римљани су лако 229. п. н. е. отерали илирске гарнизоне из грчких градова Епидамноса, Аполоније, Коркире и Фаруса те у њима успоставили протекторате. Илирима је такође одузезо право да слободно плове и морали су да плаћају данак.

Префектура Илирик

Преторијанска префектура Илирик или преторијанска префектура Илирикум (лат. Praefectura praetorio per Illyricum, грч. Ἐπαρχότης/Ὑπαρχία [τῶν πραιτωρίων] τοῦ Ἰλλυρικοῦ), је била једна од четири велике префектуре унутар позног Римског царства и Источног римског царства, односно Византије. Административни центар префектуре је био град Сирмијум (данашња Сремска Митровица у Србији).

Рисинијум

Рисинијум (лат. Risinium, од старијег илир. Rhizon и грч. Ῥίζων [Rízon], ), антички је град и археолошки локалитет који се налази у близини данашњег Рисна у Боки которској, у данашњој Црној Гори. Првобитно је био илирско насеље, а касније је постао римски град.

Списак античких племена у Илирији

Списак илирских племена (абецедним редом), између 10. века п. н. е. и 7. века н. е.. Простор обухвата територије западног Балкана и делова јужне Италије, а повезује их говор заједничког илирског језика.

На просторима Илирије, заједно са Илирима су живела и следећа неилирска племена:

трачка: Дарданци

келтска: Латобики

венетска: Јаподи, Карни, Либурни, Хистри

остало: Булини, Биљонци, Ћелидонци, Еордајци, Хииерстами, Хилејци, Манији, Нестеји, Орици, Скордисци итд.

Теута

Теута (231. п. н. е. - 228. п. н. е.) је била илирска краљица из III века п. н. е. која је владала после смрти свог супруга једног од најзначајнијих илирских краљева Агрона, а уместо малолетног сина (пасторка) Пинеса. Није успела да настави снажну Агронову владавину. Помагала је и штитила илирске гусаре по Јадранском и Јонском мору, што је доводи у сукоб са Римом. Временом су илирске старешине почеле да јој отказују послушност и подривају јој власт. Ипак, њена флота, под командом Деметрија Хваранина, креће 229. године п. н. е. у поход на Епидамнос (Драч) Аполонију и острво Коркиру (Крф).

Трећи пунски рат

Трећи пунски рат (149. п. н. е. — 146. п. н. е.) био је трећи и последњи од пунских ратова између Картагине и Римске републике. Рат завршава потпуним уништењем града Картагине. Све те територије окупира Рим, а становништво убија или поробљава.

Теме везане за Илире
Антички Илири
Име и идентитет
у савременом добу

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.