Илири

Илири је збирно име наденуто разнородној скупини племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, некад настањених у подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора и јужне Италије. Мишљење Густава Косине је било да су пореклом из Лужице у Немачкој одакле су дошли на балканско подручје и изазвали сеобу Грка око 1300. п. н. е. Тај процес њиховог досељења је значио крај за бронзанодобске заједнице које су пре њих живеле на тим просторима.

Новију теорију су развили Алојз Бенац и Боривој Човић 1960-их, ефективно дискредитујући пређашња мишљења о Илирима као придошлицама. По њихову мишљењу, групе из гвозденог доба на Балкану познате као "Илири" су углавном аутохтоне, а периодичне сеобе (попут халштатских сеоба, односно дисперзије Латенске културе популарно познате као Келти у 4. и 3. веку веку п. н. е.) нису значајно измијениле етнички супстрат домаћег становништва који је еволуирао кроз стадијуме које Бенац дефинише као пред-Илире, прото-Илире и Илире.

Илирска племена су почела успостављати комплексније прото-државне творевине под медитеранским (претежно Хеленским) утјецајима тек у касно жељезно доба. Илири нису живјели у организованој држави, него у племенским заједницама, а једини изузетак је раздобље од 250. п. н. е. - 167. п. н. е., кроз који период је постојала. Познати су им краљеви Агрон, Епулон и краљица Теута.

Illyrian tribes-sr
Илирска племена
Illyrians
Илирска племена (на енглеском)
Illyrian Tribes (English)
Илирска племена (на енглеском)

Историја

Илири су поред Трачана један од најзагонетнијих палеобалканских народа, иако су били уплетени у историју Грка, Македонаца и Римљана они су имали магловите представе о илирском пореклу, земљама, навикама и обичајима. Управо због тога је све што је изречено у античким изворима подложно сумњи, а у савременој историографији постоје неусаглашености - како по питању етногенезе, тако и у сагледавању њихове територије, културе и начина живота. Илирију и Илире први помиње Херодот (485-425 г.п. н. е.) у својој Историји, али сасвим узгредно; он смешта Илирију око изворишта реке Ангрос (данашњи Ибар), у планинску област у југозападном делу Балканског полуострва[1]. Тукидид (око 460-400 г.п. н. е. сведочи да су илирске земље захватале и приморске области на југоисточној обали Јадранског мора. У Периплосу делу анонимног аутора из 330. г.п. н. е. названог Псеудо - Скилакс дат је подробнији опис илирске обале у коме он спомиње поименце нека илирска племена. Он их смешта јужно од Либурна, јужно од југоисточне обале Јадрана све до Хаоније и Крфа. Од поименце споменутих племена, само су Енихејци лоцирани ближе Бококоторском заливу. У доцнијим изворима ( Псеудо Скимнус, Плиније, Страбон и др.) поменуто су, између осталих племена и Illirii proprii dicti (прави Илири), племе које је било настањено негде у области око Скадра и Лисуса (северна Албанија), према коме су Грци назвали цео народ, а Римљани пространу територију на Балкану коју су назвали провинцијом Илирикум. Антички писци су етникон Илири често употребљавали као назив за различита племена која су сигурно била неилирска (Енхелејци, Бриги, Дарданци). Постепено су назив Илири и Илирија све више губио етнографска обележја, а добијао географска и административна. Ипак се може реконструисати реална слика о територијама Илира. Илири, име које је носило само једно племе временом се пренело на сва племена која су њему била језички и културно блиска северно од Епира и западно од Македоније. У V веку п. н. е. Илирија и Илири су се простирали од реке Генсус (данас Шкумбин у северној Албанији) до изворишта Ангроса (данас Ибар на северу Црне Горе), а у IV и III веку п. н. е. та територија је проширена према југу до ушћа Ауса (данас Вјоса на југу Албаније), а према северу до ушћа Наренте (данас Неретва у Херцеговини. То значи да су Илири у доба свог највећег процвата живели на територији која се на југу граничила са Епиром, на истоку Македонијом, на североистоку и северу територијама Дарданаца и Панона, а на западу са територијама Јапода, Далмата и Либурна. Лингвистичка истраживања потврђују да су Илири насељавали назначене територије. Илири нису имали писменост тако да су ти остаци сведени на неколико стотина личних имена, топонима, као и три - четири речи сачуваних код античких писаца. Проучавањима тих скромних остатака поуздано је утврђено да су Илири говорили посебним индоевропским језиком.

Етногенеза

Откако су шездесетих година напуштене тезе о досељавању Илира са севера, из средње Европе, усредсређена је пажња на археолошке налазе који би указивали на присуство Индоевропљана на будућим Илирским територијама. Већина југословенских и албанских археолога је било склоно да обичај сахрањивања под тумулима који су документовани у Албанији и Црној Гори у енеолиту и рано бронзано доба (III-почетак II миленијума п. н. е.) повеже са најранијим присуством Индоевропљана на овим територијама. На основу чињенице да се од овог времена локална култура развијала континуирано, претпостављено је да њени садржаји илуструју процес етногенезе Илира. Међутим, тешко је ову теорију било поткрепити археолошким налазима. Тек од краја VII века п. н. е. на свим илирским територијама започињу интеграциони процеси који доводе до формирања неколико великих етнокултурних целина.

У V веку п. н. е. у периоду који непосредно претходи стварању прве илирске краљевине култура из грчких колонија на јадранској обали све дубље продире у унутрашњост балканског полуострва тако да постепено долази до акултуризације ранијих регионалних култура [2].

О племенима трачко-илирске гране индоевропске језичке породице, настањених некада у подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора и јужне Италије, Густав Косина сматра да су поријеклом из Лужица у Њемачкој одакле су дошли на балканско подручје и изазвали сеобу Грка. У ове крајеве дошли су око 1300 година прије нове ере. Процес њиховог досељења значио је крај за бронзанодопске заједнице које су прије њих живјели у тим просторима (које на подручју Истре називамо Градињци). Римском окупацијом долази до депортације дијела становништва и до постепене асимилације остатака. Доласком Словена у ове крајеве, вјероватно се само у планинским крајевима сачувало становништво изворно илирског рода. Илири нису живјели у организованој држави, него у племенским заједницама. Изузетак је раздобље од 250. п. н. е. до 167. п. н. е. када су живјели у организованој држави. Познати су им краљеви Агрон, Епулон и краљица Теута.

Илирска краљевства

Заједнички економски интереси илирских племена били су на првом месту пљачка богатих суседа - становника Македоније, Епира и грчких колонија. Оно мало што знамо о друштвеној структури илирске краљевине показује да су класни односи били доминантни у њој. Постоје малобројни, али речити подаци о робовласничким односима. Први илирски краљеви су били вероватно само племенски прваци.

Ако се изузму легендарни илирски краљеви - Кадмо и Галаурос, као и Грабос и Сирхас, Бардилис је прва личност која је у изворима означена као краљ Илира [3]

Етимологија

Име Илира доводи се у везу са змијом, што први опажа Ото Групе. Према легенди Феничанин Кадмо населио се међу Енхелејце и оженио се Хармонијом која му је родила сина Илуриоса којег је одмах по рођењу обавила змија и пренела му своју магичну снагу, чиме он постаје илирски родоначелник. Змија која је обавила Илуриоса доводи се пак у везу с хетитском змијом Илурјаком. Име Илира и хетитске змије свакако није случајно. Змија је играла важну улогу религиозном животу Илира.

Илирски језик

Мада нема много изворних сведочанстава о изворном илирском језику, извесно је да су се Илири за време Римског царства служили латинским језиком, што је била последица њихове романизације.

Живот и обичаји

Илири се данас сматрају прастановницима балканског подручја, иако је можда њихова изворна домовина подручје данашњих Лужица. У сваком случају, ако су они одговорни за сеобу Дораца, онда су однекуда дошли као освајачи и заузели ово подручје као своју нову домовину. Њихова борбеност се не доводи у питање, Грци (Ахејци) први су морали бјежати на југ. Илири се нису либили бавити никаквим пословима. Код њих сусрећемо и сточарство и пољопривреду, и лов и риболов, а бавили су се и гусарством, као и рударством. Познавали су и металургију. Илири су били вјешти травари. Знали су производити разне врсте пива, а посебно су обожавали медовину, на својим теревенкама опијали би се до бесвијести. Своја тијела Илири су тетовирали зашиљеним бронзаним иглама. Оптужује их се и за приношење људских жртава, а сумња се да је међу њима било и људождерства као и код Скордиска, који су се касније помијешали с њима.

Насеља Илира

Насеља Илира разликују се од мјеста до мјеста. Њихова насеља, познате као градине, подизана су на тешко приступачним мјестима, обично на природним узвисинама. Своје градове опасивали би одбрамбеним зидинама и кулама. Уз ријеке су Илири подизали сојеничка насеља. У подручјима гдје је клима оштра градили су земунице, дијелом укопане у земљу. Према Страбону, племена позната као Дарданци, су земунице градили испод гнојница, наводећи успут, да су се Дарданци прали свега двапут у животу, на рођењу, и приликом вјенчања.

Изглед и одећа

Браде су ријетко када бријали. Одјећа се састојала од бијеле кошуље које су висиле све до кољена и опасане око појаса и огртача. Главе су покривали с неколико врсти капа, а на ногама су носили кожне опанке.

Занатство

Илири су били вјешти многим пословима па тако и у изради златног, сребрног и бронзаног накита: наруквице, фибуле, привјесци, огрлице, украсне копче и аплике. Посуђе Илира је од керамике, али су производили и метално посуђе, облици им били ситула (ведро с поклопцем) и ведро. Сјекире су од камена, бронзе и гвожђа. Длијета су била од бронзе и гвожђа (два типа).

Illyrian pelte shield 35 cm diameter (sketch)

Илирски штит

Illyrian helmet 1

Илирски шлем

About c.400 BC Greek Illyrian helm from Budva Montenegro

Илирски шлем из Будве

Hallstatt culture Footman with Javelins (Sketch)

Илирски ратник

Daorson

Зидине илирског града Дорсона у Ошанићима код Стоца

Пољопривреда

Илири су познавали пољопривреду и узгој пшенице, јечма, проса, те махунарки, као што су грашак, сочиво и боб. Племена уз обалу узгајала су и винову лозу, ово посљедње је вјероватно научено од сусједних Грка. У обради земље Илири су се служили коштаним мотикама направљеним од јелењег рога. Тек су од Келта добили плуг, а ово се односи и на маказе. У Албанији су плуг Илири добили од сусједних Грка, а остали доласком Римљана. Већ у млађем гвозденом добу Илири познају пијук, лопату, грабуље, срп, косу и косир, већи дио тог оруђа је од гвожђа. Приликом печења хлеба Илири су се служили пећима. Неки од њих већ су имали пећи од печене глине за кување и печење, али је већина палила ватру на голој земљи у средини собе или углу просторије, насупрот вратима. Своје житарице мљели су ручним жрвњевима, док су неки од њих ротацијски жрвањ добили од Грка, Келта и Римљана.

Сточарство и риболов

Сточарство је такође важно илирско занимање и то у свим крајевима, а у неким и главни извор богаћења. Илири су узгајали свиње, овце, козе, нешто мање говеда. Имали су и коње и псе. Лов није био најразвијенији, хватали су јелене (због рогова), лисице, јазавце, медвједе, даброве, куне ради крзна. У лову су користили стрелице с металним врховима, копља и сулице. Главно оружје ловца ипак је лук и стријела. Племена Далмације познавала су и стрелице с отровним врхом, тај отров називали су 'нинум', а добијали су га од отрова тамошњих змија. Риболов такође има значајно мјесто у крајевима уз обалу и уз ријеке. Риболов је за Енхелејце био главно занимање. Илирска удица је од бронзе, имали су и гвоздене ости и коштане харпуне. У риболову су се служили и издубеним чамцима (моноксил). Један откривени примјерак има дужину од 12,34 метра. Уз обалу мора Илири су се бавили и скупљањем шкољака (дагње и приљепци). Меке дијелове ови људи су јели, док би љуштура код Хистра служила као амулет и украс.

Рударство

Илири су знали обрађивати бакар, злато и сребро. Копањем руда служили су се пијуцима и маљевима. Здробљена руда топила се у посебно грађеним пећима. Калупи за лијевање претежно су били камени. Развоју њихове металургије пренели су доспјели Келти. Сада Илири располажу већим бројем алатки.

У подручју Босне Илири су највише обрађивали бронзу. Сребро се обрађивало тек на југу њихова подручја. Од 2. стољећа нове ере стагнира производња злата, а све се више производи гвожђе.

Рударству треба овдје придодати да су Илири знали добијати и со из слане воде. Слани извори били су главни разлог вјечним ратовима између Аутаријата и Ардијеја. Да су Илири били развијен народ говори и чињеница да су знали производити и стакло, за чију је производњу била потребна температура од 650 °C. Из стаклене пасте израђивали су зрнца за украшавање лукова на фибулама и израду огрлица, и то још у старије гвоздено доба.

Гусарство и трговина

Гусарство је за Илире био један од облика привређивања, као и код каснијих хрватских Качића. Илири су имали малене брзе бродиће погодне за брзе нападе на трговачке италске бродове, па и на саме грчке градове. Овај посао Илирима је доносио лијепу корист. Премда су били гусари, Илири су се морали бавити и трговином, и трговали су. Грцима су Илири извозили сребро, пшеницу (грчко тло је веома непогодно за пољопривреду због мањка воде), кожу, перунику и друго. Од њих су увозили керамику, оружје и накит.

Новац

Новац је увијек везан уз трговину, али га Илири користе још у време контакта са Грцима. Први пут почињу га ковати почетком IV стољећа прије нове ере у јужној Илирији, и то у граду Дамастиону (тај новац је од сребра). Илири су ковали свој новац, у Рисну (данашња Црна Гора, где су пронађене три врсте овог новца, из III и II века старе ере, а на једној врсти постоји ознака града Рисна: "Rizo(n)o"). На простору данашње Албаније илирски новац се кује од 3. стољећа п. н. е. Даорси и Лабеати новац кују од 2. века. п. н. е. Пеонци од IV ст. п. н. е..

Glavica bedem starigrad hvar
HallstattIllyrianCavalrywithAxe
HallstattIlllyrianFootmanwithJavelins
HallstattFootmanwithAxeandJavelins
HallstattIllyrianCavalrywithjavelins
Dewing 1426
SNGCop 491

Друштвено уређење

Племена Илира била су организована по родовима (декуријама) и братствима. Савез братстава чинио је племе. Декурија или род се састојао од 150-200 људи. Земља је била власништво братства и није се дијелила породицама него родовима. Број братстава разликовао се по величини територија и броју чланова племена, а могао је бити и одређен организацијском структуром племена. Тако 12 братстава налазимо код Либурна и Хутхмита, али и код Пеуцета из јужне Италије. На челу братства стоје 'принцепс'и, у том су својству били и чланови племенског вијећа. На челу овог стајао је 'праепоситус'. Неки Илири, према Теопомпу и Агатархиду из Книда, међу Илирима је било и ропства, спомињу се Ардијејци и Дарданци. Код неких племена спомињу се и остаци матријархата (Либурни). Жене Либурна могле су се прије удаје подавати коме су хтјеле. Псеудо-Скилакс пише у 'Периплу' како Либурнима владају жене.

Рат и оружје

Illyrian and Corinthian
Грчки шлем : А) илирског и Б) коринтског типа.

Илири су били ратоборан народ. Борбе су се водиле како против сусједа, тако су племена ратовала међусобно. Од њиховог оружја треба споменути закривљени бодеж или кратки мач 'сика', он се можда развио од закривљеног бронзаног ножа. Ту су још 'сибуна' или 'сигуна', дуго гвоздено копље, дуга бојна сјекира, лук и стријела и као одбрамбено оружје су штитови, бронзани оклоп и 'кнемиде' или 'поткољенице', те више типова кацига. Шлемови израђивани у античкој Грчкој били су намењени и за трговину са илирским становништвом, у периоду од краја 6. до почетка 4. вијека прије нове ере. Ови бронзани производи познати су као „илирски тип“ грчког шлема и били су омиљени код Илира. Пронађени антички шлемови илирског типа дају податке и о путевима трговине у наведеном времену. Као пример могу послужити грчки емпоријуми – тргови на обали Јадранског мора, на илирској територији. Ту су Грци размењивали своје производе, нарочито оружје, са домородачким становништвом.

Поморство

Приморски Илири били су вјешти поморци и бродоградитељи. Римљани, а по свој прилици и Грци примили су од њих многе вјештине бродоградитељства. Бродица 'либурна' (либурница навис) био је лаган, брз и великих маневарских способности. Највјештији илирски поморци били су уз Либурне и Лабеати, Даорси и Пиценти.

Погребни обичаји

Већина племена код Илира своје покојне покопавали под хумком заједно с попудбином, као што су то радили Дезитијати. Мртваци су понекад спаљивани, па је тек онда пепео положен у гроб. Хумке су подизане од земље и камена, а у току њиховог подизања разбијала се грнчарија. Током обреда покопа плесали су се и погребни плесови. Неки Илири мртве су сахрањивали испод куће. Култ Лара (Лар; заштитник куће) такође је био присутан, од њих су га преузели Римљани. Код Либурна мртваци су се покапавали у згрченом положају.

Религија

Илирска религија је многобожачка. На сјеверу превладава култ Сунца, на југу култ змије. Имали су велики број богова, од којих се неки јављају само локално. Код Хистра познати су: Еиа, Мелесоцус, Бориа, Ириа. Код Либурна: Анзотика, она се подудара с римском Венером, те божица Ица којој је подугнут споменик у Пломину. Надаље Иутосика, Латра и Сентона. Главни бог Јапода био је Биндус, заштитник извора и вода,. Идентификује се с римским Нептуном. Арматус је био локални бог рата. Надаље богови: Терминус, заштитник меда; Таденус, поистовјећен с Аполоном; Медаурус, заштитник града Ризон (данас Рисан), био је вјеројатно бог лечења. На југу илирског подручја јављају се Дракон и Драцена, божански змијски пар. Око врата Илири су носили амулете како би се заштитили од злог погледа.

Илирска племена

Glasinac culture-sr
Илирска Гласиначка култура око 300. године п. н. е.
Illyria and Dardania Kingdoms-sr
Илирске краљевине Илирија и Дарданија (3. век пре нове ере).

Наведени су називи на латинском језику, за нека племена су поред и називи на српском језику:

Спорне теорије о потомцима Илира

У стручној литератури и публицистици постоје бројне теорије о појединим народима и етничким групама као потомцима и наследницима древних Илира. Као повод за настанак разних претпоставки и теорија послужио је манир "класицизирања" код појединих средњовековних историчара, који су често употребљавали имена античких народа за именовање савремених народа. По том основу, назив Илири је од стране византијских и других историчара неретко употребљаван за означавање потпуно различитих етничких скупина. Повезивање савремених народа и група са старим Илирима је добило на замаху након обнове класичних студија у време хуманизма и ренесансе.

Током 18. века, хабзбуршке државне власти су ради службеног именовања Срба почеле да употребљавају и класични појам Илири (лат. Illyri), што се потом одразило и на именовање одговарајућих државних тела која су била надлежна за решавање српских питања, а која су у називу добила управо илирску одредницу (Илирска дворска депутација). Барон Баренштајн у својом извештају из 1761. године навео да је хабзбуршка власт под "Илирским народом" сматрала Рашане (Србе), етничке Влахе и Рутене (Русине), којима је заједничка ствар била православна вера.[4] Међутим, ова домишљања нису извршила стварни утицај на идентитетски развој самих Срба.

Највећи спорови у науци и публицистици воде се поводом теорије о Албанцима као потомцима старих Илира. Тим поводом је изнето мноштво претпоставки и теорија о постојању или непостојању везе између Албанаца и Илира, уз позивање на историјске, археолошке, лингвистичке и антрополошке аргументе, а у најновије доба у распрау су укључени и подаци из генетичких истраживања. Теорија о илирском пореклу Албанаца је службено усвојена од тране албанске националне историографије, али није опште прихваћена у међународним стручним круговима.

У новије време су се појавиле и теорије по којима етнички Црногорци представљају наводне потомке античког племена Доклеата, а самим тим и античких Илира, али такве претпоставке, које су настале у публицистичким круговима, немају подршку међу стручњацима.

Галерија

Illyrians Ethnogenesis Theories (English)

Етногенеза Илира

Grcka kolonizacija 550 st. ere

Илирска подручја

Illyrii Proprie Dicti aka Illyrians Proper aka Docleatae

Илири у ужем смислу

Map of the Kingdom of Agron of the Ardiaei (English)

Илирска краљевина у доба краља Агрона (према грчком гледишту о јужној граници Илирије)

KingdomofTeuta

Илирска краљевина у доба краљице Теуте (према грчком гледишту о јужној граници Илирије)

Map of the territory of Demetrius of Pharos (English)

Кнежевина Деметрија Хварског (228-220. године пре нове ере)

Macedonia-Thracia-Illyria-Moesia-Dacia1849

Римска Илирија

Roman provinces in a 1867 school atlas

Римска Илирија

REmpire Illyricum

Римски Илирикум

Ptolemy Cosmographia Pannonia+Danube

Види још

Референце

  1. ^ Херодот, Историја, Београд, Дерета, 2003.
  2. ^ Драгослав Срејовић, Илири и Трачани: о старобалканским племенима, Београд, Српска књижевна задруга, 2002.
  3. ^ Фанула Папазоглу, Из историје античког Балкана : одабране студије, књ. 2, Београд, Equilibrion, 2007.
  4. ^ Х. барон Бартенштајн: "О расејаном илирско-расцијанском народу (1761)", Београд-Ваљево 1995.

Литература

Спољашње везе

Јероним Стридонски

Свети Јероним Стридонски (грч. Εὐσέβιος Σωφρόνιος Ἱερόνυμος), (лат. Eusebius Sophronius Hieronymus) је рођен (331. а умро је 420), познат је као преводилац Библије са старогрчког и хебрејског на латински језик. Тај превод, популарно назван Вулгата, био је званични библијски текст римокатоличке цркве до 1979. године када је објављена Неовулгата.

Бардил

Бардил (грч. Βάρδυλις) је био краљ Дарданаца, који је под својом влашћу ујединио више племена јужне Илирије.

Бардил је био ниског порекла а на власт је дошао након једног од устанка. Окупио је јужне Илирске народе и створио јаку војску, у којој кључну улогу нису играли локални аристократи, као до тада , него плаћеници Бардил је водио агресивну спољну политику. Он је наметнуо вазални однос Епиру и започео успешну кампању за освајање Македоније. Током 393.-392. пне. Бардил је освојио читаву Македонију и чак привремено протерао цара Аминта III, који је присиљен да прибегне савезу са Тесалијанцима. Током 383. п. н. е.-382. пне. покренуо је нова освајања која су била мање успешна . Краљ Пердика III 359. пне. покушао је да узврати, али је био потпуно поражен и погинуо у борби заједно са још четири хиљаде Македонаца . Тек је Филип II био у стању да победи Бардила и створи мир, према коме су Илири били приморани да напусте горњу Македонију и напусте део територија на подручју Ликијског језера. Бардилова Аудат постала је Филипова супруга.

Батонов устанак

Батонов устанак (лат. Bellum Batonianum) или Велики илирски устанак, је био највећи војни сукоб између неколико илирских племена и античког Рима који је трајао четири године; од 6. до 9. године н. е. Устанак далматинско-панонских племена догодио се након деценије и по од успостављања римске превласти на просторима Далмације и Паноније и периода привидног мира. Цар Октавијан Август је водио активну експанзиону политику. Ширење римске државе преко Илирије на сјевер и исток био је дио његових амбициозних планова. Илирска побуна била је природна посљедица великог незадовољства становника Илирије огорчених због лоше управе римских гувернера који су наметнули неподношљиве намете.

Дарданија (Балкан)

Дарданија је назив античке регије на централном Балкану, коју су насељавали Дарданци.

Дарданска краљевина

Дарданска краљевина је назив независне државе која је постојала на Балканском полуострву у античко доба.

Деметрије Хварски

Деметрије Хварски или Деметрије Фароски, такође познат као Димитрије (око 258. п. н. е. - 214. п. н. е.) био је грчки велможа родом из тадашње грчке колоније Фарос (данашњи Хвар). Владао је Хваром као вазал илирског краља Агрона из свог упоришта у данашњем Стариграду. У Првом илирском рату 229-228. п. н. е. је прешао на страну Римљана и омогућио им освајање Коркире, а збогх чега су га Римљани учинили својим клијентом, настојећи тако створити противтежу илирској краљици Теути. Касније је своју позицију међу Илирима консолидовао оженивши се за Агронову удовицу Тритеуту. Постао је после савезник македонског краља Антигона III, помогавши му у рату против спартанског краља Клеомена III, при чему је илирски контингент учествовао у бици код Селасије 222. п. н. е. Деметрије се након тога осетио довољно јаким да почне изазивати ауторитет Рима, односно подржавајући пиратство на Јадрану. Римљани су због тога године 219. п. н. е. против свог бившег клијента покренули Други илирски рат те заузели Хвар и друга Деметријева упоришта. Деметрије је уточиште нашао на двору младог македонског краља Филипа V, кога је настојао наговорити да започне рат против Рима. Погинуо је у покушају да заузме Месену 214. п. н. е.

Илирик

Илирик (лат. Illyricum — Илирикум) у древно доба северозападни део Балканског полуострва и Јадранског мора назван по Илирима. Јужни део земље које су насељавали Илири (јужна Далмација) дошла је у индиректну контролу Рима после Првог илирског рата вођеног 229/228. п. н. е.

Илирик (у смислу земаља у унутрашњости Балкана до реке Саве) постаје од средине 1. века п. н. е. земља која се додељивала на управу римским промагистратима, а тек под владавином Октавијана Августа коначно покорена и тако постаје римска провинција.

Након пораза Илира у устанку од 6. до 9. године нове ере. долази до дељења на провинције Illyricum inferius (Панонија) и Illyricum superius (Далмација). Након дељења царства 395. Далмација и Панонија припадају Западном римском царству.

У 4. веку је на западним просторима југоисточне Европе створена префектура Илирик, која је накнадно подељена на источни и запдани део (дијецеза Илирик). У VII. веку насељавају се јужнословенска племена.

Илирија

Илирија (антгрч. Ἰλλυρία [Illyría] — Илириа или Ἰλλυρίς [Illyrís] — Илирис, лат. Illyria — Илириа) је назив који се у античко доба користио за западни део Балкана, који су насељавали антички Илири.

Илирска краљевина

Илирска краљевина је назив државе која је постојала на Балканском полуострву у античко доба.

Илирски владари

Ово је списак илирских владара.

Илирски цареви

Илирски цареви (лат. Illyriciani, „Илиричани“) је појам који се односи на већи број римских царева који су владали Римским царством од средине 3. века. Заједничко им је да су потицали из подунавских земаља које је касније Диоклецијан обухватио у префектуру Илирик. Осим тога, сви су они почев од Клаудија II Готског били ниског порекла, нису имали везе са старом елитом у центру Царства и њихово напредовање почињало је са војном каријером.

Појам „илирски“ нема етичку ознаку, него означава регионално порекло. Одиста, преци илирских царева припадали су мање или више — колико се то може видети у писаним изворима — у великој мери романизованом провинцијалном становништву подунавских земаља. Само за неке од њих може се наћи податак да су припадали домородачким народима из региона. Подунавље је током 3. века постало једно од најзначајнијих простора за регрутовање царске војске. Због тога што је истовремено растао политички утицај војске и што од око 260. више није било потребно бити сенатор да би се постало цар, више војника илирског порекла успело је да се уздигне до царског положаја.

Закључно са Диоклецијаном сви илирски цареви су од стране војникâ којима су командовали били проглашавани за цареве и то у оквиру узурпације усмерене против тренутно владајућег цара. У погледу тога ова скупина се делимично преклапа са чувеним војничким царевима. Каснији „Илиричани“ као нпр. Констанције I Хлор у систему тетрархије до власти стизали су путем кооптације. Са прекидом од око тридесет година са Јовијаном је 363. почиње нова серија илирских царева. Коначно, и источноримски цареви који су владали у 6. веку Јустин I, који је око 470. као син сељака приступио војсци и у њој узнапредовао, и Јустинијан I, били су људи простог порекла из римских подунавских провинција. Уједно су били и последњи цареви којима је матерњи језик био латински.

Када је у последњој четвртини 6. века Подунавље било опустошено од словенских, аварских и хунских нападача и на дуже време измакло царској контроли, област је изгубила свој значај као простор за регрутовање војске. Отада је већина војних заповедника долазила из Мале Азије, а са тим је и време илирских царева достигло свој крај.

Илирски језик

Илирски језик је изумрли језик Илира, хетерогене групе племена и племенских савеза трачко-илирске гране индоевропске етно-лингвистичке породице, познатих у старом вијеку на подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора, јужне Италије и Епира.

Историја Србије у старом веку

У античком периоду територију данашње Србије насељавало је неколико индоевропских народа - Илири, Трачани, Дачани, Келти, Римљани и Сармати.

Мезеји

Мезеји, Маизаои или Мазаиои (стгрч.: Μαζαῖοι) били су илирска "народоносна заједница" централне и сјеверозападне Босне. Били су аутохтоно илирско племе, које је насељавало унутрашњост данашње Босна и Херцеговине, углавном у басену Сане и средњег тока Врбаса, отприлике око Врбање и Угра (550 п. н. е. - 300 не.). Ово подручје на картама тог времена називају Доњи Краји. Неке области ове територије дијелили су са Десидијатима / Деситиатима и Аутаријатима. Граничили су се са Дарданима (исток), Јаподима (запад, око Уне и Крке), Јасима, Колапијанима и Варцијанима (сјевер: Сава – Драва – Дунав), Либурнима и Делматима (југ), Бреуцима (сјевероисточно: данас Семберија) и Дериопима (југ: око Јајца и Пливе).

Као и остатали Илири, Мезеји су живјели у утврђеним или полу-утврђеним насељима, од пољопривреде, ловa и риболова. Антички писци (Херодиан, Ливије, Плиније, Страбон, Тхеопхрастус и други), Илире описују као људе високог раста, јаке и добре ратникe, склоне пићу. Нису одржавали личну хигијену, а живјели је у патријархалним заједницама. Према њима, сваке осме године дијелили су земљу (територију), раѕједињени у међусобним борбама и отпорима непријатељу. "Маизаиои" су имали 269 судија.

Међу Илирима

„...Најпознатији су Дезитијати, Мезеји, Даорси, Далмати, Јаподи, Ардијејци, Аутаријати, Деури, Деретини ...”

Када су освојили први далматинске отокe (229. п. н. е.), Римљани су основали своју покрајину Илирик. Након жилавог илирскоg отпора на њихову инвазију у унутрашњост, коначно cу освојили земљу значајног краљa Генција (Генције, 167. или 168. године п. н. е.). Читав вiјек, у крвавиm борбама, продирали cу у унутрашњости Илирика.Постепено cу освајили унутрашњост Балкана, гдје је било подручје Мезеја. Ова вјековnа илирска драме завршила cе између 6. и 9. вијека не, a збила cе у срцу данашње Босне и Херцеговине. То је био Батонов устанак (назван по два лидера – имењака: дезитијатском и бреукчом Батону).

Посљедњи пут су cе ујединила многа илирска племена и, према римским хроничарима, Римом cу кружиле паничне приче о најезди 800.000 побуњеника, укључујући 200.000 елитних војника и 8.000 коњаника. Устанак је изазван принудном мобилизацијом Илира у римску војску.

Пеонија

Пајонија или Пеонија (грч. Παιονία), односно Пајонци (старогрчки Παίονες) је у антици био назив за земљу и народ који је живео у Тракији. У класичном периоду Пајонија је укључивала целу долину Аксиоса (Вардара) и околна подручја, што укључује данашњу грчку регију Македонију, највећи део Северне Македоније, и мањи део западне Бугарске.

Била је смештена северно од древне Македоније (што отприлике одговара данашњој грчкој области) и јужно од Дарданије (што одговара савременом Косову). На истоку су живели Трачани, а на западу Илири.

Сирмијум

Сирмијум (лат. Sirmium) био је антички град и једна од четири престонице Римског царства. Налазио се на простору данашње Сремске Митровице. Први пут се помиње у 4. веку п. н. е. и првобитно су га насељавали Илири и Келти. У 1. веку п. н. е. покорили су га Римљани и у доба царства је постао главни град римске провинције Доње Паноније. Сирмијум је 294. године проглашен за једну од четири престонице Римског царства. Такође је био главни град префектуре Илирик и провинције Панонија Секунда. Влада Републике Србије је 1990. прогласила Сирмијум археолошким налазиштем од изузетног значаја.

Списак античких племена у Илирији

Списак илирских племена (абецедним редом), између 10. века п. н. е. и 7. века н. е.. Простор обухвата територије западног Балкана и делова јужне Италије, а повезује их говор заједничког илирског језика.

На просторима Илирије, заједно са Илирима су живела и следећа неилирска племена:

трачка: Дарданци

келтска: Латобики

венетска: Јаподи, Карни, Либурни, Хистри

остало: Булини, Биљонци, Ћелидонци, Еордајци, Хииерстами, Хилејци, Манији, Нестеји, Орици, Скордисци итд.

Срби

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38%) и Црној Гори, где их има 28,73%. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".

Теме везане за Илире
Антички Илири
Име и идентитет
у савременом добу

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.