Иларион Руварац

Иларион Руварац (Сремска Митровица, 1. септембар 1832манастир Гргетег, 8. август 1905) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик.[1] Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији.

Иларион Руварац
IlarionRuvarac
Иларион Руварац
Датум рођења1. септембар 1832.
Место рођењаСремска Митровица
Аустријско царство
Датум смрти8. август 1905. (72 год.)
Место смртиГргетег
Аустроугарска

Живот

Рођен је 1832. године као Јован, у Сремској Митровици где постоји његова родна кућа. Родитељи су му били Митровчани - поп Василије[2] и Јулијана.[3] Имао је неколико браће, звали су их "династија Руварац", који су сви били интелектуалци и блиски цркви.

Основну школу завршио је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима, где је и провео детињство. Шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима а седми и осми у Бечу 1852. године. У Бечу се развила код њега тежња за проширивањем знања о српској историји. Већ у Карловцима, где су му предавали Јаков Герчић, познавалац светске историје, и Александар Стојачковић, писац првих расправа из српске средњовековне историје, стекао је добру основу за познавање и проучавање историје. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856, истовремено се бавећи и историјом. Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције. Карловачку богословију је завршио 1859. године.

Поред тога што је био архимандрит, након његовог упокојења је наведено остало - његово друштвено деловање: члан патроната Монашке школе, председник испитног поверенства за оспособљавање вероучитеља у средњим школама Карловачке митрополије, прави члан Српске краљевске академије у Београду, члан Југословнске академије у Загребу, члан Књижевног одељења Матице српске, члан патроната велике српске гимназије у Карловцима те ’командер’ (носилац) српског краљевског ордена Светог Саве.[4]

Умро је 8. августа рано изјутра 1905. године у својој, монашкој ћелији Манастира Гргетег, сахрањен на монашком гробу 11. августа.

Рад

Grob Ilariona Ruvarca
Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег

Замонашио се у Крушедолу и добио монашко име Иларион 1. јануара 1861. године. Под овим именом објавио је и највећи број својих научних радова. Убрзо је због свог образовања именован на положај бележника црквеног суда.[5] Године 1872. постао је професор Карловачке богословије. У овом периоду интензивно чита историографксе расправе и учи језике који су му били неопходни за проучавање прошлости. Знао је латински, грчки, немачки а служио се и италијанским и мађарским језиком. Иако је био правник и теолог[6], може се рећи да је Руварац ипак образовани српски историчар, који се формирао под утицајем немачких историчара, попут универзитетских професора Јегера, Шлосера и Гервинуса. Током живота потенцирани исправни историографски метод је компромитовала његова (мада прикривана) политичка лојалност Хабзбуршкој династији и мађарској држави.[7]

Постављен је за архимандрита манастира Гргетег 1874., а следеће године за ректора Карловачке богословије. Руварац је био на Патријашијском двору у Карловцима саветник неколико патријараха. Због сукобљавања са строгим патријархом Германом Анђелићем 1882. године, је уклоњен из Карловаца са места ректора. Изабран је у добриначком срезу за посланика владине стране (грофа Куена Хедерварија) у Сабору Троједнице (Хрватске) у Загребу, и ту остао само две године 1885-1887. године. Напустио је политичко поље, разочаран позадином политичке радње, изговарајући се да је „сит швиндла”.[8] По вољи Анђелићевој, који га више није могао трпети у својој околини, прво је склоњен у манастир Гргетег, а потом је послат за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Поднео је оставку цару Фрањи Јосифу, 19. децембра 1886. године[9] из Гргетега.

Вратио се дефинитивно у Гргетег (где је био и пре - 1882) где је остао настојитељ до краја живота. Манастир је обновио и унапредио. Његовом заслугом извршена је велика обнова манастирског храма, у којем је иконостас урадио његов много млађи пријатељ Урош Предић. Ту се интензивно бавио научним радом. Познат по свом непоколебљивом ставу у бројним полемикама често је западао у неприлике, али је и добијао бројна признања. Године 1869. изабран је за чланак Српског ученог друштва. Постао је један од првих редовних чланова Српске краљевске академије 1888. године.

Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српској науци. Овај правац је на крају и превладао. По његовом ученику и следбенику историчару др Јовану Радонићу, он није био „историк”, већ „критик”. Обрачун са романтичарима извршен је пре свега на пољу проучавања средњовековне српске историје. Предност критичких историографа било је велико стручно образовање, које представници романтичарског правца углавном нису имали. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем. Јаша Томић је написао једну књигу којом је хтео да „ракринка” инаџију Руварца.[10] Писац Стеван Сремац (иначе професор историје) није ценио оно што је радио ’фрушкогорски калуђер’, па је за њега саркастично приметио: „Оставите га, тај вам чепрка по прошлости као кокош по неком ђубришту”.[11] Академик Чедомир Попов је са временске дистанце (од века) уочио "и једну озбиљну ману његовог критичког метода у историографији: бриљантну хеуристику и неразвијену херменеутику".[12]

Своје прве радове Иларион Руварац је почео да објављује још као богослов, после повратка из Беча. Први чланак објавио је у „Седмици” 1856. под насловом Преглед домаћих извора старе српске повеснице. Ту је пре свега извршио одвајање извора од литературе, што пре није чињено. Уносио је много више стране историографске изворе, у ’наше расправе’. Велики допринос ове расправе за српску историографију је прихватање става да без великог броја објављених и критички обрађених извора и нема историје[13]. Руварац је током читавог радног века трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао. Његов начин критике извора прихватио је велики број његових савременика, српских историчара. Прихватио је став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без сопственог улепшавања и домишљања. У „Седмици” је објавио и своју другу расправу Прилог ка испитивања србских јуначких песама (1857, 1858). Ове две расправе објављене су поново 1884. под називом Две студентске расправе. У овој расправи показује да се народне епске песме не могу узети као извор за догађаје о којима певају. И око овог питања водеће жестоке полемике са романтичарима који су сматрали да је епска песма ауторитет највише историјске вредности.

CXLIV-43
Иларион Руварац

Све до 1867. године није ништа објављивао да би тада почео да објављује низ радова, у почетку изворе и чланке из црквене историје. Расправе важније по резултатима из тог времена су: Краљице и царице српске (1868), О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу (1872), Нешто о Босни дабарској и дабробосанској епископији и о српским манастирима у Босни (1878). У овим расправама разјашњава нека важна, а у хронолошком или смисаоном погледу нејасна места српске историје. У овом периоду још увек није страсни полемичар, мада се већ назире сукоб са Срећковићем. Велику полемику која је имала великог утицаја на српску историографију па и на српску културу крајем 19. века, изазвала је његова расправа из 1879. Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. На исту тему је исте године рад објавио и Љубомир Ковачевић. Оба историчара су доказивали да краљ Вукашин није могао да убије цара Уроша, јер је погинуо у Маричкој бици 26. септембра 1371, а цар је умро почетком децембра исте године. На ове расправе уследиле су бурне реакције бранилаца историјске традиције, пре свега Панте Срећковића. Полемика се није водила само око овог питања, већ и око издаје Вука Бранковића, улоге грофа Ђорђа Бранковића приликом сеобе Срба, вековне независности Црне Горе и других спорних места српске историје.

Уочи 500 годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију кнеза Лазара.[14] Објављивао ју је у наставцима у часопису Стражилово више од годину дана. Ово дело објављено је као књига О кнезу Лазару 1888. године. Представља његов најзначајнији рад. Руварац је о себи тим поводом рекао: „Нисам приповедач те зато и не пишем повест о кнезу Лазару, већ само расправљам историјска питања која се тичу кнеза Лазара”. Поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан, ово дело је и данас употребљиво и представља добар пример критичке историографије. Често је чинио дигресије из полемичких разлога. Користи велики број разноврсних извора које правилно тумачи и анализира. Утврдио је начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су по времену и месту настанка ближи догађају о коме сведоче.

Његов велики опус обухвата радове из готово свих периода српске историје. Писао је живо, полемички, настојећи да читаоцу прикаже пут истраживања до коначног разрешења проблема.[13]

Поред поменутих значајни су и следећи његови радови:

Његов брат Димитрије Руварац такође је био историчар. Један од Иларионових сарадника и следбеника био је и Манојло Грбић, о чему сведочи њихова преписка објављена у Бранковом колу[15].

Постоји награда за историју „Иларион Руварац” коју додељује Матица српска.[16]

Референце

  1. ^ „Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала на датум 27. 07. 2011. Приступљено 16. 08. 2010.
  2. ^ "Политика", Београд 1938. године
  3. ^ "Српски сион", Карловци 1905. године
  4. ^ "Српски сион", Карловци 1905. године
  5. ^ "Политика", Београд 1932. године
  6. ^ Чедомир Попов: "О историји и историчарима", Сремски Карловци - Нови Сад 1999.
  7. ^ Јован Грчић: "Портрети са писмима", Нови Сад 1939.
  8. ^ "Застава", Нови Сад 1908?
  9. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1936.
  10. ^ "Политика", Београд 1932. године
  11. ^ Биљана Петровић, Видосав Петровић: „Стеван Сремац у успоменама и анегдотама”, Ниш 2015. године
  12. ^ Чедомир Попов, наведено дело
  13. 13,0 13,1 Енциклопедија српске историографије, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, чланак Иларион Руварац, Београд 1997.
  14. ^ Овај Руварчев рад у интегралном облику као и низ других најзначајнијих студија о Косовској бици увршћен је у књигу Бој на Косову. Старија и новија сазнања.
  15. ^ Руварац, Димитрије (1917): Писма проте Манојла Грбића архимандриту Илариону Руварцу, Бранково коло, XVII, 6-9, 11, 16, 18, 19, 23, 24, 28, 29/30, 31, 33/34, 35
  16. ^ Младом историчару награда Матице српске за „Бурна времена” („Политика”, 2. јул 2019)

Спољашње везе

100 најзнаменитијих Срба

Године 1993. издата је књига „100 најзнаменитијих Срба“ (ISBN 978-86-82273-08-0.), са биографијама 100 људи који су према мишљењу стручног одбора заслужили да се назову најзнаменитијим Србима. Књига је 2002. доживела друго издање са изводима на неколико страних језика.

Љубомир Ковачевић

Љубомир Ковачевић (Петница, 4/16. јануар 1848 — Врњачка Бања, 19. новембар/2. децембар 1918) је био српски историчар и политичар. Један је од зачетника критичке историографије у српској науци.

Богословија „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима

Богословија „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима представља једну од најстаријих и најважнијих образовних установа код Срба.

Богословија је данас смештена у некадашњем здању Црквено-народних фондова, једној од најзначајнијих и највреднијих грађевина у старом језгру Сремских Карловаца, као Просторне културно-историјске целине изузетног значаја за Србију.

Владичански двор у Новом Саду

Владичански двор се налази самом крају Змај Јовине улице у Новом Саду. Двор представља једно од највреднијих архитектонских дела у Новом Саду.

Први епископски двор у Новом Саду саградио је владика Висарион Павловић 1741. године у непосредној близини тек изграђене Саборне цркве. Главна фасада била је окренута ка једном забареном рукавцу Дунава, у правцу данашње Рибље пијаце. О великом «смраду и дреки» многобројних жаба и недостатку чистог ваздуха и Сунца, као о великом проблему господе бачких епископа, писао је касније, крајем 19. века, у својим сећањима, хроничар вароши Михајло Полит-Десанчић. Утисак је да управо због наведених проблема и није било неког већег жаљења када је двор срушен у бомбардовању јуна 1849. године.

Питање градње новог двора покренуто је одмах 1849. године. Пројекат је израдио чувени архитекта Владимир Николић 1899. године, али га није потписао, што уместо њега чини Ференц Рајхл. Ово је урађено због прашине која се дигла око тога што је наводно патријарх Георгије Бранковић протежирао своје кумче Николића. Да би се прашина слегла, Николић је уступио свој план Рајхлу. Сам је то врло једноставно прокоментарисао: «Направио сам план, Рајхл је потписао, двор се гради и мирна Бачка».

Тако Нови Сад добија једну веома атрактивну, али за грађане и данас тајновиту, палату. Њен необичан изглед настао је као последица утицаја правила која су била успостављена у бечком клубу професора Теофила Ханзена чији је Николић био члан. Тако је фасада поред симбиозе византијских и источњачких архитектонских и декоративних елемената, попримила и елемента српских средњовековних манастира (бифоре и трифоре).

Велика резиденција бачког епископа завршена је 1901. године приликом чега је владика Митрофан Шевић уприличио пригодну свечаност. Као гости, поред многих уважених личности, били су и патријарх српски, његово првосвештенство господин Георгије Бранковић, затим Павле Петер као представник аустроугарских власти и Иларион Руварац, велики српски књижевник, духовник и историчар.

Данас фасада Владичанског двора привлачи погледе пролазника. Бифоре на прозорима подсећају на оне чувене студеничке, а романтични дух фасаде употпуњује амбијент старог градског језгра. Данас се у овом здању налази седиште епископа бачког господина Иринеја Буловића, једног од најшколованијих свештеника Српске православне цркве и професора на Богословском факултету у Београду.

Испред двора, на месту некадашњег крста од ружичастог мермера (премештен у порту Саборне цркве) налази се споменик Јовану Јовановићу Змају постављен 1984. године. Песник је представљен у природној величини у тренутку своје шетње коју је за живота обављао рутински сваки дан баш овим сокаком. Данас се око споменика организује централна послава Змајевих дечјих игара.

Грбаљ

Грбаљ је жупа у Црној Гори између Будве и полуострва Луштица. Са истока окружена планином Ловћен, а на западу ниска побрђа је одвајају од Јадранског мора. Уз источну границу поља развило се десетак насеља, која се колективно називају Горњи Грбаљ. Доњи Грбаљ чине села на западној ивици поља. Заселак Бигова у истоименој ували једино мјесто на обали.

Села која се налазе у Горњем Грбљу су: Дуб, Сутвара, Пелиново, Наљежићи, Шишићи, Пријеради, Братешићи, Горовићи, Ластва Грбаљска. Засеоци: Краљев До у селу Горовићи.

Села која се налазе у Доњем Грбљу су: Кримовице, Вишњева, Загора, Главати, Кубаси, Главатичићи, Побрђе, Врановићи, Љешевићи. Засеоци: Трешњица, Укропци и Богова.

Између Горњег и Доњег Грбља На Јадранској магистрали налази се насеље Радановићи које припада и Доњем и Горњем Грбљу. Дјелови Радановића су Ковачко Поље, Главатске куће и Доња Сутвара. Радановићи су настали након разорног земљотреса 1979. године.

Регија је значајна пољопривредна област. Јужни дио поља чине воћњаци, виногради и повртњаци. Овај дио поља завршава са плажом Јаз. У сјеверном дијелу Грбаљског поља, смјештена је индустријска зона Котора.

Иларион Руварац у књизи „Монтенегрина” на 79. страни помиње од Грбља Грбљанића Зана. Он је припадник познате Которске породице Болица. Непознато је да ли је то презиме добио по месту одакле потиче, можда из Грбља.

У Грбљу се налази манастир Српске православне цркве Подластва. Грбаљ је и сједиште истоимене црквене општине.

Дебар

Дебар (мкд. Дебар, алб. Dibra) је град у Северној Македонији, у западном делу државе. Дебар је седиште истоимене општине Дебар, као и средиште историјске области Дебар.

Димитрије Кантакузин

За чланак о морејском деспоту, погледајте Димитрије I Кантакузин.Димитрије Кантакузин (око 1435. — крај 15. века), српски срењовековни песник и преводилац грчког порекла. Класично образован, преводио Пиндара и Есхила са старогрчког и велики број молитава са средњовековног грчког језика.

Димитрије Руварац

Димитрије Руварац (Стари Бановци, 25. октобар 1842 — Сремски Карловци, 16. децембар 1931) је био српски историчар, политичар и публициста.

Брат му је био познати српски историчар Иларион Руварац. Димитрије Руварац се бавио различитим проблемима српске историје, пре свега српске културне историје од 18. до 20. века. Био је такође и политичар, писац и полемичар, један од најплоднијих публициста свог времена. Његова библиографија коју је објавио 1927. броји преко 1100 јединица.

Епархија темишварска

Епархија темишварска је епархија Српске православне цркве са седиштем у Темишвару, где налази и саборна црква епархије. Темишварска епархија је основна верска установа за Србе у Румунији.

Архијереј администратор је епископ Лукијан (Пантелић), а архијерејски заменик је протојереј ставрофор Маринко Марков.

Карловачка гимназија

Карловачка гимназија, основана као Гимназија у Срба (официјално Илирска гимназија), најстарија је српска гимназија, почела је са радом 1791. године, у Сремским Карловцима.

Главни иницијатори и финансијери су били митрополит Стеван Стратимировић и трговац Димитрије Анастасијевић Сабов, који је издвојио замашну суму новца (20.000 форинти) за изградњу школе.

Кезуни

Кезуни (мађ. Kálizok) или Хозроји cу eтничка група иранских муслимана из IX - XIII вијека.Њихово име потиче од Хaрезмa њиховог мјеста поријекла,по којима се и Каспијско језеро угарском етимологијом некада звало Хвалиско Језеро.

Косовски циклус

Косовски циклус српске народне поезије је збирка епских народних песама о Косовском боју.

Народне епске песме о Косовском боју, тј. песме косовског циклуса су песме из времена када је српска држава још била под турском влашћу. Србима, од којих је већина била немоћна под Турцима, били су потребни јунаци. Тако је нпр. постао и мит о Марку Краљевићу. Српски историчар и академик монах Иларион Руварац је 1854. написао: Порекло ових песама није из народа, већ је већина њих настала у цркви, као део црквених проповеди, ал' су их пјевачи после мењали како им беше драго.

Више изабраних песама превела је на француски језик, у десетерцу, Биљана Јаневска 2013. године.

Манастир Гргетег

Манастир Гргетег припада Епархији сремског Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Награда Вукове задужбине

Награда Вукове задужбине је једна од најугледнијих награда која се додељује сваке године. Награда се састоји од плакете и новчаног износа.

Награда се додељује свечано а за 2006. годину је додељена у згради председника републике.

Уручењу награде присуствују представници владе, сарадници и дародавци Вукове задужбине.

Досадашњи добитници су:За 1990. награду су добили:

за науку - Миле Недељковић „Годишњи обичаји у Срба“

за уметност - Младен Лесковац „Сабрана дела Лазе Костића“За 1991. награду су добили:

за науку - Мирослав Пантић „Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века“

за уметност - Вида Огњеновић – „Је ли било кнежеве вечере (драма и режија)“За 1992. награду су добили:

за науку - Живан Милисавац „Историја Матице српске“

за уметност - Новица Петковић „Сабрана дела Момчила Настасијевића“За 1993. награду су добили:

за науку - Радош Љушић „Вожд Карађорђе I“

за уметност - Светислав Божић „Литургија Св. Јована Златоустог“За 1994. награду су добили:

за науку - Момчило Спремић „Деспот Ђорђе Бранковић и његово доба“

за уметност - Драгослав Михаиловић „Гори Морава“За 1995. награду су добили:

за науку - Драгиша Живковић „Европски оквири српске књижевности“

за уметност - Бранко В. Радичевић „Сујеверице и друге речи III“За 1996. награду су добили:

за науку - Василије Крестић „Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848-1914)“

за уметност - Босиљка Поповић-Кићевац „Ретроспективна изложба“За 1997. награду су добили:

за науку - Милош Благојевић „Државна управа у српским средњовековним државама“

за уметност - Матија Бећковић „Хлеба и језика“За 1998. награду су добили:

за науку - Војислав Кораћ, Марица Шупут „Архитектура византијског света“

за уметност - Миодраг Јовановић изложба и каталог „Урош Предић“За 1999. награду су добили:

за науку - Даница Петровић „Хиландарски ктитори у православном појању“

за уметност - Гојко Суботић „Зборник Манастир Хиландар“За 2000. награду су добили:

за науку - Радивој Радић „Страх у позној Византији 1180—1543“

за уметност - Миро Вуксановић „Семољ гора“За 2001. награду су добили:

за науку - Динко Давидов „Сентандрејска саборна црква“

за уметност - Олга Јеврић изложба скулптура САНУ, пролеће 2001.За 2002. награду су добили:

за науку - Александар Лома „Пракосово“

за уметност - Божидар Петровић изложба „Старе српске куће као градитељски подстицај“За 2003. награду су добили:

за науку - Иван Клајн „Творба речи у савременом српском језику I“

за уметност - Рајко Петров Ного „Недремано око“За 2004. награду су добили:

за науку - Војислав С. Јовановић са коауторима „Ново брдо“

за уметност - Душан Оташевић ретроспективна изложба 1965-2003За 2005. награду су добили:

за науку - Коста Николић „Драгољуб Михаиловић“

за уметност - Иван Јевтић за „Концерт за кларинет, клавир и оркестар“Награду за 2006. годину, је уручио академик Дејан Медаковић, а добили су је:

за науку - Биљана Јовановић-Стипчевић за књигу „Београдски паримејник“

за уметност – Ивица Млађеновић за Осми београски тријенале светске културеЗа 2007. награду су добили:

за науку - Бошко Сувајџић „Иларион Руварац и народна књижевност“

за уметност - Мирољуб Тодоровић за збирку поезије „Плави ветар“За 2008. награду су добили:

за науку - Мирјана Детелић „Епски градови“ - лексикон

за уметност - Драгомир Брајковић „Моје се зна“За 2009. награду су добили:

за науку - Предраг Палавестра за књигу „Историја српске књижевне критике: 1768-2007“

за уметност - Славољуб Галић за изложбу „Снови Хиландара“За 2010. награду су добили:

за науку - Ненад Љубинковић за књигу „Трагања и одговори: студије из народне књижевности и фолклора I“

за уметност - Никола Кока Јанковић за изложбу скулптура и цртежа у Галерији САНУ 2010. годинеЗа 2011. награду су добили:

за науку - Снежана Самарџија за књигу „Облици усмене прозе“

за уметност - Сава Стојков за изложбу у априлу 2011. године у просторијама Музеја Војводине у Новом СадуЗа 2012. награду су добили:

за науку - Михаило Војводић за књигу „Стојан Новаковић – у служби националних и државних интереса“

за уметност - Михајло Митровић за књигу „Архитектура Београда 1950-2012“за 2013. награду су добили:

за науку - Драгољуб Живојиновић за књигу „La Dalmazia o morte“

за уметност - Ђорђе Сибиновић за „Речник поезије“за 2014. награду су добили:

за науку - Соња Петровић за књигу „Сиромаштво у фоклорној традицији Срба од 13. до 19. века: прилог проучавању народне културе“

за уметност - Бојан Оташевић за изложбу слика „Разговори са пријатељима“ у галерији Народног музеја у Крагујевцу 2014.за 2015. награду су добили:

за науку - Драгољуб Златковић за двотомно дело „Речник пиротског говора“, Службени гласник, 2014. године

за уметност - Милисав Савић за књигу „La sans pareille“

за дело посвећено Вуку - Милован Витезовић за целокупно дело, посебно ТВ серију Вук Караџић и монографију „Вук наш насушни“за 2016. награду су добили:

за науку - Јелица Стојановић за књигу „Пут српског језика и писма“

за уметност - Бисерка Рајчић за преводе „Галицијских прича” Анджеја Стасјука, „Неурачунљиво” Еве Зоненберг и „Венецијанског портрета” Густава Херлинга Груђинског.за 2017. награду су добили:

за науку - Борис Милосављевић за књигу „Слободан Јовановић: теорија”

за уметност - Михаило Ђоковић Тикало за изложбу у Галерији „Лазар Возаревић” у Сремској Митровици од 9. до 31. маја 2017.за 2018. награду су добили:

за науку - Марта Фрајнд за књигу „У трагању за Лазом Костићем”

за уметност - Миливоје Павловић за оглед „Непресушна веродостојност књижевне кореспонденције” који чини уводни део књиге Миливоја Павловића „Писма са двоструким дном – Преписка између Добрице Ћосића и Владе Стругара и друге епистоле”.

Никола II Горјански

Никола II Горјански, такође познат и као Никола II Гара или Никола Горјански Млађи (мађ. Garai Miklós II, хрв. Nikola II Gorjanski; 1367–1433) је био угарски великаш из племићке породице Горјански (мађарског порекла). Био је угарски палатин (1402–1433), а пре тога је обављао дужности бана Мачве (од 1387. године), бана Усоре и Соли, бана Далмације и Хрватске (од 1394. године) и бана Славоније (од 1397. године).

Родна кућа Илариона Руварца у Сремској Митровици

Родна кућа Илариона Руварца у Сремској Митровици је подигнута почетком 19. века и има статус споменика културе од великог значаја.

Списак српских историчара

Ово је списак људи који су по националности Срби а бавили су се или се баве проучавањем историје.

Улцињ

Улцињ (алб. Ulqin или Ulqini) је градско насеље у општини Улцињ, у Црној Гори. Према попису из 2011. било је 10.707 становника (према попису из 2003. било је 10.828 становника).

Христофор Жефаровић

Христофор Жефаровић (1690. - Москва, 18. септембар 1753) српски сликар, зограф, бакрорезац и калиграф.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.