Икона

Икона (гр. εἰκών - слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо. Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. „Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима"[1]

Menas
Христ и свети Мина, коптска икона из 6. века.
Christ Pantocrator Deesis mosaic Hagia Sophia
Фреска Христа из Аје Софије
St. Theodor
Керамичка икона из Преслава, Бугарска (око 900. године)
Vladimirskaya
Владимирска Богородица, руска икона (12. век)
Meister von Sopocani 001
Фреска из манастира Сопоћани

Историја и карактеристике

Најстарије појаве хришћанства нису пратиле и ликовне представе и тако су слике светитеља очуване тек из 3. века али су изазвале велике расправе у црквеним круговима. Појавио се страх да се представљање бога и светитеља не поистовети са паганским идолима. Ово је подстакло многе црквене поглаваре да се супротставе сваком приказивању хришћенске историје у свим облицима уметности. У 8. веку водила се велика расправа око тога да ли иконе треба поштовати или не. Ова борба, у историји цркве позната као иконоборство, завршила се закључком и наредбом Седмог васељенског сабора да се иконе морају поштовати[2]. Томе је допринела жива античка традиција и антропоморфизам, што је довело до превођења хришћанске догме на језик разумљивих фигуралних облика. Прошли су векови док у Цркви није нађено објашњење за поштовање икона.[3]

Уметност сликања икона је одржавана и много после пропасти Византијског царства. Иконе су се носиле на ратиштима када се одлазило у ратне походе, уносиле су се у дворове али и у домове и манастирске келије, цркве и катедрале. Икона није украс него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору. Иконе се не поштују на материјалној основи. Поштовање се указује насликаној личности, а не материји од које је направљена икона.[4] Оне су израђиване од разних материјала, слонове кости, емајла, мозаика, мермера, сребра и злата, а често су сликани бојама на дрвеној подлози. Ипак све сачуване иконе нису и уметничка дела. Језик којим су сликане византијске иконе све до 17. века па чак и до почетка 18. века губи се после тога времена.

Византијске иконе

У току борби против икона, млетачким пљачкама у 12. веку и турским пустошењима у 15. веку страдале су цариградске иконе и мало се њих очувало до данашњих дана. Треба одмах да буде јасно да иконе нису само слике на дрвеној подлози већ су то и фреске, мозаици и иконе у другим техникама. Тако су се испод кречног малтера појавиле ове старе иконе и оне представљају највећи домет византијске уметности у Цариграду. Цариградски мајстори су били надарени мајстори који су радили иконе са највећом умешношћу и они су били познати у свету као такови и јако су били цењени и тражени.[3] Цариград је имао монопол за израду мозаика и икона сваке врсте а радили су се и минијатурни мозаици касније у току развоја ове уметничке гране, финих творевина и били су велике уметничке вредности. Док је током 14. века Цариград држао предност у овој уметности и заузимао водеће место након тога су се појавили ривали у Грчкој, словенским земљама Балкана и Русији који су прихватили и развијали ову уметност од 9. века до прве половине 15. века када се јавља замор у овој уметности. У другој половини двадесетог века па до данас се поново буди појачано интересовање за иконама па самим тим и за иконопис. Многи уметници и академски сликари су се почели опробавати у том посебном виду уметности. Појављују се школе иконописа као и иконописци који нису уметници али од Бога су добили дар да то буду. Посебно се изучава византијска техника иконописања и фрескописања као најлепша техника којом се осликавају Светитељи и духовност уопште.

Коптске иконе

Током историје коптска оријентално-православна црква је развила коптску уметност иконописања по којој је постала чувена у свету.

Грузијске иконе

Грузија је примила хришћанство у 4. веку и као многе земље допринела је развоју ове уметности. Ту се сачувало јако много икона од 9. века све до 19. века и оне осим што приказују светитеље и како се јављају композиције заједничке за целу хришћанску уметност ту се спојивши традиције у уметности од метала јављају иконе са оковом које се добијају искуцавањем метала, као и теме везане за култове светитеља из народних веровања.[3]

Полазећи од византијских узора грузијски мајстори мењају иконе и уносе осећајност у слике које су стварали.

Руске иконе

На изложби 1913. године је први пут приказана збирка староруских икона и ово откриће представља признање заборављених остатака руске уметности. Иконе које су рестаурисане и сачуване до данашњих дана сведоче да су њихови ствараоци били умни људи те и ако нису поштовали све црквене норме, били убеђени у истинитост онога што су на својим иконама представили.[3]

Најпознатије руске иконе су Богородица Тихвинска, Богородица Владимирска, Света Тројица, Богородица Казањска.

Грчке иконе

Солун у Грчкој је био велики центар у којем су се градиле многе цркве и манастири али нема много сачуваних икона до данашњег времена. Радионице Солуна су израђивале покретне иконе и зидне слике и у граду и изван њега и оне су израђиване у различитим техникама у металу, платну, мермеру, слоновачи и драгом камењу. После пада Цариграда у бољем положају су били они делови Грчке који су били под Млетачком управом од оних који су били под Османским царством јер су Млеци дали веће слободе и ту се на Криту развија једна школа а у 16. веку се јавља и друга школа у средњој Грчкој чији су аутори анонимни и могу се довестиу везу са сликарем Франглос Кателаносом а касније се помињу и Франглос Кондирис и његов брат Георгије.[5]

Српске иконе

Најстарије иконе из Рашке су нестале и о њима немамо чак ни писмених трагова у писаним изворима и најстарије очуване иконе су фреске из Студенице (1208. – 1209. године). Касније се појављују и сликарске радионице 13. века. Сава Немањић је иконе набављао у Солуну. Немањићи су подстицали уметност и били су велики ктитори који су подстакли култ Св. Симеона и Св. Саве његовог сина. Радећи у Србији или у српском приморју на начин „pctores greci“ домаћи мајстори су се прославили као уметници који могу да сликају на грчки начин са текстовима на Грчком и примали су разне стилске поуке. Краљ Милутин (1282. – 1321.)је био велики поборник културе и уметности и упућивао је молитве Св. Симеону и Св. Сави а за њега су радили велики и вешти сликари из дворске радионице Михајло и Евтихије, док су за феудалну властелу тога времена радили мање познати али исто тако тражени мајстори за њихов укус.[5]

Крајем 14. и 15. века нестале су једна за другом феудалне државе Балкана и дворови феудалаца који су подстицали уметност и културу. У 14. веку Турска је испољила извесну толеранцију према хришћанском свету и у 16. веку је обнову споменика доживела Света гора а затим и Пећка патријаршија. Највећи сликар после 1557. године био је печки сликар Лонгин који се и потписивао на иконама које је радио и на његовим делима су учили други сликари икона. У другој половини 16. века раило је још неколико великих мајстора и међу јима на пример Георгије „крстар“, после зоограф Георгије Митрофановић, Козма и други.[5]

Дуги и плодни период на стварању икона са религиозном тематиком и темама из 12. века до 17. века претворен је током 18. века у неуспеле покушаје да се измире са Европским утицајима у уметности.[5]

Галерија

Isus od Zrze

Икона Исуса, Манастир Зрзе

Christ Pantocrator (Markov Manastir, 15 c)

Христ Пантократор, Марков манастир

Icon of Christ Pantocrator (Spaso-Preobrazhensky Monastery, Yaroslavl)

Христ Пантократор, Спасо-Преображењски манастир

Spas vsederzhitel sinay

Христ Пантократор, икона Синајске горе

Perivlepta ikona

Икона Богородице Перивлепте (1350)

Odigitriya Smolenskaya Dionisiy

Богородица Одигитрија Смоленскаја Дионизиј

Znamenie ikona Novgorod

Теотокос Знамење, Новгород

Theotokos Iverskaya

Богородица Иверскаја

Тихвинская икона Божией Матери

Богородица Тиквинскаја

Види још

Референце

  1. ^ Душан Комлушки. Средњовековни манастири и цркве у Србији. Службени гласникISBN 978-86-7549-344-0.
  2. ^ Љиљана Стошић, Речник црквених појмова. Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-86-17-13133-1.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 К. Вајцман, Г. Алибегашвили, А. Вољскаја, Гордана Бабић, М. Хаџидакић, М. Анталов, Т. Вониески, Иконе, Народна књига, Београд, 1983.
  4. ^ http://www.pravoslovo.net/pocetna/gpravoslavni.pdf
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 К. Вајцман, Г. Алибегашвили, А. Вољскаја, Г. Бабић, М. Хаџидакић, М. Анталов, Т. Вониески, „ИКОНЕ“ Народна књига, Београд 1983.

Литература

  • К. Вајцман, Г. Алибегашвили, А. Вољскаја, Г. Бабић, М. Хаџидакић, М. Анталов, Т. Вониески, „ИКОНЕ“ Народна књига, Београд 1983.

Спољашње везе

Љубижда

Љубижда (алб. Lubizhdë) је насељено место у општини Призрен, на Косову и Метохији. Према попису становништва из 2011. у насељу је живело 5.982 становника.

Вазнесењска црква у Београду

Вазнесењска црква или Црква Вазнесења Господњег у Београду је српска православна црква, налази се у улици адмирала Гепрата.

Црква је подигнута 1863. године, освештао је београдски митрополит Михаило. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михаило, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фердинанд Ставенов, а предузимач је био Коча З. Поповић. Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. У почетку је служила и као војна црква јер се налазила у близини војних објеката.Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка након обнове 1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других премета из 19. века.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем (Спасовдан). Тешко је оштећена у бомбардовању Београда (1941. и 1944) и погинуо је велики број људи. У дворишту испред цркве налази се споменик у облику крста погинулим. Сваке године на црквену славу Спасовдан после литургије полази литија која се креће улицама Београда и поново враћа у цркву.

У септембру 2013. године је свечано прославила 150 година постојања.

Видовдан

Видовдан је непокретни верски празник кога празнују Српска православна црква (15. јуна по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара Видовден или Видов ден.

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371—1389) и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса, од почетка 20. века слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.

Византијска уметност

Византијска уметност обухвата уметност која је настајала и развијала се на простору Источног римског царства (Византије) од 5. века до пада Цариграда под Османлије 1453. године и потпуног слома Византије. Њено деловање није било само ограничено на простор Византије, већ и на просторе држава које су биле под њеним директним утицајем (Српске области, Бугарска, Руске државе, Млетачка република, Напуљска краљевина).

Геј икона

Геј икона је јавна личност, историјска или фиктивна, која ужива велики број обожавалаца и обожаватељки унутар ЛГБТ заједнице. Квалитети који их најчешће истичу као такве су гламур, ексцентричност, борбеност, андрогинија и други. Оне могу и не морају бити неког од не-хетеро сексуалних опредељења, а исто тако могу а и не морају се борити за права ЛГБТ заједнице и пружати им подршку. Историјске личности којима је додељен епитет геј иконе најчешће су трагичне, осуђиване, контроверзне, патничке фигуре (свеци, владари и владарке, књижевници), док модерне геј иконе углавном долазе из света забаве и поп културе.

Иконоборство

Иконоборство или иконоклазам је верски покрет против икона, фрески, кипова, реликвија и других визуелних представа и верских објеката у оквиру сопствене религије. Током историје се углавном јављао у јудаизму, хришћанству и исламу. Иконоборци, односно иконокласти најчешће сматрају да је клањање иконама облик идолопоклонства.У источном хришћанству, иконоборство се јавило у 8. веку, када је озваничено као државна политика у Византијском царству. На Седмом васељенском сабору 787. године у Никеји иконоборство осуђено као јерес, а иконе су поново уведене као предмет поштовања (иконофилија), али не и обожавања (иконолатрија). Поновни успон иконоборства у Византији догодио се у првој половини 9. веку, али коначно је напуштено 843. године. Током протестантске реформације у 16. веку, покрет иконоборства се поново јавио у западној Европи међу протестантима који су уништавали верске слике и објекте.

У сунитском исламу је забрањено представљање светих ликова Божјих посланика. Стога се у исламским богомољама од ликовних украса углавном налазе орнаменти и арабеске.

Иконографија

Хришћанска уметност икона и њена употреба у Цркви настаје на основу одлука Седмог васељенског сабора одржаног у Никеји 787. године. Од тада је сликање икона дозвољено, због тога што је утемељено на оваплоћењу Сина Божијег Исуса Христа. У Сину Божијем који је постао човек, Христос Бог је постао видљив, сазнајан и доступан људима. На том уласку Бога у историју управо се темељи и спасење људи, и вечно постојање.

Хришћанска уметност је дозвољена у Цркви, јер њен циљ јесте да покаже да је целокупна икономија спасења у Христу истинита, да је Христово оваплоћење као Бога, страдање и васкрсење истинито, да се догодило у телу. То се односи и на сликарство, односно на иконописање. Црквени сабори су одлучили да се свете иконе Христове, Богородице, апостола, анђела и свих светих поштују и да се целивају, али то не значи и клањање материји, тј. то није идолопоклонство како су то тврдили противници

иконопоштовања, него значи клањање прототипу који је на иконама изображен. По речима сабора: “Част указана икони ка прототипу се уздиже”. Другим речима, онај који указује част икони ту част указује, личности, која је на икони изображена. А та личност, тј. ипостас је ипостас Сина Божијег. Међутим, ипостас, односно личност, не постоји без природе и зато је неопходно да би се пројавила личност, да постоји и природа. То се пре свега односи на Господа Исуса Христа који се као личност оваплотио, а не и његова Божанска природа и ако би требало да му се клања као Богу, то не се може другачије него да се поштује у телу, тј. кроз материју, тачније у људском облику.

Исти је случај и са поштовањем и клањањем светитељима. У њима се поштује Христ и клања се Сину Божијем, Христу, као личности с којом су они неразлучно и несливено сједињени Духом Светим. Зато и каже црквена песма “диван је Бог у светима својим”. Дакле, у светима се показује сам Бог.

Начелно, хришћанска уметност се од самих својих почетака труди, колико је то могуће у ограничености материјалом, тј. ограничености природним законима материјала који користи, да прикаже свет и човека из перспективе будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је плод вере у долазак Царства Божијег, као новог начина постојања људи и природе у заједници с Богом у Христу.

Хришћанска уметност не приказује свет и човека онаквим какви они јесу у историјској реалности, већ онаквим какви ће се јавити, какви ће постати у последњем дану историје, када ће смрт потпуно бити уништена кроз сједињење свих са Христом и у Христу и зато је то иконична уметност, јер користи природу која је још увек под влашћу природних закона и смрти. Делујући из ове перспективе, хришћански уметник жели да бића која приказује ослободи закона природе који их на крају воде у смрт и да их поставе у једно ново стање постојања, стање онтолошке слободе коју им даје Христова личност у коју су уипостазирани. У томе се огледа пре свега и слобода хришћанског уметника у односу на своје дело. Хришћански уметник не копира свет и његове односе који су засновани на природним законима нужности, већ тај свет поставља у нове односе слободе с Богом и ближњим у Христу.

С друге стране, ти нови односи, односи слободе у хришћанској уметности нису апстрактни, не воде у нихилизам и поништење постојећих бића од стране уметника да би се остварила слобода уметника кроз стварање нечег новог, већ постојећа бића постављају у откривене односе будућег Царства Божијег возглављеног Христом. Будући да је то Царство будући век у коме бића налазе своје вечно постојање сједињена с Христом, онда се слобода уметника према свету који приказује изражава као љубав према њему. Јер, то значи љубав према једном бићу, да желите да биће које волите постоји вечно. Истовремено, пошто ће будуће Царство Божије, тј. његово постојање за нас, за постојећа бића бити израз наше, односно њихове слободе, онда се и слобода бића која су приказана изражава као љубав према другом бићу, пре свега према Богу у Христу, односно као љубав приказаног бића према другим бићима у Христу. Другим речима, икона, као један од карактеристичних уметничких израза православне Цркве, приказује личност, ипостас онога кога слика, јер личност је однос слободе љубави с Богом у Христу.

Поштовање иконе управо значи поштовање, тачније ступање у тај исти однос који има најпре Христос са Богом Оцем, а затим и сви свети који су усиновљени Богу у Христу.

Хришћанска уметност је литургијска, извире из литургије, приказује свет онаквим каквим се он појављује у Литургији као икони будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је иконијска, зато што приказује само однос, тачније личност, у коме ће бића бити у будућем Царству, док је природа која је носилац тих нових

односа још увек под влашћу смрти. Но, природа ће се ослободити смрти, не мењајући се по природи, управо захваљујући тим новим односима у Христу, што је показало и Христово васкрсење.

Нови односи људи, односно светитеља с Богом у Христу преображавају и њихову природу. Зато се светитељи сликају без телесних мана иако су их можда у историјском трајању имали. Слично је и са осталом природом. И она се у склопу личних односа Христа и његових светих с Богом, посредством Светог Духа, преображава на тај начин што се и она ослобађа закона нужности, трулежности и смрти, не престајући да буде створена природа.

Иконопис

Иконопис (или иконописање) је посебна сликарска техника коју негује хришћанска црква (нарочито православна).

Корени су јој у раном хришћанству али се временом уобличавала све док није стекла коначни облик (и врхунац) у доба средњовековне Византије. Разликујемо иконописање (сликање икона на дасци) и фрескописање (сликање икона - фресака на зиду).

Иконостас

Иконостас (грч. εικονοστάσιο - иконо стазио - место за иконе) или олтарска преграда одваја олтарски простор од наоса цркве. Основни елементи иконостаса су царска врата (двери) и иконе. Данас постоји само у православним црквама.

Обично се прави од дрвета, али може бити и од других других материјала, као што су камен или мермера, а у новије доба чак и од инокса, као што је црква на Руднику). По правилу на иконостасу постоје укупно троје врата, од кога се одступа у случају мањих црква. Број икона на иконостасу зависи од његове величине, које се уграђују по одређеним црквеним канонима.Иконостас се поставља у црквама не само ради украса, већ ради буђења побожности код верних. На иконостасу је представљен троструки позив Исуса Христа, приказана је историја Старог и Новог завета. Иконостас је, такорећи, отворена књига из које сваки човек може упознати најглавније догађаје и учење хришћанске вере.

Лого

Лого (скраћеница од логотип, од грчких речи λόγος [lógos] — „реч” и τύπος [týpos] — „отисак”) графички је знак, симбол или икона (пиктограм) која означава производ или предузеће. Може се састојати од слова (различитих типографских стилова), графике и других комбинација (слогана). Логотип је основно средство визуелне комуникације и визуелне идентификације. Улога логотипа је тренутно препознавање онога што означава и јачање бренда, што резултира већем успеху фирме. Потпуни лого састоји се од логотипа, иконе и слогана.

Манастир Ваведења Пресвете Богородице у Јашуњи

Манастир Ваведења Пресвете Богородице у Јашуњи је женски манастир и налази се у Големој Њиви, код Јашуње, на територији града Лесковца. Припада Епархији нишкој Српске православне цркве. Саграђен је 1499. године и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

На обронцима Бабичке горе, тринаест километара североисточно од Лесковца, од села Бабичко преко Големе Њиве до Јашуње налазе се три стара манастира, Бабичко, Ваведења Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља.Манастири Ваведења Свете Богородице и мушки Св. Јована Претече у науци чине целину познату као „Јашуњски манастири”.

Манастир Свете Катарине на Синају

Православни манастир Свете Катарине или Екатарине, се налази на полуострву Синај (Египат), које спаја два континента Африку и Азију. Тачније, манастир се налази на југу Синајског полуострва на надморској висини од 1300 m, у непрегледној и неприступачној пустињи и окружен је црвеним гранитним планинама(висине и преко 2000 m). У близини се налази истоимени градић Света Катарина.

Манастир је један од најстаријих хришћанских манастира и као такав налази се на списку Светске баштине, организације УНЕСКО. У манастирском комплексу поред главног храма, има још 12 мањих капела. Са десне стране је главна манастирска црква посвећена Преображењу Господњем, са лева су степенице и веранда којом се стиже до музеја, а ту поред капеле је и зелени грм Неопалиме купине. Цео манастир је опасан високим зидом који је у шестом веку саградио цар Јустинијан.

Манастир Успења Пресвете Богородице Чајничке

Манастир Успења Пресвете Богородице (Храм Успенија Пресвете Богородице) је манастир Српске православне цркве посвећен Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у центру Чајнича. Стара манастирска црква потиче из 14. вијека.

Манастир Хиландар

Хиландар (грч. Χιλανδαρίου) или Хилендар, такође и Хеландар, српски је православни мушки манастир државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Манастир је саграђен на иницијативу Светог Саве, који је постао монах на планини Атос 1191. године. Налази се у северном делу Свете горе (грч. Άγιο Όρος), на полуострву Халкидики односно трећем краку полуострва Халкидики — Атосу (грч. Аτоς), у северној Грчкој. Манастир је удаљен 2,5 km од Егејског мора.Хиландар је у хијерархији Свете горе на 4. месту по значају. Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су у просеку дугачки 140 m и окружују површину која је широка око 75 m. Манастир је овако утврђен пошто је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом. Садашњи игуман манастира Хиландар је Методије Марковић.

Манастир Хиландар је изградио грчки монах-светогорац, Георгије Хиландарио. Обновили су га Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1199. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у 16. веку, а српски патријарси из Пећи у 17. веку. Почетком 19. века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, после чега је уследила обнова оштећених грађевина.

Хиландар представља једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих 19 светогорских манастира, налази на Унесковој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином планине Атос.Ради успостављања сталног лекарског надзора манастирске породице као и поклоника, крајем 2015. године основано је Хиландарско лекарско друштво.

Мошти

Мошти (реликвије) представљају објекат верског поштовања, посебно део посмртних остатака или личне имовине светитеља. Посебну форму мошти представљају „додирне реликвије“, односно предмети са којима је светитељ дошао у додир или наводно дошао у додир, као нпр. делови одеће и сл. Многи православни хришћани сматрају да су мошти извор Божанске енергије.

Појам мошти је обрађен у свим већим светским религијама, али највише у хришћанству, шинтоизму и будизму.

У хришћанству (католицизму и православљу) су мошти један од најстаријих облика поштовања светитеља чије је постојање доказано још у 2. веку, далеко пре поштовања икона и других форми презентације светитеља. У антици је сваки облик поштовања мошти био непожељан и било чији посмртни остаци су сматрани нечистим. Протестанти још од доба Мартина Лутера већински не прихватају традиције поштовања мошти и сматрају их небиблијским, док адвентисти и јеховини сведоци их чак сматрају ђаволским.

Павле IV Цариградски

Павле IV Цариградски (јез-гр| Παυλος Δ; ? - 784), познат и као Павле Нови, је био цариградски патријарх у периоду од 780. до 784. године.

У младости је био поборник иконоборства, али је касније прихватио поштовање икона. Након избора за патријарха сазвао сабор Седми васељенски сабор у Никеји, са циљем да се осуди иконоборство и у Бизантском Царству поново призна поштовање икона. Пре него што је сабор, познат и као Други никејски сабор одржан, Павле се тешко разболео, повукао се у манастир, где је убрзо умро. На месту патријарха наследио га је Тарасије Цариградски.

Седми васељенски сабор

Седми Васељенски сабор или Други никејски сабор је одржан током септембра и октобра 787. године у Никеји и он је други по реду који је одржан у овом малоазијском граду. Његов циљ је био да опет уведе иконе као предмет поштовања, које су услед иконоборства биле укинуте на сабору 754. године у Цариграду који је сазвао цар Константин V Копроним (741-775).

Став изнесен на Сабору је био да треба правити разлику између обожавања, које је усмерено Богу, и поштовања које је усмерено према Свецима. Већина цркава је прихватила овакав став.Сабору је председавао патријарх Тарасије, а било је присутно око 367 Епископа. Папа Хадријан I имао је своје изасланике као што су их имали и источни Патријарси. Сабору први пут присуствује већи број монаха. Ово је због тога што су у протеклом периоду управо монаси поднели највећи терет и жртву у одбрани светих икона од иконобораца. Оци Сабора су заузели изразито благ, хришћански став према иконоборцима, који су се јавно покајали што су прогонили иконопоштоваоце, уништавали иконе и реметили Црквени поредак. Такви су помиловани и примљени у Црквену заједницу: Епископи Константин Николијски, Теодосије Ефески и Тома Клаудиопољски.

Поништене су одлуке Сабора из 754. године, и формулисано је учење да предмет поштовања јесте личност представљена на икони, и да треба правити разлику између обожавања које приличи само Богу, и поштовања које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека. У том смислу и човек је икона - слика Бога невидљивог, јер је створен по слици и прилици Божијој. Бог је зато постао човек, оваплотио се, да би показао да је човек најлепши и најдивнији Божији створ. На Сабору је одато признање бранитељима светих икона какви су били: Герман, Патријарх цариградски, Јован Дамаскин, Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Св. Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован).

Донет је познати орос, исповедање вере у вези с питањем светих икона. Овај орос све до данас остао је критеријум и мерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. У његовој основи је богословље Св. Јована Дамаскина, најодлучнијег апологете од безбожне иконоборачке јереси, јереси која је у основи христолошка. Сабор је осудио иконоборачко саборовање из 754. год. у Јерији код Цариграда, одржано у време цара Константина V Копронима, када је велики број Епископа био приморан да прихвати учење јеретика. Седми васељенски сабор је донео укупно 22 канона. Православна црква прославља Свете оце Седмог васељенског сабора 11. октобра по јулијанском календару.

Теофило

Теофило (грч. Θεόφιλος; 813 — 20. јануар 842) је био византијски цар од 829. до 842. године. Био је други владар из Аморијске династије и уједно и последњи цар који је спроводио иконоборачку политику.

Чајниче

Чајниче је насељено мјесто и сједиште општине Чајниче на крајњем истоку Републике Српске, на граници са Црном Гором. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Чајниче укупно је пописано 2.401 лица.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.