Израелско-арапски сукоб

Израелско-арапски сукоб је име за честе војне сукобе између Израела и других арапских држава који се воде од почетка 20. века.[1] Укључује стварање државе Израел као јеврејске отаџбине и односе са суседним арапским државама. Уз сталну напетост, догодило се шест већих међудржавних ратова. Упркос малој територији и жртвама догађања, овај је конфликт један од медијски најприсутнијих свих времена.[2]

Израелско-арапски сукоб
Arab Israeli Conflict 5

  ратовали са Израелом
Време:од 1948. до данас
Место:Блиски исток/северна Африка
Резултат: још траје
Сукобљене стране
Flag of Israel
Израел
Flag of the Arab League
Арапска лига

Историја

Крај 19. века - 1948: Корени

Ниједно светско жариште у протеклих пола века није било континуално нестабилно, нити је имало тако глобално важне последице као подручје предњег Блиског истока. Регија обухвата државе Блиског истока окренуте Медитерану - Израел с окупираним подручјима, те Либан, Сирију, Египат и Јордан. Почетком 20. века та подручја су се налазила у саставу Османског царства, с изузетком Египта који је био британски протекторат и Либана у која је делимично пенетрирала француска колонијална власт. Насељавала га је апсолутна већина муслиманског становништва арапског порекла с малим енклавама хришћанских маронита, Јевреја и шиитских муслимана.

Слабљење Османског царства крајем 19. века дало је одређену наду арапским лидерима да ће свршетком отоманске власти бити створена јединствена арапска држава. Но, развој догађаја текао је другим смером. Важност регије за стратешке интересе европских колонијалних сила била је велика, те је подручје Блиског истока крајем Првог свјетског рата и пропасти Отоманске империје, уз благослов Лиге народа, било раздељено између европских сила на више територија с различитим степеном аутономије. Тако је на подручју предњег Блиског истока припала Великој Британији као мандатно подручје Палестина, с обавезом стварања националног дома за Јевреје.[3][4]

UN Partition Plan For Palestine 1947-sr
УН план поделе Палестине

У новембру 1947. Уједињене нације су Резолуцијом бр. 181 одлучиле да мандат Велике Британије у Палестини престаје у мају 1948.[5] Објављен је план о подели Палестине на две државе: јеврејску и арапску. Према плану, оба дела требало је да буду уједињена привредном унијом, а подела је предвиђала посебни статус града Јерусалима, као подручја под директном надлежношћу Уједињених нација. Одлука је донесена уверљивом већином гласова у Генералној скупштини, уз истовремену подршку гласова Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Велика Британија остала је уздржана, а против поделе гласале су све арапске земље. Палестински Јевреји прихватили су план, док га је арапска заједница одлучно одбацила. Различит став двеју заједница према УН плану резултовао је ескалацијом борби.[6]

1948–1967

Арапско-израелски рат 1948.

Када се 14. маја 1948. завршио британски мандат, истога дана је проглашена држава Израел.[7] Арапске су земље већ сутрадан напале Израел. Избио је рат између Израела и следећих арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије, Саудијске Арабије, Ирака и Јемена. Упркос тешкој ситуацији, те неким почетним неуспесима, израелска војска показала се надмоћном, те је у седмомесечном рату поразила арапске војске и преузела контролу над 78% остатка мандатне Палестине.[8]

Јудеја и Самарија су дошле под трансјорданијску контролу. Трансјорданија је те територије анексирала (Западна обала), и име је промењено у Јордан. Појас Газе заузима и анектира Египат. Са територија под израелском контролом избегло је или протерано између 520.000 људи (према израелским проценама), 900.000 људи (према арапским проценама) и око 720.000 по подацима УН-а. Истовремено, из арапских је земаља протерано између 800.000 и милион Јевреја; њих око 600.000 налази уточиште у Израелу.[9][10]

Суец 1956.

Национализација Суецког канала 1956. пружила је Израелу прилику да нападне Египат како би привео крају терористичке нападе на граници. Након снажног америчког притиска и краткотрајне борбе, Израел је пристао да се повуче из Синаја уз обећање о ненападању и неометању пловидбе израелских бродова у Арапском заливу од стране Египта.[11][12][13][13][14]

Yom Kippur War map-sr
Ширење Израела у рату 1967. и стање након рата 1973.

Шестодневни рат 1967.

До краја 1966. сукоби Израела и арапских суседа попримили су озбиљне размере.[15] Осуда тих инцидената од УН-а била је неделотворна. Када је египатски председник Насер затворио Арапски залив за пловидбу, по међународном је праву објавио рат Израелу. Насер је покренуо египатске снаге ближе граници, а како би предухитрио било какав арапски напад, Израел је ударио први и уништио египатске снаге још у базама. Јордан и Сирија напали су Израел са територија Западне обале и Голанске висоравни. У мање од недељу дана Израел је од Египта окупирао појас Газе, цели Синај, од Јордана западну обалу Јордана и од Сирије Голанску висораван. Уследила је Резолуција Савета безбедности УН, која почива на билатералности и принципу „земља за мир“, а по којој се од Израела тражило да се повуче с одређених делова заузетих територија (унутар сигурних и одбрањивих граница) у замену за мир.

1967–1973

Тероризам

Шездесетих година је блискоисточни конфликт изашао изван оквира регије. Након што је арапска немоћ на бојном пољу доказана у три рата с понижавајућим исходом за арапске земље, Палестинци су посегнули за другим методама борбе. Десетине младих Палестинаца који су рођени и одрасли у избегличким камповима далеко од своје отаџбине били су седамдесетих година спремни умрети за палестински покрет у спектакуларним терористичким нападима. Седамдесетих година су светске агенције готово недељним ритмом извештавале о терористичким акцијама, понекад изведеним хиљадама километара изван Блиског истока, које су почињавали Палестинци.

Погранично исцрпљивање

Рат исцрпљивања који се водио између Египта и Израела од 1968. до 1970. био је ограничени погранични рат. Отпочео га је Египат у намери да заузме Синајско полуострво које је изгубио у Шестодневном рату. Рат је завршио прекидом ватре 1970. са линијама разграничења између те две државе која је остала непромењена.

Јом Кипурски рат 1973.

Египатска војска је у изненадном нападу прешла Суецки канал 6. октобра 1973, но убрзо је поражена у покушају изненадног поврата Синаја.[16][17] Психолошки ефект иницијалне египатске победе у рату омогућио је историјску посету египатског предсједника Садата Израелу 1977. и мировне преговоре, који су кулминирали споразумом у Кемп Дејвиду, у којем се Израел, Египат и САД слажу да ће се Израел повући са Синаја, Израел и Египат ће нормализовати односе, а споразум ће бити повезан с преговорима о аутономији Палестинаца на Западној обали и у појасу Газе.[16][17]

Кемпдејвидски споразум

Begin, Carter and Sadat at Camp David 1978
Бегин, Картер и Садат у Кемп Дејвиду

Покретање мировног процеса између два заклета непријатеља Египта и Израела приближило се реализацији након што је амерички председник Џими Картер позвао египатско и израелско водство на разговоре у Кемп Дејвид у Сједињеним Америчким Државама. Разговори су почели у септембру 1978. те је након тринаест дана постигнут договор који је у марту 1979. званично потписан у Вашингтону. Кемпдејвидски споразум из корена је изменио стратешке односе на Блиском истоку - окончано је ратно стање између две државе, а Израел је добио дипломатско признање Египта и осигурао јужну границу, те несметану пловидбу израелских бродова кроз Суецки канал, док је Египту враћено Синајско полуострво те је добио статус блиског америчког савезника, што је подразумевало велику америчку војну помоћ. Последице по Совјетски Савез биле су трајни губитак значајнијег утицаја и присуства у региону.

ПЛО у Либану

ПЛО, након неуспелог покушаја пуча у Јордану бежи у Либан и користи га као базу за нападе на Израел. Израелска војска у неколико наврата напада и улази у Либан (1978. и 1982). Израелци су се повукли крајем 1982, али су задржали контролу над појасом од десет миља на југу земље.

Као резултат тих акција, ПЛО напушта Либан и своје упориште успоставља у Тунису.

Intifada1990
"Интифада“

Прва интифада

У децембру 1987. започиње побуна као спонтана провала протеста међу Палестинцима на окупираним територијима против двадесетогодишње окупације. Интифада је започела кад су деца и омладина изашли на улице бацајући камење и запаљиве бомбе на израелске војнике и кад је упућен позив на генерални штрајк. Тим протестом Палестинци су желели да покажу да они нису наоружан народ, већ да једноставним бацањем камења, демонстрацијама и штрајковима могу проузроковати знатне штете Јеврејима. Протест се завршио у септембру 1993.

Кувајт и Заливски рат

Широко распрострањено мишљење око напада Ирака на Кувајт било је да крајњи циљ напада нису ни погранични спорови ни нафта, већ уједињење свих Арапа и упрезање њихових снага у борбу против Израела. Арафатова подршка ирачкој инвазији уназадила је палестински покрет за дужи низ година. Палестинци су у Садаму Хусеину видели снажног човека који има моћ и храброст да се супротстави Израелу и САД.

Израел је био минимално уплетен у овај рат. Претрпео је ракетирање ирачким СКАД ракетама, али на захтев САД није војно одговорио.

Мадрид 1991.

Америчка иницијатива довела је до сазивања тродневне конференције у Мадриду 1991. Због израелског непризнавања ПЛО-а, Палестинци су били укључени као чланови јорданске делегације, али су могли да делују независно.

Водила се велика расправа, поготово око формуле „земља за мир“. Две стране су се сложиле да наставе расправе наредних месеци. Екстремистичке палестинске групе попут Хамаса и Исламског џихада осудиле су процес као распродају Палестине, а због потписивања споразума, Арафата је оставио дугогодишњи савезник и саветник Едвард Саид.

Осло I

У време Мадридског процеса, посредством норвешке владе почели су тајни преговори у Ослу, који су завршени споразумом Осло I, потписаним од Јицака Рабина и Јасера Арафата у Белој кући 13. септембра 1993. Споразумом је договорено поступно израелско повлачење из Газе и Јерихона и препуштање управе Палестинској самоуправи. Највећи је упспех био признавање ПЛО-а као представника Палестинаца, а ПЛО је формално признао право Израела на постојање, иако још увек није променио повељу, у којој позива на уништење Израела. Снажно противљење споразуму међу Палестинцима довело је до снажења тероризма, који се очитовао у почетку самоубилачких напада на цивилне циљеве (аутобусе, ресторане и слично).

Осло II

У септембру 1995. године следио је споразум Осло II који је заменио све дотадашње споразуме. Западна обала је подељена на 4 зоне, а предлог је био неприхватљив и палестинцима и израелцима. Резултат споразума је било убиство Јицака Рабина од стране израелског екстремисте Јигала Амира 4. новембра 1995.

2000 - до данас

Ал-Акса Интифада

Israeli soldiers on Palestine street
Израелски војници патролирају палестинским територијама

Током предизборне кампање за израелски парламент Кнесет, Аријел Шарон, вођа Ликуда, посетио је остатке јеврејског Другог Храма на Брду храма у Јерусалиму 28. септембра 2000, а пратило га је око хиљаду полицајаца. Он је истакао је да Израел никада неће одустати од права на Храмски брежуљак. Палестинци су то искористили како би покренули унапред припремљену тзв. Другу интифаду, која траје и данас. У њој су Палестинци изашли на улице у протесту који је постао све насилнији, с наставком самоубилачких напада, започетих 1994. године, која су проузроковала смрт многих израелских цивила. Припадници Хамаса укључени су у нападе на јеврејске насељенике, а Израелци врше притисак на Палестинце ограничавајући им кретање, и затварајући границе.[18][19][20][21]

Либан и Газа 2006.

Israeli West Bank Barrier
Зид који су Израелци подигли на Западној обали.

Напади милитаната на израелске војнике на границама Израела са Газом и Либаном довело је до нових сукоба. Посебно је силовит био онај у јулу и августу 2006. када је израелска војска била уплетена у жестоки рат са шиитском милитантном групом Хезболах у Либану. Једномесечни рат је однео преко 1.500 живота, већином либанских цивила.[22][23][24]

Референце

  1. ^ „The Palestinian National Charter – Article 6”. Mfa.gov.il. Приступљено 19. 01. 2013.
  2. ^ Weinberger, Peter E. (2004). „Incorporating religion into israeli-palestinian peacemaking: recommendations for policymakers” (PDF). Center for World Religions, Diplomacy, and Conflict Resolution, Institute for Conflict Analysis and Resolution, George Mason University. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 06. 2011.
  3. ^ Segev 2000, стр. 48-49.
  4. ^ Lesch, Ann M.; Tschirgi, Dan (1998). Origins and Development of the Arab-Israeli Conflict. West Port, Connecticut: Greenwood Press. стр. 47, 51.
  5. ^ Brooks, Stefan (2008). „Palestine, British Mandate for”. Ур.: Spencer C. Tucker. The Encyclopedia of the Arab-Israeli Conflict. 3. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. стр. 770. ISBN 978-1-85109-842-2.
  6. ^ „United States Proposal for Temporary United Nations Trusteeship for Palestine Source: Department of State Bulletin, vol. 18, No. 457, April 4, (1948). pp. 451”. Mideastweb.org.
  7. ^ „Declaration of Establishment of State of Israel: May 14, 1948”. Mfa.gov.il. Архивирано из оригинала на датум 16. 01. 2013. Приступљено 19. 01. 2013.
  8. ^ Smith, Charles D. (2004). Palestine and the Arab Israeli Conflict: A History With Documents. Boston: Bedford/St. Martin's. стр. 198.
  9. ^ Gorman 2003, стр. 174–5.
  10. ^ Hoge, Warren (2007). „Group seeks justice for 'forgotten' Jews”. The New York Times. Приступљено 07. 06. 2015.
  11. ^ Sachar, Howard M. . A History of Israel: From the Rise of Zionism to Our Time. New York: Alfred A. Knopf. 1976. ISBN 978-0-394-48564-5. стр. 455.
  12. ^ „Background Note: Israel”. US State Department. Архивирано из оригинала на датум 13. 03. 2007. Приступљено 04. 03. 2007.
  13. 13,0 13,1 „1956: Egypt Seizes Suez Canal”. British Broadcasting Service. 26. 07. 1956. Архивирано из оригинала на датум 17. 03. 2007. Приступљено 04. 03. 2007.
  14. ^ „UN GA Resolution 997”. Mideast Web. Архивирано из оригинала на датум 07. 02. 2007. Приступљено 04. 03. 2007.
  15. ^ „President Mubarak Interview with Israeli TV”. Egyptian State Information Service. 15. 02. 2006. Архивирано из оригинала на датум 28. 09. 2007. Приступљено 04. 03. 2007.
  16. 16,0 16,1 „Israel: The Yom Kippur War”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 03. 03. 2007.
  17. 17,0 17,1 Arab-Israeli War of 1973. Encarta Encyclopedia. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2009. Приступљено 04. 03. 2007.
  18. ^ Harel, Amos; Isacharoff, Avi (2004). The Seventh War. Tel Aviv: Yedioth Aharonoth Books and Chemed Books and it had a very big conflict. стр. 274—275. ISBN 978-965-511-767-7.
  19. ^ „PA security forces seize 17 bombs, transfer them to IDF”. The Jerusalem Post.
  20. ^ „UN: Israel has dismantled 20 percent of West Bank checkpoint”. The Jerusalem Post. Associated Press. 16. 06. 2010.
  21. ^ Katz, Yaakov. „Israel sets up trial program to expedite PA export process”. The Jerusalem Post.
  22. ^ Ravid, Barak (12. 10. 2011). „Gilad Shalit to be returned to Israel within a week – Israel News | Haaretz Daily Newspaper”. Haaretz. Приступљено 19. 01. 2013.
  23. ^ „Who are the deadly terrorists Israel refuses to release for Shalit?”.
  24. ^ Ravid, Barak (18. 03. 2009). „Israel to publish Hamas prisoner list”. Haaretz. Приступљено 19. 01. 2013.

Литература

  • Smith, Charles D. (2004). Palestine and the Arab Israeli Conflict: A History With Documents. Boston: Bedford/St. Martin's. стр. 198.
  • Lesch, Ann M.; Tschirgi, Dan (1998). Origins and Development of the Arab-Israeli Conflict. West Port, Connecticut: Greenwood Press. стр. 47, 51.
  • Segev, Tom (2000). One Palestine, Complete. Abacus. стр. 48—49. ISBN 978-0-349-11286-2.
  • Harel, Amos; Isacharoff, Avi (2004). The Seventh War. Tel Aviv: Yedioth Aharonoth Books and Chemed Books and it had a very big conflict. стр. 274—275. ISBN 978-965-511-767-7.
  • Gorman, Anthony (2003). Historians, State and Politics in Twentieth Century Egypt: Contesting the Nation. Psychology Press. стр. 174—5. ISBN 9780415297530.
  • Associated Press, comp. (1996). Lightning Out of Israel: [The Six-Day War in the Middle East]: The Arab-Israeli Conflict. Commemorative Ed. Western Printing and Lithographing Company for the Associated Press. ASIN B000BGT89M.
  • Bard, Mitchell (1999). Middle East Conflict. Indianapolis: Alpha Books. ISBN 978-0-02-863261-2.
  • Barzilai, Gad (1996). Wars, Internal Conflicts and Political Order: A Jewish Democracy in the Middle East. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2944-0.
  • Brown, Wesley H. & Peter F. Penner (ed.): Christian Perspectives on the Israeli-Palestinian Conflict. Neufeld Verlag, Schwarzenfeld. 2008. ISBN 978-3-937896-57-1.
  • Carter, Jimmy (2006). Palestine: Peace Not Apartheid. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-8502-5.
  • Casper, Lionel L. (2003). Rape of Palestine and the Struggle for Jerusalem. New York & Jerusalem: Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-297-1.
  • Citron, Sabina (2006). The Indictment: The Arab-Israeli Conflict in Historical Perspective. New York & Jerusalem: Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-373-2.
  • Cramer, Richard Ben (2004). How Israel Lost: The Four Questions. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-5028-3.
  • Dershowitz, Alan (2004). The Case for Israel. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-67952-3.
  • Falk, Avner (2004). Fratricide in the Holy Land: A Psychoanalytic View of the Arab-Israeli Conflict. Madison: U of Wisconsin P. ISBN 978-0-299-20250-7.
  • Gelvin, James L. (2005). The Israel-Palestine Conflict: 100 Years of War. New York & Cambridge, Eng.: Cambridge UP. ISBN 978-0-521-61804-5.
  • Gold, Dore (2004). Tower of Babble: How the United Nations Has Fueled Global Chaos. New York: Crown Forum. ISBN 978-1-4000-5475-6.
  • Finkelstein, Norman G. (2003). Image and Reality of the Israel-Palestine Conflict. Verso Books. ISBN 978-1-85984-442-7.
  • Golani, Motti (2005). From Civil War to Interstate War and Back again. The War over Israel/Palestine, 1945–2000, in: Zeithistorische Forschungen/Studies in Contemporary History 2 (2005). pp. 54.–70.
  • Goldenberg, Doron (2003). State of Siege. Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-310-7.
  • Gopin, Marc (2002). Holy War, Holy Peace: How Religion Can Bring Peace to the Middle East. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514650-9.
  • Hamidullah, Muhammad (1986). „Relations of Muslims with non-Muslims”. Journal of Muslim Minority Affairs. 7 (1): 9. doi:10.1080/13602008608715960.
  • Howell, Mark (2007). What Did We Do to Deserve This? Palestinian Life under Occupation in the West Bank. Garnet Publishing. ISBN 978-1-85964-195-8.
  • Israeli, Raphael (2002). Dangers of a Palestinian State. New York & Jerusalem: Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-303-9.
  • Katz, Shmuel (1973). Battleground: Fact and Fantasy in Palestine. Shapolsky Pub. ISBN 978-0-933503-03-8.
  • Khouri, Fred J. (1985). The Arab-Israeli Dilemma (3rd изд.). Syracuse, New York: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-2339-7.
  • Lewis, Bernard (1984). The Jews of Islam. Princeton, New Jersey: Princeton UP. ISBN 978-0-691-05419-3.
  • Lesch, David (2007). The Arab-Israeli Conflict A History. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-517230-0.
  • –––. (September 1990). "The Roots of Muslim Rage." The Atlantic Monthly.
  • Maoz, Zeev (2006). Defending the Holy Land. Ann Arbor: University of Michigan. ISBN 978-0-472-11540-2.
  • Morris, Benny (1999). Righteous Victims: A History of the Zionist-Arab Conflict, 1881–2001. New York: Knopf. ISBN 978-0-521-00967-6.
  • Morris, Benny (2004). The Birth of the Palestinian Refugee Problem Revisited (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-679-42120-7.
  • Morris, Benny (2009). 1948: A History of the First Arab-Israeli War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15112-1.
  • Reiter, Yitzhak (2009). National Minority, Regional Majority: Palestinian Arabs Versus Jews in Israel (Syracuse Studies on Peace and Conflict Resolution). Syracuse University Press (Sd). ISBN 978-0-8156-3230-6.
  • Rogan, Eugene L., ed., and Avi Shlaim, ed. (2001). The War for Palestine: Rewriting the History of 1948. Cambridge: Cambridge UP. ISBN 978-0-521-79476-3.
  • Segev, Tom (1999). One Palestine Complete: Jews and Arabs Under British Mandate. New York: Henry Holt & Co. ISBN 978-0-8050-6587-9.

Спољашње везе

Владини и званични извори

Регионални медији

Израелски
Арапски

Анализа

Мировни предлози

Мапе

Општи извори

Израел

Израел (хебр. ישראל — Јисраел; арап. إسرائيل‎ — Исраил), или званично Држава Израел (хебр. מדינת ישראל; арап. دولة إسرائيل‎) је блискоисточна и парламентарна република на источној обали Средоземног мора. Граничи се са Либаном на северу, Сиријом на североистоку, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Израел је једина држава у свету у којој већину становника чине Јевреји и као таква у својим законима дефинисана је као јеврејска и демократска држава.

Израел је прогласио своју независност 14. маја 1948. године. Само дан касније био је нападнут од стране суседних арапских држава. Од тада, Израел је неколико пута ратовао са суседима, окупиравши притом неколико територија, укључујући Западну обалу, Синајско полуострво, појас Газе и Голанску висораван. Израелска влада је потписала мировне споразуме са Египтом и Јорданом али напори да се проблеми реше дипломатским путем имали су само ограничен успех. Граница са Западном обалом није званично дефинисана од стране Израела, а као разлог томе наводе се сложеност и нерешеност политичке ситуације.

Према подацима Државног завода за статистику из фебруара 2011. у Израелу живи 7.718.600 људи од чега су 5.818.200 Јевреји. Арапско становништво је друга највећа етничка група која укључује и муслимане и хришћане. Остале мањине су Друзи, Адигејци и Самарићани. Према попису из маја 2010. укључујући и око 300.000 расељених Арапа који живе у источном Јерусалиму и на Голанској висоравни, ове нејеврејске мањине има 1.579.700.Израел је развијена држава са демократским уређењем и парламентарним системом. Једнодомни Кнесет је највиши законодавни огран са 120 чланова. Државом управља председник владе, често називан и као премијер Израела. На основу номиналног друштвеног производа израелска Привреда је била 41. Привреда света у 2008. години, док је индекс хуманог развоја једна од највећих у региону. Главни град државе је Јерусалим, иако није међународно прихваћен као такав. Израел је 2010. године постао чланица Организације за економску сарадњу и развој.

Историја Палестине

Палестина (египатски: п-р-с-т; асирски: палашту; хебрејски: פלשת [пелешет]; арапки: فلسطين [филастин или фаластин]; грчки: παλαιστίνη; латински: palaestina) Грци употребљавају у географском појму Сирија-Палестина, а што је грецизирани назив за земљу Филистејаца. Палестина је углавном географски појам, уз два историјска раздобља када постаје и политички појам: за време римског цара Хадријана, који провинцији Јудеји мења име у провинција Сирија-Палестина и за време британског мандата, када се Мандат лиге народа назива Палестина. Библијски је то простор где се налази Света земља.

Овај период има и богату праисторију, коју обележава и најстарији град на свету - Јерихон.

Палестинска ослободилачка организација

Палестинска ослободилачка организација (арап. منظمة التحرير الفلسطينية‎), позната по свом акрониму ПЛО (од енгл. PLO – Palestine Liberation Organization), је организација која је основана 1964. и која се бори за стварање независне палестинске државе. Створена је на иницијативу Египта и других арапских држава, као кровна организација која је требало да окупи различите палестинске фракције, и у почетку је била под њиховом контролом. Након Шестодневног рата, контролу над организацијом преузимају Јасер Арафат и његов покрет Фатах. Израел и САД су је сматрале терористичком организацијом све до 1991. ПЛО је 1993. признала право Израела на постојање и одбацила тероризам, а Израел је заузврат признао ПЛО као легитимног представника палестинског народа.

Песма Евровизије

Песма Евровизије (енгл. Eurovision Song Contest, франц. Concours Eurovision de la Chanson), први пут одржана 1956. године, годишњи је фестивал забавне музике такмичарског карактера са великим бројем земаља обухваћеним телевизијским преносом, у којем учествују извођачи из бројних земаља чији су национални телевизијски емитери активни чланови Европске уније за радиодифузију.Свака национална телевизија-учесник такмичења бира (националним избором отвореног или затвореног типа, интерним избором или другачије) песму која се као представник своје земље изводи уживо у директном телевизијском преносу и затим додељује поене по њима најбољим песмама, чијим се сабирањем одређује победник такмичења.

Име фестивала везано је за телевизијску дистрибутивну мрежу Евровизија (назив под којим се данас најчешће подразумева сама Песма Евровизије) Европске уније за радиодифузију која покрива потенцијалних милијарду гледалаца. Такмичење је одржано сваке године од 1956. године, и један је од телевизијских програма са најдужом традицијом у свету, као и најгледанији не-спортски програм на свету, чије се процене гледаности широм света процењују на између 100 и 600 милиона. Осим у Европи, овај програм је путем радија и телевизије преношен и широм света, у земљама као што су Аустралија, Вијетнам, Египат, Индија, Јордан, Јужна Африка, Јужна Кореја, Канада, Нови Зеланд, Сједињене Државе, Кина и Хонгконг. Песма Евровизије је 2015. године ушла у Гинисову књигу рекорда као годишњи такмичарски телевизијски програм који се најдуже емитује.Такмичење је традиционално познато по лагано оркестрираној певљивој поп музици, раније шлагерима, а у последњем периоду по електропоп и денс поп нумерама. Међутим, на Песми Евровизије је изведен и велики број песама најразноврснијих жанрова на више од 50 различитих језика. У периоду такмичења након почетка 21. века међу најбоље пласираним песама су се налазили поджанрови поп музике (снажне баладе, eлектронска денс музика, диско, поп-опера, синт поп, дабстеп), етно и традиционална музика, R&B и други жанрови проистекли из блуза (џез, соул, госпел, ска), рокенрол (алтернативни рок, хеви метал), кантри, хип хоп и инди.

Осим такмичарског дела, део фестивала су традиционално и музичко-визуелни ревијални програм и специјални гости који чине међународно познате личности, не само из света музике.

Највећи број победа на такмичању, седам, је остварила Ирска, укључујући две победе Џонија Логана као извођача и једне као аутора. Највеће успехе на међународној музичкој сцени након победе су остварили АББА и Селин Дион, док су интернационалне хитове имали и Тото Кутуњо, Франс Гал, Катрина и Вејвс, Бакс физ и Лорин. Само учешће је било једно од почетних фаза запажених музичких каријера извођача као што су Хулио Иглесијас, Оливија Њутон-Џон, Доменико Модуњо, Лара Фабијан, Клиф Риџард, Офра Хаза и t.A.T.u..

Фатах

Фатах (арап. فتح‎; познат и под именом Фатех) палестинска је политичка странка и највећа фракција Палестинске ослободилачке организације, вишепартијске конфедерације.

Углавном се сматра да је Фатах био активни учесник у револуционарним борбама у прошлости, као и да садржи велики број милитантних група. Фатах се блиско идентификовао са вођством свог оснивача Јасера Арафата све до његове смрти 2004. године. Од тада, фракционализам и идеолошка разноликост у оквиру покрета је постала очигледна.

Током легислативних избора у Палестини 2006. године, партија је изгубила своју већину у палестинском парламенту од Хамаса, поднете су оставке на свим позицијама у влади, уместо преузимања улоге главне опозиционе партије. Победа Хамаса на изборима довела је до расцепа између две главне палестинске политичке партије, с тим што је Фатах задржао контролу над Палестинским националним органом на Западној Обали. У априлу 2011. године, званичници Хамаса и Фатаха су изјавили да су обе странке постигле договор око уједињења у једну владу, као и да планирају изборе који ће бити одржани 2012. године. Затим је потписан Фатах-Хамас договор у Дохи 7. фебруара 2012. године, где су потписници били председник Махмуд Абас и вођа Хамаса, Халед Мешал. Потписивању договора је присуствовао емир Катара, шеик Хамад бин Халифа ал Тени. Циљ овог договора јесте било успостављање мира између Хамаса и Фатаха. Затим је у мају 2012. године потписан поновни договор у Каиру.

Израелско-арапски сукоб

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.