Израелске одбрамбене снаге

Израелске одбрамбене снаге (хебрејски: צה"ל Цахал или צבא ההגנה לישראל Ц'ва Ха-Хагана Ле-Исраел - Снага за одбрану Израела) је назив за израелску армију која се састоји од израелске копнене војске, израелског ратног ваздухопловства и израелске ратне морнарице.

Време оснивања израелске војске поклапа се с временом оснивања државе, годином 1948., а претечу данашњих одбрамбених снага ваља тражити у паравојним јединицама познатим под називом Хагана, посебно у оперативној грани Палмах.

Израелске одбрамбене снаге разликују се од оружаних снага осталих држава на више начина. Од свог настанка, ИОС су биле посебно осмишљене да одговарају јединственој безбедносној ситуацији у Израелу. ИОС су једна од најистакнутијих институција у израелском друштву, утичући на економију, културу и политичку сцену Израела.

Израелске одбрамбене снаге
צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵל‎‎
Flag of the Israel Defense Forces
Застава Израелских одбрамбених снага
Основана1948.
Видови војскеFlag of the Israeli Army (Land Arm).svg Копнена војска
Air Force Ensign of Israel.svg Ратно ваздухопловство
Naval Ensign of Israel.svg Ратна морнарица
Вођство
Министар одбранеЕхуд Барак
Начелник ГенералштабаБени Ганц
Бројно стање
Војно способниод 18
Број расположивих
за војну службу
1.499.186 мушкараца, година 15—49,
1,462,063 жена, година 15—49
Број способних
за војну службу
1.226.903 мушкараца, година 15—49,
1.192.319 жена, година 15—49
Број годишње стасалих
за војну службу
50.348
Активни састав187.000 (34. у свету)
Резервни састав565.000
Трошкови
Буџет16 милијарди долара (2011.)
Проценат БДП6,9%
Индустрија
Страни добављачи САД
 Немачка
 Уједињено Краљевство
 Француска
 Италија
 Јужна Кореја
 Шпанија
 Чешка
 Словачка
 Канада
 Словенија
 Босна и Херцеговина
 Аустрија
 Аустралија
 Румунија
 Мађарска
 Србија
 Индија
 Колумбија
 Бразил

Историја

Корени ИОС налазе се у јеврејским паравојним организацијама насталим на територији Палестине за време Друге Алије (1904—1914). Прва таква организација била је Бар-Гиора, настала у септембру 1907. године. Током Првог светског рата, претеча Хагане/ИОС била је Јеврејска легија у саставу британске војске. Након арапских побуна против Јевреја у априлу 1920. године, настала је Хагана.

Израелске одбрамбене снаге настале су након оснивања државе Израел, наредбом премијера Давида Бен-Гуриона, 26. маја 1948., којом се укидају све остале јеврејске оружане снаге и оснивају Израелске одбрамбене снаге. Нова армија се организовала током Арапско-израелског рата 1948. године у којем је новонастала држава Израел однела своју прву победу.

По завршетку рата из 1948. године, ИОС су се пребациле на конфликт ниског интензитета против палестинских герилаца. У Суецком рату, 1956. године, Израелска војска се доказала заузимајући Синајско полуострво, које је касније враћено Египту. 1967. године, у Шестодневном рату, Израел је од суседних арапских држава освојио Синајско полуострво, Појас Газе, Западну Обалу (укључујући Источни Јерусалим) и Голанску висораван, мењајући односе снага у регији, као и улогу ИОС. У предстојећим годинама, све до Јомкипурског рата, ИОС су водиле Рат исцрпљивања против Египта на Синају и погранични рат против Палестинске ослободилачке организације у Јордану.

Јомкипурски рат у потпуности је променио процедуре и прилаз ратовању Израелских одбрамбених снага. Дошло је до промена у организацији и више је времена посвећено обуци за конвенционално ратовање. У предстојећим годинама, улога војске поново се пребацила на конфликте ниског интензитета, уличне борбе и против-тероризам. ИОС биле су умешане у Либански грађански рат, где су покренуле Операцију Литани, у којој су истерале палестинске герилце из Либана. Од тада, главни фокус израелске војске су палестински милитанти, посебно током Прве и Друге Интифаде, Операције одбрамбени зид и Операције Ливено олово. Хезболах је такође растућа претња Израелу. Против Хезболаха, Израел је водио рат 2006. године.

Ратови у којима су учествовале Израелске одбрамбене снаге

  • Арапско-израелски рат (1948-1949)-Почео је као шестомесечни грађански рат између Арапа и Јевреја у британској Палестини, а израелским проглашењем државе и интервенцијом неколико арапских држава прерастао је у прави рат.
  • Операције одмазде-Низ операција спроведен од стране Израелских одбрамбених снага током 50-их и 60-их година прошлог века. Ове операције биле су одговор на тероричке нападе током којих су палестински милитанти прелазили из Сирије, Јордана, и Египта да би вршили герилске нападе на израелску војску.
  • Суецки рат (Суецка криза) (октобар 1956.)- Водио се између Египта и удружених снага Израела, Уједињеног Краљевства и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализује Суецки канал. Европске су се снаге у том рату бориле из економских разлога, док је Израел хтео отворени канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта.
  • Шестодневни рат (јун 1967.)-Водио се између Израела и његових арапских суседа: Египта, Сирије и Јордана. Ирак, Саудијска Арабија, Кувајт и Алжир такође су помагали арапским снагама, снабдевајући их људством и оружјем. У овом рату, Израел је освојио: Западну обалу од Јордана, Голанску висораван од Сирије, те Синај и Газу од Египта.
  • Рат исцрпљивања (1968-1970)-Био је ограничени рат између Египта и Израела који се водио од 1968. до 1970. Отпочео га је Египат у намери да заузме Синајско полуострво које је изгубио у Шестодневном рату. Рат је завршио прекидом ватре 1970. са линијама разграничења између те двије државе која је остала непромењена.
  • Јомкипурски рат (октобар 1973.)-Рат између Израела и коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије између 6. и 26. октобра 1973. Рат је почео на дан јеврејског празника Јом Кипур изненадним нападом Египћана и Сиријаца. Напали су Синај и Голанску висораван, које је Израел заузео 1967.
  • Операција Литани (1978)- Израелска инвазија јужног Либана до реке Литани 1978. године. Војна операција била је усмерена против снага ПЛО-а, које се повлаче. Након тога Израел повлачи своје трупе из Либана.
  • Либански рат (1982)- Израел је 6. јуна 1982. извршио инвазију на јужни Либан како би из њега истерао ПЛО. Против Израелске војске борили су се ПЛО, Сирија и Амал. Либански рат 1982. такође се назива и Први либански рат (у односу на Либански рат 2006).
  • Либански грађански рат (1982-2000)-22 године дуг отпор Либанаца против инвазије израелске војске и њихових савезника, либанских милитаната.
  • Прва интифада (1987-1993)-Први велики устанак Палестинаца против Израела. Конфронтације су често називане „Рат камења“, због тога што је главно оружје демонстраната било камење.
  • Друга интифада-Талас насиља који је почео 28. септембра 2000. између палестинских Арапа и Израелаца; такође се назива Друга интифада.
  • Рат у Либану (2006)-Серија војних интервенција у Либану и северном Израелу која је ескалирала након што је Хезболах 12. јула 2006. упао у северни део израела и отео 2 војника. Опште је прихваћено мишљење да је ово до данас највећи оружани сукоб у којем не учествују САД.
  • Операција Ливено олово (децембар 2008.ануар 2009.)-Војне акције Израела против Хамаса у појасу Газе који је избио последњих дана 2008. године. Операција је одговор Израела на ракетне и минобацачке нападе из појаса Газе на Израел. Израел је покренуо серију ваздушних удара против Палестинаца, а убрзо је отпочео и са копненом офанзивом.

Буџет

Током 50-их и 60-их година прошлог века, Израел је просечно трошио 9% БДП-а на војску. Војни буџет значајно је порастао након Шестодневног рата и Јомкипурског рата. На свом врхунцу, 80-их, војни буџет износио је 24% израелског БДП-а, али након потписивања мировних споразума са Јорданом и Египтом пао је на 9%. 2008. године, Израел је на војску потрошио 16,2 милијарде долара (2.300 долара по становнику).

30. септембра 2009. министар одбране Ехуд Барак, министар финансија Јувал Стајниц и премијер Бенјамин Нетанјаху одобрили су додатних 1,5 милијарди израелских Шекела за војни буџет, због проблема са Ираном.

Наоружање

F-15I Ra'am
F-15И Ра'ам израелског ратног ваздухопловства
Merkava3dKasag001
Меркава Марк III тенк

Технологија

ИОС поседују врхунско оружје и компјутерске системе. Део опреме долази из САД (јуришна пушка М4А1, СР-25 7,62 мм полу-аутоматски снајпер, ловачки авиони F-15 Игл и F-16 фајтинг фалкон, хеликоптери AH-64 Апач и AH-1 Кобра). Већина опреме је модификована за потребе израелске војске. Израел има развијену домаћу војну индустрију, која је произвела оружје и возила међу којима су: главни борбени тенк Меркава, ловачки авион Кфир, јуришне пушке ИМИ Галил и Тавор, те аутомат Узи. Израелци такође разматрају и развој властитих ратних бродова.

Најважнија достигнућа

Израелска војна индустрија позната је по својем пешадијском оружју, оклопним возилима, беспилотним летелицама и ракетама. Израел је такође развио и авионе међу којима су: ловачки авион Кифр (у резерви), ИАИ Лави (отказан) те систем за рано откривање и контролу ИАИ Фалкон.

Израел је једина земља на свету која има функционалан антибалистички систем на националном нивоу-систем Стрела (енгл. Arrow) Израел има способност да самстално лансира шпијунске сателите у орбиту. Ту способност поред Израела, поседују и Русија, САД, НР Кина, Јужна Кореја, Уједињено Краљевство, Француска, Италија, Немачка, Бразил, Индија и Украјина. Израелска војна индустрија развила је и сателите (Офек) и лансере (Шавит)

Познато је да Израел поседује нуклеарно оружје, иако Израелци то званично нису признали.

MerkavaMk4 ZE001m

Меркава Марк 4 тенк

Zeev-jeep001

Оклопно возило Волф

Tavor-latrun-exhibition-1

Јуришна пушка Тавор

Arrow anti-ballistic missile launch

Анти-балистичка ракета Стрела (енгл. Arrow)

Ah-64d

Хеликоптер АХ-64 Сараф

.il

.il је највиши Интернет домен државних кодова (ccTLD) за Израел. Администрира га Израелско Интернет удружење.

.il највиши домен је један од најраније регистрованих државних домена. Када га је Израел регистровао 24. октобра 1985, то је била трећа регистрација од свих НИДдк, после .us и .uk, који су регистровани раније те године.

Постоји осам другостепених домена:

ac.il — академске институције

co.il — комерцијални ентитети

org.il — некомерцијалне организације

net.il — израелски Интернет сервисни провајдери

k12.il — школе и забавишта

gov.il — влада и систем владе

muni.il — муниципална влада

idf.il — израелске одбрамбене снаге

Јицак Хофи

Јицак Хофи (хебр. יצחק חופי; Тел Авив, 25. јануар 1927 — 15. септембар 2014) био је шеф Мосада од 1974. до 1982. Пре тога је био генерал у Израелским одбрамбеним снагама, на челу Северне команде. Јула 1976, Хофи се снажно залагао за организовање спасилачке мисије којом би се спасио велики број израелских путника у отетом Ер Франсовом авиону, приземљеном у Уганди. Како би се олакшала предстојећа операција Ентеба, Хофи је наредио шпијунима Мосада да мотре на аеродром, и искористио је контакте у кенијској обавештајној служби, како би омогућио допуну горивом израелских авиона у Најробију, приликом повратка.

Умро је 15. септембра 2014. године.

Гвоздена купола

Гвоздека купола је израелски противракетни одбрамбени систем. Израелске одбрамбене снаге овај систем употребљавају за пресретање ракета испаљених из Појаса Газе и ракета испаљених од стране либанског Хезболаха.

У рад је пуштен 27. мартаа 2011. године у близини града Биршебе.

ИАИ Херон

ИАИ Херон (Machatz-1) је беспилотна летелица за рад на средњим висинама и великком издржљивошћу, који је развијену погонима Малате, једног од одсека Израелске Ваздушно-космичке Индустрије. Способан је да лети на средњим висинама и обавља операције у трајању од 52 сата при на висини до 10,5 km. То је и доказао са својих 52 сата непрекидног лета, али је при томе оперативна ефикасност максималне дужине лета мања, носивост и профил лета. Развијена је и новија верзија под ознаком Херон ТП, такође позната и као ИАИ Еитан.

Дана 11. септембра 2005. године, најављено је да ће Израелске одбрамбене снаге купио беспилотне летелице Херон система у вредности од. 50 милиона долара.

Израел

Израел (хебр. ישראל — Јисраел; арап. إسرائيل — Исраил), или званично Држава Израел (хебр. מדינת ישראל; арап. دولة إسرائيل) је блискоисточна и парламентарна република на источној обали Средоземног мора. Граничи се са Либаном на северу, Сиријом на североистоку, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Израел је једина држава у свету у којој већину становника чине Јевреји и као таква у својим законима дефинисана је као јеврејска и демократска држава.

Израел је прогласио своју независност 14. маја 1948. године. Само дан касније био је нападнут од стране суседних арапских држава. Од тада, Израел је неколико пута ратовао са суседима, окупиравши притом неколико територија, укључујући Западну обалу, Синајско полуострво, појас Газе и Голанску висораван. Израелска влада је потписала мировне споразуме са Египтом и Јорданом али напори да се проблеми реше дипломатским путем имали су само ограничен успех. Граница са Западном обалом није званично дефинисана од стране Израела, а као разлог томе наводе се сложеност и нерешеност политичке ситуације.

Према подацима Државног завода за статистику из фебруара 2011. у Израелу живи 7.718.600 људи од чега су 5.818.200 Јевреји. Арапско становништво је друга највећа етничка група која укључује и муслимане и хришћане. Остале мањине су Друзи, Адигејци и Самарићани. Према попису из маја 2010. укључујући и око 300.000 расељених Арапа који живе у источном Јерусалиму и на Голанској висоравни, ове нејеврејске мањине има 1.579.700.Израел је развијена држава са демократским уређењем и парламентарним системом. Једнодомни Кнесет је највиши законодавни огран са 120 чланова. Државом управља председник владе, често називан и као премијер Израела. На основу номиналног друштвеног производа израелска Привреда је била 41. Привреда света у 2008. години, док је индекс хуманог развоја једна од највећих у региону. Главни град државе је Јерусалим, иако није међународно прихваћен као такав. Израел је 2010. године постао чланица Организације за економску сарадњу и развој.

Израел Тал

Израел Тал (хебр. ישראל טל; кибуц Манахајим 13. септембар 1924 — Реховот, 8. септембар 2010), такође познат као Талик, је генерал Израелских одбрамбених снага, познат по свом познавању тенковског ратовања. Тал је био бриљантан тактичар у оклопничком ратовању, и као командант оклопне дивизије је примењивао своје тактике врло успешно, и постизао велике победе.

Тал је био бригадни командир током Синајског рата, командир оклопне дивизије на полуострву Синај током Шестодневног рата, и командир јужног фронта у финалним стадијумима Јом кипурског рата.

1970, израелска влада је одлучила да су јој потребни сопствени капацитети за производњу тенкова. Генерал Израел Тал је водио развојни тим, који је водио рачуна о карактеристикама израелског бојишта, и о лекцијама наученим у претходним ратовима, и почео је изградњу израелског Меркава тенка.

Израел Тал се сматра једним од петорице највећих оклопних команданата у историји, и његова слика се налази на „Зиду највећих оклопних команданата“ у Патоновом музеју коњице и оклопништва, заједно са Моше Пеледом (такође Израелцем), Американцима Џорџом С. Патоном и Крејтоном Абрамсом и Немцем Ервином Ромелом.

Израелска војна индустрија

IMI Systems, раније Израелско министарство индустрије, такође познато као Ta'ас (хебрејски: תע"ש מערכות, התעשייה הצבאית), произвођач оружја, муниције и војне технологије, углавном за израелске снаге безбедности (посебно Израелску војску, Израелске одбрамбене снаге или ИДФ).

Каки боја

Назив боје каки је настао у Британској Индији и потиче од хинду речи khak коришћење у персијанском језику и Lurish дијалекту, која означава прашину. Ову боју су користиле војске широм света за маскирне униформе. Нарочито ју је користила британска војска у Индији почетком 1848. године.

Каки униформе званично су први пут користиле британске трупе у току абесинске борбе 1867-68, када су се индијски војници под командом генерала сер Роберта Нејпијера упутили у Етиопију да ослободе неке британске заробљенике и „убеде абесинског краља Теодора, силом ако је потребно, да дође памети“.Ово је прва велика борба у којој су војници носили каки униформу, која је била уведена као службено радно одело 1861. Иако је одобрење повучено 1864, многе су трупе, посебно оне које су активно служиле на северозападној граници (Пакистана), наставиле да боје беле униформе лишћем чаја или другим супстанцама. Каки униформа се као изум приписује Харију Ламсдену када је, у децембру 1846, основао корпус извиђача (водича) Британске Индије.Данас је ова боја стандардна за елегантне спортске панталоне.

Назив ове боје се такође некада користи за описивање зелене боје слично аспарагусу или морскозеленој, посебно од стране текстилне индустрије. У француском језику се каки боја односи на много тамнију боју, односно маслинасту боју униформе.

Кенет О'Киф

Кенет Николс О'Киф (енгл. Kenneth Nichols O'Keefe 21. јул 1969—), је ирско-палестински држављанин, поријеклом Американац и активиста америчких војних ветерана, бивших маринаца из Заливских ратова. Предводио је акцију „људски штит“ у Ираку и био путник на једном од цивилних бродова током Конфликт око Газиних пловила из 2010. године.

Масакр у Сабри и Шатили

Масакр у Сабри и Шатили (арап. مذبحة صبرا وشاتيلا) су између 16. и 18. септембра 1982. спровели либански фалангисти. Када су Израелске одбрамбене снаге допустиле либанским наоружаним фалангистима да уђу у два палестинска избегличка логора, они су извршили масакр над цивилима у тим логорима. Спорно је да ли су Израелци морали да знају да ће доћи до масакра ако се узме у обзир атентат на вођу фалангиста Башира Гемајела два дана раније, као и дуга историја непријатељства између Палестинаца и фалангиста.Тачан број убијених је споран, а процене се крећу између 328 и 3.500.Фалангисти су били под директном командом Елијеа Хобеике, који је касније постао дугогодишњи члан либанског праламента, а током 1990их и министар. Хобеика је убијен 2002. Сматра се да је био под великим утицајем масакра у Дамуру 1976. (који су извршили Палестинци) у којем је погинуо већи део његове породице, као и вереница. Начелник генералштаба Израелске војске је био генерал Рафаел Еитан, а министар одбране Израела је био Аријел Шарон.Након масакра су се чуле оштре оптужбе на рачун Израела и унутар Израела и из света, јер су кампови Сабра и Шатила били под контролом Израелских одбрамбених снага (IDF). Сами фалангисти који су починили убиства су остали поштеђени већине оптужби. Неки коментатори су наговештавали да је могуће да је Израелска војска била умешана у инцидент у некој мери.Влада Израела је успоставила Каханову комисију која је истражила догађај и закључила да је Израел индиректно одговоран за њега. Извештај је навео да је требало да израелски команданти уоче могућност да ће доћи до покушаја освете, и да не дозволе фалангистима да уђу у избегличке логоре. Закључено је да је Аријел Шарон сносио личну одговорност за игнорисање опасности од крвопролића и освете, и за непредузимање неопходних мера за спречавање крвопролића. Комисија је предложила да Шарон буде смењен са чела министарства одбране, а он је након првобитног противљења дао оставку.

Округ Јудеје и Самарије

Округ Јудеје и Самарије (хебр. אֵזוֹר יְהוּדָה וְשׁוֹמְרוֹן и арап. اليهودية والسامرة) је један од шест округа у Израелу. Налази се на источном делу државе и захвата површину од 5.878 км². У њему живи приближно 335.000 становника. Највећи и главни град је Модиин Илит. Округ није под директном управом из Јерусалима, већ њиме администрирају Израелске одбрамбене снаге. Ван територије државе ова област позната је под именом Западна обала.

Прогон

Прогон или персекуција (од лат. persecūtio; persequor — терати, гонити; пратити, гонити) систематско је малтретирање појединца или групе од стране другог појединца или групе. Најчешћи облици су религијски прогон, расизам и политички прогон, мада природно постоји одређен степен преклапања између ових термина. Наношење патње/бола, узнемиравање, застрашивање, лишавање слободе, интернирање и сл. основни су фактори спровођења прогона, с тим да свако мучење не мора нужно да буде прогон нити се прогон мора вршити изазивањем физичке миграције људи односно приморавањем појединца или групе на промену места живљења. Патња којој жртва бива изложена и нанесена штета морају да буду довољно велики да би се говорило о прогону. О овом прагу озбиљности злостављања много се расправљало.

Списак непризнатих и дјелимично признатих држава

Одређени број политичких субјеката прогласио је независност и тражио дипломатско признање међународне заједнице као дејуре суверена држава, али оне нису универзално признате као такве. Ови субјекти често имају дефакто контролу над својом територијом. Неколико тавких субјеката је постојало у прошлости.

Постоје двије традиционалне доктрине које пружају индикације о томе како настају дејуре суверене државе. Декларативна теорија дефинише државу као страну у међународном праву уколико испуњава сљедеће услове, тј. да има:

Дефинисану теорију,

Стално становништво,

Владу и

Способност да ступи у односе са другим државама.Према декларативној теорији, државност субјекта је независна од признања од стране друге државе. Насупрот томе, конститутивна теорија дефинише државу као страну у међународном праву само ако је као такву признају друге државе које су већ чланице међународне заједнице.Квази државе се често позивају на једну или обје теорије како би легитимизовале своје тврдње о државности. На примјер, постоје субјекти који испуњавају декларативну теорију (са дефакто дјелимичном или потпуном контролом над претендованом територијом, владом и сталним становништвом), али њихову државност није признала ниједна друга држава. Непризнавање је често посљедица сукоба са другим држама које сматрају да су ти субјекти саставни дио њихове територије. У том случају, двије или више дјелимично признате државе могу имати претензије на исту област, док свака од њих дефакто контролише дио територије (случајеви Републике Кине и Народне Републике Кине, као и Републике Кореје и Демократске Републике Кореје). Субјекти које признају само мање државе обично се позивају на декларативну теорију како би легитимисали своје тврдње.

У многим ситуацијама, међународно непризнање настало је усљед присуства страних војних снага на територији спорној субјекта, чинећи тиме дефакто статус државе проблематичним. Међународна заједница може сматрати ово војном присуство превише наметљивим, сводећи субјекат на марионетску државу у којој ефективни суверенитет има страна сила. Историјски примјери су Манџукуо под патронатом Јапана и Словачка и Хрватска под патронатом Њемачке прије и током Другог свјетског рата. У слаучају Лоизидоу против Турске из 1996. године, Европски суд за људска права осудио је Турску због вршћења власти на територији Сјеверног Кипра.

Постојали су и субјекти који нису имали контролу над било којом територијом или нису јасно испуњавали услове декралативне теорије за државност, али их је најмање једна држава признала као дејуре суверени субјекат. Историјски то се дешавало у случајевима са Светом столицом (1870—1929), Естонијом, Литванијом и Летонијом (током постојања СССР) или у примјеру Државе Палестине у вријеме проглашења 1988. године. Малтешки витешки ред се тренутно налази у том положају. Погледајте списак влада у изгнанству за непризнате владе без контроле над територијом над којом полажу претензије.

Фатах

Фатах (арап. فتح; познат и под именом Фатех) палестинска је политичка странка и највећа фракција Палестинске ослободилачке организације, вишепартијске конфедерације.

Углавном се сматра да је Фатах био активни учесник у револуционарним борбама у прошлости, као и да садржи велики број милитантних група. Фатах се блиско идентификовао са вођством свог оснивача Јасера Арафата све до његове смрти 2004. године. Од тада, фракционализам и идеолошка разноликост у оквиру покрета је постала очигледна.

Током легислативних избора у Палестини 2006. године, партија је изгубила своју већину у палестинском парламенту од Хамаса, поднете су оставке на свим позицијама у влади, уместо преузимања улоге главне опозиционе партије. Победа Хамаса на изборима довела је до расцепа између две главне палестинске политичке партије, с тим што је Фатах задржао контролу над Палестинским националним органом на Западној Обали. У априлу 2011. године, званичници Хамаса и Фатаха су изјавили да су обе странке постигле договор око уједињења у једну владу, као и да планирају изборе који ће бити одржани 2012. године. Затим је потписан Фатах-Хамас договор у Дохи 7. фебруара 2012. године, где су потписници били председник Махмуд Абас и вођа Хамаса, Халед Мешал. Потписивању договора је присуствовао емир Катара, шеик Хамад бин Халифа ал Тени. Циљ овог договора јесте било успостављање мира између Хамаса и Фатаха. Затим је у мају 2012. године потписан поновни договор у Каиру.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.