Идолопоклонство

Идолопоклонство или идолатрија представља обожавање идола, типично за монотеистичке религије.

GoldCalf
Поклоњење златном телету

Јудаизам

У јудаизму идолопоклонством се сматра одбацивање вере у истинитог Бога, његова супституција нечим што је плод маште. За старозаветне Јевреје идолопоклоници су били сви који су одбацили веру у Бога Јахвеа, и почели да се клањају идолима, најчешће златном телету, које персонификује силе и богатство природе. За Јевреје идолопоклонство је било исто што и паганизам и отпадништво.

У Старом завету на више места патријарси и пророци позивају јеврејски народ да не замени истинога Бога "лажним боговима", односно, обоготворењем природних елемената и створења, да их не обожавају, и не чине од њих идоле, о чему говори и друга од Десет Божјих заповести:

Не прави себи лика ни обличја било чега што је горе на небу, или доље на земљи, или у водама под земљом. Не клањај им се нити им служи. Јер ја, Јахве, Бог твој, Бог сам љубоморан. Кажњавам гријех отаца - оних који ме мрзе - на дјеци до трећег и четвртог кољена, а исказујем милосрђе тисућама који ме љубе и врше моје заповједи.

На многим местима даље се говори о борби пророка са идолопоклонством које прожима готово читаву историју Израиља.

Хришћанство

По хришћанском тумачењу сви који имају ма ког другог или ма шта друго за божанство, осим истинитог Бога падају у идолопоклонство. И обожавање анђела је идолопоклонство, иако се они сматрају најсветијим после Бога, ипак ни у ком случају не могу заменити истинитог Бога. У идолопоклон­ство падају обично људи којима је њихов чулни разум, њихов „ум тела" путовођа у животу. Робови чулног разума гину и убијају себе својим сопственим обманама.

Идол је био симбол демона, потпуно туђег животу, потпуно мртвога за духовна осећања. Пред таквим идолима одигравале су се и друштвена и посебна, или домаћа поклоњења; пред идолима су се убијале и приносиле животињске жртве, али неретко и људске.

Апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима (1. Кор. 10:20) говори да је служење идолима, у суштини служење демонима.

У Јеванђељу по Луки, се слично говори о идолопоклонству:

Идолски храмови и сами идоли били су омиљено обиталиште демона. Из њих они су давали гласове и пророштва на пропаст злосрећног човечанства. И сам човек, преставши да буде храмом Бога Живога, постао је храм и обиталиште сатане.(Лк. 11:24-26)

Јаков Алфејев

Свети апостол Јаков је син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Он је рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок је речи и чудеса Исуса Христа.

Апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Мисиру. Са великом силом преносио је благовест о оваплоћеном Богу, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваку болест именом Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабожци поверовали су у Христа Господа, Цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца.

Слави се 9. октобра по старом календару одн. 22. октобра по новом.

Џејмс II Стјуарт

Џејмс II или Џејмс VII од Шкотске (енгл. James II of England; Лондон, 14. октобар 1633. — Париз, 16. септембар 1701.) је био краљ Енглеске, Шкотске и Ирске од 6. фебруара 1685. до 11. децембра 1688. Био је последњи католички краљ, који је владао Енглеском, Шкотском и Ирском. Многи његови поданици му нису веровали због његове верске политике и наводног деспотизма. Свргнут је у Славној револуцији 1688. На престолу су га заменили његова кћерка Мери II од Енглеске и њен супруг Вилијам III Орански, који су постали заједнички владари 1689.

Веровање да је Џејмс прави законити краљ, а не Вилијам и Мери постао је познат као јакобитизам, а следбеници као јакобити. Џејмс је покушао да поврати круну 1689, када се искрцао у Ирској. Након пораза у бици код Бојне 1690. вратио се у Француску, где је живео остатак живота под заштитом француског краља Луја XIV. Његов син Џејмс Френсис Едвард Стјуарт и унук Чарлс Едвард Стјуарт покушавали су безуспешно да обнове јакобитску линију и да дођу на власт у Енглеској.

Александар Јерусалимски

Свети Александар Јерусалимски је православни светитељ и ранохришћански мученик из 3. века.

Помиње се као ученик Климента Александријског. Почетком 3. века изабран је за епископа у Флавији, у Кападокији.

У време прогона хришћана од стране цара Септимија Севера бачен је у тамницу, где је био неколико година. По ослобођењу из тамнице свети Александар отпутовао је у Јерусалим да се поклони светим местима. Тамо је изабран за епископа Јеруслимског. При Јерусалимској цркви основао је чувену Јерусалимску библиотеку. У њој је сабрао књиге Светога Писма и дела ондашњих хришћанских писаца. За време прогона хришћана од стране цара Деција, свети Александар је поново ухвапшен, и окован доведен у Кесарију Палестинску на суд. На суду је неустрашиво и громогласно исповедио пред свима да је Христос Једини истинити Бог и Цар и Творац васељене. Притом је рекао и да је клањање идолима клањање демонима, и да је идолопоклонство убитачна заблуда. Због тога је мучен и бачен жив зверовима да га поједу. Изведен пред зверове, свети Александар се помоли Господу оваквим речима: „Ако је воља Твоја да сада скончам, нека буде како Ти хоћеш!" - Тада зверии притрчаше к светитељу: једни приклањаху главе своје пред њим, други му целиваху ноге, трећи му лизаху ране. И тако благодаћу Божјом светитељ Божји остаде неповређен. Затим је поново бачен у тамницу, где је умро мученички 251. године.Православна црква прославља светог Александра јерусалиимског 12. децембра по јулијанском календару.

Василије Амасијски

Василије Амасијски је био хришћански епископ и мученик из 4. века.

Био је епископ Амасијски. Лициније, зет цара Константина, чијом је сестром био ожењен, претварао се пред царем као хришћанин, али када је добио од цара на управу цео Исток, он је почео најпре тајно а после и јавно да гони хришћане и утврђује идолопоклонство. Једном је хтео оскврнити девицу Глафиру, која је била у служби царичиној. Она се пожалила царици, и царица ју је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица је дошла у град Амасију, и ту је срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Глафира је била врло радосна, што је остала девица и писала је о томе царици. И царица се радовала и слала јој новац за храм Амасијски. Међутим, једно писмо Глафирино, упућено царици, дошло је у руке царском евнуху, који га је показао цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах је послао људе да доведу у Никомидију и њу и епископа. У међувремену је умрла Глафира, те су војници доведли само Василија везана. После мука и тамнице свештеномученик Василије је посечен и бачен у море, 322. године. У хришћанској традицији се помиње да су његови клирици, по указању ангела Божјега, нашли Василијево тело близу града Синопа, извукли га из воде помоћу рибарских мрежа, и пренешли у Амасију, где су га чесно сахранили у храму, који јр он и подигао.

Српска православна црква слави га 26. априла по црквеном, а 9. маја по грегоријанском календару.

Византијска уметност

Византијска уметност обухвата уметност која је настајала и развијала се на простору Источног римског царства (Византије) од 5. века до пада Цариграда под Османлије 1453. године и потпуног слома Византије. Њено деловање није било само ограничено на простор Византије, већ и на просторе држава које су биле под њеним директним утицајем (Српске области, Бугарска, Руске државе, Млетачка република, Напуљска краљевина).

Иконоборство

Иконоборство или иконоклазам је верски покрет против икона, фрески, кипова, реликвија и других визуелних представа и верских објеката у оквиру сопствене религије. Током историје се углавном јављао у јудаизму, хришћанству и исламу. Иконоборци, односно иконокласти најчешће сматрају да је клањање иконама облик идолопоклонства.У источном хришћанству, иконоборство се јавило у 8. веку, када је озваничено као државна политика у Византијском царству. На Седмом васељенском сабору 787. године у Никеји иконоборство осуђено као јерес, а иконе су поново уведене као предмет поштовања (иконофилија), али не и обожавања (иконолатрија). Поновни успон иконоборства у Византији догодио се у првој половини 9. веку, али коначно је напуштено 843. године. Током протестантске реформације у 16. веку, покрет иконоборства се поново јавио у западној Европи међу протестантима који су уништавали верске слике и објекте.

У сунитском исламу је забрањено представљање светих ликова Божјих посланика. Стога се у исламским богомољама од ликовних украса углавном налазе орнаменти и арабеске.

Иконографија

Хришћанска уметност икона и њена употреба у Цркви настаје на основу одлука Седмог васељенског сабора одржаног у Никеји 787. године. Од тада је сликање икона дозвољено, због тога што је утемељено на оваплоћењу Сина Божијег Исуса Христа. У Сину Божијем који је постао човек, Христос Бог је постао видљив, сазнајан и доступан људима. На том уласку Бога у историју управо се темељи и спасење људи, и вечно постојање.

Хришћанска уметност је дозвољена у Цркви, јер њен циљ јесте да покаже да је целокупна икономија спасења у Христу истинита, да је Христово оваплоћење као Бога, страдање и васкрсење истинито, да се догодило у телу. То се односи и на сликарство, односно на иконописање. Црквени сабори су одлучили да се свете иконе Христове, Богородице, апостола, анђела и свих светих поштују и да се целивају, али то не значи и клањање материји, тј. то није идолопоклонство како су то тврдили противници

иконопоштовања, него значи клањање прототипу који је на иконама изображен. По речима сабора: “Част указана икони ка прототипу се уздиже”. Другим речима, онај који указује част икони ту част указује, личности, која је на икони изображена. А та личност, тј. ипостас је ипостас Сина Божијег. Међутим, ипостас, односно личност, не постоји без природе и зато је неопходно да би се пројавила личност, да постоји и природа. То се пре свега односи на Господа Исуса Христа који се као личност оваплотио, а не и његова Божанска природа и ако би требало да му се клања као Богу, то не се може другачије него да се поштује у телу, тј. кроз материју, тачније у људском облику.

Исти је случај и са поштовањем и клањањем светитељима. У њима се поштује Христ и клања се Сину Божијем, Христу, као личности с којом су они неразлучно и несливено сједињени Духом Светим. Зато и каже црквена песма “диван је Бог у светима својим”. Дакле, у светима се показује сам Бог.

Начелно, хришћанска уметност се од самих својих почетака труди, колико је то могуће у ограничености материјалом, тј. ограничености природним законима материјала који користи, да прикаже свет и човека из перспективе будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је плод вере у долазак Царства Божијег, као новог начина постојања људи и природе у заједници с Богом у Христу.

Хришћанска уметност не приказује свет и човека онаквим какви они јесу у историјској реалности, већ онаквим какви ће се јавити, какви ће постати у последњем дану историје, када ће смрт потпуно бити уништена кроз сједињење свих са Христом и у Христу и зато је то иконична уметност, јер користи природу која је још увек под влашћу природних закона и смрти. Делујући из ове перспективе, хришћански уметник жели да бића која приказује ослободи закона природе који их на крају воде у смрт и да их поставе у једно ново стање постојања, стање онтолошке слободе коју им даје Христова личност у коју су уипостазирани. У томе се огледа пре свега и слобода хришћанског уметника у односу на своје дело. Хришћански уметник не копира свет и његове односе који су засновани на природним законима нужности, већ тај свет поставља у нове односе слободе с Богом и ближњим у Христу.

С друге стране, ти нови односи, односи слободе у хришћанској уметности нису апстрактни, не воде у нихилизам и поништење постојећих бића од стране уметника да би се остварила слобода уметника кроз стварање нечег новог, већ постојећа бића постављају у откривене односе будућег Царства Божијег возглављеног Христом. Будући да је то Царство будући век у коме бића налазе своје вечно постојање сједињена с Христом, онда се слобода уметника према свету који приказује изражава као љубав према њему. Јер, то значи љубав према једном бићу, да желите да биће које волите постоји вечно. Истовремено, пошто ће будуће Царство Божије, тј. његово постојање за нас, за постојећа бића бити израз наше, односно њихове слободе, онда се и слобода бића која су приказана изражава као љубав према другом бићу, пре свега према Богу у Христу, односно као љубав приказаног бића према другим бићима у Христу. Другим речима, икона, као један од карактеристичних уметничких израза православне Цркве, приказује личност, ипостас онога кога слика, јер личност је однос слободе љубави с Богом у Христу.

Поштовање иконе управо значи поштовање, тачније ступање у тај исти однос који има најпре Христос са Богом Оцем, а затим и сви свети који су усиновљени Богу у Христу.

Хришћанска уметност је литургијска, извире из литургије, приказује свет онаквим каквим се он појављује у Литургији као икони будућег Царства Божијег. Хришћанска уметност је иконијска, зато што приказује само однос, тачније личност, у коме ће бића бити у будућем Царству, док је природа која је носилац тих нових

односа још увек под влашћу смрти. Но, природа ће се ослободити смрти, не мењајући се по природи, управо захваљујући тим новим односима у Христу, што је показало и Христово васкрсење.

Нови односи људи, односно светитеља с Богом у Христу преображавају и њихову природу. Зато се светитељи сликају без телесних мана иако су их можда у историјском трајању имали. Слично је и са осталом природом. И она се у склопу личних односа Христа и његових светих с Богом, посредством Светог Духа, преображава на тај начин што се и она ослобађа закона нужности, трулежности и смрти, не престајући да буде створена природа.

Иконопоштовање

Поштовање икона, односно иконофилија (иконофилство) или иконодулија (иконодулство), представља хришћанско теолошко учење о поштовању икона. Учење је утврђено на Седмом васељенском сабору, одржаном 787. године у Цариграду, а касније је потврђено и на помесном Цариградском сабору, одржаном 843. године.На поменутим саборима одбачено је иконоборство, које је тежило ка потпуном уништењу икона. Такође је одбачена и иконолатрија, која је представљала другу крајност, оличену у претераном обожавању икона. Тим поводом, Православна црква је стала на становиште да свете иконе треба поштовати, али не и обожавати, пошто се тиме запада у идолопоклонство. Правилним поштовањем светих икона, побожност се посредством ликова представљених на иконама усмерава према Богу, као једином извору сваке благодати. Такво учење о поштовању икона, поред Православне цркве, прихвата и Римокатоличка црква, као и поједине протестантске цркве.

Ликовна уметност

Ликовна уметност (пластична уметност, просторна уметност) је уметност која као облик комуникације користи ликовни језик. Она је део општег света уметности којем припада још: књижевност, музика, плес, глума, филм, и остале уметности.

Прокопије Декаполит

Преподобни Прокопије Декаполит је био из Декаполиса на обали Галилејског мора, због чега се и прозвао Декаполит.

У младости одао се животу испосничком и прошао све прописане трудове, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када је настало гоњење због икона од стране цара Лава III Исаврјанина, Прокопије је устао у заштиту икона, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен, хапшен, бијен и железом струган. Кад цар Лав би убијен телом, погинувши душом раније, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак живота у миру. Скончао је мирно у IX веку.

Српска православна црква слави га 27. фебруара по црквеном, а 12. марта по грегоријанском календару.

Пуританизам

Пуританизам (лат. Puritas - чистоћа) покрет је међу енглеским протестантима из 16. вијека, а чији је циљ био одржавање цркве у јеванђељској чистоћи, насупрот Англиканској цркви. Пуританац је морално строг човјек, који одбацује обична задовољства. Услијед прогона у Европи, пуританци су се током 17. вијека населили у Сјеверној Америци, поготово регији Нова Енглеска. Амерички пуританизам у 18. вијеку је имао много шире значење од жеље за реформисањем Англиканске цркве, јер је пуритански поглед на свијет у Новој Енглеској имао велик утицај на читав црквени живот у Сједињеним Америчким Државама.

Пуританци су били вјерски реформаторски покрет унутар енглеских протестаната крајем 16. и у 17. вијеку, који је тражио да се енглеска црква очисти од остатака католичког папизма, за ког су пуританци тврдили да се задржао након вјерског компромиса постигнутог на самом почетку владавине краљице Елизабета I.Пуританци су постали нарочито запажени у 17. вијеку због своје моралне и вјерске горљивости, која је прожимала њихов цјелокупни живот, они су тражили црквене реформе, како би њихов стил живота, постао узор за цијелу нацију. Њихови напори да то остваре у Енглеској допринијели су избијању енглеског грађанског рата, али и до оснивања првих колонија у Сјеверној Америци као радних модела пуританског начина живота.

Свети мученици Гурије, Самон и Авив

Свети мученици Гурије, Самон и Авив (грч. Γουρίας, Σαμωνᾶς, ῎Αβ(β)ιβος) су хришћански светитељи и мученици с почетка IV века.

Садржаĵ

Сујеверје

Сујеверје или празноверје представља квазирелигијска и неразумна веровања да су збивања у будућности узрокована одређеним магијским радњама, без логичног узрочно/последичног односа између чињења тих радњи и догађаја у будућности.

Сваки народ или етничка заједница у свом фолклору имају одређене врсте сујеверја и празноверја, али су нека од њих преобликована у обележја савремене поп културе.

Теодорит Антиохијски

Свети свештеномученик Теодорит је био чувар драгоцености у цркви коју је цар Константин Велики саградио у Антиохији. Народ је назвао ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви за издржавање броних свештеника. Када Јулијан Отпадник поче царовати, иако беше крштен, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц Јулијан, дође у Антиохију и опљачка златну цркву, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се судија из обести помокри у златној цркви, прорече му Теодорит ужасну смрт, која га ускоро и снађе. Теодорит је секиром посечен за Христа, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокрио у цркви. И цео доњи део тела разјели су му црви, те умре најгрознијим мукама. Тако и Феликс, помоћник његов, по пророчанству Теодоритову, сконча убрзо добивши одмах по посечењу Теодорит крволиптање на уста. Свети Теодорит је обезглављен 362. године.

Српска православна црква слави га 8. марта по црквеном, а 21. марта по грегоријанском календару.

Чарлс II Стјуарт

Чарлс II (енгл. Charles II of England; Лондон, 29. мај 1630. — Лондон, 6. фебруар 1685.) је био краљ Енглеске, Шкотске и Ирске од 29. маја 1660. до 6. фебруара 1685. године.

Поборници монархије сматрају да је Чарлс постао краљ де јуре смакнућем његовог оца Чарлса I, 30. јануара 1649. године. Шкотски парламент га је прогласио краљем Шкота 5. фебруара 1649. године. Крунисан је у Шкотској јануара 1651, али је после пораза у бици код Вустера 3. септембра исте године морао да побегне у избеглиштво. Наредних 9 година провео је у Француској, Холандији и Шпанској Низоземској. Званично је постао краљ 29. маја 1660. након смрти Оливера Кромвела, када га је парламент позвао назад у земљу. Тиме је завршено раздобље комонвелта и започела рестаурација монархије у Енглеској.

По повратку на престо, парламент га је нагнао да учврсти положај Англиканске цркве на рачун пуританаца, иако је сам краљ нагињао религијској толеранцији и римокатолицизму. Главни спољнополитички догађаји његове владавине били су Други и Трећи англо-холандски рат. Завереници су 1683. покушали да убију Чарса и његовог брата Џејмса у житној завери. За живота су га звали Весели монарх, јер је био познат по љубавницама и као хедониста.

Наследио га је брат, Џејмс II.

Четрдесетдва мученика из Амореје

Света четрдесетдва мученика из Амореје су били војводе византијског цара Теофила.

Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје, Сарацени узеше град, заробише многе хришћане, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци, да их саветују да приме веру Мухамедову, но војводе не хтеше то ни чути. Када су Сарацени говорили војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: „Ако би се два човека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, притом један од њих имао много сведока, да је његова њива, а други немао ниједног сведока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива?“ Одговорише Сарацени: „Заиста, онога који има много сведока!“ — Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк, и нема ниједног сведока. — Постидеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: „Да је наша вера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде победу над вама, и даде нам најбоље земље у свету, и царство много веће од хришћанског“. На то војводе одговорише: „Ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вере, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо, да Бог некад даје победу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова“.

После седам година беху посечени, 845. године. Тела им беху бачена у реку Еуфрат, али испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и сахранише.

Српска православна црква слави их 6. марта по црквеном, а 19. марта по грегоријанском календару.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.