Идвор

Идвор је насеље у Србији, у општини Ковачица, у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 974 становника. Познато је као родно место српског научника Михајла Пупина.

Идвор
Idvor - Rodna kuća Mihaila Pupina
Родна кућа Михајла Пупина у Идвору
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобанатски
ОпштинаКовачица
Становништво
 — 2011.Пад 974
 — густина17/км2
Географске карактеристике
Координате45°11′18″ СГШ; 20°30′47″ ИГД / 45.18836° СГШ; 20.51305° ИГДКоординате: 45°11′18″ СГШ; 20°30′47″ ИГД / 45.18836° СГШ; 20.51305° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина61 м
Површина56,5 км2
Идвор на мапи Србије
Идвор
Идвор
Идвор на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број26207
Позивни број013
Регистарска ознакаPA

Географија

Идвор се налази се на 13 km од Ковачице. Село је изграђено на додирној зони лесне терасе и алувијалне равни Тамиша. Простор лесне терасе је одувек пружао добре услове за узгој различитих врста ратарских култура, пре свега жита и индустријског биља, док алувијална раван са својом мочварном, слатинском и ливадском вегетацијом представља место за лов, риболов и узгој стоке. Идвор се налази на три километра удаљености од Тамиша. Због свог положаја измештен је од главног магистралног пута Београд-Зрењанин-Кикинда, али је са њиме спојен новоизграђеном саобраћајном петљом.

Историја

Krst u Idvoru
Крст испред Идвора.

Идвор се као мало српско село поред Тамиша помиње још у 17. веку за време турске владавине на овим просторима. Када су калуђери Пећке патријаршије 1660. и 1666. године кренули међу православну браћу да сакупљају прилоге, стигли су и у данашњи јужни Банат, свративши оба пута у сеоце крај Тамиша. Иако је Идвор имао свега неколико кућа, скупили су они 1000 аспри "на благослов". Од мештана помињу се: поп Сава, кнез Мата, домаћини су били прво Јанош па други пут Дмитрије, те појединци - Јана, Стамена, Сава Степановић, Маринко, Адам, Јован.[1]

После одласка Турака 1717. године, према Коморском попису, Идвор је припадао Панчевачком округу. У то време у насељу је било свега неколико кућа. Године 1718. помиње се капетан Стојко Радић из Идвора, као посланик на српском црквено-народном сабору. Појавом куге у два наврата (1732. и 1736.) становништво села је десетковано, а преживели су се тада преселили јужно од првобитног места, заузевши повољнији положај.[2]

Староседеоци и становништво досељено касније изградили су 1743. године типично погранично насеље по аустријском систему. У центру села налазила се црква, а око њега простор за вежбање граничара тзв. егзерцириште. Око вежбалишта се налазила зграда управе, а према периферији насеља у квартовима са квадратним основама граничари су изградили своје породичне куће.

Због извршавања војних обавеза граничари су имали значајне привилегије: личну слободу, право на вероисповест, право на школовање своје деце на матерњем језику, добијали су одређену површину обрадиве земље и пашњака, имали су право на печење ракије, лов и риболов.

Обавезе граничара сводиле су се на стална дежурства и војне вежбе, чување и чишћење личног оружја, одазивање на рад (кулук) и по потреби обавезно прикључивање регуларним војним јединицама. Насеље је порасло током 1751.1752 године када су досељени Срби милитарци из Поморишја. Године 1763. нови Идвор на садашњем месту је као милитарска "Компанија" имао 327 граничара, под командом мајора Михајла Соринкића. Шездесетих и седамдесетих година 18 века, Идвор је у два наврата прошириван насељавањем граничарских породица. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Тамишком округу, Бечкеречког дистрикта. Има милитарски статус а становништво је српско.[3]

Револуционарне 1848. године граничари долазе у сукоб са јединицама мађарских револуционара и тада Идвор бива спаљен. Након укидања границе војницима престају све обавезе и одузимају им се раније стечена права, а овдашње подручје пада под власт Угарске монархије. По државном шематизму православног клира из 1846. године у Идвору живи 2120 становника. Парохијски протокол се води од 1770. године, црквене матичне књиге од 1779. година, осим за умрле од 1791. године. Свештеници су Павле Рашић и капелан Константин Рашић. Народну школу похађа 203 ученика, мушкој деци предаје Јован Јовановић, а женску учи Јован Илић.

Идворски трговац Ника Тодоровић је 1883. године уплатио 20 ф. и постао члан Матице српске у Новом Саду.[4]

Од 1872. године Идвор, уз остала места, бива прикључен Торонталској жупанији чије је седиште било у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину). Подаци говоре да је почетком 20. века Идвор имао 403 насељене куће у којима је живело 2177 становника.

Михајло Пупин

Иако је Идвор мало село, данас је познат у целом свету јер је у њему 1854. године рођен Михајло Пупин.[5]

На Михајла Пупина данас подсећају његова родна кућа, као и музеј који је смештен у згради старе школе, подигнуте 1843. године и Народни дом, Пупинова задужбина родном селу, која је требало да постане народни универзитет. Изграђена је 1936, непуну годину по смрти задужбинара. Новине су јавиле крајем 1937. године да је Пупинов Народни дом завршен, као и Пољопривредна школа, за будуће "баштоване" који ће после радити као амерички фармери. У дому је постављена електрична централа још не монтирана, а Пољопривредна школа такође још није отворена. Све то израђено по Михајловој жељи коштало је милион тадашњих динара.[6] Родна кућа је сачувала спољни изглед и унутрашњост из Пупиновог детињства, док музеј приказује животни пут научника, од првих сазнања о свету до славе за достигнућа у Америци и отаџбини.

Привреда

У Идвору су чувени трговци и бродовласници Цинцарског рода - Буковале, којих је било и у суседним местима, трговали храном и извозили је на својим речним лађама, Тамишом и Савом у Хрватску, сваке године када реке набујају. Петар Буковала је био и велики црквени добротвор упамћен да је поклонио цркви идворској своју зграду звану "Велики црквени бирт", на најлепшем месту.

Идворци су добили право одржавања годишњег вашара 13. маја 1876. године. Вашари су држани двапут годишње: 3. маја и 23. септембра.

Поред "брода" на Тамишу, за утовар хране (кукуруза, жита, јечма, зоби, наполице, мувара...) код Идвора се, на друму Панчево - Бечкерек налазила вековима скела на Тамишу. Богати арендатори су изнајмљивали у аренду храстову скелу, која је могла да превезе одједном више кола, са комплетним прибором на одређени рок. Средином 19. века смењивали су се наизменично закупци Перлежани - Нинковић и Георгијевић, да би 1857. арендатор скеле Буковала из Идвора, преко новинског огласа, продао право следећем, сада Марку Стефановићу из Перлеза.[7]

Црква

Pravoslavna Crkva u Idvoru
Православна црква у Идвору

Православна црква у Идвору саграђена је 1803. године и при освећењу посвећена је празнику Благовести. Поред тога у парохији при цркви се као велики храмовни празници прослављају и празник светог Саве Српског као и празник Успења Пресвете Богородице.

Црква са парохијом спада под јурисдикцију Банатске Епархије Српске Православне Цркве.

После изградње храм је деценијама поступно опреман, па су тако тек 1838. године подигнута три нова звона, а 1852. подигнут је и постављен месингани сат. Године 1869. црквени торањ је у потпуности реновиран. Грађа иконостаса је постављена 1871. године, а у периоду од 1876. до 1879. године осликао га је београдски сликар и академик Стеван Тодоровић.

Идвор је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвирату.[8] Идворски православни свештеници фебруара 1773. године били су Иван Симеоновић (од 17. септембра 1766) и Стефан Брановац (од 15. августа 1771). Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије записана су два свештеника. Пароси, поп Јован Симеоновић (рукоп. 1764) и поп Петар Павловић (1790).[9]

Млади учитељ Коста Таназевић је убрзо по доласку у село 1897. године организовао месно Певачко друштво, којем је био хоровођа.[10]

Демографија

У насељу Идвор живи 960 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,0 година (39,8 код мушкараца и 44,0 код жена). У насељу има 372 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22 (попис из 2002).

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија[11]
Година Становника
1948. 1.852
1953. 1.857
1961. 1.823
1971. 1.621
1981. 1.442
1991. 1.308 1.308
2002. 1.198 1.279
Етнички састав према попису из 2002.‍[12]
Срби
  
1.126 93,98 %
Роми
  
46 3,83 %
Словаци
  
9 0,75 %
Мађари
  
5 0,41 %
Немци
  
3 0,25 %
Хрвати
  
2 0,16 %
Словенци
  
1 0,08 %
Румуни
  
1 0,08 %
Македонци
  
1 0,08 %
Југословени
  
1 0,08 %
непознато
  
2 0,16 %

Референце

  1. ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931.
  2. ^ Слава Тодоров: "Идвор", монографија села, Панчево 2004.
  3. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  4. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  5. ^ Слава Тодоров: "Михајло Идворски Пупин", Панчево 2004.
  6. ^ "Политика", Београд 12. децембра 1937. године
  7. ^ "Gross-Becskereker Wochenblatt", Nagy Becskerek 1857.
  8. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  9. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  10. ^ "Застава", Нови Сад 1897. године
  11. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  12. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  13. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

Коришћена Литература

  • Извори:
  • Монографија Подунавске Области 1812-1927, саставио и написао др. Владимир Марган „Напредак Пачево“ (1929)
  • Слава Тодоров Шамовљев: "Идвор монографија", Панчево 2004.
  • Milleker, Felix. Geschichte der Gemeinde (1888)*Letopisi opšina Podunavske oblasti — banatski deo. Pančevo, 1929.
  • »Летопис « Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина (Беч 1999).

Летопис Период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани

Напомене.

У уводном делу приказан је кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до уласка Баната у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,Летопис и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Баната

  • Препоручена Литература: [1] [2]

Спољашње везе

2012

2012. је била преступна година.

Душан Илијевић

Душан Илијевић (Идвор, 6. јун 1927 - Нови Сад, 18. фебруар 2004) био је агроном и правник, политичар, градоначелник Новог Сада (1967—1973).

Идвор (слатинско станиште)

Слатине у околини села Идвор представљају слатинска станишта, природно богатство велике вредности. Ова станишта се налазе на Директиви о стаништима Европске уније као станишта која захтевају неодложиву и приоритетну заштиту због велике угрожености и огромних ботаничких вредности.

Меленци

Меленци су насеље у западном делу средњег Баната на територији Града Зрењанина на 45ᵒ32` северне географске ширине и 20ᵒ15` источне географске дужине. Просечна надморска висина Меленаца износи 82 метара, а већина подручја се налази на алувијалној равни Тисе, која почиње од ушћа Мориша у Тису на северу и сеже до Панчева на југу. Клима је умерено континентална.Премда постоје назнаке да је локалитет био насељен и раније, настанак Меленаца се везује се за укидање Потиско-поморишке војне крајине 1751. године од стране хабзбуршке царице Марије Терезије – “Талас првих миграција будућег меленачког становништва уследио је лета 1751/2. године из Арада, Печке, Семлака, Надлака, Чанада, Оровиља, Богароша, Шајтина, али и других насеља ове развојачене области.”

Меморијални комплекс у Идвору

Меморијални комплекс у Идвору је основан у родном месту Михајила Пупина (1854-1935), а у спомен на рад и заслуге српског научника, проналазача, професора на Универзитету Колумбија и добротвора. Представља знаменито место и заштићено непокретно културно добро од изузетног значаја.

Комплекс у Идвору, месту у општини Ковачица, се састоји од родне куће Михајла Пупина, Основне школе и Задужбине – Народног дома Михајла Пупина. Родна кућа једног од најуспешнијих Срба у дијаспори данас је место својеврсног ходочашћа. Зидана је у опеци, омалтерисана и обојена, покривена двоводним кровом са бибер црепом. Основна школа је саграђена у последњој деценији 19. века, а Народни дом 1935. у стилу еклектике са пресудним утицајем неокласицизма. У родној кући и школи данас су музејске поставке, а у парку и споменик Михајла Пупина, рад Александра Зарина.Родна кућа и Основна школа су реконструисане 1979. године, а уз Народни дом је саграђен Дом културе. Санација и адаптација родне куће је извршена у периоду од 2002. до 2004. године а реконструкција Народног дома и Школе током 2005. и 2006. године.

Михајло Пупин

Михајло Идворски Пупин (Идвор, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor).Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Општина Ковачица

Општина Ковачица је једна од општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 419 км2 (од чега на пољопривредну површину отпада 37.780 ха, а на шумску 39 ха).

Седиште општине је насеље Ковачица. Општина Ковачица се састоји од 8 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 25.274 становника. Већину становништва чине Словаци и Срби. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -8‰, а број запослених у општини износи 3.868 људи. У општини се налази 8 основних и 1 средња школа.

Списак знаменитих места од изузетног значаја

Списак знаменитих места од изузетног значаја на територији Републике Србије.

Списак знаменитих места у Србији

Следи списак знаменитих места у Србији.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Списак споменика културе у Јужнобанатском округу

Следи списак знаменитих места у Јужнобанатском округу.

Тамиш

Тамиш (рум. Timiș, мађ. Temes, нем. Temesch) је река која извире у северним деловима румунских Карпата у делу који се зове Цернеи Планине (Cernei Mountains). Под највишим врхом планине Семеник-Пјатра Гонозеи на 1445 м, налази се извориште градиштанског потока, једног од три изворишна крака Тамиша. Пролази кроз цео Банат а ушће му је код Панчева где се улива у Дунав.

Фаркаждин

Фаркаждин је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1179 становника.

Хришћанска назаренска заједница

Хришћанска назаренска заједница је верска заједница чије се учење заснива искључиво на Светом писму по преводу Ђуре Даничића и Вука Караџића.

У Србији, седиште јој је у Новом Саду у улици Валентина Водника 12. Колико је познато, Назарени су распрострањени у 20 држава широм света: Мађарска, Аустрија, Канада, Сједињене Америчке Државе, Немачка, Аустралија,

Јапан, Бразил, Мексико, Украјина, Словачка, Румунија, Србија, Хрватска, Македонија, Индија, Гана, Израел, Папуа Нова Гвинеја и Швајцарска. Назарени у Србији немају сопствени грб и обележја.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.