Ибрахим-паша од Египта

Ибрахим-паша од Египта (1789 - 10. новембар 1848) је био син Мухамед Алија Египатског и египатски војсковођа.

Portrait d'Ibrahim Pacha 2
Ибрахим-паша

Биографија

Рођен је 1789. године у Драми као син Мухамед Алија, османског војсковође албанског порекла. Његов отац је постао намесник Египатског ејалета 1805. године. Године 1813. владао је Горњим Египтом и Суданом у одсуству свога оца који се у Арабији борио против династије Ал Сауд. Три године касније, Ибрахим постаје командант египатских снага у Арабији. До краја 1818. године, Ибрахим је потпуно поразио саудијске вође и присилио их на предају. Године 1821. избија устанак у Грчкој. Махмуд II, османски султан, поставља Мухамед Алија за валију Мореје. Војска Ибрахим-паше учествовала је на страни Османлија и имала успеха против устаника. Међутим, сурово опхођење Ибрахим-паше према локалном становништву изазвало је згражавање у Европи и поморске интервенције Велике Британије, Русије и Француске које Ибрахиму наносе пораз код Наварина (20. октобра 1827). Следеће године Ибрахим напушта Мореју. Неколико година касније избија рат између Османског царства и Египатског ејалета јер је султан Махмуд одбио да испуни обећања дата Мухамед Алију у замену за његову помоћ у гушењу грчког устанка. Ибрахим-паша је освојио Акру и Дамаск, а код Китахије децембра 1821. године наноси велики пораз османској војсци. Интервенција Русије спречила је Ибрахима да заузме сам Истанбул. Сирија је пала у руке Египћана. Османлије 1838. године обнављају ратне операције против Египта. У бици код Незиба, Ибрахим наноси потпуни пораз турској војсци. Интервенција великих сила (Британија и Аустрија) довела је до завршетка рата. Египћани губе Сирију. Ибрахим-паша је остатак живота провео у миру, а неколико месеци 1848. године као регент владао уместо оца. Умро је 10. новембра исте године.

Види још

Извори

  • Војна енциклопедија, том 3, Београд 1971. година, 2. издање
  • Историја средњег истока, Масимо Кампанини, Клио, 2001. година
Династија Мухамед Али

Династија Мухамед Али (арапски:أسرة محمد علي‎) била је владајућа династија у Египту и Судану у 19. и првој половини 20. века.

Египатска криза

Египатске кризе тридесетих година 19. века представљају етапу у развоју источног питања. Догађаји на истоку, везани за рат Мехмед Алија против турског султана изазвали су велико интересовање Русије, Британије, Француске и Аустрије. До изражаја су дошле супротности великих сила, од којих је свака желела што већи удео у решавању источног питања. Од исхода решења Египатских криза зависила је укупна равнотежа снага на Средоземљу што је ово питање учинило исувише сложним да би се оставило Египту и Османском царству на решавање. Коначан резултат египатских криза био је увођење надзора европских сила над Турском, затварање мореуза Босфор и Дарданели за Русију, али и побољшање положаја раје у Османском царству.

Историја Египта

Историја Египта сматра се најдужом континуираном историјом једне уједињене државе у свету. Египћани се обично представљају као прва људска цивилизација, иако су неки месопотамијски градови у Сумеру настали пре египатских градова. Старо египатско царство, настало око 3100. п. н. е., прва је држава света. Држава је настала услед потребе за ауторитетом који би управљао системом за наводњавање. Царство је готово пет стотина година обједињавало територију од Медитерана до првих катаракти Нила. Уследио је период опадања познат под називом "први међупериод" обележен борбама два града, претендента за поновно уједињење: Тебе и Хераклеополиса. Као победник из овог сукоба излази Теба која формира Средње египатско царство. Царство је постојало до око 1700. године п. н. е. када је уништено под налетом Хикса. Врхунац је египатска држава достигла у време Новог царства. Држава се простирала од Нубије на југу до Сирије на северу. Царство је водило ратове са Хетитима и Митанима. Ново царство је у свом врхунцу представљало светску силу тадашњег света. Моћ Новог царства опала је великом брзином. Средином 11. века п. н. е. престало је да постоји. Период који је уследио, назван Трећи међупериод, карактерише паралелно постојање више владарских династија. Египат је у једном периоду био под влашћу Нубијаца. Године 664. п. н. е. Египат потпада под власт Новоасирског краљевства. Убрзо се Псаметих I побунио и основао Саиску династију која је државом владала до пада под персијску власт. Египат је освојио ахеменидски цар Камбиз II 525. године п. н. е. Ахеменидски период старог Египта обележен је бројним сукобима између Персијанаца и Египћана у којима је Египат у више наврата формирао самосталну државу. Александрови походи довели су до уништења Ахеменидског царства. Египат је постао једна од сатрапија великог Александровог царства. Након Александрове смрти, његови генерали, дијадоси, воде борбе за наслеђе огромног царства. Један од дијадоха, Птолемеј I Сотер, прогласио се 305. године п. н. е. наследником египатских фараона. Под Птолемејском династијом, Египат је економски и привредно напредовао. Птолемејиди, међутим, никада нису прихваћени као домаћи владари. Птолемејско краљевство је, током читавог постојања, водило рат са Селеукидима око Сирије. Падом Египта под Римско царство (30. година п. н. е.) означило је крај ере хеленизма.

Египат је уживао другачији статус од осталих римских провинција. Сматран је поседом цара. Провинција је била житница Римског царства. Након поделе царства 395. године, Египат је припао Источном римском (византијском) царству. Египат је био у саставу Византијског царства до 642. године када су га освојили Арабљани. Слабљење Омејадског калифата проузроковало је слабљење арапског утицаја у Египту. У 9. веку Египат се распао на више, de facto независних држава којима су управљали турски гувернери. Године 909. основана је династија Фатимида која је поново ујединила Египат. Фатимидски калифат постала је прва шиитска држава. Опадање моћи Фатимидског калифата долази у време крсташких ратова. Држава је постојала до 1169. године када је Саладин погубио последњег султана. Египат се до 1250. године налазио под влашћу Ајубида. Ајубидски Египат био је мета хришћанских ратника Петог, Шестог и Седмог крсташког рата. Кризу султаната, изазвану смрћу султана Ејуба, искористио је војсковођа Ејбак да преузме власт. Ејбак је оснивач Мамелучког султаната и Бахри династије. Мамелучки султанат постојао је од 1250. до 1517. године. Простирао се на територији данашњег Египта, а неко време је обухватао и Сирију и један део Арабијског полуострва. Мамелучки султани спречили су продор Монгола у Африку и протерали су хришћане из Свете земље (1291. године). Након пада Абасидског калифата (1258) Мамелучки султанат је постао средиште исламске религије. Епидемија Црне смрти однела је трећину становништва Султаната. Средином друге половине 15. века, Мамелуци улазе у сукоб са Османским царством. Ратови су завршени поразом Мамелука и падом Египта под Турке. Јануара 1517. године, Египат је постао део Османског царства. Формиран је Египатски ејалет. Мамелучки емири углавном су задржали своје позиције постајући турски вазали. Током 17. и 18. века слаби утицај Османлија у Египту. У неколико наврата, мамелучки емири дизали су устанке против Турака. Сукобе је прекинула француска окупација Египта 1798. године. Наполеон Бонапарта поразио је Мамелуке у више битака изазваши сукобе међу самим Мамелуцима. Сукобе су искористили Турци да, након протеривања Француза из Африке (1801), докрајче мамелучку власт. То је учинио османски гувернер Мухамед Али. Као османски намесник, Мухамед Али је водио ратове против Вахабита, Судана и Грка. Тридесетих година, водио је два рата против самог османског султана у којима се изборио за, de facto независну египатску државу. Током владавине Мухамедових наследника долази до опадања моћи државе која потпада под утицаје европских сила заинтересованих за контролу Суецког канала, једне од стратешки најзначајнијих тачака света. Године 1881. Британци успостављају протекторат у Египту. Током Првог светског рата Египат је учествовао на страни Антанте. Британци су и формално укинули османску власт над Египтом. Године 1919. у Египту долази до масовних немира у циљу проглашења независности од Британије. Три године касније проглашена је независна Краљевина Египат на челу са Фуадом I. Током Другог светског рата, Египат поново постаје британски протекторат. Велика економска криза, зависност од Енглеске и пораз у рату са Израелом довео је до стварања бројних револуционарних организација непосредно по завршетку Другог светског рата. Чланови организације „Друштво Слободних официра“ извршило је револуцију и збацило краља Фарука са власти. Египат је проглашен републиком на челу са Мухамедом Нагибом. Нагиб је следеће године свргнут, а његово место заузео је Гамал Насер. Насерова владавина (1953—1970) представља период превласти Египта у арапском свету. Насерова слава нагло је порасла након Суецке кризе тј. неуспешног напада Француске, Израела и Британије на Египат. Године 1958. Египат се са Сиријом уједињује у Уједињену Арапску Републику. Држава је постојала три године, али су Египћани задржали њен назив до 1971. године. Последње године Насерове владавине обележене су катастрофалним поразом од Израела у Шестодневном рату. Египат губи превласт у арапском свету. Насер умире 1970. године. Наследио га је председник Анвар Садат који је извео преокрет унутрашње и спољне политике пристајући уз САД. Мировни преговори са Израелом довео је до атентата на Садата 1981. године. Наследио га је потпредседник Хосни Мубарак. Мубарак је наставио Садатове реформе. На председничком месту се налазио од 1981. до 2011. године. Фебруара 2011. године Мубарак је поднео оставку на место председника после вишенедељних демонстрација. За новог председника изабран је Мухамед Мурси. Ситуација у Египту није се променила те су 2013. године широм Египта подигнути масовни протести. Дана 3. јула Мурси је уклоњен са власти, а важећи устав је укинут.

Мухамед Али Египатски

Мухамед Али Египатски (арапски: محمد علي باشا ; 4. март 1769 - 2. август 1849.) био је османски намесник Египатског ејалета и самопроглашени кедив Египта. Управљао је Египтом од 1805. године до своје смрти. Оснивач је династије Мухамед Али која је Египтом владала до револуције 1952. године.

Наваринска битка

Наваринска битка вођена је 20. октобра 1827. године у заливу Наварино (Пилос) на западној обали Пелопонеза, између удружене британско-француско-руске ескадре под командом британског адмирала Едварда Кодрингтона са једне и турско-египатске ескадре под командом Ибрахим-паше са друге стране. Део је Грчког рата за независност, а завршена је великим поразом Турака.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.