Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.[1]

Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Зрењанин
Zrenjanin Collage
Зрењанин — колаж (Трг слободе, Зграда Војвођанске банке на Тргу Републике у Зрењанину, Градска кућа, Музичка школа Јосиф Маринковић, Основна школа ,,Вук Караџић", Дом борилачких спортова, Катедрала Св. Ивана Непомука, Народни музеј, Палата правосуђа)
Застава
Застава
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски округ
Стара именаБечкерек, Велики Бечкерек, Петровград
Становништво
Становништво
 — 2011.Пад 76.511
 — густина400 ст./km2
Агломерација (2011.)Пад 123.362
Географске карактеристике
Координате45°22′52″ СГШ; 20°23′26″ ИГД / 45.38118° СГШ; 20.39049° ИГДКоординате: 45°22′52″ СГШ; 20°23′26″ ИГД / 45.38118° СГШ; 20.39049° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина190,9 км2
Зрењанин на мапи Србије
Зрењанин
Зрењанин
Зрењанин на мапи Србије
Остали подаци
ГрадоначелникЧедомир Јањић (СНС)
Поштански број23000
Регистарска ознакаZR
Веб-сајт
www.zrenjanin.org.rs

Историја

Град се спомиње 1326. године као село Бечкерекподигнуто на три острва реке Бегеј. Сматра се да је на месту градског центра некад био аварско-словенски ринг. Место је потом било у поседу мађарске властелинске породице Бече. Почетком 15. века, угарски краљ Жигмунд Луксембуршки даровао је Бечкерек српском деспоту Стефану Лазаревићу.[2] Касније је била подигнута и тврђава, а место су населили Срби, Немци, Румуни, Италијани, Французи, чак и Каталонци („Нова Барселона“). Велики Бечкерек, стари назив места, постао је трговиште 1769. године. Године 1744. помињу се становници града и околине који су посланици на Црквено-народном сабору. Били су то Петар Ботосанић и Милић Попов бечкеречки оберкнезови. Стеван Рајковић бургер Великог Бечкерека је 1780. године био ктитор старе цркве манастира Гргетега.

На Батки се налазе остаци неолитске Старчевачке културе, а код Арадца некропола из времена велике сеобе народа. У Ечки се налази Српска православна црква Свети Никола, са дрвеним торњем, подигнута (1711). Она представља најстарију православну цркву у Банату и Војводини. Првобитни иконостас ове цркве је направио је (1744) Недељко Шербан Поповић. Овај иконостас данас је делом изложен у Народном музеју у Зрењанину, па је иконостас у цркви (1786) замењен новим, чији је аутор непознат. Најстарије грађевине у самом граду су православне цркве — Успенска црква у Светосавској улици (1746) и Храм Ваведења Пресвете Богородице у улици Цара Душана (1777) ; затим, католичка катедрала (1868); зграда позоришта (1839), жупаније (1885) и Народни музеј (1894). Град се развио око утврђеног језгра као агломерација сеоских насеља и плански подигнутих насеља.

Град је 1807. доживео катастрофални пожар када је нарочито страдала жупанијска палата са архивом. Катастофу су изазвали и пожар 1832. године те поплаве 1816. и 1838. године. Православни свештеник Данило Стајић бавио се писањем поезије, коју је објављивао у више листова.[3] Ту је 1844. године основана Торонталска штедионица, а 1847. године отворена прва штампарија. Школске 1846/1847. године прорадила је шесторазредна гимназија. Почетак грађанског рата 1848. године обележило је проваљивање у православну цркву на Ускрс те године, када су Срби јавно спалили православне матичне књиге вођене од 1840. године на мађарском језику. Јануара 1849. године ту је постало седиште "Српске Војводине", под председништвом патријарха Јосифа Рајачића. Када је 1857. године извршен попис аустријске царевине у граду је записано 2611 кућа.[4] А године 1866. у граду на Бегеју је донет "Бечкеречки програм" - политички програм рада Српске народне странке Светозара Милетића.[5]

Било је крајем 1891. године у граду Великом Бечкереку: две православне цркве, пет свештеника, 7092 православних Срба са 1170 домова.[6] У револуционарној прошлости, у Народноослободилачком рату, из овога краја је седам народних хероја погинуло у борби, а око 10.000 родољуба било је у логорима и затворима; 2.500 их је стрељано. После Другог светског рата је град доживео привредни процват. После 1991. године, претежно извозна оријентација привреде је практично упропаштена санкцијама и распадом Југославије, јер је изгубила тржиште. Након промена октобра 2000. године, град се лагано опоравља. За време Аустроугарске био је седиште угарске Торонталске жупаније, чији је највећи део после Првог светског рата припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а мањи део Краљевини Румунији.

Након 1918. године, покренуто је питање о облику имена овог града на српском језику, без оспоравања традиционалног назива на мађарском језику. Тим поводом су разматрана решења из српске историјске баштине која је у овом граду сезала све до времена српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, који су током 15. века држали овај град у свом поседу.[2] Међутим, државне власти су 1924. године одлучиле да се потенцијално најпогоднији назив "Банатски Деспотовац" употреби за преименовање оближњег Ернестиновца,[7] тако да је након тога морало бити пронађено неко друго решење. Почевши од 1935. године, град се назива Петровград (коњаничка статуа краља Петра откривена је 1926[8]), а од 1946. године Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи.

Новим законом о територијалној организацији Зрењанин добија статус града 2007. године.[9]

Beckerek1697 98

Град Бечкерек (Зрењанин) 1697-98. године, укључујући џамију са минаретом која доминира над градом

Zarko Zrenjanin monument

Споменик Жарку Зрењанину

Градска насеља

Zrenjanin mz
Месне заједнице у Зрењанину

Религија

Према попису становништва из 2002. године, већина становништа Зрењанина су Православне вере (77,28 %). Остале религије заступљене у општини су Римокатоличанство (12,01 %), Протестантизам (2,13 %), и остали. Православни хришћани у Зрењанину припадају Банатској епархији Српске православне цркве са седиштем у Вршцу. Зрењанин је такође центар Зрењанинске бискупије Баната.

Култура

Museo Nacional de Zrenjanin
Народни Музеј

У граду и околини има доста културно-историјских споменика и познатих институција: Народни музеј, Народно позориште „Тоша Јовановић“, историјски архив, Градска библиотека "Жарко Зрењанин", ликовна колинија у Ечки са галеријом и многобројне школе. Банатско удружење књижевника додељује годишњу награду "Најбоље из Баната сваке године 27. јануара на Савиндан. Часопис за књижевност и уметност "НаТрон" је некад излазио месечно. Сада излазе на српском језику листови: "Зрењанин" (недељно), "Улазница" (квартално) и "Завичајац" (годишње). Постоји и основна и средња музичка школа "Јосиф Маринковић", као и активна рок сцена.

Архитектонски споменици

ZrenjaninBegej
Протестантска црква, зграда Суда и Мали мост
Bukovac palace, Zrenjanin, Serbia
Буковчева палата
Пијаца у Главној улици у Великом Бечкереку
Црква Светог Ивана Непомука у Главној улици 1912. године
  • Успенска црква, Храм Успења пресвете Богородице, „Успенска“ или „Варошка црква“, једна је од најстаријих, у целини сачуваних грађевина у Зрењанину. Подигнута је 1746. године у Светосавској улици и била је једина црква у Темишварској епархији покривена црепом. Захваљујући тој чињеници, и што је био изграђен од цигала, храм је поштеђен великог пожара 1807. године у ком су изгореле готово све дрвене куће у граду. Црква је подигнута као једнобродна граћевина са полукружном апсидом на истоку и високим звоником на западној страни. Иконостас цркве урадио је 1815. године српски сликар Георгије Поповић. На иконама су, у три зоне, представљене сцене из Старог и Новог завета. Претпоставља се да је Поповић урадио и седам целивајућих икона уљаном техником на дрвеној подлози.

Од 1951. године ове су иконе под заштитом Закона o споменицима културе. Зидну декорацију храма извео је 1924. године академски сликар и минхенски ђак Александар Секулић. Престо на хору цркве посвећен је преносу поштију Св. Николе. Иконе су у резбареним оквирима и сличне су онима на иконостасу. Осим сликарских радова, у храму је сачуван читав низ драгоцених предмета примењене уметности — богослужбених књига са вредним кожним повезом, свештеничке одеће финог ткања са златовезом, предмета из олтарског простора намењених литургијским обредима, итд.

  • Граднуличка црква је саграђена 1777. године на месту претходне, која се помиње 1666. године у Катастигу манастира Пећке патријаршије.[10] Уз њу се везује манастир (постојао 1758. метох Хиландара), у којем је крајем XVI или почетком XVII века, служио и чинио чудотворства монах Рафаило Банатски, пристигао из Хиландара. Током времена његов гроб је постао место ходочашћа, обележен у XVIII веку капелом, изграђеном уз јужну фасаду цркве. То је полигонална грађевина од опеке, малих димензија, покривена високим пирамидалним кровом. Дрвена врата са жљебовима који формирају паралелне ромбове и профилисани кровни венац представљају једине декоративне елементе. Ваведењски храм, изведен у барокно-касицистичком маниру, једнобродна је грађевина са пространом полукружном олтарском апсидом и плитким певницама. На источној и северној страни подупрта је са пет масивних стубаца. Високи звоник се уздиже над западном фасадом, којом доминирају четири слепе нише и један прозорски отвор истог облика, са благо заобљеним профилисаним луковима изнад, забат са два окулуса и портал уоквирен профилисаним каменим довратницима. Вертикална подела фасада је извршена плитким пиластрима са вишеструко изрезаним капителима, док хоризонталну наглашавају профилисани венци у горњој зони. Иконостасну преграду, украшену богатим дрворезбарским радом, осликао је на почетку 19. века Арса Теодоровић. Царске двери и зидне слике у наосу и олтару дело су Стеве Алексића из 1914.

Црква је споменик културе од великог значаја. (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије),

Спорт

Зрењанин има дугу спортску традицију. Први спортски клубови су основани у осамдесетих година 19. века. Били су ту развијени бициклизам, тенис, атлетика, гимнастика, хазена... Пред Први светски рат организују ту соколи своју чету. Из Зрењанина је био фудбалски клуб „Пролетер“, који је био активан од 1947. до 2005. године.

Данас постоји клуб „ФК Банат“, који игра у првој савезној лиги и своје домаће утакмице игра у Карађорђевом парку, градском стадиону који има капацитет за 18.700 гледалаца.

Рукометни клуб Пролетер је основан 11. јануара 1949, био је два пута првак државе и једном је играо финале Купа Југославије. Играо је финале ЕХФ купа 1990. и финале Купа европских шампиона 1991. када је поражен од Барселоне.

Кошаркашки клуб Пролетер је основан 27. јуна 1949, а био је првак Југославије 1956. Своје утакмице игра у Спортској хали Медисон, капацитета 2.800 места.

Привреда

Најстарији индустријски објекат је пивара, основана 1745. године. У Зрењанину постоји развијена индустрија текстила, тепиха, намештаја, дувана, грађевинско-индустријски комбинат, бродоградилиште на Бегеју, и пољопривредно-прехрамбена индустрија. На Бегејском каналу развијен је риболов.

У Зрењанину постоји и хемијска индустрија и термоелектрана-топлана.

Вода из водовода у Зрењанину од 2003. године није исправна за пиће због повећане количине арсена. До 2011. године није урађено ни једно истраживање о томе колико утиче затрована Зрењанинска вода на здравље људи, иако је свакодневно користи око три четвртине становника града.[12]

Прва апотека у Зрењанину основана је 1784. године и звала се „Код спаситеља“. Пре тога се спомиње војна апотека 1716. године када су у граду боравиле трупе Еугена Савојског.[13][14]

Туризам

Zr crkvasvetosavska
Храм Успења Пресвете Богородице, изграђен 1746.
Zrenjanin Cathedral
Римокатоличка катедрала светог Ивана Непомука, грађена 1864—1868.

Постоје и ловишта. Поред Меленаца је и бања Русанда (основана 1859).

Партнерски градови

Познате личности

Познате особе које су рођене, живеле или радиле у Зрењанину и околини:

Почасни грађани Зрењанина су: Јокаи Мор (1825—1904), Михајло Пупин (1854—1935), Едуард Ерио (1872—1957), Петар Живковић (1879—1947), Милан Стојадиновић (1888—1961), Јосип Броз Тито (1892—1980), Јован Веселинов Жарко (1906—1982), Драгослав Аврамовић (1919—2001).[15]

Демографија

Према попису из 2011. године било је 76.511 становника (према попису из 2002. било је 79.773 становника).

По попис 2002. године у насељу Зрењанин живело је 64.791 пунолетних становника, просечна старост становништва износи 39,9 година (38,1 код мушкараца и 41,5 код жена), има 28.710 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,77.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2011. године).

Демографија[16]
Година Становника
1948. 38.564
1953. 44.168
1961. 55.539
1971. 71.424
1981. 81.270
1991. 81.316 80.333
2002. 79.773 81.390
2011. 76.511
Етнички састав према попису из 2011.[16]
Срби
  
54.648 71,42 %
Мађари
  
10.000 13,07 %
Роми
  
2.109 2,75 %
Румуни
  
635 0,83 %
Југословени
  
467 0,61 %
Хрвати
  
373 0,48 %
Словаци
  
329 0,43 %
Македонци
  
315 0,41 %
Црногорци
  
225 0,29 %
Немци
  
108 0,14 %
Албанци
  
82 0,10 %
Бугари
  
77 0,10 %
Муслимани
  
66 0,08 %
Словенци
  
61 0,08 %
Руси
  
59 0,07 %
Бошњаци
  
29 0,03 %
Горанци
  
19 0,02 %
Буњевци
  
18 0,02 %
Русини
  
16 0,02 %
Украјинци
  
15 0,02 %
Власи
  
3 0,00 %
Остали
  
176 0,23 %
Регионална припадност
  
2.338 3,05 %
Неизјашњени
  
3.669 4,79 %
Непознато
  
674 0,88 %
укупно: 76.511

Подела насеља у општини Зрењанин према етничком саставу

  • Са српском већином: Зрењанин, Банатски Деспотовац, Ботош, Елемир, Ечка, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукићево, Меленци, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин и Чента.
  • Са мађарском већином: Лукино Село и Михајлово.
  • Са румунском већином је Јанков Мост.
  • Етнички измешана насеља су: Арадац (са релативном српском већином) и Бело Блато (са релативном словачком већином).

Галерија

Zrenjanin city hall

Градска кућа, испред споменик краљу Петру I

Zrenjanin Cathedral and City Hall

Катедрала и Градска кућа

ZrenjaninBegej

Мали мост, зграда суда и калвинистичка црква

Begej River in Zrenjanin 2

Река Бегеј у Зрењанину

Zrenjanin, řeka Begej

Зрењанин, река Бегеј

Fabrika alkohola (Pivara) u Zrenjaninu, izgled fabrike

Фабрика алкохола (Пивара) у Зрењанину

Види још

Референце

  1. ^ „Званична презентација града Зрењанина”.
  2. 2,0 2,1 Ћирковић 1982, стр. 322.
  3. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  4. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1860. године
  5. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 39/1964. године
  6. ^ "Српски сион", Карловци 1892. година
  7. ^ "Време", Београд 3. август 1924. године
  8. ^ Споменик Краљу Петру у Великом Бечкереку, Политика, 3. окт. 1926, стр. 5. digitalna.nb.rs
  9. ^ Службени гласник 129-07, 29. децембар 2007.
  10. ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", сремски Карловци 1931.
  11. ^ У Бечкереку изнели жито, уселили глумце („Вечерње новости“, 7. април 2016)
  12. ^ РТС: Зрењанинци осам година пију затровану воду (16.10.2011), Приступљено 5. 5. 2013.
  13. ^ Мољац алхемичар са Бегеја („Вечерње новости“, 9. август 2015)
  14. ^ Филип Крчмар: Прилог историји зрењанинског апотекарства, Рад музеја Војводине, 56, Нови Сад, 2014, стр. 139-158.
  15. ^ Grad Zrenjanin — Počasni građani, Приступљено 7. 4. 2013.
  16. 16,0 16,1 Етничка структура након пописа 2011.
  17. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

Спољашње везе

Банат

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док југозападни део Баната (познат као Панчевачки рит) административно припада Београдској општини Палилула. На територији Војводине, Банат је административно подељен на три округа: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин (76.511 становника по попису из 2011. године).

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Гимназија Жарко Зрењанин (Врбас)

Гимназија „Жарко Зрењанин“ у Врбасу је једна од три најстарије гимназије у Србији. Основана је 1809. године, кад је читава Војводина била у саставу Хабзбуршке монархије, као Латинска школа. Од 1888. године, школа се налази у згради (Улица палих бораца 9) саграђеној на 80. годишњицу њеног постојања.

Године 1998. Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине из Новог Сада прогласио је зграду Гимназије "Жарко Зрењанин" у Врбасу, за споменик културе.

Данас је Гимназија Врбас модерно опремљена и савремена школа. Наставу похађа 720 ученика распоређених у три смера друштвено-језички, општи и природно-математички смер. Настава се изводи у две смене. Настава се одржава на српском језику и на основу планова и програма предвиђених Законом о основама система образовања и васпитања. Гимназија поседује школску библиотеку са фондом од преко 11.000 књига, стручне литературе и лектире. У Школи је основана "Галерија 2002" која је професионалног карактера и у њој се излажу оригинална дела. Од 1953. године, годишње се издаjе школски лист ”Млади дани”. Симбол Гимназије је постало старо пајасеново дрво (врста acer negundo L.) у њеном дворишту.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Грб Зрењанина

Грб града Зрењанина, у садашњем облику, усвојен је 8. јула 2008. године, а представља грб који је био у употреби од 1769, када је Велики Бечкерек добио статус трговишта, до 1944. године.

У периоду када је град носио име Велики Бечкерек (до 1935.) у употреби је био грб који је представљао Успињање Девице Марије на небо. Овај грб град је добио 1769. године, када је указом Марије Терезије проглашен за трговиште, те тиме стекао право и на сопствена обележја – печат и грб. Грб је присутан на бројним мапама и градским картама, а стављао се и на публикације. Званично је могао да се користи до 1919. године, али је коришћен све до краја Другог светског рата, односно до када је град носио име Петровград (1935-1946.).

Грб је у облику овалног или кружног штита са сребрним рубом који је са обе стране окружен златном нити, чији завршетак је у горњем делу. Из њега на све стране зрачи небеска светлост. Блажена Девица Марија у усправном положају, лицем напред окренута, окружена је херувимима, у облацима распоређеним у полукругу који одвајају штит. Глава јој је окружена сјајним нимбом, отпуштена коса пада низ лево раме, руке стављене за молитву на грудима, обучена у бело одело, светло плави огртач изнутра пресвучен скерлетом. Доњи део штита као основу заузима под црвене боје састављеног од плоча наизменице и видљиво поређаних. У средини почива тело Блажене Девице Марије на отвореном месту, дајући утисак погребног одра са откривеним покровом, златним свећњацима и свећама које горе. Апостолима, којих је с једне стране три, а с друге четири, главе су окружене нимбом, тужног лица, гестовима који изражавају бол, окружују и прате поштовану мајку свог божанског учитеља. Изнад грба види се зидина града са пет кула у облику круне, подлога је плава, а ликови сребрнасте боје.

Од 1968. до 2008. град Зрењанин је имао амблем, који није испуњавао хералдичке стандарде, дело вајара Стевана Дукића.

Друга савезна лига Југославије у фудбалу

Друга савезна лига Југославије у фудбалу је био други степен лигашких фудбалских такмичења у СФР Југославији. Виши ранг је била Прва савезна лига.

Жарко Зрењанин

Жарко Зрењанин Уча (Избиште код Вршца, 11. септембар 1902 — Павлиш код Вршца, 4. новембар 1942) био је револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Војводини и народни херој Југославије.

Године 1923. завршио је Учитељску школу и службовао у македонском селу Канатларци, а потом у родном Избишту. Поред просветног, бавио се и просветитељским радом. Године 1927. је постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије, а убрзо је постао секретар Окружног комитета КПЈ за јужни Банат. Године 1933. је био ухапшен због издавања илегалног комунистичког листа и осуђен на три године затвора.

Након изласка са робије 1936. године, наставио је са партијским радом радећи на обнови партијских организација у Војводини. Крајем 1938. је обновио рад Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, а 1939. године је постао његов политички секретар. Због политичко-револуционарног рада био је више пута хапшен. Године 1940. изабран је у чланство Централног комитета КПЈ.

Након окупације Југославије, 1941. године организовао је припреме за ослободилачку борбу у Војводини. Највише је радио у Банату и иницијатор је стварања партизанских одреда и њихових првих оружаних акција. После тешких удараца које су организације КПЈ у Банату и Бачкој, претрпеле у лето и јесен 1941, ради је на њиховом обнављању. Погинуо је у сукобу са окупаторским снагама, које су новембра 1942. године опколиле кућу у Павлишу, у којој се налазио.

За народног хероја је проглашен 5. децембра 1944. година, а 2. октобра 1946. банатски град Петровград је у његову част преименован у Зрењанин.

Милан Галић

Милан Галић (Темерин, 8. марта 1938 — Београд, 13. септембар 2014) био је фудбалер ФК Пролетер, Партизана, Стандарда из Лијежа, Ремса и југословенски репрезентативац.

Општина Опово

Општина Опово је једна од општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводини и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 203 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 16.772 ha, а на шумску 71 ha).Седиште општине је насеље Опово. Општина Опово се састоји од 4 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 10.440 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,9‰, а број запослених у општини износи 1.214 људи. У општини се налазе 4 основне школе.

Општина Опово је једна од најмањих општина у Војводини. Има изузетно повољан геостратешки положај (раскршће три велика трговинска центра – Београд и Панчево су удаљени 30 km и Зрењанин на удаљености од 40 km од општинског центра).

Петар Јањатовић

Петар Јањатовић (Београд, 30. јун 1956) је српски музички новинар и рок критичар.

Прве контакте са новинарством имао у гимназији као сарадник емисије Вече уз радио Првог програма Радио Београда. Од 1976. године редовно сарађује у новинама и часописима различитих профила. Објављивао је у листовима: Здраво, Џубокс, Укус несташних, Rock, Старт, Политикин забавник, НИН, Време, Дуга, Репортер, Супер Тин, X Zabava, Политика, Die Tageszeitung и по омладинској штампи на простору бивше Југославије.

Током целе каријере припрема и води музичке радио и ТВ емисије. Био је уметнички директор последњег Омладинског фестивала у Суботици 1990. године. Почетком 1993. је отишао са Другог програма Радио Београда, па је са Драганом Кремером радио на станицама: Политика, Зрењанин и Панчево, реализовао емисију Игра рокенрол трећа Југославија.

Од пролећа 1997. до пролећа 2002. године радио је као музички уредник на РТВ Панчево. Био је дописник часописа Билборд, сарадник радио-станица BBC и Слободна Европа. Од 2003. до 2005. био је у жирију емисије Идол која се емитовала на БК телевизији. Од пролећа 2006. до фебруара 2012. године је на Радију Б92 са Томиславом Грујићем припремао емисију Јубокс која се бавила рок и поп сценом с подручја бивше Југославије.Од марта 2003. године представник је хрватске издавачке куће Далас рекордс за Србију.Уредник је књига Изгужване мисли (Далас рекордс, 2018) Бранка Голубовића Голуба и Живот с иди(ј)отима

(Далас рекордс, 2019) Ненада Марјановића Др Фрица.

Прва лига Југославије у кошарци

Прва лига Југославије у кошарци је била највиша кошаркашка лига у СФР Југославији. Лига је формирана 1945. и одиграно је укупно 47 сезона пре него што је расформирана 1991. услед распада СФРЈ.

Најуспешнија екипа у овом периоду је била Црвена звезда са 12 шампионских титула, следили су је Олимпија, Задар и Југопластика са по 6 титула. Црвена звезда је такође једини клуб који је одиграо све сезоне у Првој лиги и никада није испадао у нижи ранг, не рачунајући прву сезону кад нису учествовали клубови.

Списак позивних бројева у Србији

Ово је списак позивних бројева у Србији. Међународни позивни број за Србију је +381.

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак знаменитих места у Средњобанатском округу.

Тодор Веселиновић

Тодор Веселиновић (Нови Сад, 22. октобар 1930 — Атина, 17. мај 2017) био је југословенски фудбалер, један од најбољих југословенских стрелаца свих времена, четири пута најбољи лигашки голгетер, клупски рекордер Војводине који је током играчке каријере наступао и за Партизан, Сампдорију, Вијену, Унион Сен Жилоа, Аустрију Клагенфурт и Пролетер Зрењанин.

ФК Банат Зрењанин

ФК Банат Зрењанин је био српски фудбалски клуб из Зрењанина. Последња такмичарска сезона била је 2015/16. када је клуб наступао у Српској лиги Војводина, трећем такмичарском нивоу српског фудбала, где су сезону завршили као претпоследњи тим. Убрзо након тога, у августу 2016. године, саопштено је да се клуб повлачи из Српске лиге а убзро након тога клуб престаје да постоји.

ФК Пролетер Зрењанин

ФК Пролетер је био фудбалски клуб из Зрењанина који је угашен 2005., за наследника овог клуба навијачи сматрају ФК Пролетер 2006 који је основан од стране бивших асова Пролетера.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.