Змије

Змије (Ophidia, Serpentes) подред су унутар класе гмизаваца. Сродне су гуштерима јер имају заједничко порекло и заједно са њима чине најбројнију групу рецентних гмизаваца.

Змије су издужени, безноги, месоједни рептили из реда Serpentes.[2] Попут свих сквимата, змије су ектотермна, амниотни кичмењаци покривени преклапајућим лустрама. Многе врсте змија имају лобање са неколико додатних зглобова у односу на њихове гуштерске претке, што им омогућава да прогутају плен који је знатно већи од њихове главе захваљујући њиховим високо мобилним вилицама. Да би се прилагодили њиховим уским телима, змијини парни органи (као што су бубрези) се јављају један испред другог уместо један поред другог, и већина змија има само једно функционално плућно крило. Неке врсте су задржале своје зделице са паром вестигијалних канџи на обе стране своје клоаке (нпр. Boidae). Гуштери су еволуирали издужена тела без удова или са знатно редукованим удовима до око двадесет пет пута током конвергентне еволуције, што је довело до настанка бројних сојева безногих гуштера.[3] Безноги гуштери наликују на змије, али неколико група безногих гуштера има очне капке и спољашње уши, које змије немају, мада да то правило није универзално (погледајте Amphisbaenia, Dibamidae, и Pygopodidae).

Змије су присутне на свим континентима сем Антарктика, и на већини мањих компнених маса; изузеци су нека велика острва, као што су Ирска, Исланд, Гренланд, Хавајски архипелаг, и острва Новог Зеланда, и многа мања острва на Атрланском и централном Тихом океану.[4] Додатно, морске змије су широко распрострањене у Индијском и Пацифичком океану. Више од 20 фамилија је тренутно препознато, чиме је обухваћено 520 родова и око 3.600 врста.[5][6] Оне се крећу по величини од ситних, 104 cm (41 in) - дугих нитних змија[7][8] до мрежастог питона са 6,95 m у дужини.[9] Фосилна врста Titanoboa cerrejonensis је била 12,8 m дуга.[10] Сматра се да су змије еволуирале из било ријућих или водених гуштера, вероватно током перода Јуре, при чему су најстарији познати фосили датирани на период пре око 143 и 167 милиона година.[11] Разноликост модерних змија појавила се током Палеоценског периода (пре око 66 до 56 милиона година). Најстарији сачувани опис змија може се наћи у Бруклинском папирусу.[12][13][14][15]

Већина врста нема веном, док оне које имају веном превасходно га користе за убијање и потчњињавање плена уместо у самоодрбрани. Неке поседују отров који је довољно снажан да изазове болну повреду или смрт код људи. Змије без венума било прогутају жив плен или га убијају констрикцијом.

Змије
Временски распон: кредаданас,[1] 94–0 Ma
Horned rattlesnakeSouthern hognose snakeBlue kraitEmerald tree boaSri Lanka cat snakeRingneck snakeStriped House SnakeBlunthead tree snakeCorn snakeIndian cobraGrass snakePacific gopher snakeGreen vine snakeCoral snakeGreen tree pythonSpiny bush viperFalse coral snakePuffing snakeSnakes Diversity.jpg
Научна класификација
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Reptilia
Ред: Squamata
Кладус: Ophidia
Подред: Serpentes
Linnaeus, 1758
Инфраредови
  • Alethinophidia Nopcsa, 1923
  • Scolecophidia Cope, 1864
World distribution of snakes
Апроксимативна ддистрибуција змија, свих врста

Еволуција

Филогенетски преглед постојећих група
Modern snakes
Scolecophidia

Leptotyphlopidae

Anomalepididae

Typhlopidae

Alethinophidia
Amerophidia

Anilius

Tropidophiidae

Afrophidia
Uropeltoidea

Uropeltidae

Anomochilus

Cylindrophis

Macrostomata
Pythonoidea

Pythonidae

Xenopeltis

Loxocemus

Caenophidia

Acrochordidae

Xenodermidae

Pareidae

Viperidae

Homalopsidae

Lamprophiidae

Elapidae

Colubridae

Booidea

Boidae

Erycinae

Calabaria

Ungaliophiinae

Sanzinia

Candoia

Напомена: стабло одражава релације, али не и периоде еволуционог гранања.[16]

Фосилни запис змија је релативно лош, јер су змијски скелети типично мали и крхки, што чини фосилизацију ретком. Фосили који се лако могу препознати као змије (иако често задржавају задње удове) први пут се појављују у фосилном запису током периода креде.[17] Најранији познати истински змијски фосили (Чланови крунске групе Serpentes) потичу од морских симолиофида, најстарији од којих је из Гоње креде (Ценоманског доба) Haasiophis terrasanctus,[1] датиран на пре 112 до 94 милиона година.[18]

На бази компаративне анатомије, постоји концензус да су змије потекле од гуштера.[19]:11[20] Питони и бое — примитивне групе међу модерним змијама — имају вестигијалне скривене удове: сићушне, канџасте прсте познате као аналне мамузе, које се користе за хватање при парењу.[19]:11[21] Фамилије Leptotyphlopidae и Typhlopidae такође поседују остатке карличног појаса, који се јавља у виду рожнатих пројекција кад је видљив.

Опис

Воде порекло од четвороножних гуштероликих гмизаваца од којих су се еволутивно одвојиле и наставиле развиће у правцу издуживања тела и губитка екстремитета. Уместо задњих ногу код извесних примитивних врста (Boidae, Ilysiidae, Thyphlopidae) налазе се остаци карлице која се завршава рожним канџама, што указује да су ноге код предака постојале. Ипак, ови остаци карличног појаса немају везу са осовинским скелетом. Уместо ногу змије су стекле веома покретну кичму. Број пршљенова им је повећан на двеста (код неких врста тај број достиже и 435). Сваки пршљен има на задњој страни кугласто удубљење, а са предње чашицу која са суседним пршљенима гради зглоб. Ребра су такође оваквим зглобовима састављена са пршљенима. Крећу се таласастим вијугањем тела, али се могу кретати и праволинијски када пролазе кроз узане ходнике. У том случају се кретање врши помоћу трбушних рожних плочица.

Реп им је краћи од трупа. Лобања је стрептостилна, немају јабучних лукова. Као и код гуштера, вилица је специфично грађена; квадратум је покретно склопљен са лобањом. Отвор клоаке је попречно постављен. Рожне плоче на вентралној страни тела су поређане у једном, а у репном делу тела у два низа.

Очни капци су им срасли, чуло мириса (Јакобсонов орган) им је веома добро развијен, за разлику од чула вида и слуха. Слушни канал и бубна опна не постоје. На врху расцепљеног језика су смештена чула за укус и додир. Неке змије су осетљиве и на топлоту, односно инфрацрвено зрачење.

Неке змије су отровне и утврђено је да је употреба отрова много значајнија за прибављање хране, него за одбрану. Једна од разлика између отровних и неотровних змија је што су код отровних уочљиве жлезде на бочним странама главе, па им је глава троугластог облика уз уочљив врат. Код неотровних, глава мање приметно прелази у тело и врат није уочљив. Честа појава код змија је мимикрија. Тада оне обликом и бојом тела имитирају предмете или друге змије. Дешава се да због тога неотровне змије имају шаре попут отровних врста. Боја тела им може бити веома различита, од неупадљивих, мрких или сивих врста до интензивно обојених и шарених.

Змије дуго живе, чак и мање врсте. Многе живе 40 и више година. Величина им се креће од 15 cm, па до 11,5 m, мада постоје тврдње да су налажени и већи примерци. Већина змија полаже јаја, али има и вивипарних.

Исхрана

Све змије су месождери. Неке свој плен убијају отровом, друге га удаве, а неке га живог једу. Варење прогутаног плена од змије захтева смањење телесне активности и повећање активости дигестивног тракта. Уколико се змија нађе у непосредној опасности током периода варења она ће повратити свој плен и побећи. Змије такође имају невероватну покретљивост виличног прибора. Горња вилица, крилата кост и непчане кости могу се помицати напред, назад, бочно и обрнуто, а доња вилица која је спојена са дугачком квадратном кости, може да се испружи јако напред. Она може да се помера и бочно јер њени предњи крајеви нису срасли већ су спојени јако истегљивом тетивом. Због овакве вилице змије имају велики зев и могу да ухвате велики плен. Оне зарију зубе у плен и држе га чврсто једном половином вилице, другом половином попуштају, да би га затим још дубље ухватиле, као да се „навлаче“ на свој плен.

Пресвлачење

Неколико пута годишње змије скидају кожу зато што се истрошила од пузања тлом, или зато што им је постала претесна. Такође се на овај начин змија решава спољашњих паразита. Пре „пресвлачења“ престану да једу, очи им постану мутне, а кожа промени боју. За разлику од других рептила, змија своју кошуљицу скида у једном комаду, попут чарапе. На неком тврдом објекту ће при носу направити подеротину и трљати се о тај камен док цела кошуљица не спадне.

За разлику од других животиња змије расту током читавог живота. Због тога, повремено долази до одбацивања рожног прекривача (назива се свлак, кожица у народу позната и као змијска кошуљица) и његова замена новим слојевима који настају на рачун герминативног слоја (stratum germinativum). Сама појава се назива пресвлачење. Младе змије, због интензивнијег раста пресвлаче се чешће него старије. Такође, змије које живе у заробљеништву се чешће пресвлаче од оних у природи. До њега може и доћи услед оштећења коже изазваног паразитима (гриње на пр.), механичким оштећењима или неком траумом (дуго гладовање и др.)

Пре самог пресвлачења змије смањују активност (кретање, узимање хране), очи им постају мутне, а кожа промени боју. Затим, њушком тару о неки чврст предмет да би направиле подеротину и тарући се и даље у једном комаду скидају читав рожни прекривач (као што се скида чарапа). Изузетак су звечарке код којих се на крају репа налази звечка изграђена од рожних прстенова. Звечка се приликом пресвачења не одбацује цела већ се сваким пресвлачењем додаје по један нови рожни прстен. Тумачења да се старост змија звечарки може установити на рачун боја прстенова звечке (слично као што број годова стабла означава његову старост) су потпуно погрешна зато што се змије најчешће пресвалче више пута у току једне године. Младе змије могу да се преслаче на свака два месеца. С друге стране, старије змије могу да изгубе неки од прстенова на звечки.

Ареал и станиште

Познато је око 2.400 врста, од чега 400 отровних и имају широко распрострањење. Нема их на Арктику, Антарктику, Исланду, Ирској, Новом Зеланду, односно, на крајњем северу и крајњем југу. Могу бити копнене и водене. Већи број врста живи на копну; скривају се по трави, жбуњу, испод камења, а неке живе и на дрвећу.

Змије отровнице

Животиње отровнице поседују посебне системе у којима се отрови производе и којима отрове могу унети у тело жртве. Овакве се животиње називају фанеротоксичним животињама. Пошто змије поседују зубе којима уносе отров у тело жртве, онда оне нису отровне змије, него змије отровнице. На просторима Балкана живи више врста змија отровница, као што су шарка (Vipera berus), планинска шарка (Vipera ursinii macrops) и поскок (Vipera ammodytes). Све ове отровнице припадају породици љутица (Viperidae).

Љутице живе у Европи, Азији, Африци, Северној и Јужној Америци, а у Аустралији их такође има. Нема их на Антарктику, где је за гмизавце прехладно. Породица љутица обухвата око 230 врста, а дели се на четири потпородице, од којих су најпознатије двe: љутице (Viperidae) и јамичарке (Crotalinae). У праве љутице припадају европске, азијске и афричке љутице, а главни представници јамичарки су чегртуше, копљоглавка, мокасине те арбореалне јамичарке јужне и југоисточне Азије те средње и јужне Америке. Све змије породице љутица прилично су здепасте и краткога репа. Глава се јасно издваја од осталог дела тела и срцоликог је или трокутастог облика. Прекривена је углавном ситним љускицама. Очи свих љутица имају окомиту зеницу, што значи да су прилагођене за гледање у тами. Готово све змије ове породице рађају живе младунце. Младунци се рађају у танкој прозирној мембрани, коју одмах по излегању пробијају и излазе из ње. Отровни су од рођења.

За све љутице важан је састав њихових отровних жлезда и зуби. Зуби им изгледају као ињекцијске игле. У њиховој унутрашњости се налази канал, а на врху је мали процеп кроз који излази отров. Смештени су на предњем делу горње чељусти. Када нису у употреби, савијени су према натраг и смештени у специјалном набору слузнице. Када змија напада, зуби се усправљају, забадају у тело жртве и из њих тада потече отров. Отровни зуби се троше, па их змија повремено одбацује и одмах их замењује новим отровним зубима. То значи да се љутице не могу трајно онеспособити вађењем отровних зуби. Величина тих зуба зависи од величине змије односно од величине њене главе. Највеће отровне зубе има габонска љутица (Bitis gabonica) која живи у Африци. Зуби великих примерака ове змије могу бити и до пет центиметара дуги.

Snake-anatomy
Анатомија змије:
1 Једњак
2 Душник
3 Трахеална плућа
4 Рудиментарно лијево крило плућа
5 Десно крило плућа
6 Срце
7 Јетра
8 Желудац
9 Ваздушна врећица
10 Жучни мехур
11 Гуштерача
12 Слезена,
13 Црево
14 Мошња
15 Бубрези

Поскок (Vipera ammodytes) је уједно и највећа европска отровница. Глава му је срцоликог изгледа, с карактеристичним рошчићем на врху носа. Боја тела варира у зависности од пребивалишта и иде од светло сиве до црвенкасто смеђе. Вијугава леђна шара је континуирана и јасно изражена. Женке нарасту око 60 cm, а мужјаци могу нарасти и до 1 м.

Шарка (Vipera berus) се налази у целој Европи. Дуга је око 60 до 80 cm, те такође има „цик-цак“ линију уздуж тела и знатно је мања од поскока. Глава јој је шира и облија, са великим оком црвеног одсјаја и карактеристичном белом пругом уз руб горње чељусти. Шарка насељава суровије пределе и може се срести и изнад 2000 м надморске висине. За разлику од поскока улази и у воду. На Балкану се јавља више подврста шарке:

Обична шарка (Vipera berus berus), има сивкасто смеђу боју тела и континуирану тамну вијугаву шару оивичену низовима тачкица. Слична је поскоку, али је мања и шаренија и нема рошчић.

Црна шарка (Vipera berus prester), је потпуно црна змија. И она има вијугаву шару која се види при одређеном лому светла. Насељава планинска подручја, али нешто ниже надморске висине.

Босански шарган (Vipera berus bosniensis), је жуто смеђе боје са испрекиданом леђном шаром која је најчешће у виду тамних попречних пруга. Ретко нарасте изнад 40 cm. Храни се скакавцима. Насељава планинске рудине.

Планинска шарка (Vipera ursinii macrops), је најмања европска љутица. Просечна дужина је 45 cm. Живи у планинским подручјима. Глава јој је мала и на њушки заобљена, а очи су релативно велике. Темељна боја јој је сива или жућкасто-сива, љускице на грлу и уснама имају црне рубове. Леђна цик-цак пруга је врло варијабилна и код доста примерака разбијена у неправилне мрље и/или попречне пруге. Трбух јој је светло смеђ, тамно смеђ или сив. По темељној боји врло је слична шарки.

Неотровне змије

Балканске неотровне змије су обухваћене породицом смукова (Colubridae). Од врста су заступљене:

Белоушка (Natrix natrix), нарасте до 1,5 м. Тело је одозго тамно маслинасто са црним тачкицама и упадљивим белим мрљама иза главе, док је одоздо жућкасто бела. Прилагођена је за живот у близини воде и одлично плива. Храни се тритонима, пуноглавцима и инсектима.

Смук (Elaphe longissima) је наша највећа змија. Може нарасти и преко 2 м. Боја тела је једнолична, сивкасто смеђа без јасних шара. Станиште која углавном заузима су ливаде и шумски пропланци до 1500 надморске висине.

Четворопругaсти смук или Elaphe quatuorlineata је неотровна, те најдужа европска змија. Може нарасти и преко 2 м, али јој је просечна дужина око 1,50 м. Темељна боја с горње стране је жуто до црвеносмеђа или сивосмеђа, са по две тамне пруге на леђима са сваке стране тела. Кравосас свој плијен често лови у топлом, облачном времену и у сумрак.

Занимљивости

Змије се плаше човека и беже од њега ако су у могућности. Људи најчешће страдају берући лековито биље, гљиве и шумске плодове или једноставно седањем на траву, а да је нису пре тога проверили, иако је довољно само обичним прутом провршљати по трави или грму. Викање не поможе јер су змије потпуно глуве животиње и осећају једино подрхтавање тла и вибрације.

Ако се ипак деси да змија некога угризе, прва помоћ се састоји од подвезивања уједеног места, исисавања отрова и хитног транспорта до лекара. Змијски отрови се грубо можу подилити на хемотоксичне и неуротоксичне отрове. Хемотоксични отрови делују на крв, убрзавају или спречавају грушање крви и/или директно разарају различита ткива. Неуротоксични отрови углавном не разарају ткиво, већ делују на нервни систем и заустављају гутање, дисање и куцање срца. Змија поседује оба отрова, али у различитим односима у зависноти од врсте. Отров змија на простору Балкана је хемотоксичан (крвни отров) и смрт не наступа тренутно већ за неколико сати. Овде треба напоменути да не мора нужно доћи до тровања, јер змија често и не убризгава отров када уједа због упозорења.

Симптоми уједа

Главни симптоми тровања отровом љутице су отицање које се брзо шири од места угриза и може захватити веће делове тела, при том се могу јавити и други симптоми као што су мучнина, повраћање, грчеви, пролив, несвестица, може доћи делимичног или потпуног отказивања бубрега. Крв може да престане да се груша. За развој симптома врло је важно место угриза. Најопаснији угризи су у главу или врат, те ако је змија убризгала отров директно у крвну жилу. Иначе, ујед је јако болан, уједено место отиче и модри и стварају се крвни подливи. Јављају се вртоглавица, жеђ и хладан зној. Подвезивање треба извршити изнад уједеног места према срцу и сваких 30 минута га попуштати и померати навише. Озлеђени треба да мирује како би се успорило ширење отрова по телу. Исисавање отрова је веома корисно али извршилац не сме имати ранице у устима. Данас се могу купити практичне вакуум пумпице које служе за исисавање отрова. Лекар најпре утврдује осетљивост на серум јер има људи који не смеју да га приме. Уз серум се увек дају и антибиотици и антитетанус.

Врсте заступљене у Србији

Врсте заступљене у Србији су:

Отровнице:

Неотровнице:

  • Natrix natrix, белоушка
  • Natrix tessellata, рибарица, или коцкаста водењача
  • Coronella austriaca, смукуља, или бакарна змија
  • Zamenis caspius, степски смук
  • Platyceps najadum, шилац (у долини реке Пчиње)
  • Elaphe quatuorlineata, четворопругaсти смук (у долини реке Пчиње)

Референце

  1. 1,0 1,1 Hsiang, A. Y.; Field, D. J.; Webster, T. H.; Behlke, A. D.; Davis, M. B.; Racicot, R. A.; Gauthier, J. A. (2015). „The origin of snakes: Revealing the ecology, behavior, and evolutionary history of early snakes using genomics, phenomics, and the fossil record”. BMC Evolutionary Biology. 15. PMC 4438441Слободан приступ. PMID 25989795. doi:10.1186/s12862-015-0358-5.
  2. ^ Reeder, T. W.; Townsend, T. M.; Mulcahy, D. G.; Noonan, B. P.; Wood, P. L.; Sites, J. W.; Wiens, J. J. (2015). „Integrated Analyses Resolve Conflicts over Squamate Reptile Phylogeny and Reveal Unexpected Placements for Fossil Taxa”. PLoS ONE. 10 (3): e0118199. PMC 4372529Слободан приступ. PMID 25803280. doi:10.1371/journal.pone.0118199.
  3. ^ An Error Occurred Setting Your User Cookie
  4. ^ Bauchot 1994, стр. 220
  5. ^ „Serpentes”. Integrated Taxonomic Information System. Приступљено 4. 5. 2017.
  6. ^ snake species list at the Reptile Database. Приступљено 4 April 2017.
  7. ^ Hedges, S. Blair (2008). „At the lower size limit in snakes: two new species of threadsnakes (Squamata: Leptotyphlopidae: Leptotyphlops) from the Lesser Antilles” (PDF). Zootaxa. 1841: 1—30. Приступљено 4. 8. 2008.
  8. ^ Boback, S. M.; Guyer, C. (2003). „Empirical Evidence for an Optimal Body Size in Snakes”. Evolution. 57 (2): 345—351. ISSN 0014-3820. PMID 12683530. doi:10.1554/0014-3820(2003)057[0345:EEFAOB]2.0.CO;2.
  9. ^ Fredriksson, G. M. (2005). „Predation on Sun Bears by Reticulated Python in East Kalimantan, Indonesian Borneo”. Raffles Bulletin of Zoology. 53 (1): 165—168.
  10. ^ Head, Jason J.; Bloch, Jonathan I.; Hastings, Alexander K.; Bourque, Jason R.; Cadena, Edwin A.; Herrera, Fabiany A.; Polly, P. David; Jaramillo, Carlos A. (2009). „Giant boid snake from the paleocene neotropics reveals hotter past equatorial temperatures.”. Nature. 457: 715—718. PMID 19194448. doi:10.1038/nature07671. Приступљено 5. 2. 2009.
  11. ^ Perkins, Sid (27. 1. 2015). „Fossils of oldest known snakes unearthed”. news.sciencemag.org. Приступљено 29. 1. 2015.

    Caldwell, M. W.; Nydam, R. L.; Palci, A.; Apesteguía, S. (2015). „The oldest known snakes from the Middle Jurassic-Lower Cretaceous provide insights on snake evolution”. Nature Communications. 6 (5996): 5996. PMID 25625704. doi:10.1038/ncomms6996.

  12. ^ Kori-Lindner, Claus. „Ägyptische Medizin Papyri”. KoLi - Dr. med. C. Kori-Lindner medizinisch wissenschaftlicher Service (на језику: German). TeuberNet Webdesign. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2014. Приступљено 24. 10. 2012.
  13. ^ Diederich, Manuela (2004). „Papyrus - Historische Papyri”. Die Welt der alten Ägypter (на језику: German). Приступљено 24. 10. 2012.
  14. ^ Ritner 2001, стр. 355
  15. ^ Stuhr, Marko (2015). „Medizinische Papyri”. Medizinische Schriften der Alten Ägypter (на језику: German). Приступљено 24. 10. 2012.
  16. ^ Lee, Michael S. Y.; Hugall, Andrew F., Robin Lawson & John D. Scanlon (2007). „Phylogeny of snakes (Serpentes): combining morphological and molecular data in likelihood, Bayesian and parsimony analyses”. Systematics and Biodiversity. 5 (4): 371—389. doi:10.1017/S1477200007002290.
  17. ^ Durand, J.F. (2004). "The origin of snakes". Geoscience Africa 2004. Abstract Volume, University of the Witwatersrand, Johannesburg, South Africa. стр. 187.
  18. ^ Vidal, N., Rage, J.-C., Couloux, A. and Hedges, S.B. (2009). "Snakes (Serpentes)". стр. 390-397 in Hedges, S. B. and Kumar, S. (eds.), The Timetree of Life. Oxford University Press.
  19. 19,0 19,1 Mehrtens JM. Living Snakes of the World in Color. New York: Sterling Publishers. 480 pp. 1987. ISBN 978-0-8069-6460-7.
  20. ^ Sanchez, Alejandro. „Diapsids III: Snakes”. Father Sanchez's Web Site of West Indian Natural History. Приступљено 26. 11. 2007.
  21. ^ „New Fossil Snake With Legs”. UNEP WCMC Database. Washington, D.C.: American Association For The Advancement Of Science. Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2007. Приступљено 29. 11. 2007.

Литература

  • Ritner, Robert K. (2001). „Medicine” (PDF). Ур.: Redford, Donald B. The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt. Oxford University Press. стр. 355. ISBN 978-0-19-510234-5. LCCN 99054801. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 9. 2012. Приступљено 24. 10. 2012.
  • Roland Bauchot, ур. (1994). Snakes: A Natural History. New York: Sterling Publishing Co., Inc. стр. 220. ISBN 978-1-4027-3181-5.
  • Калезић М. 2000. године. Хордати (ауторизована скрипта). Биолошки факултет: Београд.
  • Ристић Н., Томовић Љ., Ајтић Р., Црнобрња-Исаиловић Ј., First record of the four-lined snake Elaphe quatuorlineata (Lacépède, 1789) in Serbia
  • Behler, John L.; King, F. Wayne (1979). The Audubon Society Field Guide to Reptiles and Amphibians of North America. New York: Alfred A. Knopf. стр. 581. ISBN 978-0-394-50824-5.
  • Bullfinch, Thomas (2000). Bullfinch's Complete Mythology. London: Chancellor Press. стр. 679. ISBN 978-0-7537-0381-6. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2009. Приступљено 16. 8. 2017.
  • Capula, Massimo; Behler (1989). Simon & Schuster's Guide to Reptiles and Amphibians of the World. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-69098-4.
  • Coborn, John (1991). The Atlas of Snakes of the World. New Jersey: TFH Publications. ISBN 978-0-86622-749-0.
  • Cogger, Harold; Zweifel, Richard (1992). Reptiles & Amphibians. Sydney: Weldon Owen. ISBN 978-0-8317-2786-4.
  • Conant, Roger; Collins, Joseph (1991). A Field Guide to Reptiles and Amphibians Eastern/Central North America. Boston: Houghton Mifflin Company. ISBN 978-0-395-58389-0.
  • Deane, John (1833). The Worship of the Serpent. Whitefish, Montana: Kessinger Publishing. стр. 412. ISBN 978-1-56459-898-1.
  • Ditmars, Raymond L (1906). Poisonous Snakes of the United States: How to Distinguish Them. New York: E. R. Sanborn. стр. 11.
  • Ditmars, Raymond L (1931). Snakes of the World. New York: Macmillan. стр. 11. ISBN 978-0-02-531730-7.
  • Ditmars, Raymond L (1933). Reptiles of the World: The Crocodilians, Lizards, Snakes, Turtles and Tortoises of the Eastern and Western Hemispheres. New York: Macmillan. стр. 321.
  • Ditmars, W.; Bridges (1935). Snake-Hunters' Holiday. New York: D. Appleton and Company. стр. 309.
  • Ditmars, Raymond L (1939). A Field Book of North American Snakes. Garden City, New York: Doubleday, Doran & Co. стр. 305.
  • Freiberg, Dr. Marcos; Walls, Jerry (1984). The World of Venomous Animals. New Jersey: TFH Publications. ISBN 978-0-87666-567-1.
  • Gibbons, J. Whitfield; Gibbons, Whit (1983). Their Blood Runs Cold: Adventures With Reptiles and Amphibians. Alabama: University of Alabama Press. стр. 164. ISBN 978-0-8173-0135-4.
  • Mattison, Chris (2007). The New Encyclopedia of Snakes. New Jersey: Princeton University Press. стр. 272. ISBN 978-0-691-13295-2.
  • McDiarmid, RW; Campbell, JA; Touré, T (1999). Snake Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference. 1. Herpetologists' League. стр. 511. ISBN 978-1-893777-00-2.
  • Mehrtens, John (1987). Living Snakes of the World in Color. New York: Sterling. ISBN 978-0-8069-6461-4.
  • Nóbrega Alves, RôMulo Romeu; Silva Vieira, Washington Luiz; Santana, Gindomar Gomes (2008). „Reptiles used in traditional folk medicine: conservation implications”. Biodiversity and Conservation. 17 (8): 2037—2049. doi:10.1007/s10531-007-9305-0.
  • Whitaker, Romulus (1996). நம்மை சுட்ரியுள்ள பாம்புகள் (Snakes around us, Tamil). National Book Trust. ISBN 978-81-237-1905-4.
  • Rosenfeld, Arthur (1989). Exotic Pets. New York: Simon & Schuster. стр. 293. ISBN 978-0-671-47654-0.
  • Spawls, Steven; Branch, Bill (1995). The Dangerous Snakes of Africa. Sanibel Island, Florida: Ralph Curtis Publishing. стр. 192. ISBN 978-0-88359-029-4.

Спољашње везе

Cobras e lagartos

Cobras e lagartos (срп. Змије и гуштери) бразилска је теленовела, продукцијске куће Реде Глобо, снимана 2006.

Lepidosauromorpha

Lepidosauromorpha је група гмизаваца која обухвата све diapsid-е ближе гуштерима него archosauria (који обухватају крокодиле и птице). Једина жива подгрупа је Lepidosauria: преостали гуштери, змије, amphisbaenia и туатаре.

Mamba

Mambe, iz roda Dendroaspis (šumske zmije), su grupa veoma otrovnih, brzih kopnenih zmija u Africi. One pripadaju familiji Elapidae koja obuhvata kobre, koralne zmije, tajpane, smeđe zmije, tigraste zmije, Acanthophis, Bungarus, a možda i morske zmije. Mambe ulivaju strah širom njihovog opsega u Africi, a posebno crna mamba.

Љускаши

Љускаши (лат. Squamata) ред је гмизаваца коме припадају гуштери и змије. Ове две групе су сврстане у заједнички ред јер представљају сродне групе које имају заједничко порекло. Представљају најбројнију и најуспешнију групу рецентних гмизаваца. Одликују се тенденцијом редукције доњег јабучног лука и таквом грађом вилице да је квадратум покретно зглобљен са лобањом. Отвор клоаке је попречно постављен.

Апеп

Апеп (Апоп, Апопис) је староегипатско божанство представљено у облику змије, које сваке ноћи покушава да уништи Ра. Апеп је демон подземног света, син Неитх, а муж Таурет.

Губи на значају пошто га Сет убија и постаје само демон ноћи.

Апеп представља силу хаоса, насупрот Ра који је симбол божанског реда.

Белоушка

Белоушка или барска змија (лат. Natrix natrix) је врста змије која припада фамилији Colubridae и потфамилији Aglypha. Искључиво је карнивор, углавном се храни водоземцима. Реч natrix потиче од латинских речи nare или natare, што значи пливати.

Витке слепе змије

Витке слепе змије или ријуће слепе змије су породица змија.

Гмизавци

Гмизавци (лат. Reptilia — Рептили) су одиграли изузетно значајну улогу у историји развоја животињског света, јер је то прва група кичмењака која је у потпуности изашла на копно. Ова еволуција омогућена је захваљујући развитку јаја са амнионом: опна (амнион) је обавијала ембрион који се налазио у течној средини, па је ембрион могао да се развија лебдећи у течности, а није било потребно да се јаја полажу у води. Рептили су тетраподна животињска класа која се састоји од корњача, крокодила, змија, водених гуштера, гуштера, туатара, и њихових изумрлих сродника. Изучавање тих традиционалних рептилских редова, историјски комбиновианих са модерним водоземцима, се назива херпетологија.

Пошто су неки рептили сроднији са птицама него са другима рептилима (нпр., крокодили су сроднији са птицама него са гуштерима), традиционалне групе „рептила” које су горе наведене не сачињавају монофилетску групу (или кладу). Из тог разлога, многи модерни научници преферирају да уврсте и птице као део рептила, чиме Reptilia постаје монофилетска класа.Најранији познати проторептили су се појавили пре око 312 милиона година током карбонског периода, тако што су еволуирали из напредних рептилиоморфних тетрапода који су почели да се у све већој мери адаптирају на живот на сувом тлу. Неки рани примери обухватају гуштерима сличне Hylonomus и Casineria. Осим садашњих рептила, постојало је мноштво различитх група које су сад изумрле, део којих је изумро услед масовних изумирања. Посебно је значајно кредно-терцијарно изумирање услед кога су нестали птеросаури, плесиосаури, Ornithischia, и сауроподи, као и многе тероподне врсте, укључујући трудонтиде, дромеосауриде, тираносауриде, и абелисауриде, заједно са многим припадницима кладе Crocodyliformes, и реда љускаша (нпр. мосасаури).

Модерни неавијански рептили насељавају све континенте изузев Антарктика. (Ако се птице класификују као рептили, онда су сви континенти насељени рептилима.) Неколико постојећих подгрупа је препознато: корњаче (Testudines и Testudinidae), око 400 врста; Rhynchocephalia (туатара са Новог Зеланда), 1 врста; Squamata (гуштери, змије, и Amphisbaenia), преко 9.600 врста; Crocodilia (крокодили, гавијали, кајмани, и алигатори), 25 врста; и Aves (птице), 10.000 врста.Рептили су тетраподни кичмењаци, створења која било имају четири уда или су, попут змија, проистекли из предака са четири уда. За разлику од водоземаца, рептили немају акватични ступањ ларве. Већина рептила носи јаја, мада је неколико врста Squamata вивипарна, као што су биле и неке од изумрлих акватичних клада — фетус се развије унутар мајке, у постељици уместо у кори јајета. Код амниота, јаја су окружена мембранама ради заштитие и транспорта. Постојање мембране омогућава репродукцију на копну. Многе вивипарне врсте хране своје фетусе путем разних форми постељица, које су аналогне оним код сисара. Неке врсте се иницијално старају о својим младунцима. Изумрли рептили су у опсегу величина од малог гека, Sphaerodactylus ariasae, који може да нарасте до 17 mm (0,7 in), до естуарских крокодила, Crocodylus porosus, који могу да досегну дужину од 6 m и тежину од преко 1000 kg.

Застава Мартиника

Застава Мартиника на којој су симболично приказане змије нема званичан статус на острву. То је историјска застава чија је употреба први пут одређена указом од 4. августа 1766. године. Овај указ је одређивао да бродови француских колонија Мартиника и Свете Луције могу да употребљавају једну верзију француског знака, који је у то време био бели крст на плавој подлози, коме су додате попут латиничног слова L (Луција) обликоване змије у сваком углу крста.

Змај (словенска митологија)

Змај је митолошко биће присутно у предањима и вјеровањима свих Словена.

Змија (старословенска митологија)

Змија или гуја према представама и вјеровањима Словена представља отелотворење душе мртвог претка, односно хтонско биће. Свака кућа има своју змију чуваркућу. Она живи испод прага. Код Пољака, Хрвата, Литванаца, Чеха и Срба поштовање кућне змије била је општа појава.

Змија чуваркућа

Змија чуваркућа се јавља као митско биће и које обично живи у темељима куће или у огњишту. Верује се да змија чуваркућа представља или родоначелника породице, односно првог претка који је формирао ту породицу, или у неким крајевима је то предак који је био најзаслужнији и који се по нечему истакао. Змија чуваркућа се позивала на вечеру уколико би породица била у некој невољи.Змија чуваркућа је најчешће била беле боје, али се у неким крајевима су је замишљали црне боје. Ретко кад се појављивала. Појава змије чуваркуће у кући или дворишту би значила да ће се одиграти неки догађај лош по укућане. У овом смислу змија чуваркућа је имала улогу да упозори укућане не неки лош догађај. Појава змије чуваркуће увек је упозоравала на зло, док се она није појављивала кад би требало да се догоде повољни догађаји за породицу. То је значило да је она представљала весника лоших вести. Тај лош догађај је могао постати још гори ако би се змија убила. Како су се људи плашили змија, често се догађало да је она била убијена. Уколико би она била убијена, то би представљало велику увреду за претке. Тиме би се убио предак и учињен грех би био на нивоу рода. Освета од стране предака би била у виду скоре смрти неког од укућана.

Змија представља тотемску животињу култа предака. Како су преци били људи који су могли бити добри, лоши а некад сујетни, таква би могла бити и змија. Дакле она не представља ни добро ни лоше митско биће, као што то нису били ни богови, који су имали људсе особине, и понашаће се у зависности од прилике.

Ипак карактер весника злих догађаја у ствари представља доказ да митски предак жели да помогне својој породици, тиме што ће указати на догађај које ће се догодити или се може догодити. Уколико би породица могла да схвати о чему се ради, могла би да избегне тај лош догађај.

Змије са штитастим репом

Змије са штитастим репом (Uropeltidae) су породица змија која је добила назив по карактеристичним облицима репа својих представника.

Мала хидра (сазвежђе)

Мала хидра или Хидрус (лат. Hydrus) је сазвежђе јужног неба и једно од 88 савремених сазвежђа. Дефинисао га је холандски астроном Петар Планције у 16. веку. Сазвежђе представља мужјака водене змије, док је женка представљена много већим сазвежђем Хидра. Хидрус се налази између Великог и Малог Магелановог облака.

Медуза (митологија)

У грчкој митологији, Медуза је чудовиште у женском облику, ћерка Форкије и Кето. Аутор Хигинс наводи да је ћерка Гордона и Цето.. Њен поглед је био смртоносан и био би окамењен свако ко би је погледао у очи. Имала је још две сестре, Стено и Еуријала, које су биле бесмртне, а она сама је била смртно биће. Имала је змије уместо косе, крила, огромне зубе, канџе и исплажен језик. Не крају мита, Персеј јој je одрубио главу, и из њеног тела изашли су Пегаз и Хрисаор. Према Хесиоду и Есхилу, она је живела и умрла на острву Сарпедон, негде у близини Цистене. Романописац из 2. века Дионисиос Скитобрахион наводи да је живела негде у Либији, док је Херодот тврдио да су Бербери осмислили њен мит, као део њихове религије.

Медузи је одсекао главу херој Персеј, који је након тога користио њену главу, која је задржала способност да претвара посматраче у камен, као оружје док је није дао богињи Атини да је стави на свој штит. У класичној антици слика Медузине главе се појавила у направи за одвраћање зла познатој као Горгонејон.

Питон

Питон (Python) је род неотровних змија из истоимене фамилије (Pythonidae). Ареал распрострањења рода обухвата југоисточну Азију и субсахарску Африку (етиопску, мадагаскарску и индомалајску зоогеографску област).

Питон је блиски сродник бое. Није змија отровница. Питон је најактивнији у зору и сумрак; убија свој плен тако што се обмотава око њега и постепено га стеже док га не угуши. Најчешћи плен су му мали глодари као што су пацови и скочимишеви, али се дешава да ухвати и много већу животињу. Прича се да питон може убити и прогутати чак и леопарда! Такав оброк би му био довољан за неколико недеља. Највећи питони су дуги до 6 метара. Када је у опасности, питон се брани тако што бежи, пружа отпор или се умота у клупко. Питон је овипаран, што значи да женка полаже јаја. Мале змије мењају кошуљицу 4 до 6 пута годишње. Одрасли питоми мењају кошуљицу само једном до 3 пута годишње. Из старе коже се извлачи од главе ка репу, и кошуљица остаје у једном комаду, као преврнута дугачка чарапа. Мењање коже може да траје и по 10 дана

Род обухвата 7—10 врста: три врсте (P. breitensteini, P.brongersmai и P. natalensis) се често сматрају подврстама.

Синус (тригонометрија)

Синус (лат. sinus завој, набор, вијугање змије, наручје ;

полуокругла површина, шупљина ) угла је тригонометријска функција.

Слепе змије

Слепе змије (лат. Typhlopidae) су породица змија која је добила назив по томе што њени представници због претежно подземног начина живота имају закржљале очи превучене кожом.

Шарка (змија)

Шарка (лат. Vipera berus) је змија отровница из рода Vipera, врло распрострањена у свету. Отров убризгава уједом, кроз жлеб отровног зуба. Отров споро делује и није нарочито снажан, али може да усмрти и човека.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.