Злато

Злато (Au, лат. aurum) јесте хемијски елемент.[3] Злато је густо, мекано, сјајно, кован и светло жути метал. То је хемијски елемент симбола Ау (Аурум на латинском језику, што значи сјај зоре) и атомски број 79 у периодном систему хемијских елемената. У његовом најчистијем облику, оно је светло, благо црвенкасто жут, густ, мекан, кован, и растегљив метал. Хемијски, злато је прелазни метал и елемент групе 11. Оно је један од најмање реактивних хемијских елеменат и чврсто је под стандардним условима. Злато се често јавља у слободном елемнтарном облику, као грумење или зрна, у стенама, у жицама, и у алувијалним депозитима. Оно се јавља у серијама чврстих раствора са природним елементом сребром (као електрум) и исто тако природно легиноса бакром и паладијумом. У ређим случајевима, оно се јавља у минералима у виду једињења злата, обично са телуром (телуриди злата).

Атомски број злата је 79, што га чини једним од тежих природних елемената. Сматра се да је настало у нуклеосинтези супернова, из колизија неутронских звезда,[4] и да је било присутно у прашини из које је формиран Соларни систем. Пошто је Земља била истопљена када је формирана, скоро сво злато злато присутно у раној Земљи је вероватно потонуло у планетарно језгро. Стога, се сматра да је највећи део злата који је присутан данас у Земљиној кори и мантлу је доспео на Земљу касније, путем астероидних импакта током Позног тешког бомбардовања, пре око 4 милијарде година.[5][6]

Злато је отпорно на већину киселина, мада се раствара у царској води, смеши азотне киселине и хлороводоничне киселине, чиме се формира растворни тетрахлороауратни анјон. Злато је нерастворно у азотној киселини, која раствара сребро и базне метале. То својство је дуго кориштено за рефинисање злата и потврђивање присуства злата у металним објектима, одакле потиче термин киселински тест. Злато се исто тако раствара у алкалним растворима цијанида, што се користи у рударству и електроплатирању. Злато се раствара у живи, формирајући амалгамске легуре, мада то није хемијска реакција.

Злато
Gold-crystals
Општа својства
Име, симболзлато, Au
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Ag

Au

Rg
платиназлатожива
Атомски број (Z)79
Група, периодагрупа 8, периода 6
Блокd-блок
Категорија  прелазни метал
Рел. ат. маса (Ar)196,966569(5)[1]
Ел. конфигурација[Xe]4f145d106s1
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 1
Физичка својства
Бојазлатна
Агрегатно стањечврсто
Тачка топљења1.337,33 K (1.064,18 °‍C)
Тачка кључања3.129 K (2.856 °C)
Густина19.300 kg/m³
Моларна запремина10,21×10−3 m3/ mol
Топлота фузије12,55 kJ/mol
Топлота испаравања334,4 kJ/mol
Притисак паре2,37×10−4 Pa (1.337 K)
Сп. топл. капацитет128 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања3, 1
Особине оксидаамфотерни
Електронегативност2,54 (Полинг)
1,42 (Олред)
Енергије јонизације1: 890,1 kJ/mol
2: 1.980 kJ/mol
3: 2.900 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус135 (174) pm
Ковалентни радијус144 pm
Валсов радијус166 pm
Gold spectrum visible
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Регуларна зидно центрирана кристална структура за злато
Брзина звука1.740 m/s (293,15 K)
Топл. водљивост317 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост45,2×106 S/m
Мосова тврдоћа2,5
CAS број7440-57-5

Заступљеност

Злато је заступљено у земљиној кори у количини од 1,1×10−3 ppm (енгл. parts per million, делова на милион). Готово редовно је у чистом елементарном стању у виду зрнаца или листића унутар кварцних стена или кварцног песка који настаје трошењем стена. Често се налази на секундарним лежиштима, алувионима, наплавинама или пешчаним наслагама, који потичу од трошења златоносних стеена и накупљања златних зрнаца таложењем из воде у рекама и на обалама мора.

Злато готово увек прати сребро, понекад и пирит, арсенопирит и бакар. У природи се појављује и као метал силванит (AgAuTe4) хексагоналне структуре у кварцним венама у екструзивним стенама.

Највеће налазиште злата је на Витватерсранду у Јужноафричкој Републици, 1000 до 3000 м испод површине Земље, из којега потиче половина укупне количине произведеног залата у свету. Друга значајна налазишта су у САД (Калифорнија, Колорадо, Аљаска), Канада, Аустралија, Русија (Урал) и Перу.

Особине

Злато има знатну специфичну тежину, доста високу температуру топљења и кључања и сразмерно малу тврдоћу (тврдоћа по Мохсу 2,5 до 3).[7][8] Оно има површински центрирану кубну структуру. Тегљивост и ковност злата је изузетно велика – од 1 грама злата може да се извуче жица дужине 3 km, а ковањем или ваљањем могу да се добију листићи ("златне фолије") дебљине до 0.0001 милиметара. Такви листићи су 500 пута тањи од човечије длаке. Злато је најковнији метал. Поред сребра и бакра, спада у најбоље проводнике електричне струје и топлоте. Топлотна проводност злата износи 75% топлотне проводности сребра, а електрична проводност је 70% електричне проводности сребра.

Злато лако гради легуре. Жива раствара злато у ограниченој мери, те се лако формирају легуре и амалгам. Легуре злата с бакром и сребром су отпорне на азотну киселину ако садрже више од 25% злата.

Елементарно злато има карактеристичну јако жуту сјајну „златну“ боју.[9] Самородно злато ретко може бити до жутонаранчасте сјајне боје. Злато је један од само три обојена метала; уз бакар и цезијум.

У природи се јавља само један стабилни изотоп 197Au, а постоји и шеснаест природних радио активних изотопа (најпознатији радиоактивни изотоп је 198Au).

Злато се не мења се на ваздуху. Злато је слабореактиван метал који се на ваздуху не мења ни при јаком загревању. Оно је отрпорно на сумпор и водоник-сулфид, а са кисеоником не реагује независно од температуре. Изванредно је отпорно на утицаје воде, растворених алкалија, киселина и већине солних раствора. Раствара се само у царској води, зато што ова садржи Cl- јон који стабилизује Au3+ јон при стварању комплексног јона тетрахлоро-ауратне(III)-киселине, HAuCl4. Сва растворна једињења злата су отровна.

Злато је исто тако подложно дејству натријум пероксида, хроматно/хромне киселине, калијум перманганата, чиме се формира злато хлорид; као и дејству материја које дају комплексе, као нпр. раствор калијум или натријум цијанида растварају злато дајући комплексне соли.

Злато је веома стабилно као елементарна материја и не преводи се лако у једињења, мада се његова инертност може заобићи превођењем у стабилане комплексе. Међу најстабилнијим комплексним једињењима злата су цијаноаурати, који у киселим растворима пролазе и хлороаурате.

Добијање

Or Venezuela
Злато

У најстарије време, па чак и у прошлом веку, злато се искључиво добијало из златоносног песка насталог распадањем златоносних стена и накнадним испирањем природним водама. Данас се знатан део злата добија непосредно из таквих стена, које се претходно подвргавају дробљењу и млевењу. Данас се то изводи помоћу живе или цијанидним процесом.

Први од њих заснива се на стварању амалгама Au када се живом дејствује на у води растворену руду. Добијени амалгам подвргава се затим дестилацији, при чему жива предестилише, а злато остане у апарату за дестилацију. Највећи недостатак рада са живом је непотпуно извлачење злата, јер се најситнији његови делићи рђаво квасе живом и зато се не амалгамишу.

Супротно живином процесу, цијанидни процес омогућава да се злато практично извуче чак и из најсиромашнијих стена. Тога ради на самлевену златоносну стену дејствује се у присуству ваздуха врло разблаженим (0,03-0,2%) раствором натријум-цијанида. Тада злато прелази у раствор по реакцији 4Au + 8NaCN + 2H2O + O2 = 4Na[Au(CN)2]+4NaOH из кога се може издвојити дејством металног цинка: 2Na[Au(CN)2] + Zn = Na2[Zn(CN)4] + 2Au Пречишћавање на један или други начин добијеног злата од примеса врши се најчешће врелом концентрованом сумпорном киселином или електролизом.

Поступак са живом (амалгамација/амалгамирање)

Старији индустријски поступак са живом се заснива на одвајању злата од јаловине помоћу живе. Код овог поступка претходно се руде подвргавају дробљењу и млевењу, а затим се смрвљена руда темељно се обради водом и живом при чему се велик део злата при мешању амалгамира живом уз стварање амалгама злата у води растопљене руде, уз истовремено настајање грубозрнатог златоносног муља.

Амалгам се затим подвргава дестилацији, при чему се из насталог златног амалгама жива одваја дестилацијом и кондензовањем у хладњаку, док престало сирово злато остаје у уређају за дестилацију, те се касније топи у графитним лонцима.

Осим изразите отровности, највећи недостатак рада са живом је непотпуно издвајања злата, јер се његови најситнији делићи слабо растварају у живи, те не долази до потпуног искориштења руде.

Цијанидни поступак

У новије време, у посљедњих 120 година, злато се добива цијанизацијом, тј. излуживањем злата из руде растворима цијанида. Тај је поступак омогућио брз пораст производње злата у последњих 50 година. Супротно живином поступку, цијанидни поступак омогућава издвајање злата готово у потпуности, чак и из најсиромашнијих стена.

У цијанидном поступку руда/стена се прво уситни до финоће муља, а затим се згусне у декантаторима до садржаја 50-60% воде и обради врло разблаженом 0,03-0,25%-тном раствором калијум или натријум цијанида уз снажно мешање и проветравање компримованим ваздухом, при чему кисеоник оксидује злато које одлази у раствору као комплексни цијанид.

Злато прелази у раствор путем реакције:

4Au + 8NaCN + 2H2O + O2 --> 4Na[Au(CN)2] + 4NaOH

или

4Au(s) + 8CN- + O2(g) <-> 4Au(CN)2- + 4OH-

Из добијеног алкалног раствора злато се може издвојити додавањем цинковог (или алуминијумовог праха), тј. исталожи се редукцијом помоћу цинка:

2Na[Au(CN)2] + Zn --> Na2[Zn(CN)4] + 2Au

или

2Au(CN)2- + Zn(s) + 3OH- <-> 2Au(s) + 4CN- + Zn(OH)3-

Рафинација злата најчешће се врши врелом и концентрираном сумпорном киселином или електролизом.

Електролитска рафинација бакра

Знатне количине злата заостају у анодном муљу при електролитској рафинацији бакра и сребра. Анодни муљ се рафинира електролитским поступком.

Електролиза:

Врло чисто злато (99,99% Au) производи се електролизом сировога злата. Као електролит служи раствор тетрахлороаурат(III) киселине. За аноде се користе блокови сировог злата, а за катоде фини златни лим (легура Au - Ag). Током електролизе се на катоди издваја злато чистоће 99,98 %.

Рециклирање отпада

Велике количине злата се добивају и употребом (рециклисањем) кориштеног и отпаднога злата; накит, зубна протетика, пигменти, електронски апарати, галванизација, итд.

Остала добијања

Злато би се могло добити и из морске воде, у којој је растворено у облику хлоридног комплексног једињења, а може се синтетизирати и нуклеарном реакцијом, што би било својеврсно испуњење вишевековног сна алхемичара, али су ти поступци, због великих трошкова и малога искоришћења, економски неисплативи.

Примена

Злато се користи за израду луксузних предмета и накита, и подлога више националних валуте, као монетарни стандард и као покриће платне моћи. Две трећине светских залиха злата налази се у облику златног новца и златних полуга у банковним трезорима. Злато се употребљава се за лемљење легура, прављење и позлаћивање накита, за бојање стакла (Касијусов златни пурпур) и припрему порцуланских глазура (златно рубинско стакло), у сликарству, као рефлектор топлине, у зубарству и зубарској простетици.

Код примене злата за луксузне предмете оно се легира са другим металима, најчешће сребром и бакром. Често се количина злата у предметима изражава у каратима, који представљају масени удео злата у легури према 24-степеној скали. То значи да се 14-каратно злато састоји од 14/24 масе злата.

У медицини се користи за припрему колоидног раствора злата. Радиоактивни изотоп 198Au, с временом полураспада 2,67 дана, користи се у медицинској радиотерапији за третирање канцерогених тумора. Злато се налази у саставу неколико фармацеутских једињења која се користе у терапији артритиса.

Све више злата данас троши у електроници и галванотехници као састојак индустријских лемила у електронској индустрији за производњу најквалитетнијих електричних водова и контаката електричних инструмената и специјалних уређаја, најчешће као наноси на мање племените метале или легуре. Такође се у великим количинама користи и за програме истраживања свемира. Техничка употреба злата врло је ограничена и у том виду примене злато није незаменљиво.

Процењује се да је до краја 1973. у свету било произведено укупно око 80.950 тона злата. Годишња светска производња злата износи око 1000 т. Укупна вредност светских залиха злата износи данас око 70 милијарди долара. Две трећине тог износа налази се у облику златног новца или златних полуга у трезорима емисионих банака (првенствено у САД).

У продају елементарно злато долази најчешће у облику фолије, праха, штапова и жице.

Легуре злата

Чисто злато је премекано за употребу, па се у практичој примени (нпр. примени злата у луксузним предметима) легира с другим металима (најчешће сребром, бакром) или и елементима из групе платинских метала. За разлику од чистог злата, његове легуре су тврђе и отпорније на хабање, па се користе за израду украса, новца ( „златници“), у електронској индустрији (за контакте), те у оптици (због добре рефлексије инфрацрвенога зрачења).

Злато од којег се кују златници може имати 1 до 10% бакра. Злато за накит је легура са сребром и бакром. Тзв. „тврдо злато“ је легура са само 1% титанијума. Тачка топљења легуре с бакром или никлом те с 30% сребра или паладијума битно је нижа од тачке топљења осталих легура и користи се као везивно средство за лемљење ( „златни лем“). Злато се врло лако легира са живом у златни амалгам.

"Боје злата"

Осим на тврдоћу и отпорност на хабање, врста и удео легирајућег метала утичу и на боју легуре:

  • Црвено злато садржи 25% бакра.
  • Зелено злато настаје додатком хрома.
  • Плаво злато има алуминијума или гвожђа.
  • Жуто злато је легура с 25% сребра, позната због изразите жуте боје.
  • Бело злато је најпознатија легура злата, после жутог злата.

Означавање злата

Карати су се раније изражавали према 24-ступањској скали, што би значило да 14-каратно злато садржи 14 делова злата на 24 дела легуре, док 18-каратна легура злата садржи 75% злата и има финоћу 750 (750/1000‰). Данас се у већини земаља масени удео/садржај злата у предметима, накиту, легурама и др. се наводи/изражава као чистоћа („финоћа“) у хиљадитим деловима (промилима - ‰). Ознаке чистоће злата у каратима иду до 24 карата (999/1000; тј. 99,9%) при чему се такво злато сматра инвестицијским и лије се у пригодне полуге и кованице.

По данашњем означавању чисто злато има ознаку 1000 (нпр. златне полуге), а најчешће су легуре злата финоће 585 (идентично 14 карата), 750 (идентично 18 карата) и 986 /док се у Индији користи и злато финоће 913/ (идентично 22 карата).

Једињења

Злато је у једињењима већином једновалентно (И) и тровалентно (III). Једињења злата су термички релативно нестабилна и загрејавањем се лако распадају при чему заостаје чисто злато. Злато формира и једињења са оксидационим бројем +2 (налази се само у комплексима са s-лигандима) и +5 (постоји само у једињењу с флуором (AuF5)).

Једињења у којима је злато једновалентно (Au+) могу постојати у воденим растворима само ако су везана у комплексним јонима. Примери таквих једињења су: злато(I) халогениди (AuBr, AuI и AuCl), злато(I) хидроксид (AuOH), злато(I) оксид (Au2O), халогено-комплекси (AuX2-), цијано-комплекси (KAu(CN)2) и други.

Халогениди злата постоје као (III) халогениди (AuX3, где је X = Cl, Br или I), који су хемијски врло слични (једино флуорид може да постоји као пентафлуорид) или као (I) halogenid (AuX). (III) халогениди имају квадратно планарну структуру, а (I) халогениди се обично јављају као линеарни комплекси с фосфинима и CO.

Важна су и једињења злата с алкалним цијанидима. То су безбојни, врло постојани натријумски цијаноаурати, који садрже анјон [Au(CN)2]- и настају при добивању злата цијанизацијом.

  • Злато(III) оксид (Au2O3) једини је оксид злата. Није термички стабилан и већ се при 200 °C се распада.
  • Злато(III) хлорид (AuCl3) је најважније једињење злата. Кристализује се у облику црвених иглица када хлор при 200 °C делује на злато у фином раздељењу (листићима). Раствара се у води дајући смеђецрвени раствор који садржи комплексну трихлороксозлатну киселину H2[AuCl3O].
С хлороводиком даје тетраклорзлатну(III) киселину, тј. ако се том раствору дода хлороводична киселина, настаје у раствору тетрахлор златна(III) киселина.

Злато(III) хлорид (AuCl3) и Злато(III) бромид (AuBr3) растварањем у води се хидролизују и дају AuCl3OH- и AuBr3OH-, док AuI3 није растворан.

  • Тетрахлорзлатна(III) киселина (H[AuCl4], аурохлоридна киселина, хлороауринска киселина, златнохлороводична киселина) се добија растварањем злата у царској води и упаравањем раствора са соном киселином.
Формира кристалне игле састава H[AuCl4] x 4 H2O (ауратне соли), жуте боје попут лимуна, које се на влажном ваздуху расквашавају, у води и алкохолу лако се растварају, а на кожи изазивају пликове; употребљава се у медицини, фотографији и у галванотехници (за позлаћивање).
Спада у најважнија једињења злата, а користи се у фотографској техници за тонирање слика на емулзији са сребровог нитрата.
Натријумска со те киселине је у продаји под именом „златна со“, а употребљава се у медицини, фотографији и за позлаћивање у галванотехници.[10]

Занимљивости

  • Најтежа златна полуга на Земљи има масу од 250 kg.
  • Грумен чистог самородног злата масе 120 kg је пронађен у Аустралији 1869. године.
  • Canadian Gold Maple Leaf bullion coin масе 100 килограма, номиналне вредности од милион долара, најчистија је „кованица“ икад произведена (999,99/1000).
  • Цена злата је зависна од животног стандарда државе.
  • Цена белог злата се не разликује од цене „жутог“ злата. Цена је иста као и код класичних ознака злата, дакле зависи искључиво од удела чистог злата у легури; што је већи постотак злата, то је виша цена белог злата.

Златна грозница

Показало се да многи не могу одолети потрази за златом. Откако је употрева злата почела пре неколико миленијума, овај метал је мењао људске животе и смер историје. Током 19. века, златне грознице су уследиле након проналазака огромног грумења. Хиљаде људи су напуштиле посао и породицу, и путовале на златна поља у Аустралији, Јужној Африци, Калифорнији, Британској Колумбији, Јукону, Аљасци и Северној Америци. Само је мален број њих успио да се обогати, копајући или испирући злато.

Референце

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305.
  2. ^ „Standard Atomic Weights 2013”. Commission on Isotopic Abundances and Atomic Weights.
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
  4. ^ Earth's Gold Came from Colliding Dead Stars Release No.: 2013-19
  5. ^ Willbold, Matthias; Elliott, Tim; Moorbath, Stephen (2011). „The tungsten isotopic composition of the Earth's mantle before the terminal bombardment”. Nature. 477 (7363): 195—8. Bibcode:2011Natur.477..195W. PMID 21901010. doi:10.1038/nature10399.
  6. ^ Battison, Leila (8. 9. 2011). „Meteorites delivered gold to Earth”. BBC.
  7. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.
  8. ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.
  9. ^ „Gold: causes of color”. Приступљено 20. 2. 2017.
  10. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.

Литература

  • Hart, Matthew (2013). Gold: The Race for the World’s Most Seductive Metal. Simon and Schuster. ISBN 978-1-4516-5011-2.
  • Andrei Wladimirowitsch Anikin (1987). Gold (3. neuverfasste und erweiterte изд.). Berlin: Verlag Die Wirtschaft. ISBN 978-3-349-00223-2.
  • 5000 Jahre Gold und Keramik aus Afrika. Düsseldorf: Heinrich-Barth-Verlag. 1989. 211467049.
  • Binder, Harry H. (1999). Lexikon der chemischen Elemente – das Periodensystem in Fakten, Zahlen und Daten. Stuttgart: Hirzel. ISBN 978-3-7776-0736-8.
  • Macdonald, Eoin H. (2007). Handbook of gold exploration and evaluation. Cambridge: Woodhead. ISBN 978-1-84569-175-2.
  • Proettel, Thorsten (2012). Das Wichtigste über Goldanlagen, Ratgeber Vermögensanlage. Stuttgart: Sparkassen Verlag.
  • Schneider, Hans-Jochen (1992) Gold in Amerika. Die Geowissenschaften; 10, 12; 346-352; doi:10.2312/geowissenschaften.1992.10.346.
  • Брук Лармер, Цена Золота: National Geographic Россия, Февраль 2009, с. 85-105.
  • Определение в компонентах водных экосистем золота и других элементов методом нейтронно­активационного анализа // Вода: технология и экология. 2009. № 2. с. 62 — 68.

Спољашње везе

Амерички долар

Долар је средство плаћања, обрачуна и размене у САД. Такође је распрострањен као резервна валута у неким другим земљама у свету. Тренутно издавање долара контролишу америчке Федералне резерве. Симбол који је најчешће у употреби за амерички долар је знак долара ($). ISO 4217 код за амерички долар је USD; амерички долар је такође означен као US $ од стране Међународног монетарног фонда. Амерички долар се састоји од 100 центи.У 1995. години у употреби је било преко 380 милијарди америчких долара широм света, од тога двије трећине ван Сједињених Држава, а од априла 2004. године готово 700 милијарди долара је у оптицају и то још увек две трећине ван Америке. Сједињене Државе су једна од неколико земаља које користе назив долар за своју валуту. Неколико земаља користе амерички долар као своју званичну валуту, а у многима се долар употребљава као дозвољено средство плаћања. Американци често користе и реч бак (buck) за долар. Овај термин је настао приликом трговине кожама у колонијално доба.

Аљаска

Аљаска (енгл. Alaska), савезна је држава САД од 1959. године и налази се у крајњем северозападном делу САД. Највећа је по површини, 1.518.775 km², са бројем становника око 500.000. Прекривена је планинама са активним вулканима и ледницима. Ту се налази и највиши врх Северне Америке (Маунт Макинли) висок 6.149 m. Клима Аљаске је хладна и субполарна, а у приморју умерена континентална и влажна. Највећа река је Јукон, а држава има и многобројна језера. Рудна богатства Аљаске су злато, сребро, бакар, платина, олово, угаљ, уранијум и др. Главни становници (Ескими, Алеути, Индијанци, белци и црнци). Експлоатација нафте задовољава скоро једну четвртину потреба САД. Развијен је и риболов (најчешће на лососе и китове). Укупна зарада Аљаске од риболова и експлоатације рудних богатстава износи око 5 милијарди долара. Прво насеље основали су Руси који контролишу ову територију до 9. априла 1867, када је, услед финансијских тешкоћа у Русији, страха да би Британци могли преузети контролу над територијом те све слабије трговине са насељеницима, за 7.200.000 долара (еквивалент вредности од 90.750.000 долара 2005.) продају Сједињеним Америчким Државама.

Бронза

Бронза је назив за велики број легура бакра, најчешће с калајем, али и са другим елементима као што су фосфор, манган, алуминијум и силицијум. Од овога је изузетак легура с цинком која се обично назива месинг. Пре открића гвожђа била је најважнији метал, па је према њој добило назив и бронзано доба.Бронза је мешавина бакра и калаја која, када се изгланца, изгледа као злато. Династија Шанг је стекла моћ обрадом бронзе, јер је бронза тврд метал који се може употребити на много начина - за оруђе, кућне посуде и оружје. Бронза је коришћена и за украсе, уметничке и верске предмете. Изливала се у глинене калупе са изрезбареним шарама. Бронза је у целом свету представљала велики технолошки напредак.

Гванахуато (држава)

Држава Гванахуато (шп. Estado de Guanajuato), савезна је држава Мексика. Налази се у централном делу земље. Има површину од 30.491 km² и 4.893.812 становника (попис 2005).

На северу се граничи са државама Закатекас и Сан Луис Потоси, на западу са Халиском, на југу са Мичоаканом, и на истоку са Керетаром.

Због богатства рудом сребра, Гванахуато је била једна од првих области које су Шпанци колонизовали 1520-их. И данас су неки од локалних рудника рекордери по производњи у свету. Поред сребра, експлоатише се још и цинк, злато, бакар, олово и опал.

Гванахуато је једна од привредно најдинамичнијих држава Мексика, чије стопе раста редовно надмашују национални просек.

Главни град је Гванахуато, док је највећи град Леон. Држава је основана 1824.

Грузија на олимпијским играма

Спортисти из Грузије су први пут учествовали на Летњим олимпијским игара 1952. у Хелсинкију Финска у оквиру репрезентације Совјетског Савеза.

Након распада Совјетског Савеза 1991. Грузија са још са једанаест бивших република које су се придружиле Белорусији учествује као Здружени тим (EUN) на Летњим олимпијским играма 1992. у Барселони, Шпанија, под олимпијском заставом.

Две године касније, Грузија се такмичи по први пут као независна држава на Зимским олимпијским играма 1994., одржаним у Лилехамеру, Норвешка. После тога Грузија учествује на свим Летњим и Зимским олимпијским играма.

Олимпијски комитет Грузије је основан 1989. године, а чланом МОКа постаје 1993.

Грчка на олимпијским играма

Грчка је била земља где су настале олимпијске игре. Била је место одржавања Древних олимпијских игара, тако да је било логично да се прве олимпијске игре модерног доба одрже у овој земљи. Грчка која је прихватила оживљавање идеје олимпизма се први пут појавила на Олимпијским играма 1896. године, које су биле уједно и прве олимпијске игре модерног доба. Од тада Грчка није пропустила ниједне Летње олимпијске игре и једна је од четири земље којима је то успело.

Грчка је први пут учествовала на Зимским олимпијским играма 1936. године и од онда је пропустила само једне, 1960. године. Грчка није освојила ни једну медаљу на Зимским олимпијским играма.

Приликом свечаног отварања сваке олимпијаде Грчка је прва земља која се појављује на церемонији отварања, остале државе бивају представљене азбучним редом. Овај обичај је због историјске улоге Грчке у стварању и промовисању олимпијских игара још у античким временима.

Грчка је била домаћин модерних олимпијских игара два пута, првих 1896. и двадесет четвртих 2004. године. Оба пута град домаћин је била Атина. Грчка је на Играма освојила 116 медаља, где се издвајају атлетика и дизање тегова као две најуспешније грчке олимпијске дисциплине.

Грчки олимпијски комитет (Ελληνική Ολυμπιακή Επιτροπή) је основан 1894. године, а признат од стране МОКа 1895. године.

Естонија на олимпијским играма

Спортисти из Естоније су 1908. и1912. године учествовали на Летњим олимпијским играма у оквиру репрезентације Русије.

Естонија је након проглашења независности од Русије 1918. први пут учествовала као самостална земља на Олимпијским играма 1920. у Антверпену, иако је Естонски олимпијски комитет основан касније 1923.. Прве Зимске олимпијске игре на којима је учествовала биле су Игре 1924. у Санкт Морицу.

После припајања Естоније Совјетском Савезу и њени спортистна су учествовали од Летњих олимпијских игара 1952. у Хелсинкију Финска у оквиру репрезентације Совјетског Савеза.

На Летњим олимпијским играма 1980. такмичења у једрењу одржавала су се у главном граду Естоније Талину. Након враћања независности 1991., Естонија је учествовала на свим Олимпијским играма. Већину својих медаља освојила је у атлетици, дизању тегова, рвању и скијашком трчању.

Зимске олимпијске игре 1964.

IX Зимске олимпијске игре су одржане у Инзбруку, у Аустрији.

Организатори су имали великих тешкоћа у припреми игара због недостатка снега. У помоћ је позвана војска, која је с виших делова планине довукла 20.000 ледених блокова за боб стазу, 40.000 кубних метара снега за скијашке стазе. Да ствар буде гора, 10 дана пре отварања завладало је неуобичајено топло време а падала је и киша, али су све припреме ипак биле обављене у предвиђеном року.

Ово су биле прве Зимске олипијске игре за које је олимпијски пламен упаљен у Грчкој, и то у древној Олимпији, што је постала пракса за све следеће Зимске игре.

У спортски програм уведен је спорт санкање, додано је такмичење на другој скаконици у скијашким скоковима, а у алпско скијање је уведено прецизније мерење времена на стотинку секунде.

У такмичарском програму су се истакли следећи појединци и тимови:

Лидија Скобликова из Совјетског Савеза је освојила злато у све четири дисциплине брзог клизања: 500, 1000, 1500 и 3.000 m, поставивши при томе три олимпијска рекорда.

Сестре Маријел и Кристин Гоачел из Француске су доминирале аплским скијањем: Мариеле је освојила злато у велеслалому и сребро у слалому, а Кристин злато у слалому и сребро у велеслалому.

Клавдија Бојарскикх из Совјетског Савеза је освојила три злата, а Еро Ментиранта из Финске два злата у скијашком трчању.

Еугенио Монти из Италије је приметио да је конкурентским тимовима у бобу двоседу из Велике Бртианије пукла саоница, те им је посудио своју. Британци су касније узели злато а Монти са тимом из Италије бронзу. Кад су новинари питали Монтиа зашто је помогао директном конкуренту, он је одвратио да нису Британци победили зато што им је он посудио саоницу, већ зато што су најбрже одвезли стазу. МОК је препознао ову спортски гест, увео награду De Coubretin за фер-плеј, па је као првом добитнику доделио управо Монтију за ову несебичну помоћ.

Идалго (држава)

Држава Идалго (шп. Estado de Hidalgo), савезна је држава у централном Мексику, северно од града Мексика. Основана је 1869. године. Име је добила по Мигелу Идалгоу, свештенику који је позвао народ на почетак Мексичког рата за независност.

Граничи се са државом Сан Луис Потоси на северу, Пуеблом и Веракруз на истоку, на југу са Тласкалом и Мексиком, и на западу са државом Керетаро.

Држава има површину од 20.813 km² и око 2,3 милиона становника. Главни град је Пачука де Сото. Најпознатија туристичка атракција државе је археолошко налазиште Тула које је некада било престоница државе Толтека.

Привреда Државе Идалго се заснива на рударству (сребро, злато, олово, бакар, цинк).

Летње олимпијске игре 1980.

XXII Олимпијске игре одржане су 1980. године у Москви, у тадашњем СССР. Део такмичења се такође одвијао и у Лењинграду, Кијеву, Минску и Талину. Маскота Олимпијских игара 1980. био је медведић „Миша“.

Ово су биле прве Олимпијске игре одржане у Источној Европи, на говорном подручју словенских језика и у социјалистичкој земљи. Будући да се 1980. између држава које су чиниле Варшавски пакт и НАТО водио Хладни рат, учествовање на московској олимпијади отказале су Сједињене Америчке Државе и још неке земље, укупно њих 64. Непосредан повод отказа био је рат у Авганистану. Совјетско руководство је одговорило истом мером и одбило учествовање на Олимпијским играма у Лос Анђелесу четири године касније. Ту су одлуку следиле и многе земље чланице Варшавског пакта, односно блиске Совјетском Савезу.

На Играма су се у такмичарском програму истакли следећи појединци и тимови:

Гимнастичар Александар Дитуатин из Совјетског Савеза је освојио медаљу у свакој од 8 дисциплина, од чега три злата.

Владимир Салников (СССР) је освојио три злата у пливању. Први је пливач у историји који је у дисциплини 1550 m слободно пливао брже од 15 минута.

Уладзимир Парфианович (СССР) је освојио три злата у кајаку на мирним водама.

Валентун Манкин је освојио злато у класи „Стар“ у једрењу. Како је раније већ освајао злата на ОИ у класама „Фин“ и „Темпест“, постао је први једриличар у историји којем је то успело.

Тркач Мурус Јефтер из Етиопије је победио на тркама на 5000 m и 10000 m.

Валдемар Церпински из Источне Немачке је освојио друго узастопно злато у маратону.

Источна Њемачка је доминирала у веслању, освојивши 11 злата од 14 веслачких дисциплина.

Теофило Стивенсон из Кубе је боксер који је у Москви остварио узастопну трећу победу на Олимпијским играма.

Летње олимпијске игре 1996.

XXVI Олимпијске игре су одржане 1996. године у Атланти, у САД. Остали градови кандидати су били Атина, Београд, Манчестер, Мелбурн и Торонто. Упркос очекивању да ће Игре 1996. године, на сто година модерног олимпизма, бити додељене Грчкој односно Атини, то се није догодило. МОК је у појашњењу објавио да су нажалост стање и број спортских борилишта у Атини (те 1990. године када се доносила одлука) били недовољни да би се успешно организовале Игре за 1996. годину. Атина је касније добила организацију Олимпијских игара 2004. године.

Организација Игара није протекла без проблема, иако су Игре укупно оствариле профит. По први пут је примењен принцип по којем су се комплетне Игре финансирале без икакве помоћи јавних фондова (државе или града) већ су се сви трошкови покрили од продаје улазница, реклама и из приватних фондова. Последица је била да је организатору често била замерана претерана комерцијализација догађања, што није баш у складу са духом олимпизма.

Игре су имале и трагичну страну, у експлозији постављене бомбе на олимпијском стадиону 27. јула погинуо је један гледалац а још стотињак их је повређено. Такмичари и новинари памте Игре и по великим саобраћајним гужвама, које су јако отежале кретање између различитих борилишта кроз град, и изазвале доста незадовољства учесника Игара.

Ипак, сама такмичења су била јако добро праћена и квалитетна, па су у спортском смислу Игре успеле. На церемонији отварања Игара бакљу је упалио Мухамед Али, а церемонији је био присутан и словеначки гимнастичар Леон Штукељ као један од најстаријих живих олимпијаца тих година. У програм су укључени спорт софтбол као и две нове дисциплине: одбојка на песку и брдски бициклизам. Учествовало је рекордних 197 земаља учесница, а чак њих 79 је освојило барем једну медаљу.

У такмичарском програму су се истакли следећи појединци и догађаји:

Наим Сулеуманоглу је постао први дизач тегова са три освојена злата на ОИ за редом.

Мајкл Џонсон је освојио злата у тркама на 200 m и на 400 m, оборивши при томе светски рекорд на 200 m. Донован Бејли из Канаде је пак поставио светски рекорд на 100 m освојивши при томе логично и златну медаљу. У спринту се још истакла Мари-Жозе Перек која је као и Џонсон освојила дисциплине 200 m и 400 m.

Због чињенице да су по први пут на Играма наступали и професионалци у бициклизму, прилику за злато је искористио и Мигел Индураин, један од најуспешнијих професионалних бициклиста у историји.

Мишел Смит из Ирске је освојила три злата и бронзу у пливању. На њене медаље је међутим пала сена две године касније када је била кажњена због допинга, иако су јој медаље са ОИ службено остале признате. Ами Ван Дукен из САД је освојила четири злата у пливању.

Андре Агаси из САД је освојио златну медаљу, поставши тиме први тенисер који је у каријери освојио барем једном сва четири највећа тениска турнира и Олимпијске игре.

Курт Енгл из САД је освојио злато у рвању, иако је током борбе имао фрактуру врата.

Денг Јапинг из Кине је освојила злато у стоном тенису за жене појединачно и у пару. Тиме је поновила успех од четири године раније, са Игара у Барселони.

Метал

Метал (од грчког μέταλλον métallon, "рудник, каменолом, метал") супстанција је која се састоји од атома металних хемијских елемената који нису повезани са другим атомима.Већина метала су тврде, сјајне, чврсте супстанце на собној температури. Многи од њих су растегљиви, што значи да се могу извлачити у дуге цеви или жице. Многи су, такође и ковни, што значи да се могу исковати у танке листове. Бакар, злато и олово су међу најковнијим металима. Злато је најковније од свих метала и може се истањити у листиће који су дебели само два микрона (два милионита дела метра).

Метали се, углавном, лако обликују када су загрејани. Већина метала загревањем на веома високим температурама прелази у течно стање. Отопљен или течан метал се може сипати у калупе или модле. Када се метал охлади он очвршћава у облику калупа. Метали се могу обликовати у различите облике укључујући и цеви. Челични носачи се користе као конструкциони елементи. Челик је легура гвожђа, угљеника и других хемијских елемената.

За металне елементе узимају се хемијски елементи који у чистом облику показују физичке и хемијске особине метала. Те особине су:

добра електрична проводљивост

добра топлотна проводљивост

доста велике склоности за грађење хемијских једињења са базним особинама него са киселим.Метали и њихове легуре имају одличне механичке особине због чега се користе за изградњу машина и алата, а такође и као и материјали у грађевинарству.Велика већина у периодном систему су метали. По месту на коме се налазе у периодном систему деле се на:

алкалне метале као што су: литијум, натријум, калијум...

земљане алкалне метале као што су: берилијум, калцијум, магнезијум ...

слабе метале као што су: алуминијум, калај, антимон ...

прелазне метале као што су: злато, бакар, никл, платина...

актиноиде и лантаноиде као што су: уранијум, радијум, плутонијум и остали.Према температури топљења деле се на: тешко топљиве(Cu, Ni, Fe, W, V, Mo) и лако топљиве (Sn, Pb, Cd, Al, Mg, Zn).

Према специфичној тежини деле се на лаке (густина им је мања од 5 g/cm3) и тешке (густина им је већа од 5 g/cm3). Најлакши метал је литијум (ρ=0,53 g/cm3) он плива по води, најтежи метал је осмијум (ρ=22,6 g/cm3).

Округ Пласер (Калифорнија)

Округ Пласер (енгл. Placer County) округ је у савезној држави Калифорнија, САД. Протеже се од предграђа Сакрамента на западу до границе са Невадом на истоку. Формиран је 1851. на територији која је до тада припадала окрузима Сатер и Јуба. Име округа потиче од шпанске речи која је означавала златоносни песак или шљунак чијим се испирањем издвајало злато.Седиште округа је Оберн, док је највећи град Роузвил. Површина округа је 3.892,2 km², од чега је 3.637,3 km² (93,45%) копно, а 254,9 km² (6,55%) вода.

Због великог раста ширег градског подручја Сакрамента, округ Пласер је један од округа Калифорније са најбржим растом броја становника. Између 2000. и 2010, број становника је нарастао са 248.399 на 348.432., односно за 40,3%.У округу се налази Скво Вали, место одржавања Зимских олимпијских игара 1960.

Растворљивост

Растворљивост је особина супстанце која се може растворити у одређеном растварачу под одређеним условима. Интеракција између молекула растварача и супстанце која се раствара назива се солватација (ако је растварач вода - хидратација).Растворљивост супстанце се објашњава помоћу поларности. Код растварања важи емпиријско правило: Слично се раствара у сличном. Поларне супстанце (нпр. HCl) и јонска једињења се добро растварају у поларним растварачима (нпр. вода), а неполарне у неполарним. Пример може бити растварање јода (неполарна супстанца) у хлороформу (CHCl3, неполарни органски растварач). Обично се за пример растварања неполарних супстанци узима растворљивост органских једињења у органским растварачима. Код растворљивости важну улогу има и водонична веза.

Раствор који се налази у равнотежи и не може растворити више супстанце назива се засићени раствор.

За тешко растворљиве супстанце растворљивост се може процијенити на основу вриједности производа растворљивости.

Многи елементи су растворљиви (у различитим количинама) али има и оних који уопште немају ову особину. Такви су, на пример, племенити метали (платина, злато, сребро, ...)

Репрезентација Совјетског Савеза у хокеју на леду

Хокејашка репрезентација Совјетског Савеза (рус. Сборная СССР по хоккею с шайбой), позната и као Црвена машина (рус. Красная машина) била је национална селекција у хокеју на леду која је представљала Совјетски Савез у међународним такмичењима. Акцијама репрезентације координирао је Савез хокеја на леду Совјетског Савеза, спортска федерација која је деловала од 1946. до 1992. године. Хокејашки савез Совјетског Савеза пуноправним чланом ИИХФ-а постао је 1. априла 1952. године. Прву званичну међународну утакмицу Совјети су одиграли у Источном Берлину против домаћина Источне Немачке, 22. априла 1952, и том приликом славили против домаћина са убедљивих 23:2.

Совјети су били убедљиво најуспешнији национални тим у историји савременог спорта, и то не само у хокеју на леду. Од дебитантског наступа на Светском првенству 1954. године, па све до распада Совјетског Савеза 1991. године, Црвена машина је учествовала на укупно 34 светска првенства и на 9 олимпијских турнира. Совјети су били једини тим који је на свим такмичењима на којима је учествовао освајао медаље, укључујући и 22 титуле првака света (уз још 7 сребрних и 5 бронзаних медаља) и 7 златних олимпијских медаља (уз још по једно сребро и бронзу). Такав спортски низ успеха никада није поновила ни једна национална репрезентација у било којем спорту.

Након распада Совјетског Савеза континуитет резултата Совјетског тима прелази на Савез хокеја на леду Русије, односно пренесен је на репрезентацију Русије.

Међународна хокејашка федерација је 2008. године поводом обележевања 100 година од свог оснивања прогласила најбољу екипу столећа у овом спорту. Укупно 56 хокејашких стручњака из 16 земаља света у идеалну шесторку столећа уврстило је чак 4 хокејашка репрезентативца Совјетског Савеза (голман Владислав Третјак, одбрамбени играч Вјачеслав Фетисов, нападачи Валериј Харламов и Сергеј Макаров).Репрезентација Совјетског Савеза је званично одиграла 914 утакмица и остварила учинак од чак 738 победа, 65 утакмица је завршено нерешено, а поражени су у 110 утакмица. Највише наступа за национални тим остварио је Александар Маљцев (319) који је уједно са 212 постигнутих погодака и најбољи стрелац свих времена. Највише поена (комбиновано голова и асистенција) забележио је Сергеј Макаров са 248 поена (189 голова и 59 у 315 одиграних утакмица).

Рудник

Рудник је место са кога се експлоатишу разне врсте руда. На таквим местима где је руда нагомилана од економске вредности, површинским откопавањем или подземним копањем вади се руда. Рудници се по начину ископавања деле на површинске и подземне. Материјали који се често ископавају су: бакар, никл, олово, боксит, цинк, нафта, со, сребро, угаљ, злато, гвожђе, магнезијум, манган, дијаманти, уранијум, титанијум итд.

Србија на олимпијским играма

Србија је до сада самостално учествовала четири пута на Летњим и два пута на Зимским олимпијским играма. Први наступ Краљевине Србије био је на Олимпијским играма у Стокхолму 1912, а спортисти са данашње територије Војводине такмичили су се на играма још од 1896. као део олимпијског тима Мађарске. На првим играма у Атини Момчило Тапавица из Надаља освојио бронзану медаљу у тенису и постао први Србин учесник и освајач олимпијске медаље. Овим играма присуствовао је и краљ Александар Обреновић на позив грчког краља Ђорђа. Након Првог светског рата српски спортисти учествовали су као део неколико југословенских земаља, да би после 96 година Србија поново учествовала под својим именом именом и заставом на Олимпијским играма у Пекингу 2008. Године 2010. остварен је дебитантски наступ на Зимским олимпијским играма.

Стоту олимпијску медаљу за Србију освојила је на Олимпијским играма у Лондону 2012. године Ивана Максимовић у стрељаштву.

Стефка Костадинова

Стефка Костадинова, (буг. Стефка Костадинова; 25. марта 1965., Пловдив, Бугарска - ) бивша је бугарска атлетичарка специјалиста за скок увис и тренутна председница Бугарског олимпијског комитета.

Хрватска на олимпијским играма

Хрватска на олимпијским играма као самостална репрезентација први пут је учествовала на Зимским олимпијским играма 1992 у Албервилу.

Од других Олимпијских игара 1900 хрватски спортисти учествовали су у саставу:

Аустријско царство (1900—1920) или

Мађарска (1900—1920)

Краљевина Италија (1920—1936) (део)

Краљевина Југославија (1920—1936)

СФРЈ (1948—1988)

Хрватска (1992 - )У периоду од Зимских олимпијских игара у Албервилу 1992 до Сочија 2018. хрватски спортисти освојили су укупно 44 олимпијске медаље.

1. Самородни елементи
2. Сулфиди
4. Оксиди и хидроксиди
5. Карбонати, нитрати, борати
6. Сулфати, хромати, волфрамати, молибдати, ванадати
8. Силикати

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.