Златарић

Златарић је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 402 становника.

Златарић
Административни подаци
Држава Србија
Управни округКолубарски
ГрадВаљево
Становништво
 — 2011.Пад 402
Географске карактеристике
Координате44°16′30″ СГШ; 19°48′20″ ИГД / 44.275° СГШ; 19.805666° ИГДКоординате: 44°16′30″ СГШ; 19°48′20″ ИГД / 44.275° СГШ; 19.805666° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина234 м
Златарић на мапи Србије
Златарић
Златарић
Златарић на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број014
Регистарска ознакаVA

Демографија

У насељу Златарић живи 402 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 43,5 година (43,3 код мушкараца и 43,7 код жена). У насељу има 143 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,40.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 641
1953. 643
1961. 687
1971. 596
1981. 563
1991. 529 529
2002. 486 486
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
484 99,58 %
Македонци
  
1 0,20 %
непознато
  
1 0,20 %

Галерија

Selo Zlatarić - opština Valjevo - zapadna Srbija - Panorama 11

село Златарић - панорама

Selo Zlatarić - opština Valjevo - zapadna Srbija - Panorama 12

село Златарић - панорама

Selo Zlatarić - opština Valjevo - zapadna Srbija - Panorama 14

село Златарић - панорама

Selo Zlatarić - opština Valjevo - zapadna Srbija - Panorama 4

село Златарић - панорама

Selo Zlatarić - opština Valjevo - zapadna Srbija - Panorama 7

село Златарић - панорама

Selo Zlatarić - opština Valjevo - zapadna Srbija - Panorama 8

село Златарић - панорама

Selo Zlatarić - opština Valjevo - zapadna Srbija - Seosko groblje 1

село Златарић - сеоско гробље

Референце

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Град Ваљево

Град Ваљево је један од градова у Републици Србији и припада Колубарском округу. Налази у западној Србији у горњем делу слива реке Колубаре (притоке Саве), на контакту између планинског и низијског дела Србије. Град Ваљево се граничи на северу са општинама Уб и Коцељева, на западу са Осечином и Љубовијом, на југу са Бајином Баштом и Косјерићем и на истоку са Мионицом и Лајковцем.Територија града је неправилног ромбоидног облика. Овај простор у правцу запад-исток пресеца долина реке Колубаре. Северно од ове долине територија је брежуљкаста и заталасана, док је на југу рељеф значајније издигнут чинећи терасасте форме северне подгорине ланца Подрињско-ваљевских планина све до самог гребена и врхова Маљена, Букова, Повлена, Јабланика и Медведника који се издижу до преко 1.200 метара надморске висине.По подацима из 2004. град заузима површину од 905 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 58.369 ha, а на шумску 26.503 ha). Седиште града као и округа је градско насеље Ваљево. Град Ваљево има 78 насеља: 2 градска и 76 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 90.312 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,2 ‰, а број запослених износи 32.215 људи. У Ваљеву има 56 основних и 7 средњих школа.

Данило Живаљевић

Данило Живаљевић (Котор, 2. септембар 1862 — Београд 15. септембар 1934) је био писац, публициста и преводилац.

После учествовања у Кривошијском устанку (1881—82) прешао је са Љубомиром Јовановићем и другим омладинцима у Србију, где је био порески чиновник и финансијски инспектор од 1888. до 1898. Основао је са Љ. Јовановићем, Св. Симићем и Ђ. Ђорђевићем) часопис Коло. Један је од оснивача Српске књижевне задруге (1892), последњи уредник часописа Јавор, уредник Видела органа напредњака, који су покушали да обнове Напредну странку (1921—23). У периоду 1920—21. потпредседник је београдске општине.

Поред пропиведачких покушаја, путописа, приказа, опширно је писао о Марину Држићу, Андрији Качићу Миошићу, Динку Златарићу. Преводио је са италијанског.

Динко Златарић

Динко Златарић (1558 — 1613) био је дубровачки ренесансни песник и преводилац.

Дубровачка књижевност

Дубровачка књижевност обухвата књижевност створену на тлу Дубровачке републике и она представља највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Стварана је на локалном језику тзв. дубровачком књижевном језику који је у основи штокавско источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора са чакавизмима и икавизмима (којих није било у свакодневном говору) преузетим из суседних далматинских говора и романским позајмљеницама из далматског (којим се користио романски део становништва) и италијанског (тосканског) језика. Као најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић. Крајем XV века јављају се петраркисти Шишко Менчетић са канцонијером у коме има више од 500 песама и Џоре Држић. Након њих се почињу да стварају Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић, а потом у другој половини XVI века Динко Рањина, Динко Златарић и Андрија Чубрановић. Крајем XVI и почетком XVII века јавља се барок у дубровачкој књижевности који свој врхунац достиже у делима Ивана Џива Гундулића, Џива Бунића и Џона Палмотића. Игњат Ђурђевић и његово дело „Уздаси Мандолијене покорнице“ из 1728. године представљају њен последњи велики домет. Еп „Осман“ Ивана Гундулића представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, а од значајних дела свакако треба поменути и комедију Марина Држића „Дундо Мароје“. Вук Стефановић Караџић је два елемента дубровачког књижевног језика (чување гласа х и дентала д и т иза је насталог од кратког гласа јат) који су се у већини других средина изгубили, унео 1836. и 1839. године у своју језичку реформу. У данашњој науци постоји спорење око тога да ли дубровачку књижевност треба сврстати у српску или хрватску књижевност (у зависности од тога да ли се дубровачки говор сматра делом српског или хрватског језика) или је она нешто између њих.

Дубровачка република

Дубровачка република (лат. Respublica Ragusina) је била најзначајнија град-република и трговачки центар на источном Јадрану. Развила се око византијског Дубровника у раном средњем веку и постојала је све до 1806. године када су је заузеле Наполеонове снаге и припојиле новоствореним Илирским провинцијама 1808. године.

Свој врхунац је достигла у XIV и XV веку захваљујући веома развијеној трговини у унутрашњости Балканског полуострва на коме су се Дубровчани бавили и закупљивањем тргова, рудника и царина од месних владара Србије и Босне, чиме су додатно повећавали своје приходе. У циљу поспешења своје трговине, Дубровчани су у већим градовима у унутрашњости оснивали своје колоније (Ново Брдо и други). У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца (Стонски рат) до бококоторске Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља. Откриће Америке и поморског пута за Индију, као и стагнација Османског царства у XVII веку која је за последицу имала давање трговачких повластица другим западним земљама, довели су до опадања дубровачке привреде и целокупне државе, а преломну тачку представља велики земљотрес који је град погодио 6. априла 1667. године и од кога се он више никада није опоравио.

Иако је Дубровачка република номинално признавала врховну власт већих држава (Византија, Млетачка република, Српско царство, Османско царство), она је фактички увек била независна. Француска војска је заузела Дубровник 1806. Генерал Огист Мармон је 31. јануара 1808. прогласио анексију, чиме је престала да постоји Дубровачка република. Град Дубровник је 1815. на Бечком конгресу додељен Аустрији.

Иван Мажуранић

Иван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890.) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.

Илирски језик (jужнословенски)

Илиријски језик је уобичајено име јужнославенских језика прије настанка славистике и ћирилометодијевистике, а посебно у вријеме османског периода. Она је наметнута као заједнички језик као резултат католичке пропаганде у бугарским земљама у 17. веку. У 18. веку замењује га славеносрпски језик.Његова база је дубровачка књижевност и бококоторска књижевност са бугарштице, а његов први представник је Динко Златарић. Бартол Кашић се може сматрати оцем овог језика. 1595. године, током дугог рата, постао је језуит. Од 1609. до 1633. године живи у Дубровнику. Године 1613-1614 и 1618-1619 био је на мисији у Босни, Србији и источној Славонији.

Године 1604. у Риму је објављен Institutionum linguae illyricae libri duo (Структура илирског језика у двије књиге; 200 пагес). Граматику користе као уџбеници исусовци који су послани на мисију на Балкану. Бартол Кашић усваја у граматику јужнословенско штокавско наречје, указујући као такве дубровачки дијалект који је свакодневни за њега.

Ледићи

Ледићи су насељено мјесто у Босни и Херцеговини, у општини Трново (Сарајево), које административно припада Федерацији Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 36 становника, а сада их има свега неколико.

Миховил Павлек Мишкина

Миховил Павлек - Мишкина (Ђелековец код Копривнице, 24. септембар 1887 — логор Јасеновац, 30. јун 1942) био је хрватски књижевник и политичар.

Овидије

Публије Овидије Назон (лат. Publius Ovidius Naso; Сулмона, 20. март 43. п. н. е. — Томис, 17) био је један од тројице најпознатијих песника Августовог доба, такозваног златног века римске књижевности — поред Хорација и Вергилија.

Петраркизам

Петраркизам је подражавање најчешће само спољашњих елемената Петраркиних Расутих рима, врло често и неких карактеристичних ситуација и доживљаја љубави, а најређе и унутрашњих димензија интимног лирског света непознатих ранијим временима (љубав која нема обележја божанског, већ је фатално и трајно присутна у овоземаљском животу, разапета између идеалног и стварног).

Попучке

Попучке је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 2627 становника.

Разграничење Србије и Хрватске 1945. године

Убацујући Хрвате у празне фолксдојчерске домове Хрватска брзо мења етничку структуру до те мере да након тога одлучно тражи цео овај простор за себе. Да би се решио спор између Србије (Војводине) и Хрватске, формира се 19. јуна 1945. године државна комисија да испита стање и припреми предлог решења. На челу комисије је Милован Ђилас, а чланови су били Вицко Крстуловић (министар унутрашњих послова Хрватске), Милентије Поповић (министар унутрашњих послова Србије), Јован Веселинов, секретар ЈНОФ Војводине и Јерка Златарић, председник Окружног суда у Сомбору.

Ова комисија није започела рад од нуле. Она је имала низ извештаја од стране Окружног комитета КПС за Срем и Саве Косановића тадашњег министра у Савезној влади, у којима је указивано и на геноцид, али и на етничке промене које су настајале у празном простору (напуштеном од стране Немаца и Мађара) насељавањем Хрвата из Херцеговине и Загорја. Нарочито је карактеристичан извештај Саве Косановић] „Када је Војводина остала делимично пуста у крајевима где су живели Немци, ту се сада тенденциозно убацују читаве масе Хрвата“...“У простору између канала Петра I и Дунава (срезови сомборски, паланачки, оџачки, кулски, апатински и новосадски) насељено је од 1. новембра 1944. године до маја 1945. године око 30.000 Хрвата, а у источни Срем (Инђија, Стара Пазова) око 3.000 Хрвата. У извештају наведеног окружног комитета наводе се подаци о геноциду над српским живљем у Вуковарском, Шидском и Винковачком срезу, где је ликвидирано више хиљада Срба, а на њихово место досељено више хиљада Хрвата.

Каквим подацима комисија располаже? Када је реч о Барањи коришћен је податак да у њој живи 10.000 Срба и 11.000 Хрвата (према белешкама М. Ђиласа). Ко су међутим Хрвати у Барањи? То су скоро искључиво Буњевци, бивши православци , а касније под влашћу Мађара поунијаћени да би се тај процес наставио у НДХ за време рата, па ће тако бити „уписани“ у хрватску нацију. Након што им је отет део Барање у у подручју Баје, Печуја и Мохача, Срби сада губе и њен јужни део. Разумљиво је да се уз овакав површан неисторијски приступ, питање одлуке о додељивању Барање Хрватској не поставља. Све је наизглед логично а у суштини је мутно и по Србе неправедно до зла бога! Како се Ђилас односи према осталим проблемима? Само према његовим белешкама може се закључити како је Србе превео жедне преко воде. Он је отворио проблем припадности Војводине у целини: и проблем Бачке, и проблем Баната и проблем Срема, и проблем Барање. Нејасно је зашто се ствари решавају на овакав начин. Или је ово само део континуираног антисрпског односа којим се руководи вођство КПЈ? На тако питање наводи нас чињеница да ратно вођство народно-ослободилачког покрета није имало прецизан став како ће се после рата политички односи на Космету, у Санџаку и у Војводини. Оно је уставри одложило ова питања за послератни период, када би питање ових простора можда добило и међународне атрибуте.

Када би се иоле уважио историјски принцип онда би се морале у обзир узети све етничке промене оставрене након формирања Бановине Хрватске 1939. године, а нарочито промене настале за време хрватске и мађарске окупације Војводине током Другог светског рата. Ликвидацијом огромног броја Срба у Срему, источној Славонији и Бачкој, а унијаћењем и католичењем Буњеваца и Шокаца у Барањи, радикално је измењен национални састав становништва. У таквим околностима наслућује се позадина постављања питање Војводине у целини. Бачка као саставни део Војводине ушла је у састав Србије још новембра 1918. године. Пошто је у Бачкој живео и знатан број Хрвата, Ђилас очигледно отвара ово питање да би дошао до компромиса. Бачка остаје Србији, источна Славонија Хрвтаској! Поставља се међутим питање зашто се у игру укључују само поједина питања. Ако је у „игри“ Бачка у односу на Срем и Источну Славонију, зашто се не отвара питање Посавине, западне Славоније, Кордуна, Баније и Лике!?. Сви ово подаци говоре о трагично лошем положају „победничких“ Срба после Другог светског рата, готово на свим просторима где су се населили Срби су били губитници. О Србима у Словенији није било ни речи, јер су претежно били асимиловани. У Хрватској су им отети Конавли и Дубровник а Далмација, бар њен део од ушћа Цетине на које су полагали и историјско и етничко право (само не верско јер су Срби на овим просторима били масовно покатоличени), припојена је у целини Хрватској док им на просторима у Хрватској где су били већински народ није дата ни културна, а камоли политичка аутономија. У Босни и Херцеговини, вештачки створеној републици, Србима је задат највећи удар јер се њеним формирањем оснажен ратни савез Хрвата и муслимана; на Космету је санкционисано ратно протеривање Срба, у Македонији граница је одвојила огроман број Срба од матичне републике, а такође је санкционисано протеривање Срба са ове територије за време рата.

Каквим подацима располаже Ђилас? У његовим белешкама (чувају се у архиву Југославије, фонду ЦКЦКЈ, X2-1/1) налази се податак о националном саставу становништва: у Бачкој је било 188.000 Срба, 92.000 Хрват; у Банату је било 264.000 Срба и 11.000 Хрвата; у Срему 195.000 Срба и 52.000 Хрвата. Ту су и подаци за Илок: 9.354 Срба, 6.805 Хрвата, 5.046 Словака и 1.274 Мађара. За целу Војводину наводе се следећи подаци; 660.000 Срба, 170.000 Хрвата (укључио и Буњевце), 100.000 осталих Словена, као и 495.000 Мађара и 390.000 Немаца. Ови подаци по свему судећи повађени су из неких претходних статистичких годишњака и у многоме су били нетачни. То ће ускоро показати први послератни попис становништва 1948. године. Бар у три групације ови подаци су били нетачни: знатан број компромитованих Мађара био је напустио Југославију, готово цела немачка група повукла се са територије Југославије, заједно са немачким јединицама; у истој колони емиграната нашао се и немали број Хрвата који су посебно у Срему чинили злочин над српским живљем. Најзад не зна се да ли су овим пописом обухваћени Хрвати који су се током рата населили у Војводину.

Тешко је на основу оскудних аргумената процењивати разлоге повезивања питања Бачке, Срема и источне Славоније и Барање. Ђилас није српеман да откриије мотиве повезивања ових питања, због личне одговорности пред својим народом. Можда се одговор може назрети у покушају Хрвата да добију Срем. Тај покушај први пут је учињен током рата. У том периоду ослободилачким ратом водила су партијска руководства. Када је НДХ окупирала Срем тада је ЦККП Хрвтаске тражио да му се повери организовање НОБ на овом терену као и руковођење партијском организацијом. То је тада ЦККПЈ одбио. Али у свим приликама кад год су смели то да искажу, у периоду ауторитарне власти у Југославији, хрватски руководиоци су истицали право наслеђа над територијама које је била окупирала Аустро-Угарска, укључујући и Срем, који никада у историји није ни етнички ни историјски имао везе са хрватском државом.

Није ли дакле тада отворено питање Бачке на начин којим ће се доћи до потврде њеног остајања у Србији да би се лакше прогутала горка пилула о припајању Барање и источне Славоније Хрватској. Нестудиозан површан и на шупљим аргументима заснован приступ проблему разграничењу Србије и Хрватске убрзавање решења без позива на историјске и етничке принципе, без позива на стање пре извршеног геноцида, нелогично повезивање питања која нису постављена са онима која оптерећују односе Србије и Хрватске – говори о томе да је о решењу проблема разговарано у најужем политичком врху и да је Ђилас добио задатак да договорене ставове само потврди. Могуће је да је тај договор постигнут између Тита, Кардеља, Хебранга и Ђиласа. Али то су само претопставке, за које немамо доказа. Већ током рата било је извесно да Хрватска не може рачунати на Срем, јер су управо Срби на овом простору , на коме имају огромну етничку превласт, претрпели нечувени геноцид, јер су они подигли устанак и цело време рата водили упорну борбу против немачких окупатора и усташа и јер су на крају рата дали огроман допринос дефинитивној победи. Према томе никаква сила није могла дати Срем у руке Хрватској, поготово што ни једног ваљаног принципа за такво решење није било. Зато се првенствено манипулише Бачком. Захтеви хрватске етничке групе да се Хрватској прикључи северна Бачка са Суботицом и да се Мађарска мањина поцепа на део који ће припасти Хрватској и део који ће припасти Србији (Војводини) толико су бесмислени плитки, и нелогични да је и последњем политичком лаику да се они ме могу прихватити. Поготово што је део мађарске националне мањине подстакнут и усмерен и од српских-војвођанских комуниста организовано пружио отпор окупатору спасавајући образ овој мањини. Здружени у рату са српским борцима они нису били вољни да после рата буду цепани у две федералне јединице. Нарочито су размишљања о давању Суботице Хрватима била лишена сваке здарве логике, јер би тада овај град остао на периферији Хрватске, одвојен од суштинских привредних , културних и других веза са Новим Садом, Београдом и другим подручјима Покрајине. Тако се полако стеже обруч око источне Славоније и преипрема терен за њено несметано давање под управу Хрватској.

Крајем рата у Винковачком срезу у селима Јармина и Винковчком Новом Селу населили су се Хрвати након што су их напустили Немци. У селима Лазе, Мирковци и Ориолик населило се око 2.000 Хрвата, села Мирковци надомак Винковаца нарочито нам је познато из последњег рата када је нови усташки покрет хтео да га практично угуши. У Вуковару само током окупације насељено је преко 1.000 Хрвата. На пустарама Ада, Палача, Салаш у околини Вуковара пре рата су били колонизовани Срби – добровољци из Првог светског рата, а под усташком управом током рата сви су протерани. На место њих дошло је око 1.000 Хрвата из Загорја. С друге стране, мета геноцида било је неколико српских села и град Вуковар у којем је побијено преко 1.000 Срба. Та села страдала у Другом светском рату, била су средиште нових усташких напада у грађанском рату 1991-1995. То су Бобота, Вера, Трпиња, Бршадин, Маркушица, Острово, Негославци.

У четири среза спорна у разграничењу Србије и Хрватске године 1945, оперисало се следећим подацима.

Срез Шид: укупно 22 насеља, 17.869 Срба (4000 поубијаних током рата од стране усташа) 13.008 Хрвата, 2.886. Русина, 1.334 Словака;

Винковачки срез: укупно 26 насеља, 4.166 Срба, 42.388 Хрвата, 5.952 Немаца (тада су већ били напустили Југославију , а на њихово место масовно су досељавани Хрвати), 2.307 Мађара (нису убројани бројни побијени и протерани Срби)

Вуковарски срез: укупно 27 насеља, 23.186 Срба (без протераних Срба из пустаре Ада, Палача и Салаш, без побијених преко 1.000 Срба током рата). 16.200 Хрвата, 4.158 Мађара. Нарочито велика концентрација Срба је у 16 насеља у којима живи

18.915 Срба и 7.655 Хрвата. Када се издвоји град Вуковар, односно осталих 11 насеља, Хрвати у њима имају већину становништва. Да није било геноцида у овим осталим насељима вероватно би била констатована етничка равнотежа.

Срез Илок: укупно узев у целом срезу постојала је српска већина. Међутим град Илок, као и села Шаренград и Љуба имају хрватску већину, док села која су на истоку- Нештин, Сусек, Баноштор имају апсолутну српску већину. У срезу Илок по Ђиласовом наводу 9.354 Срба, 6.805 Хрвата, 5.046 Словака и 1.274 Мађара.

Запрепашћује податак о томе да резултати геноцида нису узимани у обзир. Ако се при свему томе има у виду и податак да је цео овај простор био покривен сремским фронтом, на коме су се донедавно водиле жестоке борбе, те да је становништво било распршено на све стране, да су бројни Хрвати компромитовани учешћем у усташким јединицама трајно били напустили територију ових срезова, види се јасно да комисија оперише погрешним подацима, често фалсификованим, добијеним „на реч“. Цела слика тако је искривљена.Куда води такав рад најбоље показује решење до кога се дошло за Барању. Формално, Ђилас и остали чланови комисије утврђују да је однос између Хрвата и Срба у Барањи 11.000:10.000 у корист Хрвата.Међутим пуне четири године ово подручје је под мађарском окупацијом. Срби су били изложени терору, исељавању, убијању и то доводи до радикалне промене етничке слике.Најзад није ли дарежљивост према Хрватима у овом случају била амортизација Хебранговог (вероватно и Титовог) беса што се Хрватска не протеже све до Земуна?!. Уосталом већ 1943. године када је ЦККПХ тражио јурисдикцију над просторима које је окупирала Хрватска, били су видљиви њени планови. Дакле Барања се даје Хрватској иако никада у историји није била њена територија, иако је као саставни део Војводине, одлуком скупштине Војводине, већ ушла 1918. године у састав Србије.

Било је извесно да врата Срема – срез Шид ни по којој логици не могу бити предати Хрватској. Међутим комисија овде поступа мимо сваке логике, цепа срез Шид на два дела. Тако села Опатовац, Ловас, Товарник, Подграђе, Адашевци, Липовац, Строшинци бивају уступљени, а села Махово, Бабска варош, Шид, Илинци, Мала Вашица, Батровци и Моровић остају у Србији. Када је реч о Вуковарском срезу принцип се мења пошто је у граду Вуковару већина Хрвата – цео срез се даје Хрватској. Као додатни разлог за ово „решење“ наводе се и комуникацијске предности ако се овај срез преда Хрватској, док се за Илок само мало јужније тврди обрнуто. Исти је поступак и на срез Винковци, Уместо да поступи доследно, у складу са решењем за Шид за срез Винковци занемарују се историјски и етнички и било кави логички принципи, те се цео срез уступа Хрватској.

Све ово говори да је формирање комисије била чиста фарса – да је хрватски лоби извукоа од Тита, на неком тајном затвореном састанку, максимум обећања иначе неповољних по српски народ. Ђилас и остали чланови комисје само су формални егзекутори већ донетог решења.

Тешко је иначе одгонетнути како се Илок нашао у саставу Хрватске. Комисија је констатовала српску већину у срезу, као и то да је Илок, као дунавско пристаниште, окренут у привредном смислу војводини. Његово прикључење Хрватској , због лоших комуникација успорило би његов развој. Можда би касније требало размотрити могућност да се Илок и села на западној страни среза прикључе Хрватској. То „касније“ десило семного раније, нема докумената о томе. Могуће је да је ово питање решено као и нека друга. – на највишем врху, без мериторних одлука надлежних органа. Аутор књиге „Границе“ Грађевинска књига, београд 1991. године) Миодраг Зечевић и Богдан Лекић уложили су посебне напоре да дођу до одговора на ово питање, али без успеха. При том да напоменемо – др Миодраг Зечевић је директор Архива Југославије, дакле институције која би апсолутно морала имати документа о томе.

Списак већника Првог заседања АВНОЈ-а

Списак 78 изабраних већника Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), од којих је њих 54 присуствовало Првом заседању одржаном 26. и 27. новембра 1942. године у Бихаћу. У периоду од Првог до Другог заседања АВНОЈ-а, одржаног 29. и 30. новембра 1943. године у Јајцу, погинуло је 11 већника АВНОЈ-а.

Владимир Бакарић

Миле Балабан

Шиме Бален

Милан Беловуковић

Симо Бјелајац, погинуо

Јосип Броз Тито

Душан Брстина

Видо Бурић

Светозар Веиновић

Мирко Вешовић, погинуо

Јосип Видмар

Тодор Вујасиновић

Владимир Дедијер

Милоје Добрашиновић

Јурица Драушник

Рато Дугоњић

Војин Гајић, погинуо

Манојле Гарић

Павле Грегорић

Никола Груловић

Влада Зечевић

Бранко Златарић

Жарко Зрењанин, погинуо још пре одржавања Првог заседања АВНОЈ-а 4. новембра 1942. године у околини Вршца

Младен Ивековић

Душан Ивовић

Осман Карабеговић

Јевстатије Караматијевић

Едвард Кардељ

Борис Кидрич

Бориша Ковачевић, погинуо 13. јуна 1943. године током битке на Сутјесци

Петар Комненић

Едвард Коцбек

Миро Крстајић

Вицко Крстуловић

Павао Крце

Маријан Лекић

Франц Лескошек

Франце Лубеј

Божо Љумовић

Блажо Марковић

Веселин Маслеша, погинуо 14. јуна 1943. године током битке на Сутјесци

Радован Мијушковић

Сима Милошевић, погинуо јуна 1943. године током битке на Сутјесци

Иван Милутиновић

Јосо Мирковић

Гојко Николиш

Срђан Новаковић

Станко Опачић

Омер Осмић

Ђоко Павићевић

Марко Павичевић

Ристан Павловић

Ката Пејновић

Ристо Перовић

Миле Перуничић

Срећко Петровић

Моша Пијаде

Нурија Поздерац, погинуо 12. јуна 1943. године током битке на Сутјесци

Јован Поповић

Коча Поповић

Милентије Поповић

Ђуро Пуцар

Иво Лола Рибар, погинуо 27. новембра 1943. године на Гламочком пољу

Јосип Рус

Брано Савић

Павле Савић

Јагош Симоновић

Никола Срдић, погинуо

Петар Стамболић

Лука Стевић

Флоријан Сучић

Ђуро Тиљак

Тоне Фајфар

Андрија Хебранг

Авдо Хумо

Стојан Церовић, умро марта 1943. године од последица рањавања током битке на Неретви.

Ђуро Чагоровић

Родољуб Чолаковић

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Хрватски језик

Хрватски језик је стандардни јужнословенски језик којим говори око 5,5 милиона људи , углавном Хрвата, и неутврђен број хрватских исељеника у обе Америке, Аустралији и Европи. Сличан је стандардном српском језику (и српски и хрватски и бошњачки језик, као и црногорски који још није доживео пуну лингвистичку афирмацију, стандардизовани су на истом дијалекту - источнохерцеговачком), а као стандардни језик се 1991. издвојио из српскохрватског језичког стандарда. Хрватска језичка норма (али другачијег старијег типа) је постојала и пре стварања српскохрватског стандарда.

Прикључком Хрватске Европској унији 1. јула 2013. године, хрватски је постао 24. службени језик те заједнице.

Цвијета Зузорић

Цвијета Зузорић - Пешони (Дубровник, 1552. – Анкона, 30. новембар 1648.) је била племкиња, поета и песникиња из ренесансног Дубровника.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.