Збор у Орашцу

Збор у Орашцу је окупљање српских устаника умаклих пред „сечом кнезова“. Збор је организовао Ђорђе Петровић, познат као Карађорђе, са шумадијским првацима и кнезовима, одржан је у зиму 1804. године, на хришћански празник Сретење Господње тада 14. фебруара [1] у Орашцу код Аранђеловца. Око три стотине устаника одлучило је да се бори против дахија, па су приступили избору вође. Пошто су харамбаша Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да предводе устанике за вожда је изабран Карађорђе Петровић.

Orasac 1804
Збор у Орашцу. Литографија 19. век.

Позадина

У Београдском пашалуку, све до почетка устанка па и после, биле су уобичајене кнежинске скупштине. То је била такође установа локалне аутономије, каква се за време турске управе y нашим крајевима практиковала на више места. нарочито y крајевима појединих планинских система. Па и сам хатишериф који је Србима y Београдском пашалуку дала Порта после Кочине крајине садржао је извесне карактаристике аутономног уређења. У раду кнежинских скупштина учествовале су народне старешине једне кнежине; кад је избио устанак шта је, дакле, било логичније, него да се од кнежинских скупштина направе нахијске, a од нахијских скупштине народа тј. главних народних старешина из целог пашалука, и осталог побуњеног краја.

Прво што су учинили закључивши да дигну устанак, Карађорђе и његови другови сазвали су на један састанак, на „скупштину народну" (тај назив сачуван је код свих мемоариста тога доба, a употребљава се и y званичној преписци устаничкој) угледније људе Крагујевачке и Београдске нахије.[2]

Устаничка скупштина у Орашцу

Орашачка скупштина на којој су народни прваци из београдске и крагујевачке нахије одлучили да дигну устанак и за устаничког вођу изабрали Карађорђа није обичајна скупштина кнежинска прво стога што је била тајна па је за њу знао само најужи круг одабраних људи a друго стога што је била устаничка, конспиративна, и што је имала за циљ да изврши два важна закључка једног ранијег, још ужег скупа народних првака, одржаног y Орашцу 8. новембра 1803: да закључи дизање народног устанка y Београдском пашалуку и изабере устаничког вођу. Она је, y ствари, скуп револуционарних народних кнезова и других првака и старешина, измешан са лицима свештеничког чина с једне, и хајдучким старешинама с друге стране, одржан на тешко приступачном и скровитом месту, y рану зору. Непосредан повод за њено одржање, као и за сам устанак, била је сеча кнезова и народних првака коју су вршиле дахије, и тешко стање које је y земљи владало под системом дахијске управе.

2. фебруара 1804, на Сретење, рано y саму зору, постављене су јаке страже око места на коме ће се одржати скупштина. Учесници који су дан пре или y току ноћи стигли са разних страна y Орашац скупљали су се више Марићевића Јаруге, код два велика бреста, на једном заравњу опкољеном са свих страна густим лугом. Карађорђе, који је био главни организатор ове устаничке скупштине, приказао је положај y коме се налази Београдски пашалук откако се налази под дахијском управом и изнео циљ овога састанка. Од свих кнезова, првака и хајдучких сгарешина колико их је било на овој скупштини, није био ни један који би био против тога да се диже устанак. Кад се поставило питање воћства показала се иста такова једнодушност: иако је Карађорђе означио некоја за то способна и угледна лица, као Станоја Главаша, Вула Илића Коларца, кнеза Марка Савића и Теодосија Марићевића, како устаници тако и предложена лица одбили су ту кандидацију, па је за вођу устанка, за врховног Вожда, изабран Карађорђе који је примио избор тек после дужег опирања и када му је неколико пута поновљено да народ жели да га y устанку воде људи личних особина Карађорђевих.

Krst prvog ustanka
Крст којим је Атанасије Антонијевић благосиљао Карађорђеве устанике.

Кад се Карађорђе примио избора, буковички прота Атанасије обукао је епитрахиљ, запалио воштаницу, благословио избор и народне закључке и присутне заклео на верност Вожду и устанку. Изабрани Вожд пољубио се са сваким од присутних. После тога дана, устанак је отпочео одмах тако да већ 4. фебруара 1804 аустријске пограничне власти поуздано знају да y суседној Србији пламти устанак и да су се „на оружје дигли хришћански Срби".[3][4]

Учесници скупштине

Историчар Миленко Вукићевић држи да је на орашачкој устаничкој скупштини било присутно око 300 лица. Данас ce, на основу историјске и мемоарске литературе, може утврдити само присуство ових лица: прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Хајдук-Вељко Петровић, Вуле Илић-Коларац, Милисав Липовац, Ђорђиц из Вишевца, Јован Крстовић из Буковика, Алекса Дукић, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, кнез орашачки Марко Савић, трговац Теодосије Марићевић, Алекса Јаковљевић, кнез Вићентије Петровић из Кораћице, кнез Матија Јовичић из Тополе, Михаило Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара, Милутин Савић из Гараша, Марко Катић, Петар Дугоњић из Маслешева, Благоје(?) и Глиша(?) оба из Маслешева, Ћира Прокић и Милоје Чекеревић из Маслешева, Стеван Рајаковић, Мата Миливојевић, Мандић и Милован Ђурић из Страгара, Андреја Јокић, Риста Ђурђезић, Михаило Манојловић, Паун Чолкћ, Матија Милошевић, Лазар Милосављевић, Димитрије Перић, Димитрије Манојловић, Гаврило Ђурић, Григорије Марковић, — сви из Тополе, Ђорђе Дукић, Танасије Дукић, Јован Ризнић, Сретен, Теофан и Јаков Томковићи из Баше, Гаја Остојић из Орашца, Петар Кара из Трешњевице, Хајдук Милета из Глибовца, Хајдук Кара Стева из Прова, Хајдук Милован из Плане, Димитрије Радовић из Врбице, Милован Ђурковић из Јагњила, Милош Арсенијевић из Драгоља, Јанко Рачанин из Раче, Никодије Добрић из Овсишта, Марко Милосављевић из Копљара, Никола Лека из Липовца, Милован Гарашанин из Липовца, Радован Гарашанин из Липовца, Сима Сердар из Даросаве, Тома Старчевић из Орашца, Јован Булатовић из Орашца и Васа Сараманда из Буковика.[3]

Последице

Истина све је рађено по једном брзом, кратком, устаничком и револуционарном поступку, али је обострана заклетва била ту, она је деловала одређено и снажно, па су крв и ватра, та два симбола револуционарних масовних покрета, убрзо дали и реалну садржину орашачким одлукама. За релативно кратко време Београдски пашалук био је очишћен од Турака. Власт је, по закону,, била y рукама султановим, али се у ствари налазила y рукама Карађорђа и устаника. Сви преговори вођени ма с ким и y ма коме облику, после тога времена, вођени су y име народа; сва писма, жалбе или молбе носиле су, сем потписа Карађорђа као „Врховнаг предводитеља народа српског", доцније и Вожда, и потписе осталих народних старешина, углавном дакле и оних лица која се јављају као редовни учесници на свим скупштинама народним.[5]

Извори

  1. ^ по грегоријанском календару или 2. фебруара по јулијанском календару тада коришћеном у Србији
  2. ^ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 3)
  3. 3,0 3,1 ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 5 — 6)
  4. ^ Народне скупштине Првог и Другог српског устанка (1804—1815)
  5. ^ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ И САБОРИ (ст. 3 — 4)

Види још

Литература

Спољашње везе

Претходник:
нема
Народне скупштине Србије

1804

Наследник:
Остружничка скупштина
1804

1804 је била преступна година.

Јанићије Ђурић

Јанићије Димитријевић Ђурић (Страгари код Крагујевца, 1779 — Страгари код Крагујевца, 14/26. априла 1850) је био секретар Карађорђа Петровића, члан Државног савета и председник Апелационог суда.

Аганлија

Аганлија (умро 1804.) је био један од четворице дахија који су управљали Србијом од 1801. до 1804. године.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Мајка Србија

Мајка Србија, Српска мајка или Мајка свих Срба, национална је персонификација Србије, националне државе Срба. Кориштена је као метафоричка мајка свих Срба. Српски национални митови и пјесме стално дозивају Мајку Србију.Територије насељене Србима изван Србије могу бити представљене као дјеца Мајке Србије. Србија може да се опише као ћерка Мајке Србије, заједно са осталим српским територијама, као у пјесми Драгослава Кнежевића Српско јато: „Млађа сестра од старије Црне Горе и Србије. И у миру и у рату Крајина ће српском јату”.

Остружничка скупштина

Остружничка скупштина (6—15. мај 1804) је била састанак српских народних првака за време Првог српског устанка. На овој скупштини се, поред договора о томе шта ће се изнети пред дахијске изасланике у преговорима о миру у Земуну, разговарало се и о даљем развоју устанка, организацији нове власти, набавци муниције итд. Ова скупштина има велики значај за Први српски устанак, јер је она представљала први састанак свих нахијских и устаничких старешина Београдског пашалука, откако су Срби уопште подигли устанак против дахија.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Сретење Господње

Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Сретење се славио као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

Српска устаничка војска 1804-1817

Настанак и развој српске устаничке војске у периоду Првог и Другог српског устанка обухвата неколико фаза: период нахијских господара (1804—1806), период народне устаничке војске (1807—1813) и период кнеза Милоша (1815—1830). У току борби Срби су поставили основе државне организације и створили језгро стајаће војске, издата су прва војна правила, устројени чинови, на границама су подигнута утврђења, у Београду тополивница, а у унутрашњости барутане. Упркос поразу и предаји из 1813, Срби су већим делом сачували драгоцено ратно искуство, војну организацију и искусне старешине народне војске, захваљујући којима је извојевана победа у Другом српском устанку 1815. и започето ослобођење Србије од Турака.

Тодоровићи (породица)

Тодоровићи, пореклом Марићевићи из Роваца, воде порекло од кнеза крагујевачке нахије (од 1804) и

обор кнеза јасеничке кнежине крагујевачке нахије Теодосија Марићевића из Орашца, који је на збору у Орашцу одржаном на његовом имању у „Марићевића јарузи“ на Сретење 1804. први био изабран за вођу Првог српског устанка, али није прихватио избор. Његов праунук је Велимир Тодоровић, министар унутрашњих послова Краљевине Србије у време Мајског преврата 1903. године.

Устанак

Устанак је оружана побуна против нечије државне власти. Њени учесници, односно устаници, поданици су те власти који настоје да на одређено подручје замене постојећу власт властитом и/ли нечијом другом.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.