Захумље

Захумље или Хум, односно Хумска земља (лат. Chulmia) је назив за српску средњовековну област и државу (кнежевину) која је обухватала знатне делове горње (јужне) Далмације, приближно од реке Неретве до града Дубровника, са припадајућим залеђем и острвима.[1][2][3]

„Захумљани који сада тамо живе су Срби, који потичу од времена онога архонта који је побегао цару Ираклију.”

— Константин Порфирогенит VII, „О управљању царством“


Порфирогенит такође пише да су Срби у 7. веку населили и друге делове јужне Далмације, укључујући и две суседне области: Травунију и Неретљанску кнежевину. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областма потврђују и вести франачког хроничара Ајнхарда, који је у својим Аналима франачког краљевства (лат. Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином,[4] да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[5]

Кнежевина Захумље
Dalmatian principalities, 9th century

Захумље у 9. веку
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Политика
Облик државе Кнежевина
 — Кнез
Историја
Историјско доба Средњи век
 — Оснивање 9. век
 — Укидање 12. век
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Simple Labarum.svg Византија Дукља Serbian Kingdom under King Constantine Bodin-sr.svg
Central and Eastern Europe around 950 AD.png Кнежевина Србија Рашка Serbia under Stefan Nemanja and Stefan the First-Crowned.jpg
Churches in Medieval Bosnia Map-sr
Распрострањеност хришћанских храмова у средњовековној Босни и Захумљу

Историја

Најстарији познати владар Захумља био је Михајло Вишевић (910—950) који је у име Византије освојио град Сипонто на Апенинском полуострву.

Каснији владари Захумља потичу од кнеза Завиде чији су синови били Стефан Немања, Тихомир, Страцимир и Мирослав. Захумље је дато Мирославу. Као кнез Захумља (1168—1171), оженио се са сестром бана Кулина. Затим следи Тољен и Тољен II, кнез северног Захумља. 1239. године Никола, жупан Захумља се оженио 1338. Катарином Котроманић. Петар је био кнез Захумља (1198—1227) и кнез града Сплита (1222—1225). Андрија је следио као кнез Приморија и кнез Јужног Захумља 1250. Затим Богдан, жупан Захумља од 1249. до 1252. године, који је владао заједно са Радославом 1249. Стјепан Константин је био кнез Захумља и наследник српског престола 1323. Угљеша Мрњавчевић, потомак српске куће Мрњавчевића је владао Захумљем од 1370. до своје смрти, 1404. године. Сандаљ Хранић Косача, кнез Захумља и један од Војвода Светог Саве је постао Велики Војвода Босне до своје смрти 1435. Следио га је Стефан Вукчић Косача за Великог Војводу и кнеза Захумља до његове смрти 1466.

Видјети још

Референце

Serbien 9.Jhd
Српске области и градови у 9. и 10. веку
  1. ^ Ћирковић 1995.
  2. ^ Мишић 1996.
  3. ^ Ћирковић 2004.
  4. ^ Scholz 1970, стр. 111.
  5. ^ Pertz 1845, стр. 83.

Извори и литература

Извори

Литература

Благај (Мостар)

Благај је насељено мјесто града Мостара, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ.

Босански крсташки рат

Босански крсташки рат био је крсташки рат који се водио против неодређених јеретика у периоду од 1235. до 1241. године. У ствари, то је био угарски освајачки рат против Бановине Босне одобрен као крсташки рат. Превођени херцегом Коломаном, крсташи су успјели освојити само периферне дијелове земље. Пратили су их доминиканци, који су изградили катедралу и осуђивали јеретике на смрт спаљивањем. Крсташки рат нагло је прекинут када су Угарску напали Татари. Крсташи су били приморани да се повуку, са њима и Коломан, како се борили против нападача. Касније папе су позивале на још крсташких ратова против Босне, али ни до једног није дошло.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Градихна

Градихна (прва половина 12. века) је био српски краљ и владар Дукље, од око 1131. до око 1143. године. Након битке код Бара око 1125. године у којој је погинуо његов брат Грубеша, Градихна бежи у Рашку где је након унутарашњих сукоба свргнут жупан Урош I и затворен у тамницу. Тамо се оженио и добио три сина: Радослава, Лобара и Владимира. За то време краљ Ђорђе се измиро са његовом браћом Драгихном и Драгилом те им оставио део територије у Зети.Негде око 1127. краљ Ђорђе напао је Рашку и ослободио жупана Уроша I те га поново поставио за жупана. Градихна због нове ситуације бежи у Захумље где проналази ново уточиште. Након српског пораза у борби са Византијом 1129. и примања вазалних намета, Градихна је почео да ради активну политику у свргавању краља Ђорђа у којој му је највише помогао брат Драгихна ослањајући се на Византијску подршку.Уплашен овим, краљ Ђорђе утамничио је њиховог трећег брата Драгила и Михајла, сина бившег краља Владимира. Био је то повод за рат па су Градихна и Драгихна успели да уз помоћ Византијске војске која се налазила у Драчу поразе краља Ђорђа који се склонио у тврђаву Котор. Након кратке опсаде, краља Ђорђа су издали његови људи и предали га Византинцима који су га утамничили и одвели у Цариград где је и умро.

Уз византијску подршку, као некад његов брат Грубеша, Градихна се прогласио за новог српског краља негде око 1131. године. Његов долазак на престо означио је крај династијског грађанског рата и постепену обнову земље. Међутим, као резултат мешања Византије у унутрашње послове земље и ранији пораз српске војске 1129. то је уједно означило и дезинтеграцију и пад краљевства. Изгледа да лидери Рашке и Босне нису признавали Градихну за новог краља који се одржавао уз помоћ Византинаца. Тако је Урош I, некадашњи савезником краља Ђорђа, ојачао везе са угарским двором удајом своје кћерке Јелена за угарског престолонаследника Белу II 1130., а затим је и његов син Белош постао бан Хрватске и један од најмоћнијих људи тадашње Угарске. Босном је као бан владао Јеленин син, будући угарски владар Геза II око 1137. године.

Након деценије владања, у потпуности зависан од Византије, краљ Градихна је умро негде око 1143. године и сахрањен у манастиру Светог Срђа и Ваха. На престо га је наследио син Радослав уз пристанак новог византијског цара Манојла I Комнина (1143 - 1180), али не као краљ већ само као кнез.

Гршковићев одломак

Гршковићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чини четири листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских“, према источном (православном) обреду и сродан је, по месту и времену настанка, тзв. Михановићевом одломку.

Дринска бановина

Дринска бановина је била бановина Краљевине Југославије између 1929. и 1941, а такође и бановина Недићеве Србије 1941. Њено седиште је било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или географским границама.

Захумљани

Захумљани су били становници српске средњовековне области Захумља. Заједно са осталим српским обласним скупинама: Неретљанима, Травуњанима и Дукљанима, настањивали су Поморску земљу, односно приморски део српских земаља, у који су поред Захумља спадале и области: Дукље, Травуније и Неретљанске кнежевине. Седиште Захумљана је био град Стон. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областма потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).

Зворнички санџак

Зворнички санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору доњег Подриња и околине. Основан је између 1478. и 1483. године од дијелова Смедеревског санџака са обје стране Дрине. Након османског освајања Сребреничке бановине 1512. године, њена територија је припојена Зворничком санџаку. Првобитно сједиште санџака је било у Зворнику, а касније у Тузли.

У почетку је био дио Румелијског пашалука, потом Будимског, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Кочапар

Кочапар Бранислављевић (12. век) је био српски кнез (жупан), који је владао Дукљом од 1102. до 1103, под управом великог жупана Рашке Вукана. Он је био син Бранислава брата Бодиновог, од кога је наследио титулу Кнеза Дукље.После Бодинове смрти (1101), Бодинов полубрат Доброслав II, га је наследио као краљ Дукље. Кочопар Бранислављевић, најближи Бодинов рођак склопио је савез са Вуканом. Овај савез ће се показати успешним у освајању Дукље 1102. године. Битка која је уследила на Морачи довела до пада Доброслава II и крунисања Кочопара на престо. Доброслав је касније протеран у Рашку. Вукан је поставио Кочапара за кнеза Дукље који је владао под његовом управом. Овај савез ће се ускоро растурити, и Вукан шаље своју војску на град Дукљу, приморавајући Кочапара да бежи у Босну, а затим Захумље, где је на крају и умро.За новог српског краља проглашен је Владимир Војислављевић.

Мирослав Завидовић

Мирослав Завидовић (? — 1196. или 1199), познат и као „велики кнез Мирослав“, био је владар српске средњовековне области познате као Хумска земља или Захумље. На власт је дошао око 1165. године, а Захумљем је управљао до последње деценије 12. века. Столовао је у Стону.Био је син рашког властелина Завиде, старији брат Великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Био је ожењен сестром босанског бана Кулина. Оснивач је манастира Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу, за чије је потребе наручио писање данас чувеног Мирослављевог јеванђеља. Његови синови били су Тољен, Петар и Андрија.

Михаило Вишевић

Михаило Вишевић, познат и као Михаило Захумски (око 910.- око 935.) је био српски владар Захумља, (лат. Chulmorum) у првој половини X века. У у писаним изворима јавља се са титулама “архонт Захумља”, “дукс Захумља” “дукс Словена”, али 926. и као “краљ Словена”, а обично се претпоставља да је имао словенско звање кнез. Није јасно да ли је био вазал владара Србије до 924. године, а после слома Србије можда је био вазал Бугарске. Изгледа да је његова снага значајно порасла управо од 924. када је водио офанзивну политику и проширио 926. године своје поседе на Апенинско полуострво. Тако је постао један од најзначајнијих владара на Јадранском мору.

Михановићев одломак

Михановићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чине два листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских“, према источном (православном) обреду и сродан је, по месту и времену настанка, тзв. Гршковићевом одломку.

Српске земље у раном средњем веку

Појам Српске земље у раном средњем веку обухвата историју српских земаља током раног средњег века, у ширем временском распону од 6. до 12. века.

Српско приморје

Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima), је назив за историјске области у јужној и средњој Далмацији, које су током средњовековног раздобља улазиле у састав српских земаља.

Тихомир Завидовић

Велики жупан Тихомир (1165–1166) је био српски велики жупан.

Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Велики жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а што се тиче његове браће, Мирослав је добио Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца коју народ зове данас „Реке“.

Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло до неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији.

Властела око Немање тежила је да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци с престола брата Тихомира половином 1165, али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се уз помоћ пријатеља спасао и успео да 1166. године са престола свргне свога брата Тихомира, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо.

До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1168. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир.

У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке – Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали до краја живота.

Син великог жупана Тихомира, жупан Стефан Првослав, подигао је манастир Ђурђеве ступове у Беранама (Црна Гора). Првослав је умро пре 1220. и његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Херцеговачки пашалук

Херцеговачки пашалук (ејалет) је био османска провинција од 1833. до 1851. године. Задња престоница му је био Мостар.

Херцеговина

Херцеговина је историјска и географска област, која је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве. Током историје, просторни опсег Херцеговине се постепено мењао. Првобитно се односио на Херцеговину Светог Саве, а потом на Херцеговачки санџак, односно Херцеговачки пашалук. Значајне промене су наступиле 1878. године, када је већи део историјске Херцеговине окупиран од стране Аустроугарске (данашња Херцеговина у ужем смислу), док су мањи делови у два наврата (1878. и 1912. године) прикључени Црној Гори (данашња Стара Херцеговина).

Савремена Херцеговина (у ужем смислу) означава географску област која обухвата јужну половину Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовековна земља била је много већа и обухватала је делове данашње западне Црне Горе, делове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. (Стара Херцеговина). Ова држава је име добила по титули херцега од Светога Саве (нем. Herzog — војвода), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.

Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.

Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.

Хумска епархија

Хумска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са Старом Херцеговином и Дубровачким приморјем). Приликом оснивања, сједиште епархије је било при манастиру Богородице Стонске, у тадашњем главном хумском приморском месту Стону. Епархијско сједиште је накнадно измјештео у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те је по томе ова епископија понекад називана и Лимском епархијом, а њени јерарси су носили и почасни наслов митрополита.

7—12. век
12—14. век
14—15. век

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.