Захумско-рашка епархија

Захумско-рашка епархија (ориг. Захумско-расијска епархија), или Никшићка епархија, била је епархија при Митрополији црногорској (Цетињској архиепископији) од 1878. до 1920. Затим се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије од 1920. до 1931.

Захумско-рашка епархија
Српска православна црква
Основни подаци
СједиштеНикшић
ДржаваЦрна Гора, Краљевина СХС
Основана1878.
Укинута1931.
Архијереј
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ захумско-рашки
Visarion Ljubisa 1884 Vilimek
митрополит Висарион Љубиша, први епископ захумско-рашки
Епископ захумски Кирил Митровић.jpeg
Захумско-рашки епископ Кирило Митровић
Nektarije Krulj
Захумско-рашки епископ Нектарије Круљ

Историја

Након ослобођења дијела Старе Херцеговине и Горњег Полимља (1878), донијета је одлука да се од дијелова Херцеговачке епархије прикључених Кнежевини Црној Гори створи нова епархија, која је названа Захумско-рашком епархијом. За првог захумско-рашког епископа изабран је архимандрит Висарион Љубиша, који је хиротонисан 8. септембра 1878. године на Цетињу од стране митрополита Илариона Рогановића и бококоторског епископа Герасима Петрановића, који је управо тим поводом допутовао у Црну Гору. Стварањем ове епархије, у Црној Гори је успостављена црквена област састављена од двије епархије: Цетињске архиепископије и Захумско рашке епархије.

Након смрти митрополита Илариона Рогановића (1882), за новог црногорског митрополита изабран је управо захумско-рашки епископ Висарион Љубиша, након чега је за администратора Захумско-рашке епархије постављен архимандрит Митрофан Бан. Међутим, прије но што је дошло до његовог избора и посвећења за епископа у тој епархији, умро је митрополит Висарион Љубиша (1884), а на његово мјесто је изабран Митрофан Бан. Епархија је остала у режиму администрације све до 1908. године, када је новог епископа захумско-рашког изабран Кирило Митровић, који је хиротонисан 1909. године. Епархијом је управљао до 1920. године, када је премјештен за епископа бококоторског, а Епархија захумско-рашка је поново потпала под администрирање митрополита црногорско-приморског. Тек 1925. године, за новог епископа изабран је Нектарије Круљ, који је хиротонисан 1926. године. Управљао је овом епархијом до свог премјештања на другу дужност 1928. године. Потом је у епархији поново заведен режим администрирања. Такво стање је остало све до 1931. године, када је епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.

Ова епархија је била састављена из свих племена која су се налазила на лијевој страни ријеке Зете. Сједиште Захумско-рашке епархије је било у манастиру Острогу односно у Никшићу. До њеног укидања (1931) сачињавала су је три намјесништва — никшићко, спушко и колашинско.[1]

Манастири

Захумско-рашкој епархији припадали су следећи манастири:[2]

Епископи

Види још

Референце

  1. ^ Члан 2. Устава Светог синода у Књажевини Црној Гори (1904)
  2. ^ „Митрополија црногорско-приморска: Увод у шематизам”. Архивирано из оригинала на датум 25. 09. 2013. Приступљено 30. 10. 2015.

Литература

Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Димитрије (Рађеновић), а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Манастир Ћелија Пиперска

Манастир Ћелија Пиперска је манастир Митрополије црногорско-приморске из 12. вијека.

Манастир Добриловина

Манастир Добриловина је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве, а налази се у околини Мојковца у селу Доња Добриловина (долина ријеке Таре - лијева обала, непосредно поред пута Мојковац-Жабљак). У градњи Добриловине учествовала су племена са обје обале ријеке, па се сматрла заједничким храмом хришћана Потарја и Затарја. Живопис је дјелимично сачуван, а интересантно је да се на нимбама јеванђелиста у пандатифима и на нимбу Пантократора у калоти кубета виде пластични орнаменти, лозице и розете, изведени у сасвим плитком рељефу.

Манастир Ждребаоник

Манастир Ждребаоник налази се у Секулићима, надомак Даниловграда и 17 km од манастира Острог. Храм из 1818. године посвећен Светом Архангелу Михаилу, изграђен је на темељима старијег немањићког храма, метоха Манастира Мораче.

Манастир Жупа Никшићка

Манастир Жупа Никшићка је женски манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве а налази се у мјесту Жупа Никшићка код Никшића.

Манастир Морача

Манастир Морача је један од најмонументалнијих српских средњовековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа, у Општини Колашин.

Испод манастира Морача је водопад Светигора који ствара оближњи поток који се слива у реку Морачу.

Манастир Острог

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори. Посвећен је Светом Василију Острошком. Манастир Острог се састоји од Горњег и Доњег манастира.

Манастир Пива

Манастир Пива је православни манастир из 16. вијека који се налази у Плужинама, у ранијој области средњовековне жупе Пива, на подручју каснијег племена Пива, а део је Епархије Будимљанско-никшићке.

Манастир Подмалинско

Манастир Подмалинско је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве.

Манастир је смештен у долини реке Буковице, у близини села Малинско и Тушина. Манастирски храм је посвећен светом Архангелу Михаилу.

Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Амфилохије (Радовић), а сједиште митрополије се налази на Цетињу док је Саборна црква у Подгорици. Основана је 1219. године као Зетска епархија, од стране Светог Саве, првог српског архиепископа. Најстарија је епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Митрофан Бан

Митрофан Бан (Главати (Грбаљ), 15. март 1841 — Цетиње, 30. септембар 1920) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а као предсједик Средишњег архијерејког сабора (1919-1920) учествовао је у спровођењу уједињења Српске православне цркве.

Пећка епархија

Пећка епархија или Пећка митрополија је некадашња епархија Српске православне цркве. Епархија је створена указом црногорског краља Николе од 24. новембра 1913. године, а укинута је 1931. године, када је њено подручје враћено у састав Рашко-призренске епархије.

Саборна црква у Никшићу

Храм Св. Василија Острошког је саборна црква и православни манастир у епархије будимљанско-никшићка. Изграђен је у 19. вијеку.

Када је 1878. године створена Захумско-рашка епархија донета је одлука да њено средиште буде у Никшићу. Пошто је изградња новог саборног храма и владичанског двора била тек у плану, први захумско-рашки епископ Висарион Љубиша (1878-1882), привремено је боравио у оближњем манастиру Острогу. Као црногорски митрополит (1882-1884), Висарион Љубиша је настојао да уз руску помоћ убрза припремне радове, а његoво дjело је наставио и његов наследник, митрополит Митрофан Бан (1884-1920).

Саборни храм у Никшићу дјело је руског архитекте Михаила Тимофејевича Преображенског. Овај монументални споменик подигнут је у славу погинулих црногорских и херцеговачких јунака у ратовима 1875—1880. године. Предрадови су почели 1886. године. Састављена је комисија коју су предводили војвода Шако Петровић и инжењер др Јосип Сладе, који су и изабрали Петрову главицу за мјесто изградње цркве.

Камен темељац за Саборну цркву постављен је 17. јула 1895. године. Црква је грађена нешто више од пет година, а завршена је 28. августа 1900. године. Њен први свештеник био је Илија Јовићевић из Цеклина. Од тада, ова црква је служила као Саборни храм Захумско-рашке епархије све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.

Између два рата на звонику је постављен велики сат, пречника 2,36 m.

Црква се налази у непосредној близини дворца краља Николе.

У новинама Оногошт, број 8.,1899.г. је чланак, "Монументална црква у Никшићу". У тексту стоји да је цркву обишао Урош Предић. Жеља књаза Николе је била да фреске уради Урош Предић, али је овај то одбио због обима посла. Требало је да иконостас стигне из Грчке, из Пиреја, од грчког добротвра Сингроса, а иконе за иконостас раде се у Русији.

Након стварања Епархије будимљанско-никшићке са средиштем у Никшићу, Црква св. Василија Острошког је 2001. године поново постала епархијски саборни храм.

Свети синод Краљевине Црне Горе

Свети синод Краљевине Црне Горе је био највише црквено-управно тијело у Књажевини, односно Краљевини Црној Гори. Управљао је свим пословима који су се тицали Православне цркве у Црној Гори. Основан је почетком 1904. године, као Духовни савјет, а потом је преименован доношењем Устава Светога синода у Књажевини Црној Гори. На челу овог тијела се од оснивања налазио тадашњи цетињски митрополит Митрофан Бан. Због кашњења у избору другог епархијског архијереја (захумско-рашког епископа Кирила Митровића), Свети синод је са радом започео тек у пролеће 1908. године, а 16. (29.) децембра 1918. године је донио историјску одлуку о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији.

Стара Херцеговина

Стара Херцеговина је историјска и географска област која обухвата поједине регије које су у ранијим временима биле саставни дио некадашње (велике) Херцеговине, од које су под разним околностима отргнуте (први дио 1878. године, а други дио 1912. године), тако да се више не подводе под општи појам Херцеговине у његовом ужем (савременом) значењу. У географском смислу, област Старе Херцеговине обухвата сјеверозападну половину данашње Црне Горе, од Херцег Новог, преко Никшића, Шавника, Плужина и Жабљака, до Пљеваља и Бијелог Поља, а такође укључује и Пријепоље у Србији, односно Рудо, Чајниче, Горажде и Фочу у данашњој Босни и Херцеговини.

Назив области (Стара Херцеговина) треба разликовати од описног израза стара Херцеговина (са малим словом с) који се понекад употребљава за означавање цијеле Херцеговине у старим временима.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.