Западно хришћанство

Западно хришћанство је општи термин који означава све цркве хришћанског Запада. У најширем опсегу појам обухвата све хришћанске заједнице Западног света, а у историјском контексту се првенствено односи на цркве које су поникле у западним, односно латинским областима Римског царства,[1] односно цркве које су се током времена развиле на просторима Западне Европе и Новог света. Појам обухвата: древну Римску цркву из времена пре Великог раскола, као и потоњу Католичку цркву, Англиканску заједницу, Старокатоличку цркву и протестантске, односно лутеранске, калвинистичке, баптистичке, методистичке и друге цркве хришћанског Запада.

Често се користи у пару са термином источно хришћанство, којим се означавају традиције хришћанског Истока.

Види још

Референце

  1. ^ Линч 1999.

Литература

Августин Хипонски

Аурелије Августин (лат. Aurelius Augustinus; Тагаста 13. новембар 354 — Хипон 28. август 430) био је епископ града Хипона у римској Африци и један од најзначајнијих теолога и филозофа на хришћанском западу. Његова дела су узвршила велики утицај на развој римокатоличке, а потом и протестантске теологије.

Иако је у младости био манихејац, касније се као хришћански епископ борио се против манихејаца, донатиста и пелагијанаца. За светитеља је проглашен на хришћанском западу, што је потом прихваћено и на хришћанском истоку, али уз извесне ограде које се односе на поједине Августинове теолошке ставове који су се показали као спорни са становишта хришћанског правоверја.

Архангел Урил

Урил (хебр. אוּרִיאֵל — „Светлост Бога“, или „Бог је светло“, (3 Књига о Езри)) - је анђео кога је послао Бог, да пророку Езри објасни тајну Бога. Помиње се у апокрифу Књига Еноха, где је описан као један од светих анђела, анђео грома и ветрова(Енох 4:20).

Један је од седам светих архангела. Урил, верује се, влада небеском светлошћу.

Урил се слави, заједно са осталим арханђелима - бестелесним силама на дан Сабора светих архангела - 21. новембра по грегоријанском, односно 8. новембра по јулијанском календару.

Према предању Православне цркве одговоран је за заштиту жита, након јесени и прогонство Адама из раја. По канонима православне цркве, арханђел Урил на иконама се приказује како држи у десној руци на грудима исукан мач, а у левој - огњени пламен.

Западно православље

Западно православље као теолошки и еклисиолошки појам обухвата све хришћанске заједнице које следе литургијску, односно обредну традицију западног хришћанства, а налазе се у пуном догматском јединству са васељенским православљем. Западно православље дели истоветна учења са остатком православног света, а разликује се само по обредној пракси, која се заснива на древном литургијском наслеђу западног хришћанства из времена пре Великог раскола (1054). У оквиру западне литургијске традиције, најзначајнију скупину чине обреди латинског типа, међу које спадају: римски обред, галикански обред, келтски обред и неки други древни обреди латинског хришћанства, који се у својим изворним или осавремењеним облицима употребљавају у богослужбеној пракси обновљеног западног православља.

Општа историја западног православља дели се на три посебна раздобља. Прво раздобље обухвата старију историју западног православља, односно ранохришћанско и раносредњовековно раздобље, од апостолских времена до Великог раскола (1054). Током тог раздобља, на хришћанском западу је постојала правоверна Римска црква, која се налазила у пуном догматском јединству са остатком православног света. Друго раздобље обухвата период од 11. до 19. века, током кога је дошло до постепеног опадања и гашења правоверног хришћанства на западу. Треће раздобље започиње средином 19. века, када на хришћанском западу долази до појаве првих савремених верских покрета који су тежили ка пуној обнови православља, уз задржавање западних обредних традиција. Током 20. века, на хришћанском западу се појавило мноштво таквих покрета и заједница, које се условно могу поделити на оне које су стекле канонски статус у оквиру помесних православних цркава, и оне које још увек делују самостално, изван канонских оквира.

Игњатије Богоносац

Игњатије Богоносац познат још и као Игњатије Антиохијски је хришћански светитељ. Био је трећи по реду патријарх Антиохијске цркве. Назван је Богоносцем зато што га је Исус Христос држао у рукама док је био дете и веру у Бога у себи.

Игњатије Богоносац је био ученик Светог Јована Богослова, заједно са Поликарпом, епископом смирнским.

Одлуком светих апостола је постављен за епископа у Антиохији. Док је био епископ улагао је много труда и напора у проповедању побожности. Први је увео антифонски начин појања у цркви (појање за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње). Према хришћанској традицији такав начин појања се открио Светом Игњатију међу анђелима на небесима.

Када је цар Трајан пролазио кроз Антиохију на походу против Персијанаца, дознао је за Игњатија, позвао га код себе и убеђивао да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Пошто није прихватио царев предлог Игњатије је окован и послат у Рим, да буде бачен пред звери. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије је стигао у Рим, где је бачен пред лавове. Лавови су га растргли и појели, оставивши само неколико већих костију и срце. Пред звери је бачен 107. године. Према хришћанској традицији верује се да се Игњатије Богоносац јављао више пута из раја и чинио чуда помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.

Свештеномученик Игњатије се слави 29. јануара и 20. децембра (по црквеном календару). У децембру се празнује пренос његових моштију из Рима у Антиохију. Међутим када су Персијанци заузели Антиохију у 6. веку његово мошти су поново враћене из Антиохије у Рим.

Српска православна црква слави га 20. децембра и 29. јануара по црквеном, а 2. јануара и 11. фебруара по грегоријанском календару.

Источно хришћанство

Источно хришћанство је општи термин који означава све цркве хришћанског Истока. У најширем опсегу појам обухвата све хришћанске заједнице Источног света, а у историјском контексту се првенствено односи на цркве које су поникле у источним, односно грчким (хеленистичким) областима Римског царства, односно цркве које су се током времена развиле на просторима Блиског Истока и Источне Европе. Појам обухвата: васељенску Православну цркву, миафизитске оријентално-православне цркве, древну Цркву Истока и њене наследнице, затим некадашњу Древну маронитску цркву и потоње источне католичке цркве, као и друге цркве хришћанског Истока.

Често се користи у пару са термином западно хришћанство, којим се означавају традиције хришћанског Запада.

Католичка црква

Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римска католичка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), односно Римокатоличка црква, најбројнија је хришћанска црква са око 1,3 милијарде крштених вјерника широм свијет према подацима из 2016. године. Као свјетска „најстарија непрекидно функционална међународна институција”, играла је кључну улогу у историји и развоју западне цивилизације. Цркву преводи римски бискуп, познатији као папа. Средишња управа Католичке цркве, Света столица, налази се у Ватикану, енквали у Риму, главном граду Италије.

Католичка теологија је заснована на Никејском симболу вјере. Католичка црква учи да је она једна, света, саборна и апостолска црква коју је основао Исус Христос, да су њени бискупи насљедници Христових апостола, а да је папа насљедник Светог Петра, коме је Христос повјерио примат. Она тврди да практикује првобитну хришћанску вјеру, држећи се принципа непогрјешивости, који се преноси кроз свето предање. Латинска црква, двадесет три Источне католичке цркве и институти, као што су просјачки и затворени црквени редови, одржавају различите теолошке и духовне нагласке у цркви.

Од свих седам сакрамената, евхаристија је главни, а литургијски се прославља у миси. Црква учи да свештениковом консекрацијом хљеб и вино постају тијело и крв Христова. Марија, Исусова мајке, се у Католичкој цркви поштује као мајка Божија и краљица Небеска. Учења Католичка цркве обухватају посвјећење кроз вјеру и евангелизацију Еванђења, као и католичко социјално учење, које наглашава добровољну помоћ болеснима, сиромашнима и угроженима кроз духовна и тјелесна дјела милосрђа. Католичка црква је највећа невладина организација која пружа образовање и здравствену заштиту на свијету.

Католичка црква је утицала на западну филозофију, културу, науку и умјетност. Католици дјелују широм свијета, кроз мисије, дијаспору и конверзију. Од 20. вијека већина живи на јужној земљиној хемисфери због секуларизације у Европи и повећаног прогона на Блиском истоку.

Католичка црква је била у литургијској заједници са Православном црвком све до Великог раскола 1054. године, који се десио због католичког учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина (филиокве), као и са Древноисточним црквама до Халкидонског раскола 451. године због разлика у христологији. Реформација у 16. вијеку довела је до одвајања протестанзизма.

Од краја 20. вијека, Католичка црква је на мети критика због своје доктрине о сексуалности, одбијању да ординира жене, као и због поступања у случајевима сексуалног злостављања у које је укључено свештенство.

Папа Никола I

Никола I (латински: Nicholaus I; око 800 - 13. новембар 867), такође познат и као Свети Никола Велики, је био папа од 858. године до своје смрти. Никола је био један од најзначајнијих папа средњег века. Остао је упамћен по консолидацији папске власти и моћи. У римокатоличкој цркви, Никола се поштује као светац. Његов празник је 13. новембар.

Први крсташки рат

Први крсташки рат (1096—1099) био је војни поход хришћана из Европе, чија је сврха била да помогне Византијском царству у борби против Селџука, и да отму Јерусалим и Свету земљу из руку муслимана.

Покренуо га је папа Урбан II на црквеном сабору у француском граду Клермону који се одазвао на молбу византијског цара Алексија I Комнина за помоћ у борби против Турака. Папин позив доводи до масовних миграција из западне Европе на исток и освајања нових територија. На пут за Јерусалим су отишли племићи, сељаци и сиромашни, копном и морем.

У јулу 1099. су освојили Јерусалим и тако постигли званични циљ. На темељима војних успеха створене су прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови. Ово је једини крсташки рат који је испунио задати циљ, освајање Јерусалима.

Саборна црква

Саборна црква, саборни храм или катедрални храм, у западном хришћанству катедрала (грч. καθέδρα [kathédra] – катедра = „доња столица”) је посебно звање цркве, које дата црква обично присваја по некој особености. Данас се саборном црквом обично назива престона (главна) црква архијереја или владика (епископа, митрополита, одн. бискупа, надбискупа), где сам архијереј чинодејствује. Стога су саборне цркве непосредно до или у близини владичанског (епархијског) двора.

Саборна црква обично није по изгледу и уређењу обична црква, већ се код саборних цркава наглашава потреба за велелепношћу, величином, висином, јачином утиска.

Свето римско царство

Свето римско царство (лат. Sacrum Romanum Imperium, њем. Heiliges Römisches Reich; од 1512. Свето римско царство њемачког народа, лат. Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicae или Sacrum Imperium Romanum Nationis Teutonicae, њем. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation) је међудржавна творевина, која је постојала од 962. до 1806. године обједињавајући многе територије у Европи. За вријеме своје највеће моћи царство је укључивало територије данашњих држава: Њемачке која је представљала њено језгро, сјеверне и средње Италије, Холандије, Чешке, као и дио Француске. Од 1134. године се формално састојало из три краљевства: Њемачке, Италије и Бургундије. Од 1135. године у саставу царства се налазила и Бохемија, али њен званични статус у царству је коначно ријешен тек 1212. године.Царство је основао источнофраначки краљ Отон I 962. године и било је виђено као насљедник античког Римског царства и Франачког царства Карла Великог. Процеси промјена односа централне власти са субјектима, у саставу царства, долазиле су са трендовима децентрализације власти. Царство је током своје историје опстало као децентрализована творевина са сложеном феудалном хијерархијском структуром, сједињавајући неколико стотина територијално-државних творевина. На челу царства био је цар. Царска титула није била насљедна, а додјељивала се на основу избора кнежева изборника. Царева власт никада није била апсолутна и ограничавала се на највишу аристократију Њемачке, а од краја 15. вијека у Рајхстагу су заступани интереси главног слоја царства.

Српско приморје

Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima), је назив за историјске области у јужној и средњој Далмацији, које су током средњовековног раздобља улазиле у састав српских земаља.

Старокатоличка црква

Старокатоличка црква је назив за скуп хришћанских цркава и верских заједница које припадају западнохришћанској традицији, а настале су одвајањем од Римокатоличке цркве након Првог ватиканског концила (1869-1870). До одвајања је дошло услед спора око нових догматских учења, која су озваничена на поменутом концилу, што се у првом реду односило на догму о папској непогрешивости. Противници таквих новина нису желели да прихвате догматску радикализацију, већ су тражили да се западно хришћанство врати својим изворним начелима, из времена пре Великог раскола. Услед таквог залагања за изворне, односно старе традиције хришћанског Запада, прозвани су старокатолицима. Први кораци као организовању старокатолика учињени су на скуповима који су током 1870. и 1871. године одржани у Нирнбергу и Минхену, након чега је уследила постепена изградња сопствених црквених установа, на челу са новоизабраним старокатоличким бискупима. Тиме су у разним областима средње Европе створене посебне старокатоличке цркве, које су се 1889. године удружиле у Утрехтску унију старокатоличких цркава.Старокатолици одбацују римокатоличке догме о папској непогрешивости и безгрешном зачећу, а такође не прихватају свештенички целибат, неразрешивост брака и римокатоличко тумачење свете тајне исповести. Практикују причест у оба вида и народни језик у литургији. Свештенике и бискупе бирају сами верници на скупштинама жупа и црквеним саборима. Старокатолички бискупи се окупљају сваке две године на општем сабору у холандском граду Утрехту, где се налази седиште Утрехтске уније старокатоличких цркава.

Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророштава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.

Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.