Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Западно римско царство
Imperium Romanum
Римско царство
Грб Западног римског царства
Грб
Western Roman Empire

Западно римско царство
Географија
Континент Европа
Главни град Милано
Равена
Друштво
Службени језик латински
Религија хришћанство
Политика
Облик државе аутократија
тетрархија
 — цар Хонорије
  Ромул Августул
Историја
Историјско доба стари век
 — Оснивање 395.
 — Укидање 476.
Догађаји  
 — Подела Римског царства 395.
 — Пад Западног римског царства 476
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 2.000.000 (395. год.) km²
Валута Римска валута

Римско освајање Запада

Римски Исток и Запад

Током 2. века п. н. е. Римска република је постала доминантна сила на Средоземљу која се постепено ширила у погледу државних територија и политичког утицаја и на хеленистички исток и на „варварски“ Запад. На Истоку, где је грчки језик већ био језик политичке и културне елите, Римљани су увели нови систем државне организације. И поред тога, културе и традиције древних народа Истока, попут Египћана, Јевреја, Сиријаца и Грка, њихов начин живота изграђен око градских насеља, просперитет трговине и занатства и друга богатства су опстала, само што су сада уклопљена у римске државне оквире.

После уништења Картагине 146. п. н. е. на западном Медитерану није више било већих и организованијих држава које су се могле мерити са Римом. Иако то није била првобитна намера, римска освајања су Хиспанији, Галији и Британији, као и афричким провинцијама, током времена донела средоземну цивилизацију и њене тековине попут градског начина живота, грађевинских и техничких достигнућа и културе писане речи. Иако су и на западу постојале грчке и феничанске колоније, култура западног дела Римског царства је остала латинска. Такође, Римљани су временом инкорпорирали политичку елиту Запада у свој систем, тако да су се, за разлику од хеленистичког Истока, на Западу могле наћи аристократске земљопоседничке породице.

Hadrians Wall map-sr
Хадријанов зид је представљао сталну баријеру према варварима у Каледонији (Шкотској). Зид који је подигао Хадријанов наследник Антонин Пије озмеђу 142. и 144. напуштен је већ 164. године.

Разлике између Истока и Запада су врло ретко наглашаване, понекад зарад политичке пропаганде, нпр. током грађанског рата између Октавијана и Марка Антонија. Када је Октавијан претворио посрнулу републику у монархију тј Римско царство 30. п. н. е., почело је коначно уобличавање Запада. За време дуге владе првог римског цара Октавијана Августа (30. године п. н. е.-14. године наше ере) римске легије су окончале освајање Пиринејског полуострва, а галске територије су најпосле организоване у провинције. Римски покушај проширења граница све до реке Лабе на исток пропао је због упорног отпора германских племена, тако да је Август на крају одлучио да се царство на западу ослони на природну границу реке Рајне. Ипак, Августови наследници се нису придржавали његовог аманета тако да је Клаудије 43. започео освајање Британије, а 44. је анектирао дотадашњу клијентелску краљевину Мавретанију. Иако су у другој половини 1. века Римљани редовно упадали на територију данашње Шкотске, трајна граница је утврђена Хадријановим зидом између ушћа реке Тајн на истоку и залива Солвеј на западу. Римска освајања на западу окончао је Веспазијан (69—79) који је заузео Агри Декуматес (Agri Decumates), крајеве између Мајне и изворишта Дунава.

Побуне и грађански ратови 1. и 2. века

Римска власт се у принципу и на Истоку и на Западу у току 1. и 2. века суочавала са два већа изазова: побунама потчињених племена и градова и политичким кризама које су настајале услед побуне легија. Побуне легионара су биле далеко озбиљније пошто је војска важила за један од, ако не и најјачи политички фактор у самом царству. Уколико би неки амбициозни провинцијски намесник или војни заповедник придобио подршку војске то би готово редовно довело до узурпације царске власти и грађанског рата.

Током првог века било је неколико побуна келтског и германског становништва. У Британији је 60. године побуну против римске власти подигла краљица племена Ицена, Боудика, али су Римљани однели лаку победу наредне године. Други важан устанак, Батавски устанак (у Доњој Германији тј. данашњој Низоземској) под вођством романизованог аристократе Гаја Јулија Цивилиса покушао је да се окористи римским неприликама током Године четири цара. Цивилис се наводно подигао на оружје како би подржао претендента Веспазијана, али је на крају савладан и убијен 70. године када је постало јасно да жели да отцепи један део царске територије.

RomanEmpire 117
Римско царство 117. године у доба владавине Трајана. Трајанова освајања у Месопотамији напустио је већ његов наследник Хадријан, док је Дакију (данашњу Румунију) евакуисао цар Аурелијан 270. године.

Догађаји из 69. су показали да су се римске легије, размештене на границама царства, већ поделиле на четири регионалне групе (Британија, Рајна, Дунав, Еуфрат) у којима су војсковође, па и обични војници, покушавали да се наметну за арбитра у политичким превирањима. Рајнске легије су се први пут побуниле 14. године после Августове смрти и покушале су да присиле Германика, синовца новог цара Тиберија да се прихвати царске власти. Озбиљније су биле прилике 68. када се намесник Лионске Галије Гај Јулије Виндекс, још један романизовани аристократа, овога пута галског порекла, побунио против Неронове фискалне политике. Пре него што је савладан, Виндекс је позвао Галбу, гувернера Тараконске Хиспаније да преузме престо. Пошто је Галба имао на располагању само једну легију, бројнији легионари у германским провинцијама су извикали за цара Вителија који је најпосле поражен у борби са већ поменутим Веспазијаном, фаворитом источних легија.

Слична подела између легија одограла се и 193. године након убиства цара Пертинакса. Овога пута су три британске легије, којима се придружила и једна хиспанска, произвеле у цара Клодија Албина. Он је све до 196. био савладар Септимија Севера који га је на крају и уклонио почетком 197. године. Цена грађанског рата било је разарање Лугдунума (данашњег Лиона) од стране осветољубивог Септимија Севера. Дотада највећи град римске Галије, Лугдунум се више никада није опоравио.

Криза и опоравак

Криза 3. века на Западу

До почетка 3. века романизација на успешно довршена, тако да је и политичка и војна елита почела да игра важнију улогу у животу Царства. Убиство младог цара Александра Севера одиграло се управо на Рајни 235. и означило је почетак пола века војне анархије. Међутим, за разлику од првих векова царства, преданост римске војске унутрашњим трвењима је отворила врата варварским племенима која су од краја 2. века била у сталном покрету на Рајни и доњем Дунаву. Варварски напади су били усмерени пре свега на пљачку и иако нису били претерано разорни, били су несистематски и чести, што је римским властима отежавало организацију одбране. Поред тога, на Истоку уместо Парћанске државе, 224. је дошло до успшостављања Персијског царства династије Сасанида које се показало као врло опасан и агресиван противник Рима. Сасаниди су током 3. века предводили неколико упада на римске територије чији су врхунац били догађаји из 259. када је римски цар Валеријан заробљен и одведен у заточеништво у Персију где је и умро касније. Претња из правца Персије захтевала је сталну пажњу римских владара и ангажовање готово четвртине војних ресурса царства.

Postumus
Новац галоримског цара Постума који, у склади са модом 3. века, носи радијалну круну. На реверсу је приказана богиња победе Викторија у циљу величања Постумових успеха.

Да би лакше бранио угрожено царство, Валеријан се посветио одбрани Истока, а европске провинције је препустио сину Галијену. Галијен се пре свега посветио одбрани Подунавља и Италије и управо током његових похода у Панонију у Галији је дошло до преврата. Локални намесник германских провинција Постум се 260. прогласио за цара и његову власт је прихватила Галија, Британија и Хиспанија. Постум је покушао да се наметне као Галијенов колега али у томе није био успешан. После пропасти похода против узурпатора 263. Галијен је оставио Постума да неометано влада крајњим западом Римског царства. У историографији Постумова држава, која је имала свој паралелни сенат, магистрате, гардијске одреде и сл., се обично назива Галоримско или просто Галско царство. Међутим, Постум је себе сматрао римским царем а не оснивачем неког новог државног или политичког ентитета. Његов случај у ствари илуструје да су се локална аристократија и становништво, уколико не би добила благовремену и одговарајућу помоћ централних власти, лако могли окренути локалном узурпатору и у њему наћи достојног владара и заштитника.

Постумов пример није био усамљен, већ је и Зенобија, краљица Палмире, успела да завлада римским источним провинцијама од Египта до Мале Азије (260—273). Међутим, низ Галијенових наследника је успео да поврати равнотежу и поново уједини царство. Клаудије II Готски (268—270) је од Гало-римског царства отргнуо Хиспанију и Нарбонску Галију, а коначни ударац му је задао Аурелијан победом код Шалона на Марни 273. године. У току саме битке, ривалски цар Тетрик I је са својим истоименим сином пребегао Аурелијану и захваљујући томе је касније поштеђен и награђен намесништвом у јужној Италији. Аурелијан је претходно савладао и припојио и Зенобијино источно царство, тако да је сада Римско царство по први пут након 260. поново било јединствено. Још један од војничких царева, Проб (276—282) је већ био у прилици да сузбије упаде варвара у рајнске области и обнови локалне градове који су разарани и запуштени током претходног периода. Двојица узурпатора која су се 281. заједнички прогласили за савладаре у Келну, Прокул и Бонос лако су побеђени и ликвидирани. Оно што је било забрињавајуће, а што ће се показати као велика опасност у будућности је то што су Прокул и Бонос уживали помоћ Франака са источне обале Рајне.

Тетрархија и Константинова династија

Са Диоклецијановим реформама започиње период институционализације савладарства и његовог повезивања са територијалном поделом царства. Диоклецијан је 286. за свог савладара у рангу августа поставио свог старог ратног друга Максимијана који је добио на управу територије западно од Дрине и северноафричког рта Сирт. Када се заповедник римске флоте у Ламаншу Караусије одметнуо и прогласио се за цара у Британији, Диоклецијан је одлучио да прошири царски колегијум. Два августа су 293. добили савладаре и помагаче- цезаре: Диоклецијан Галерија, Максимијан Констанција I Хлора. Констанције је 296. повратио Британију и тиме је пресекао могућност да се понови историја Постумовог царства. Исте године цезар је однео неколико победа против Алемана, док је 297-298. Максимијан умирио побуњена маварска племена у северној Африци.

Venice – The Tetrarchs 03
Тетрарси, порфирна група са почетка 4. века која се данас налази у Венецији. Статуа представља деперсонализоване цареве како би приказала јединство царског колегијума. Војне униформе и руке на дршкама мачева демонстрирају одлучност тетрарха.

Диоклецијан и Максимијан су се добровољно повукли са власти 1. маја 305. и препустили место августа дотадашњим цезарима. Констанцијев цезар је постао Галеријев штићеник Север II коме су поверене Панонија, Италија и Африка, док је остатком Запада владао Констанције Хлор. Тетрархијски систем је почео да се урушава када је 25. јула 306. Констанције преминуо у Јорку при чему је окупљена војска, супротно Диоклецијановим плановима, извикала за новог цара Хлоровог сина Константина. Константинов пример је убрзо следио и Максимијанов син Максенције који се за цара прогласио у Риму уз подршку сената и преторијанаца. За разлику од Константина, Максенције никада није признат за једног од легитимних царева, али је уз помоћ свог оца, који се вратио из политичке пензије, успео да уклони Севера. Укратко, западни део царства је подељен између неколико амбициозних владара. Најзад, Константин Велики је ликвидирао свог таста Максимијана 310. године, а 312. у току битке код Милвијског моста у близини Рима и Максенција. Након што је преосталом савладару Лицинију 316. одузео све подунавске и балканске територије, осим дијацезе Тракије, Константин се ретко враћао на Запад проводећи време у припремама за даље походе. Лициније је 324. одстрањен и Константин се коначно насметнуо за јединог владара Римског царства. Трајну царску резиденцију Константин је подигао на Босфору на месту древног Византиона и назвао га Нови или Други Рим. Међутим, већ за његова живота нови град су савременици почели да називају Константинопољом. Сам град је био планиран као раскошна царска резиденција какви су већ били Трир у Германији или Сирмиј (данашња Сремска Митровица) у Подунављу, али је већ средином 4. века добио све привилегије као Рим и тиме је de facto постао друга престоница царства. Тиме је политички центар Римског царства померен на богатији и насељенији Исток.

Након Константинове смрти 337. показало се да је Запад и даље политички нестабилнија половина царства. Константинов најстарији син Константин II је 340. убијен у сукобу са млађим братом Констансом I који је од тада владао Западом од Британије до Илирика. Деценију касније, 350. Констанс је свргнут у завери у којој је владар Запада постао високи официр полуварварског порекла Магненције. Магненције је у почетку покушавао да се помири са преосталим Константиновим сином, владарем Истока, Констанцијем II али су непријатељства најпосле започета. Констанције је као цезара на Истоку оставио свог рођака Констанција Гала, како би обезбедио лојалност династији, а сам се упутио у борбу против Магненција која је практично добијена тешком битком код Мурсе (данашњег Осијека) 351. године. Након тога, Магненције је извршио самоубиство 353., а неповерљиви Констанције је 354. погубио цезара Гала који наводно припремао побуну. Пред повратак на Исток, где га је чекао рат са Персијом, Констанције је 6. новембра 355. у Милану прогласио преосталог рођака, брата од стрица, Јулијана за цезара коме је поверена брига над рајнском границом. Учени Јулијан је показао велики војнички дар и учврстио је римску границу на Рајни важним победама над Аламанима и Францима. Када је Констанције затражио део галске војске зарад рата са Персијом, легионари су се побунили и прогласили Јулијана за августа. Он је умарширао на Балкан и обезбедио важно регрутно и рудама богато подручје, али је грађански рат избегнут тако што је Констанције на путу на запад преминуо у Малој Азији 3. новембра 361. године. Јулијан је након тога наставио на Исток и затим се упустио у амбициозан поход на Персију у току кога је погинуо 26. јуна 363. године.

Коначна подела

Почетак Велике сеобе

После кратке владавине цара Јовијана, официри окупљени у Никеји су изабрали за цара Валентинијана I. Већ приликом церемоније прихватања царске дужности 26. фебруара 364. војници су запретили побуном, али их је Валентинијан умирио тако што им је обећао да ће именовати савладара како би се избегао грађански рат у случају његове преране смрти. Валентинијан је испунио обећање тако што је у Цариграду 28. марта исте године прогласио свог млађег брата Валенса за августа-савладара. Нешто касније, браћа су у близини Наиса (данашњег Ниша) поделили царство и административно особље на два дела, а затим у Сирмију и мобилне војне јединице. Најзападније територије којима је Валенс владао биле су Тракија у Европи и Киренаика (данашња Либија) у Африци. Валентинијан је на Рајни водио дугу и успешну борбу са Аламанима, али је најпосле умро у Бригециону (данашњи Коморан у Словачкој) 375. године од последица пуцања крвног суда. Наследио га је већ дезигнирани наследник, син из првог брака, Грацијан, али, како је он био у далеком Триру, официри су уредили да се пред панонску војску изнесе четворомесечни Валентинијан II, син покојног цара из другог брака. Расцеп у војсци је спречен и млади Грацијан је владао у слози са намесницима још млађег Валентинијана коме су препуштене Италија, Илирик и Африка.

Colosso-de-barletta
Колос из Барлете, статуа римског цара из 4. века, највероватније Валентинијана I. Статуа је по традицији донесена из Цариграда после 1204. године и након бродолома донесена је у Барлету у Италији. Руке и ноге су додате у доба Ренесансе..

Међутим, велики ударац за римски свет је дошао са истока где су од средине 4. века готска племена била у сталном померању под притиском номадских Хуна који су пристигли у крајеве северно од Црног мора. Хуни су покорили разне готске групе, као и Сармате, Алане и друге народе. Готски посланици су од Валенса, који је био трајно умешан у рат са Персијом, затражили да их прими на територију Царства. Валенс је 376. дозволио и племе Тервинга је прешло Дунав и населило се у Тракији. За њима су, супротно договору, следили и Грејтунзи и један део Алана. Прилике су се отеле контроли, нарочито када су се Готи, због махинација локалних римских великодостојника, побунили 377. и почели да пљачкају Балкан. Валенс је пожурио са истока и, не чекајући долазећег синовца Грацијана, 9. августа 378. је ушао у отворену битку код Хадријанопоља (данас Једрене на граници Бугарске и Турске). Исход битке био је катастрофалан пошто су Готи уништили читаву римску војску и убили цара. После овог незапамћеног пораза, Грацијан је за свог источног колегу именовао искусног војсковођу Теодосија. Током дуготрајног Готског рата, Теодосије I је на крају умирио Готе дипломатским а не војним средствима. По споразуму од 3. октобра 382. године Готи су као римски савезници насељени у дијецези Тракији и заузврат су морали да Римљанима шаљу војне одреде. Новина је била што су ови савезници били насељени на територији царства, што су живели по својим законима и ратовали под командом својих поглавара.

Варвари и епископи

Са Теодосијем почиње и одлучујући заокрет у христијанизацији Римског царства. Наиме, хришћани су у прва три века након Христа били нарочито бројни у источним провинцијама царства, док су веће заједнице на Западу постојале у великим градовима попут Рима, Картагине и Лугдунума, као и у медитеранским провинцијама. Константин Велики је после 312. примио хришћанство и обуставио све прогоне. Када је царство уједињено под његовом влашћу 324. године организован је, под царским покровитељством, Први васељенски сабор у Никеји који је донео низ одлука који су се тицали догматских и дисциплинарних питања пошто је дотада хришћанска црква функционисала у тешким условима. Као последица овог нејединственог развоја у цркви се јавило и различитих теолошких и различитих дисциплинарних тумачења (нпр. којим данима треба постити). Најзначајније теолошко питање Никејског сабора било је питање аријанства, учења Арија из Александрије, које је осуђено као јеретичко. Иако су каснији цареви попут Констанција II и Валенса прихватили аријанство и силом покушали да наметну јединство цркви, ово учење је до краја 4. века престало да ужива подршку унутар царства. Међутим, прво Готи, а затим и други варварски народи попут Вандала и Бургунда су примили хришћанство у аријанском виду чиме је дошло и до нове поделе на линији Римљани-варвари.

As-Constantine-XR RIC vII 019
Хришћански симболи: Лабарум, војни стег са христограмом на врху, на реверсу новца цара Константина. Након Константина хришћански симболи полако постају део римске царске и војне иконографије.

Константин је учинио још један преседан пошто је одређене судске инстанце поверио хришћанским епископима који су тиме стекли и световну моћ. Поред тога, хришћанска црква је добила право да прима поклоне и завештања чиме је убрзо добила и велику економску моћ. Најзад, сам Константин је започео праксу царског мешања у теолошка и дисциплинарна питања, што је у пракси значило да ће се царска власт законским мерама борити против следбеника учења које би црква прогласила за јеретичка. Са друге стране, Константин је започео и традицију задужбинарства односно изградње цркава, и нешто касније, и манастира. До краја 4. века, само је још један цар, Константинов синовац Јулијан, био присталица традиционалног паганства.

На западу међутим пагани су били далеко бројнији и, што је било још важније, политичка елита оличена у римском сенату се углавном држала традиционалне римске вере. Грацијан је тако, на наговор утицајног епископа Амброзија Миланског, 382. наредио уклањање древног олтара Победе из сенатске већнице и укинуо је државне субвенције паганским култовима. На жалбу сенатора, цар је одговорио тако што је одбацио традиционалну титулу римског првосвештеника (pontifex maximus) и препустио је епископу града Рима тј папи. Нешто раније, Теодосије је у Цариграду маја 381. сазвао Други васељенски сабор који је још једном осудио аријанство. Међутим, најтрајнија последица сабора било је успостављање хијерархије епископија унутар хришћанске цркве по којој је после римског епископа, који је уживао предност као наследник главе апостола, св. Петра, следио епископ нове царске престонице Константинопоља (коју је по легенди основао Петров брат, св. Андрија Првозвани).

AmbroseOfMilan
Амброзије Милански на римском мозаику из 5. века израђеном у миланској цркви посвећеној канонизованом Амброзију. Утицајни епископ се данас сматра за једног од четири оца Латинске (Римокатоличке) цркве, а поштује се као светац и код православних.

Без подршке сената, а убрзо и војске, Грацијан је 383. убијен у сукобу са Магнусом Максимом, заповедником британских легија. Након тога, Валентинијанов војсковођа франачког порекла, Баутон, је успео да блокира алпске превоје и нова узурпација је разрешена дипломатијом. Магнус Максим је признат за западног августа чију су власт признале Британија, Галија, Хиспанија и Африка. Када је 387. август запада прекршио договор и напао Италију, млади Валентинијан и његова мајка су побегли Теодосију у Солун. Након низа течких борби на Балкану, Теодосије је, уз помоћ готских одреда, успео да порази и погуби Магнуса Максима код Аквилеје 388. године. Након тога Теодосије се задржао на Западу све до 391. до када је важне положаје препустио својим људима. Његова посета Западу била је значајна из неколико разлога. Први је био то што се показало да је у царском колегијуму источноримски владар јачи партнер који свој избор савладара може да наметне Западном царству. Други аспект је био јавно покајање, након што је Теодосија ескомиуницирао Амброзије Милански, кроз које је цар месецима пролазио како би се искупио за покољ око 7000 побуњених грађана Солуна. И најзад, Амброзије је утицао да цар изда 391. низ декрета који су били уперени против паганства. Паганство нипошто није потпуно угушено овим законима, али су бројни традиционални обичаји укинути нпр. колегијум весталки је распуштен и угашена је Вестина вечна ватра, прорицање будућности путем ауспиција је постало кажњиво о најпосле, 393. су укинуте древне Олимпијске игре. Теодосијево јавно потчињавање епископу Амброзију и низ антипаганских мера означили су почетак краја паганства.

Најзад, Теодосије се вратио на исток и оставио Франка Арбогаста као врховног војног заповедника Запада (magister militum). У Арбогастовим рукама налазила се сва власт и млади Валентинијан се на његово владање у неколико наврата жалио Теодосију. Најзад, Валентинијан је званично извршио самоубиство 15. маја 392., али се у Цариграду почело сумњати да је Арбогаст уклонио цара. Већ 22. августа 392. за западноримског цара је проглашен Евгеније који, иако је био номинално хришћанин, пружио је подршку паганима. Теодосије је одбио да призна Евгенија за новог цара, већ је свог деветогодишњег сина Хонорија прогласио за августа Запада 23. јануара 393. године. Хоноријево проглашење је било равно објави рата и Теодосије је покренуо нови поход на Запад, поразио Евгенија и Арбогаста у бици на Фригиду 6. септембра 394. (данас граница између Италије и Словеније) и поново, слично Константину, ујединио Римско царство под својом влашћу.

Слабљење

Два царства

Теодосије Велики је изненадно преминуо у Милану 17. јануара 395. године. Ипак, Хонорије је већ био произведен у августа Запада, баш као и његов старији брат Аркадије за августа Истока још 383. године. Теодосијева смрт 395. се обично сматра за преломну и дефинитивну поделу јединственог Римског царства на Западно и Источно (Византијско) царство. Међутим, у теорији Царство јер и даље било јединствено и недељиво и замишљена граница је требало да иде, у Европи реком Дрином, а у северној Африци до рта Сирт. Западно од ове линије владао је Хонорије, источно Аркадије.

Theodosius I's empire
Подела Римског царства 395. године након смрти Теодосија Великог. Белим линијама су означене границе данашњих држава.
  Западно римско царство
  Источно Римско (Византијско) царство

Разилажење два царска центра, Милана и Константинопоља, савременици су најбоље видели кроз ривалитет великодостојника који су држали праву власт, Хоноријевог чувара Стилихона, римског војсковође вандалског порекла, и низа Аркадијевих достојанственика. Стилихон, иначе зет царске породице, тврдио је да му је сам Теодосије поверио бригу над оба своја сина, а његова популарност код германских одреда чинила га је опасним противником цариградских намесника. Међутим, на вест о Теодосијевој смрти, Готи насељени у Тракији 382. су се побунили и затражили склапање новог уговора са римским властима. Као римски савезници, Готи су имали велике жртве током Теодосијевих грађанских ратова и сада су затражили ревизију споразума. Удружени, потомци Тервинга и Грејтунга, изабрали су за свог краља Алариха из породице Балта. Он је током година спровео даље уједињавање две гране Гота који су од тада били познати под заједничким именом — Визиготи. Аларих је војним акцијама, пљачкањем и паљењем покушавао да натера политичаре из Цариграда на преговоре, али после пада великог коморника Еутропија 399. показало се да ниједан византијски великодостојник не жели да се дискредитује преговорима са Визиготима. Пошто је његовом народу била потребно стално пребивалиште и могућност обраде земље, Аларих се окренуо сарадњи са Стилихоном.

Пљачка Рима (410)

Недостатак воље за сарадњом са Аларихом међу Аркадијевим дворанима био је последица краткотрајне доминације војсковође Гота Гајне. Његова надмоћ је код простих Цариграђана пробудила велико непријатељство према Готима и варварским војницима генерално. Када се Гајна одметнуо и покушао да се спасе бекством преко Дунава ухватио га 400. је и погубио краљ Хуна, Улдин. У историјским изворима био је то први помен Хуна северно од Дунава. Изгледа да су из долине Волге управо у ово време почели да се насељавају у крајевима северно од Дунава и у Панонској низији. Даље померање Хуна почетком 5. века изазвало је реакцију сличну догађајима из 375. године, само што је сада јаче било погођено Западноримско царство. Већ 405. готски краљ Радагајст је повео своје људе са горњег Дунава у Италију, али га је 406. Стилихон поразио и погубио код Фиренце. Цена ове победе била је повлачење главнине римске војске са Рајне коју су такође притискала племена у покрету — Вандали, Свеви, Алани, Бургунди... Због сталне потребе за људством, Стилихон је позвао у помоћ Аларика и затим му наложио да помогне Западном царству у придобијању балканских територија. Готи су се у зиму 406/7 утаборили у Епиру, али римска војна помоћ никада није стигла пошто се у међувремену појавило неколико нових и озбиљнијих проблема за Стилихона. Прво, 31. децембра 406. две групе Вандала, Силинзи и Хаздинзи, су прешли Рајну у друштву Свева и Алана, док су их следили Бургунди и Аламани. Друго, већу опасност по положај цара Хонорија представљао је још један узурпатор из Британије, Константин III, који је у лето 407. прешао Ламанш и до маја 408. утврдио своју резиденцију у Арелату (данашњи Арл). Најзад, Аларихови ратници, који су већ годину дана мировали, побунили су се и њихов невољни краљ их је повео на Италију како би од Стилихона изнудио решавање статуса Визигота. Директна последица ових догађања била је премештање царске резиденције на Западу из Милана у сигурнију Равену.

Stilicho
Стилихон и његова породица, копија диптиха од слоноваче насталог око 395. чији се оригинал данас чува у Монци. Стилихон је приказан са симболима моћи врховног војсковође, лева плоча приказује његову супругу Серену, братичину цара Теодосија Великог, и сина Еухерија.

Стилихон је митом краткотрајно решио питање Визигота, али је и његова хегемонија на двору већ била на истеку. Из Цариграда је стигла вест како је 1. маја 408. цар Аркадије преминуо и оставио престо малолетном сину Теодосију II. Стилихон и Хонорије су се потом јавно сукобили око питања ко ће од њих двојице отпутовати у Константинов град и решити тамошње проблеме. На крају, Стилихонови непријатељи су протурили вест да се војсковођа спрема на Исток само како би свргао малог Теодосија и поставио свог сина Еухерија за источноримског цара. Овакве гласине су изазвале у Павији побуну војника у којој су страдале Стилихонове присталице. Сам Стилихон је оптужен за издају и убијен у Равени 22. августа 408. године. Његово убиство изазвало је реакцију свих оних који су били антиварварски расположени тако да су побијене породице око 13 000 готских ратника у Италији. Ови Радагајстови ветерани, уврштени у римску службу 406., сада су се придружили наступајућем Алариху.

Пошто је прешао Алпе, готски краљ је 408. опсео Рим и натерао сенат да му плати огромну откупнину. Сенатори су затражили од цара, заштићеног зидинама и мочварама Равене, да попусти и склопи повољни споразум са Аларихом. Штавише, и краљ је био спреман на компромис и затражио да се Готи населе на тлу удаљене провинције Норик и снабдевају годишњом количином жита коју Хонорије одреди. Цар је и овога пута остао неумољив и 409. Аларих је поново опсео Рим и, како би још јаче уценио Хонорија, уредио проглашење градског префекта Атала Приска за августа. Како је Хонорију остала верна пребогата дијецеза Африка, Аларих је у јулу 410. свргао Атала и покренуо нове преговоре. На месту уговореног састанка, неких 12 km од Равене, визиготског краља и његову пратњу је напао римски одред под командом Гота Сара, старог Алариховог непријатеља. Аларих је побеснео и повео своје људе на сам Рим где су Визиготима 24. августа 410 отворене градске капије. Уследила је тродневна пљачка Рима која је згранула учене провинцијалце, попут Аурелија Августина и Јеронима, али која у стварности није била разорна. Аларих је, као присталица аријанског хришћанства, плански поштедео римске цркве и обезбедио пратњу хришћанском свештенству. Убијања није било али су Готи спалили зграду сената. Натоварени пленом и водећи угледне заробљенике, међу којима је била и Хоноријева полусестра Гала Плацидија, Визиготи су кренули на југ Италије. Аларих је одатле желео да превезе свој народ у сигурност северне Африке али је олуја уништила припремљене бродове. Убрзо је од последица премора Аларих умро, а нови краљ Визигота је постао његов шурак Атаулф.

Покушај обнове

Док су Визиготи пустошили Италију, а Константин III владао Галијом, Вандали, Алани и Свеви су 409. године прешли Пиринеје и између себе поделили провинције на западу Хиспаније. По овој подели, која је трајније обрисе добила 411., Вандали Силинзи су заузели Бетику, Алани, можда најдоминантнија од четири варварске групе, две провинције, Картагиненсис и Лузитанију, а Вандали Хаздинзи и Свеви северозападну провинцију Галецију.

За то време, најјачи утицај на равенском двору остварио је Флавије Констанције, Стилихонов наследник на положају врховног војног заповедника (magister militum). Пошто су Готи већ напуштали Италију он је реорганизовао римску војску и окренуо се прво против узурпатора Константина, који је убијен 411., а затим и против извесног противцара Јовина, пораженог 413. године. Јовин се нарочито показао неугодним пошто је уживао подршку Атаулфових Визигота који су променили страну захваљујући миту. Најзад, Констанције је присилио Визиготе да се повуку у јужну Галију где је Атаулф заузео Нарбону и Марсељ. Слично Алариху, Атаулф је покушао да натера Хонорија и Констанција на попуштање тако што је поново Приска Атала прогласио за римског цара. Поред тога, у јануару 414. Атаулф је, противно Хоноријевим жељама, оженио, по римском обреду, цареву полусестру Галу Плацидију. Констанције је убрзо наредио општу блокаду јужне Галије тако да је Визиготима, који су од 408. били у сталном покрету, убрзо понестало хране. Атаулф је покушао да се снађе тако што је упао на Пиринејско полуострво, али је убијен 415. од стране Сарових присталица након пада Барсина (данашње Барселоне). Када је Валија учврстио своју власт над Визиготима, пристао је на Констанцијеве услове који су подразумевали поновно прихватање статуса савезника и враћање Плацидије у замену за огроман товар житарица.

Solidus Constantius III-RIC 1325
Солид (златник) Констанција III. На реверсу се славе цареве победе. Констанције је приказан са војним стегом и Викторијом (победом) у рукама како гази пораженог непријатеља.

Заједно са Римљанима Визиготи су у периоду између 416. и 418. године извршили неколико похода против варварских племена насељених у Хиспанији. У овим борбама Силинзи су били потпуно истребљени, док су Алани такође поднели велике жртве. Преживели су пребегли краљу Вандала Хаздинга Гундериху и понудили му своју верност и круну Алана. Гундерих је понуду прихватио и од тада је носио титулу краља Вандала и Алана. Са друге стране, Констанције није желео да се Визиготи учврсте у Хиспанији па их је 418. трајно населио на обаламе Гароне у Аквитанији. Визиготи су добили градове Бурдигалу (Бордо) и Толосу (Тулуз), а Царство је задржало медитеранску обалу. Унутар Аквитаније Визиготи су добили могућност да уживају приходе две трећине земљишног фонда. Вероватно им је уступљен добар део земље царских имања, али су вероватно и локални земљопоседници били приморани да се одрекну дела земље у корист дошљака. Робови и колони који су и дотада обрађивали земљу су остали на својим местима, али је рента коју су плаћали променила власника. Оваква политика је најавила јаз између провинцијских крупних земљопоседника и царског двора.

Констанцијеви успеси су у кратком року допринели територијалној обнови Западноримског царства. Он је 417. награђен руком Гале Плацидије, а 8. фебруара 421. Хонорије га је прогласио за свог савладара. Обнова се ипак показала краткотрајном пре свега зато што Царство више није могло да обнови пређашњи фискални систем. Британија, коју су по традицији римске легије напустиле 407. године, више није враћена под контролу Равене и острво ће убрзо постати плен за Саксонце, Англе и Јите. Запад Хиспаније такође је био ван домета римских порезника, а и преостали крајеви Италије и Галије били су измучени ратним разарањима. По закону цара Хонорија из 412. италијанске провинције јужно од Рима, како би се помогао њихов опоравак, имале су плаћати само петину пређашњег пореза. Стање се није поправило ни до 418. када је поменутим провинцијама порез смањен на једну седмину. Исто тако, и римска војска, нарочито на рајнској граници, је у првим деценијама 5. века тешко пострадала. По Списку достојанства (Notitia Dignitatum), Западноримско царство је 420. располагало са 25% мање покретних, елитнијих војних јединица (comitatus) него 395. године. Квантитативно посматрано, војска из 420. била је бројнија него раније али су њене могућности и опремљеност биле на нижем нивоу.

Крај римског Запада

„Последњи прави Римљанин“

Констанцијево уздизање за августа никада није прихваћено у Константинопољу, али је тај конфликт брзо превазиђен пошто је Плацидијин муж умро већ 2. септембра 421. године. Гала Плацидија, сада мајка малог Валентинијана, покушала је да обезбеди наслеђивање престола свом сину, али је 422. протерана и склонила се у Цариград на двор Теодосија II. Безчедни Хонорије је умро 15. августа 423. године и његова смрт је довела до нових беспоштедних борби које су практично потрле све тековине Констанцијевих прегнућа.

Galla Placidia (rechts) und ihre Kinder
Гала Плацидија и њена деца, августа је приказана десно, њена ћерка Хонорија у средини а син Валентинијан III лево.

Како у Равени више није било представника старе Теодосијеве династије, за цара је изабран високи представник бирократије Јован, али је његов избор одбио да прихвати намесник дијецезе Африке, Бонифације, а затим и источноримски цар Теодосије II. Теодосије је потом послао војску у Равену која је збацила узурпатора Јована, а затим је Валентинијан III 23. октобра 425. проглашен за августа Запада у Риму. Читава акција је била права демонстрација јединства Римског царства и Теодосијеве династије. Међутим, три дана по погубљењу узурпатора, у Италији се појавио војсковођа Аеције кога је Јован послао по помоћне хунске одреде. Аеције, који је некада боравио као талац међу Готима а затим и Хунима, распустио је своје савезнике и заузврат је добио положај врховног заповедника римске војске у Галији (Magister militum per Gallias). Гала Плацидија је покушала да влада као регент у име свог малолетног сина, и у том циљу је да одржавала равнотежу међу супростављеним војсковођама. Међутим, када је Аеције 433. поразио и последњег међу ривалима, царица је била принуђена да му да почасну титулу патриција и прогласи га за врховног команданта римских војски Западног царства. Од тог тренутка, па до своје смрти 454. године, Аеције је de facto био владар Западноримског царства.

Док су Римљани у периоду након Констанцијеве смрти утонули у период међусобица, варварска племена су предузела иницијативу. Визиготи су се у два наврата побунили, 427. и 439., али је у оба наврата Аеције успео да их порази и примора на поштовање споразума из 418. године. Франци и Аламани су одбачени на леву обалу Рајне, а Бургунди, који су се населили у околини Вормса, су поново уз помоћ Хуна, 437. потучени у борби која је однела животе њиховог краља Гундахара и око 20.000 ратника. Након страдања, које ће послужити као историјска основа чувеног средњовековног Епа о Нибелунзима, Бургунде је Аеције населио у околини Женевског језера 443. године. Заузврат, помоћ коју су Хуни пружили Царству плаћена је тако што им је препуштена дијецеза Панонија, односно римске територије између Тисе и Саве. Међутим, у Галији и Италији Аеције је успевао да надвлада варваре и одржи тешко оптерећено царство, али када су Вандали и Алани заузели Африку Западном римском царству је задат до тада најтежи ударац. По вођством Гејсериха Вандали и Алани су 429. прешли Гибралтарски мореуз и до 439. су заузели најбогатије римске провинције Африке, Африку Проконзуларис, Бизанцену и источну Нумидију, као и Картагину, највећи град западног Средоземља после Рима. Пад Африке је оставио Италију и Рим без драгоцених испорука житарица а царску благајну без лавовског дела годишњег буџета. Аеције је сада у помоћ позвао источноримског цара Теодосија II и почетком 441. удружена флота два царства, која је бројала преко хиљаду бродова, се окупила на Сицилији. Међутим, како су Хуни озбиљно запретили Византији војна акција је прекинута пре самога почетка и Гејсерих је 442. признат за пријатеља и савезника. Западноримско царство је повратило контролу над далеком Мавретанијом и делом Нумидије, али су у рукама Вандала остали плодни и богати делови Африке. Гејсерих је ипак морао да се обавеже на данак у житу и да пошаље свог сина Хунериха као таоца у Равену.

„Бич Божији“

Хуни, који су у првим деценијама 5. века Римљанима били познати као пљачкаши и најамници, су негде око 433. уједињени под влашћу двојице браће, Бледе и Атиле. Већ 441. Хуни су разорили Виминацијум и Сингидунум и у својим упадима су стигли све до околине Цариграда. Новина за Римљане била је та што су Хуни, за разлику од других варвара, добро познавали коришћење опсадних справа што им је омогућавало да заузимају велике и добро утврђене градове римског Балкана. Атила је 443. уклонио брата и рачуна се да је већ тада владао над разнородним варварским племенима (Готи, Скири, Сармати, Словени...) од Дунава до Кавказа. Укратко, Атилино царство било је дотада невиђена варварска империја у којој су Хуни били само један, али пресудан и владајући фактор. Атила је неизменично пљачкао Балкан и терао источноримски двор да стално повећава висину данка. Најзад, 450. Теодосија је наследио његов зет Марцијан који је пркосно одбио да даље плаћа данак хунском краљу. Како је на Балкану мало тога остало за пљачку, а како се Хуни без флоте нису могли пребацити у богату Малу Азију, Атила је решио да покрене поход на Западно римско царство. По једној од верзија догађаја, Валентинијанова сестра Хонорија је одбила да се уда за сенатора кога јој је брат одредио те је Атили послала свој печатни прстен и молбу да је заштити. Хунски краљ је овај инцидент протумачио као брачну понуду и затражио је на име мираза пола царства. Истовремено, писао је Аецију, који му је вероватно био стари познаник, да долази да казни непријатеље царства.

Attila in Gaul 451CE
Атилин поход на Галију 451. године: карта приказује разорене галске градове и кретање Атилине војске пре одсудне битке на Каталаунским пољима.

Атила је окупио огромну варварску војску коју сем Хуна чинили и Готи, Херули, Скири, Гепиди и многи други, док је Аеције такође окупио шаролику војску у којој јер било Римљана, Бургунда, Салијских Франака, Келта из Бретање, а којој се, уз посредовање галског сенатора Авита, придружио и визиготски краљ Теодорик I са својим људима. У априлу 451. Атилина војска је упала у Галију, разорила неколико градова на северозападу и затим покушала да заузме Орлеан како би обезбедила сигуран прелазак преко Лоаре. Аеције је прекинуо опсаду и затим кренуо у гоњење Атилине војске ка истоку. На Каталаунским пољима, вероватно недалеко од данашњег града Троа, дошло је до тешке битке између две војске са неодлучним исходом. Резултат битке био је даље Атилино повлачење, али и Аецијево пристајање да не гони даље Хуне који су му у толико ранијих прилика били корисна противтежа другим варварима. Хуни су се неометано вратили у Панонију и Атила је већ наредне године упао у Италију. Поход на Италију 452. претворио се у низ опсада и Атилини ратници су разорили неколико великих градова укључујући и царске резиденције Аквилеју и Милано. Атили се отворио пут ка Риму али је убрзо примио високо римско посланство у чијем је саставу био и папа Лав I. Хунски краљ је примио богату откупнину и пристао је да се повуче у Панонију. По хроничару Хидацију током дугих опсада у Атилиној војсци се појавила епидемија а његове ратнике је редовно узнемиравао Аеције чију су војску појачали источноримски војници које је послао Марцијан. Атила се поново вратио у Панонију и почетком 453. је умро после једне од његових бројних брачних прослава.

Између Толосе, Картагине и Цариграда

У тренутку Атилине смрти западноримски двор више није контролисао Британију, око две трећине Хиспаније, коју су у то време заузели Свеви, делове Галије који су контролисали Визиготи и Бургунди и северну Африку којом су завладали Вандали и Алани. Атилу су наследила бар три сина и убрзо су хунску превласт одбацили Гепиди. По Јорданесу, историчару из 6. века, после пораза у бици на иначе неиндификованој реци Недау, Хуни су се повукли са средњег Дунава. Атилини наследници су и даље повремено угрожавали римско Подунавље, али сада су били у сталном сукобу са разним претходно потчињеним варварским народима. Нестанак варварске империје у средњој Европи поново је покренуо процес даљих сеоба делимично и у правцу римских територија.

Нестанак моћног непријатеља и честог савезника утицао је и на промену Аецијеве среће. Под утицајем сенатора Петронија Максима, Валентинијан III је својом руком убио Аеција 21. или 22. септембра 454. године. У царевим очима, без хунског притиска, Аеције више није био неопходан. Атентат је само покренуо нови круг борбе око власти у Риму у току којих су двојица Аецијевих телохранитеља убили цара Валентинијана 16. марта 455. године. Тиме је на Западу нестало легитимне Теодосијеве династије и сенатор Петроније Максим је дан по убиству цара наследио престо. Нови цар је одмах послао Авита у Галију да затражи војну помоћ од визиготског краља Теодорика II. Била је то потпуна негација Констанцијеве и Аеције политике сталног притиска на Визиготе као потенцијално највећу опасност по западно царство. Визиготи су тако промовисани у главне царске савезнике и извор војне моћи. Друга грешка коју је Петроније Максим учинио био је да насилно ожени Валентинијанову удовицу и њену ћерку Еудокују уда за свог сина. Како је Еудокија већ била верена за вандалског принца Хунериха његов отац Гејсерих је окупио бројну флоту и најавио да долази у Рим да исправи увреду нанесену части његове породице. На вест да Вандали долазе Петроније Максим је покушао да побегне из Рима, али га је на излазу из града 31. маја, после само два и по месеца владавине, каменицама убила разбеснела светина. Пред Гејсериха, који се истог дана искрцао на ушћу Тибра, изашао је поново папа Лав I и замолио варварског краља да поштеди град разарања и убијања и задовољи се пљачком. Градске капије Рима су отворене Вандалима 2. јуна и Вечни град је подвргнут тронедељној пљачки. Гејсерих је са собом у Картагину повео царицу Еудоксију и њене две ћерке од којих је Еудокија касније удата за Хунериха. Његови ратници су са собом однели богат плен пре свега у виду свих резерви злата, сребра и бронзе које су се могле наћи у Риму. Термин вандализам, који се обично повезује са Гејсериховом пљачком Рима, појавио се тек 1794. године у француском језику.

Solidus Petronius Maximus-RIC 2201
Златник Петронија Максима: кратковеки цар приказан је на реверсу у победничкој пози која је представљала више део уобичајне царске иконографије него реалност.

Када су вести о пропасти Петронија Максима стигле у Галију, Авит се прогласио за цара на Теодориковом двору у Бордоу. Галски сенатори су у Арлу 9. јула 455. прихватили Авита за цара и он је након тога тријумфално кренео у Италију у пратњи визиготских ратника. У страху од Визигота двојица најутицајнијих војсковођа у Италији, Мајоријан и Рицимер су прихватили изабраника једног варварског краља а Теодорик II је успео и у ономе што није пошло за руком ни Алариху ни Атаулфу. Са друге стране, Теодорик је сада добио одрешене руке да ратује против Свева у Хиспанији. Визиготи су тешко опустошили Пиринејско полуострво и потисли Свеве на сам северозапад Хиспаније. Теодорик је тиме проширио своју власт на западни део Хиспаније. Слично су учинили и Бургунди који су заузели долину Роне све до Лиона, а Гајсерих је освојио Мавретанију, Нумидију и Триполитанију, као и Корзику, Балеарска острва и Сицилију. Авит, који је у Италији био проказан као штићеник Визигота, није био признат за цара од стране источноримског двора. Док је Теодорик војевао по Хиспанији, Авит је убијен средином 456. године.

Рицимер, по оцу Свев, а по мајци унук визиготског краља Валије, сада врховни заповедник западноримске војске (magister militum) је подржао свог римског колегу Мајоријана који је 1. априла 457. проглашен за цара после дужег периода током кога је источноримски цар Лав I формално био владар јединственог царства. Овога пута, византијски цар је признао Мајоријана за савладара и признање је обележено тако што је Мајоријан 28. децембра проглашен за цара по други пут. Изгледа да је главни циљ Мајоријанове владавине био да преотме Африку Вандалима и у том циљу је покушао да обнови римску власт у јужној Галији и Хиспанији одакле је желео да покрене поход на Вандале. Иако је Мајоријан натерао Визиготе и Бургунде на попуштање и поново их присилио на поштовање савезничких односа, његови планови о походу на Африку нису се остварили. Заповедник римске војске у Илирику Марцелин је у лето 461. отерао Вандале са Сицилије, а римска флота од око 300 бродова размештена је у хиспанске луке од Нове Картагине (данас Картахена) до Илике (данас Елче). Препредени Гејсерих је ипак прозрео из ког правца је планиран главни напад и вандалска флота је напала и спалила римске бродове и пре него што су испловили ка Африци. Поражен пре праве битке, Мајоријан је кренуо назад у Италију али је 2. августа на путу ухапшен од стране Рицимерових присталица и лишен царских инсигнија. Мајоријан је изгубио подршку сенатора које је покушао да опорезује како би стекао већа средства за своје војне планове. Рицимер га је свргао управо када је Мајоријан распустио галске одреде и погубио пет дана касније.

Коначан пад

Нови западноримски цар постао је 19. новембра 461. Либије Север, искључиво захваљујући Рицимеровој вољи. Против оваквог избора побунио се врховни заповедник римске војске у Галији, Егидије, стари Мајоријанов саборац, а и Лав I је одбио да призна Севера. Најзад, и Гејсерих је истакао свог кандидата за престо, Олибрија који је био Хунерихов пашеног. Да би натерао Рицимера да прихвати Олибрија и успут освојио још коју територију, Гејсерих је редовно пљачкао обале Италије. Да би се одржао на власти, Рицимер је бар морао да успешно брани Италију а за то му је била потребна помоћ источноримског цара. У новембру 465. Либије Север је уклоњен и отпочели су дуготрајни преговори између Рицимера и Лава I.

As Libius Severus-Ricimer MonogramRIC 2716
Новац Либија Севера са Рицимеровим монограмом: супротно обичајима, монограм врховног заповедника војске, Рицимера (RCM), краси реверс новца и указује на правог владара царства.

Тек 12. априла 467. године за цара је проглашен источноримски војсковођа Антемије, Марцијанов зет и некадашњи Лавов противкандидат. Убрзо, Антемије је стигао у Италију у пратњи Марцелинових илирских одреда. Рицимер је постао Антемијев зет и источноримски двор је испразнио ризницу и уложио 103 000 фунти злата (око 46 тона) како би исфинансирао поход на Вандале. У јуну 468. флота од 1 100 бродова са око 30.000 војника је испловила из Цариграда под командом Лавовог шурака Василиска. У исто време, Марцелин и његови одреди из Илирика су поново заузели Сицилију а затим и Сардинију. Све заједно, римска војска је могла бројати око 50.000 људи под оружјем. Василисков план био је највероватније да заузме град Утику и одатле покрене напад копном на вандалску престоницу Картагину. Римска флота се усидрила код рта Бон, али је, баш као и 461, Гејсеррих ступио у акцију и пре него што је Василиск имао прилику да оствари свој план. Вандали су, користећи повољан ветар који је дувао са североистока, запалили неколико бродова које су затим послали у правцу римске армаде. По Прокопијевом опису експедицију је задесила права катастрофа, велики број бродова је захватио пламен, део војника и морнара се подавио, а део допао заробљеништва. Василиск је побегао назад у Цариград и измолио опроштај захваљујући својој сестри, царици Верини. Источноримска ризница била је потпуно исцрпљена и тек ју је својом економичном финансијском политиком опоравио и напунио цар Анастасије I почетком 6. века.

Неуспех римског похода на Вандале 468. данас се сматра догађајем који је коначно запечатио судбину Западног римског царства. Антемије је сада владао само Италијом и Сицилијом директно, док је царску власт признавала и северна Галија под управом Егидијевог сина Сијагрија. Негде око 460. римска власт је постепено престала да се осећа и у провинцији Норик, између Алпа и Дунава. По Житију Светог Северина, коју је монах Еугипије саставио око 510. године, када је новац из царске ризнице престао да пристиже римска војска у Норику је почела постепено да се осипа. Професионални војници су тако постали земљорадници и занатлије које су још увек жилаво бранили своје насеобине од варварских пљачкаша. Неки градови су пак временом прихватили власт и заштиту краља Ругијаца, али су други били стална мета напада Аламана, Херула и Острогота. По речима хагиографа, до Северинове смрти 482. само су ретки римски градови опстали док су локални Романи често пресељавани у складу са потребама варварских владара. Прилике у Норику вероватно се применити као илустрација догађаја у другим деловима римског запада. Било како било, Антемије више није био у прилици да брани римске територије северно од Алпа. Теодориков брат Еурих је искористио крах похода на Африку и већ 469. је проширио власт Визигота све до реке Лоаре на северу. Велики градови попут Арла и Марсеља још увек су били ван домашаја варвара, али их је Еурих опседа практично сваке године. До 473. године Визиготи су заузели и медитерански обалу Хиспаније. Антемијев последњи покушај да организује поход на Визиготе завршио се поразом 471. године. Након тога, Рицимер се и дефинитивно окренуо против Антемија, опсео га у Риму и на крају погубио 11. јула 472. године.

Leo I Louvre Ma1012
Биста источноримског цара Лава I: Биста из око 470. приказује цара Лава који је готово до самог краја покушавао да спасе Западноримско царство чак и по цену потпуног пражњења цариградске ризнице 468. године.

Како је његов штићеник био у невољи, Лав је послао Олибрија у Италију да покуша да посредује између цара и Рицимера. И пре него што је Антемије званично збачен, Олибрије је априла 472. проглашен за цара. Након тога Антемије је свргнут и убијен, али се то показало као последњи Рицимеров тријумф пошто је моћни војсковођа умро 18. августа. Олибрије га није задуго надживео пошто је умро од хидропсије 2. новембра исте године. Рицимеров положај и улогу сиве еминенције је наследио његов сестрић Гундобад, бургундски принц. Његов избор пао је на Глицерија, команданта гарде доместика (comes domesticorum). Глицерије је проглашен за цара 3. марта 473. године, али је убрзо остао без најјачег ослонца пошто је Гундобад најкасније почетком 474. напустио Италију како би учествовао у борби за бургундски престо након што је његов отац Гундиох умро. Глицеријев успон није прихваћен у Цариграду и већ времешни Лав I је одобрио заповеднику илирске војске Јулију Непоту, Марцелиновом сестрићу, да заузме западноримски трон. У лето 474. Јулије Непот се искрцао у римској луци Остији и затим без борбе ушао у Рим и натерао Глицерија да напусти престо. Глицерије је морао да прихвати положај епископа Салоне (данашњи Сплит) у Далмацији.

Са друге стране, варварска краљевства Запада су учврстила током римских сукоба и Јулије Непот је 474. признао Еуриху сва освајања у Галији и Хиспанији. Непот је препустио градове који су се дуго опирали Визиготима у замену за Провансу. Исте године, Лав је признао Гејсерихова освајања чиме се Византија практично одрекла даљих подухвата на Западу. У самој Италији, Непот као источњак није био претерано популаран и 28. августа 475. је напустио Италију и вратио се у Далмацију под притиском заповедника војске Ореста, бившег Атилиног секретара. Орест је затим 31. октобра 475. прогласио свог сина Ромула за цара. Нови август Ромул био је тек дечак од око десет година и због тога је остао упамћен под деминутивом Августул. Орестов преврат није прихваћен ни у Константинопољу ни у галском Соасону где је Сијагрије наставио да кује новац у име Јулија Непота који је сада владао само Далмацијом. Орест је успео да свргне Непота, али новца за исплату војске која је извела пуч није било. Варварски одреди Скира и Ругијаца, који су ступили у римску службу након распада Атилиног царства, тражили су да им се бар расподели земља у Италији. Орест је одбио да спроведе насељавање варварских најамника у Италију, старом средишту царства, али је заузврат дошло до побуне предвођене скирским поглаваром Одоакаром. Он је прво савладао Ореста код Плацентије 28. августа, а затим и његовог брата Павла 4. септембра 476. године. Млади Ромул Августул је свргнут и интерниран на једно имање у Кампањи.

Solidus-Odoacer-ZenoRIC 3657cf
Одоакров златник искован у име источноримског цара Зенона: Новац потврђује формалну власт Зенона над Италијом. У пракси Одоакар је био независан владар, први варварски краљ Италије, древног центра Римског царства.

Пошто је обезбедио своје ратнике Одоакар је послао делегацију сенатора у Константинопољ цару Зенону. У исто време Зенон је примио и посланство полузаборављеног Јулија Непота. Римски сенатори су сматрали да нема потребе да се именује западни цар и изјавили су да прихватају Зенонову власт. Источноримски цар је прихватио њихов предлог да именије Одоакра за патриција, у ствари царског намесника Италије. Договор је предвиђао да Јулије Непот остане западноримски цар и чак је наговештавао могућност његовог повратка у Италију. Одоакар је ипак био против таквог решење и Непот је у пролеће 480. наводно отрован по Одоакаровом налогу. Тровање је обавио епископ Салоне Глицерије који је сада награђен местом архиепископа Милана.

Са смрћу Јулија Непота завршен је низ западноримских царева. Ипак, свргавање Ромула Августула је сматрано за преломан тренутак почевши од Прокопија који је своју нарацију о историји Италије започео са догађајима из 476. године.

628px-Western-Eastern-Roman-Empires-476AD
Западно и Источно римско царство 476. године: Власт царева до 476. није се протезала даље од Италије, у Галији и Далмацији припадала је месним римским војсковођама.

Списак западноримских царева

Гало-римско царство

  • Постум (259—268)
    • Лелијан (268)
  • Марко Аурелије Марије (268)
  • Викторин (268—271)
    • Домицијан (271)
  • Тетрик I (271—273)
  • Тетрик II (271—273)

Тетрархија и Константинова династија

Нединастички владар

Валентинијанова династија

Теодосијева династија

Нединастички владари

Литература

  • Bury, J. B. (1923). History of the Later Roman Empire, From the Death of Theodosius I to the Death of Justinian. London. ISBN 978-0-486-20398-0.
  • Heather, P. (2005). The Fall of The Roman Empire, A New History. London. ISBN 978-0-330-49136-5.
  • Potter, D. S. (2004). The Roman Empire at Bay, AD 180-395. London — New York. ISBN 978-0-415-10058-8.
  • E.A. Thompson (1982). Romans and Barbarians, The Decline of the Western Empire. London. ISBN 978-0-299-08700-5.
  • Várady, László (1969). Das Letzte Jahrhundert Pannoniens (376–476). Amsterdam: Verlag Adolf M. Hakkert.
  • Wozniak, Frank E. (1981). „East Rome, Ravenna and Western Illyricum: 454-536 A.D.”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 30 (3): 351—382.
Јулије Непот

Јулије Непот (лат. Iulius Nepos; око 430 — 480) је био западноримски цар од јуна 474. до 28. августа 475. године. Након пада са власти склонио се у провинцију Далмацију и све до своје смрти је формално носио царску титулу тако да је био последњи легитимни цар Западног римског царства.

Јулије Непот је био сестрић чувеног западноримског војсковође Марцелина који је од 454. практично био независни господар провинције Далмације. Марцелин је од 465. признавао власт источноримског цара Лава I пошто је био у сукобу са војсковођом Рицимером, најмоћнијим појединцем у Италији, преосталом остатку Западноримског царства. Непот је вероватно у овом периоду оженио једну од Лавових нећака и тиме се повезао са Лавовом династијом. Када је Марцелин убијен на Сицилији 468. Јулије Непот је наследио власт над Далмацијом. Цариградски двор му је доделио новостворену титулу врховног заповедника војске у Далмацији (magister militum Dalmatiae) и 474. патриција.

У Италији је западноримски трон попуњаван или по вољи Рицимера или цара Лава, понекад и уз њихову међусобну сарадњу. Рицимер је међутим умро 472. и његову улогу је преузео његов сестрић Гундобад, бургундски принц који је на престо довео Глицерија. Међутим, најкасније почетком 474. Гундобад је напустио Италију како би се умешао у борбе око бургундске круне, тако да је Глицерије остао без најјачег ослонца. Пошто Лав I није признао Гундобадовог штићеника за свог колегу одобрио је Непоту да крене у Италију и свргне Глицерија. Непот је у пролеће испловио из своје резиденције у Салони (околина данашњег Сплита) убрзо се нашао у Риму где је Глицерије принуђен да се повуче са власти и прихвати место епископа далеке Салоне.

О Непотовој владавини у Италији не зна се много сем да је ковао и новац са ликовима источноримских царева Лава II и Зенона чиме је истицано јединство Римског царства. Новац са Непотовим ликом кован је и у римским енклавама у Галији у Арлу, старој царској резиденцији, и у северној Галији којом је из Соасона управљао војсковођа Сијагрије. У централној Галији, у области Оверња, Непот је за новог заповедника војске поставио Екдикија, сина некадашњег цара Авита. Сама област и његово средиште, утврђени Клермон Феран били су под сталним нападима визиготског краља Еуриха, док су их Екдикије и његов зет епископ Сидоније Аполинар упорно бранили. На њихово запрепашћење, Непот је 475. склопио мир са Еурихом и препустио му централну Галију у замену за медитеранску обалу данашње Провансе. У самој Италији, Непот је као источњак био непопуларан код римских сенатора, а поред тога није могао да спречи пиратске походе вандалског краља Гејсериха који је владао северном Африком и острвима западног Средоземља. Друга велика грешка Јулија Непота била је именовање Флавија Ореста на место врховног команданта римске војске у Италији (magister militum). Орест је иницирао побуну војске и 28. августа 475. натерао Непота да побегне из царске резиденције у Равени у Далмацију.

Орест је за новог цара поставио свог десетогодишњег сина Ромула Августула који није признат за западноримског цара у Константинопољу. За цареве Василиска и Зенона, Непот је и даље био легитимни цар Запада, а мали Ромул је важио за узурпатора. Орест је ипак убијен већ наредне године када је одбио да удовољи захтевима варварских најамника. Њихов вођа Одоакар је 4. септембра 476. године свргао Ромула и послао га у кућни притвор у Кампању. Римски сенатје тада послао молбу Зенону да именовање западног цара више није неопходно и да би било најбоље да се Одоакру додели титула патриција и да Италијом управља као царев намесник. Истовремено, у Цариград је пристигла и делегација Јулија Непота који је тражио помоћ у људству и новцу како би повратио престо. Зенон га је утешио само речима, именовао Одоакара за патриција и препоручио му да прими назад Јулија Непота. Одоакар је све до 480. у Милану и Равени ковао новац са Непотовим ликом, али је потајно припремао заузимање Далмације. У Салони и Непот је бар у почетку ковао новац што је био један од знакова његовог легитимитета.

Најзад, није тачно познато како је Непот умро, извесно је само да се то десило насилним путем. По најранијим изворима убијен је од стране својих људи између 25. априла и 22. јуна 480. у Салони управо у време док је радио на повратку у Италију. Византијски хроничар Малхо записао је у 6. веку верзију догађаја по којој је Непота отровао епископ Салоне Глицерије по Одоакаровом налогу. Било како било, Непот је и поред свих амбиција 480. био већ периферна фигура у високој политици и након његове смрти Одоакар је проширио своју власт на западни Балкан. Био је последњи носилац титуле западноримског цара, тако да се оправдано може рећи да је управо он, а не Ромул Августул, био последњи римски август на Западу.

Авит

Авит (око 395 — 456) је био цар Западног римског царства у периоду од 455. до 456. године.

Авит је постао magister militum у време цара Петронија Максима. Када је вандалски краљ Гејзерик напао Рим, налазио се у дипломатској мисији на двору визиготског краља Теодорика II у Тулузу. Гејзериков напад је довео до краја власти Петронија Максима, па је Теодорик од Авита затражио да преузме римски трон. Авита су подржали гало-римски сенатори и 9. јула 455. војници су га прогласили за цара. Два месеца касније ушао је у Рим.

Авит није био популаран међу становницима Рима. Када је његов напад на Вандале 455. године пропао и када су они кренули у контранапад, његов положај је био врло лош. Дошло је до глади у Риму, која је узроковала велику кризу и Авит је био принуђен да истопи бронзане статуе по граду како би исплатио војнике. Рицимер и Мајоријан су искористили прилику и повели устанак против Авита.

Авит је побегао у Арл и затражио је помоћ од Теодорика II, али му овај није одговорио будући да је у Шпанији ратовао против Свева. Авит је ипак сакупио ипак војску и покушао да се врати у Италију. Поражен је и заробљен код Плаценције. Поштеђен му је живот, а чак му је било одобрено да постане епископ Плаценције. Упркос томе, Авит се плашио за свој живот и покушао је да побегне у Галију. Према Гргуру Турском, умро је на путу у Галију. По другим изворима био је убијен.

Алемани

Алемани или Аламани су били германско племе, тачније савез групе германских племена. Налазили су се у базену реке Мајне. По први пут спомињу у опису борби са римским царем Каракалом 213. године.

Антемије

Прокопије Антемије (око 420 — 11. јул 472) је био цар Западног римског царства између 12. априла 467. године па до смрти. Антемије је вероватно последњи цар на трону Запада који је показао владарске способност. Показао је вољу да се суочи са невољама које је Запад имао са Визиготима у Шпанији и нарочито са Вандалима под Гејзериком који су у северној Африци створили своју државу. Припадао је роду Прокопија. Био је син Прокопија који је био magister militum. Такође, био је ожењен ћерком византијског цара Маркијана. Антемије је своју каријеру почео ратујући против Хуна и Гота на Дунаву.

На почетку владавине Антемија је подржавао византијски цар Лав I. И у другим дипломатским пољима Антемије је био успешан: оженио је своју кћер за Рицимера, командантом најјаче војске у Италији. Такође, Антемије је био у добрим односима са главним командантом Илирика Марцелин. Међутим, у рату против Вандала, дошло је до неуспеха. Иако је вандалска флота била уништена, Римљанима, упркос помоћи Византије, Гејзерик уништио њихову флоту. Најбољи римски војсковођа Марцелин био је убијен на Сицилији.

Године 470. Антемије се разболео, а онда оздравивши, сматрајући да се радило о црној магији, почео је да се свети многим утицајним људима. Плашећи се за своју судбину, Рицимер, magister militum, окупио је 6.000 људи и у Милану је започео отворену побуну против Антемија. Пет месеци касније, Рицимер је успео да освоји Рим зароби и убије Антемија.

Валентинијан II

Валентинијан II (рођен у јесен 371. године у данашњем Триру, умро 15. маја 392. године у данашњем Бечу. Његово пуно име било је Флавије Валентинијан (лат. Flavius Valentinianus). Од 375. године па све до своје смрти био је римски цар на Западу, једно време као савладар свог полубрата Грацијана.

Валентинијан III

Флавије Плацидије Валентинијан (лат. Flavius Placidus Valentinianus), познатији као Валентинијан III (2. јул 419 — 16. март 455), је био цар Западног римског царства (424—455). Рођен је 419. у Равени, као једини син Констанција III и Гале Плацидије, Теодосијеве ћерке. Као владар био је слаб и неомиљен. Па ипак, његова владавина спада у најзанимљивије епохе римске историје. За време ње унутрашње слабости царства и његова трулост достигле су, како се чини, свој врхунац. Царство се постепено гасило пред варварским најездама, које су узеле нарочитог маха у овом периоду. С времена на време, слику овог жалосног периода осветљавао је сјај ратничког духа старог Рима.

Може се слободно рећи да Валентинијан током 30 година, колико је столовао на дискредитованом и обешчашћеном престолу, као да није ни владао. До 450. све конце у рукама је држала Плацидија, а после ње тај посао је обављао евнух Ираклије, један од оних злоћудних беспосличара који су се врзмали око престола пропадајућег царства.

Визиготи

Визиготи или Западни Готи су били германски народ који се током током велике сеобе народа настанио на територији Западног римског царства, у областима јужне Галије и Хиспаније, где су током 5. века основали своју државу, Визиготску краљевину, која је опстала све до почетка 8. века.

Глицерије

Глицерије (око 420 — после 480) је био цар Западног римског царства током 473. и 474. године. Касније је био епископ. Глицерије је био високи дворски службеник на двору у Равени, када га је magister militum Бургунђанин Гундобад поставио на царски престо (упражњено после смрти Олибрија) негде почетком марта 473. године. Гунодбад је био у прилици да постави цара јер је Рицимер, који је то до тада чинио, изненада умро. Глицерије је био само Гундобадов службеник, и никада није био признат од стране Лава I, византијског цара.

Можда је Глицеријева владавина одложила коначни пад Западног римског царства. Наиме, када су Остроготи, тада у Илирику, послали своје трупе у Италију 473. године, Глицеријева војска је успела да одбије тај напад. Глицерије је у стварности владао само над северном Италијом. Без обзира на овај успех, Лав I није био спреман да Глицерија призна и именовао је свог рођака Јулија Непота за цара на Западу. Стога, за Глицерија се једва може рећи да је био цар, а не узурпатор. Јулије Непот је са великом војском коју је добио од Лава испловио из Далмације и упловио у Остију у јуну 474. године. Глицерије није пружао отпор и одмах се предао.

Можда као награду што није покренуо рат против њега, Јулије Непот је дозволио Глицерију да постане епископ у Салони, граду у Далмацији. Касније су се Глицерије и Јулије Непот опет срели јер је убрзо нови цар морао да потражи уточиште у овој провинцији. По једној вести, Глицерије је био укључен у заверу против Непота и која се завршила његовом смрћу у мају 480. године. Највероватније, прави инспиратор убиства био је Одоакар, варварски краљ Италије. Наводно је после тога Одоакар именовао Глицерија за епископа у Милану.

Грацијан

Флавије Грацијан Август (лат. Flavius Gratianus Augustus; Сирмијум, 8. април 359 — Лугдунум, 25. август 383), познат као Грацијан, био је цар Западног римског царства од 375. до 383. године. Био је син Валентинијана I из брака са Марином Севером и био је рођен у Сирмијуму у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Констанције III

Флавије Констанције (? — 2. септембар 421), или Констанције III је био римски војсковођа и на крају римски цар. Током друге деценије петог века је већ неформално држао власт, а 421. је за кратко постао савладар Хонорија, цара Западног римског царства.

Констанције је рођен у Наису, данашњем Нишу. Био је војник од каријере. Као magister militum под Хоноријем, успешно је бранио Западно римско царство. Нарочито се истакао у гушењу побуне узурпатора Константина. За те заслуге добио је титулу патриција и стицао све више утицаја над неспособним Хоноријем. Године 417. се оженио Хоноријевом полу-сестром Галом Плацидијом, а 8. фебруара 421. постао је Хоноријев савладар — но у ствари он је владао читавим Западом.

Источноримски цар Теодосије II није желео да призна Констанцијево именовање за савладара. Наводно је Констанције решио да због тога зарати са Истоком, али пре него што је ишта могао да уради, изненада је умро 2. септембра исте године. Констанције је са Галом Плацидијом имао двоје деце: будућег цара Валентинијана III и Јусту Грату Хонорију.

Констанцијев успех у оквиру царске породице, дао је наду и другим војним командантима на Западу да ће и сами моћи постати цареви. Али, то је само успело Петронију Максиму (владао је додуше још краће од Констанција), док су заслужни варварски команданти били неуспешни у томе (Аеције и Рицимер).

Либије Север

Либије Север (око 420 — 15. август 465) је био цар Западног римског царства од 461. до 465. године. На положај цара га је, после Мајоријанове смрти, уздигао Рицимер у новембру 461. године. Ипак, византијски цар Лав I је одбио да га призна.

Изузев да је кован новац са његовим ликом, мало је поузадних података о њему. Либије Север био је цар углавном по имену, док се права моћ налазила у рукама заповедника војске, романизованог Германина, Рицимера. Либија Севера извори описију као побожног човека.

Мајоријан

Јулије Валерије Мајоријан (новембар 420 — 7. август 461), познат као Мајоријан, био је цар Западног римског царства од 457. па до 461. године.

Мајоријан се истакао како војсковођа који је победио Франке и Алемане. Шест месеци пошто је Авит изгубио престо Мајоријана је за цара поставио регент Рицимер, што је изазвало противљење Лава I, цара Источног римског царства, који је чак Мајоријана прогласио за узурпатора. Но, Мајоријан је успео да сузбије Вандале 458. године. За напад на Африку, како би коначно сузбио Вандале, припремио је германску најамничку војску.

У Галији је успео да победи Визиготе и да потом склопи савез са њима. Прешао је Пиринеје, како би се придружио моћној флоти која је била укотвљена у Новој Картагини. Вандалски краљ Гејсерих је након што су пропали мировни преговори, успео да искористи издају у римским редовима и већина Мајоријанове флоте је пропала, па је Мајоријан био принуђен да склопи мир са Гејсерихом — овај неуспех је уништио Мајоријанов војнички престиж.

Августа 461. године избио је устанак у Ломбардији. Главни царев противник био је управо Рицимер, његов некадашњи пријатељ. Мајоријан је био принуђен да абдицира, а пет дана потом је умро, највероватније насилном смрћу. Мајоријан је заслужан за низ важних закона који су нашли своје место у Теодосијевом кодексу.

Одоакар

Одоакар (лат. Odoacer; 435 — 493) је био човек који је срушио Западно римско царство. Последњег западно-римског цара Ромула Августула је свргао 4. септембра 476. године. Постао је први варварски краљ Италије иако је формално признавао власт византијског цара.

Олибрије

Аниције Олибрије (лат. Anicius Olybrius; ? — 472) је био цар Западног римског царства од априла до 2. новембра 472. године. Олибрије је припадао највишој римској аристократији и средином 5. века био је један од водећих сенатора у Риму.

Када су Вандали предвођени Гејсерихом опљачкали Рим 455. године, Олибрије је побегао у Цариград. Могуће да је пре бекства био већ био верен са Плацидијом, млађом ћерком Валентинијана III и Лициније Еудоксије. И Лицинија Еудоксија и њене две ћерке биле су одведене као драгоцени таоци у Картагину након пљачке Рима. По каснијем Житију Данила Столпника Олибрије је током боравка у Константинопољу обишао светитеља коју му је предсказао да ће се Плацидија вратити из заробљеништва. Док се Еудокија удала у Картагини за Гејсериховог сина Хунериха, Плацидија и њена мајка су око 460. дошле у Цариград. После 460. Олибрије и Плацидија су се венчали и, по Ускршњој хроници са почетка 7. века, заједнички су обновили цариградску Цркву св. Еуфемије. У источноримској престоници Олибрије је 464. био један од конзула а носио је и виску титулу патрикија.

Олибрије је био у добрим односима са Гејсерихом чији му је син био пашеног. Краљ Вандала и Алана је у два наврата покушао да Олибрија постави на престо Западног римског царства. Тек када је западноримски цар Антемије, штићеник источноримског цара Лава I, дошао у директан сукоб са Рицимером, најутицанијим војсковођом у Италији, цариградски двор је послао Олибрија као посредника. По Јовану Малали и Ускршњој хроници, Олибрије је требало да утаначи споразум између Антемија и Рицимера и затим отплови у Африку и склопи мир и са Гејсерихом. Међутим, Олибрије не само да није помогао Антемију, већ се удружио са Рицимером и наметнуо за новог владара Западног римског царства. И пре него што је Антемије званично збачен, Олибрије је априла 472. проглашен за цара. Након тога Антемије је свргнут и убијен, али се то показало као последњи Рицимеров тријумф пошто је моћни војсковођа умро 18. августа. Олибрије га није задуго надживео пошто је умро од хидропсије 2. новембра исте године.

Олибријева супруга и њихова ћерка Анција Јулијана остале су у Константинопољу. Политички престиж и богатство омогућили су потомцима Анције Јулијане да одиграју важну улогу у Цариграду кроз читав 6. век.

Петроније Максим

Петроније Максим (око 396 — 22. април 455) је био римски сенатор и кратко време, током 455. године, цар Западног римског царства. Петроније је припадао сенаторском сталежу. Претор је постао око 411. године, а око 415. започео је каријеру у царској администрацији. Градски префект је био између 419. и 433. Те, 433. године по други пут је постао конзул.

Сукоб између Валентинијана III и Аеција је у много чему доприно паду Западног римског царства. Петроније Максим припадао је кругу великих противника Аеција и блиских сарадника цара. Коначно, Валентинијан III је организовао убиство Аеција, наговорен од својих дворјана, међу којима је Петроније Максим имао истакнуту улогу. Убрзо је и сам цар био убијен. Након Валентинијанове смрти није било изразитог кандидата за престо. Цар је постао Мајоријан, али само за кратко. Петроније Максим је успео да наговори Лицинију Евдоксију, удовицу Валентијана III да се уда за њега и на тај начин је себи обезбедио престо.

Дошавши на власт, Петроније Максим је брзо именовао Авита на положај врховног заповедника војске (magister militum) и послао га у Тулуз да би добио подршку Визигота. Међутим, када је Авит тамо стигао, Петроније Максим је већ био мртав. Током два месеца владавине Петронија Максима, Гејсерих, вандалски краљ је напао Италију. То је изазвало панику у Риму и у метежу, Петроније Максим је био убијен.

Три дана након смрти Петронија Максима, Гејсерих је ушао у Рим. Вандали су две седмице пустошили град и одводили становништво у ропство. На молбу папе Лава I пристали су да поштеде становништво убијања и да се ограниче на пљачку.

Ромул Августул

Ромул Августул (око 463 — после 476) је био последњи западно-римски цар, син Орестов. Владао је између 28. августа 475. године и 4. септембра 476. године. Ромул Августул је углавном познат под ниподаштавјућим надимком Ромул Августул, иако је његово званично име било Ромул Август.

Ромул је био син Ореста, римског грађанина из Паноније, који је вероватно германског порекла. Назван је Ромул по своме деди по мајци, племићу из Норика. Орест је постао magister militum под царем Јулијем Непотом 475. године. Убрзо пошто је дошао на ту позицију, Орест је подигао устанак и освојио је Равену, престоницу Западног римског царства од 402. године. Јулије Непот је побегао у Далмацију. Орест није постао цар и поставио је на престо свог сина, који је тада био дете. Византија је тада третирала Западно римско царство као клијентску државу — тако су цареви Антемије и Јулије Непот постављени на престо од стране Лава I, византијског цара. Византија је гледала на Ореста као на узурпатора, па ни Ромула Августула никада није признала за цара.

Ромул је био само фигура, а стварну власт је имао његов отац. Неколико месеци пошто је дошао на власт, Орест је одбио да Херулима и неким другим плаћеницима додели земљу који су они тражили. То је изазвало побуну на чијем челу је био Одоакар. Орест је ухапшен близу Пјаченце 28. августа 476. године и одмах погубљен. Одоакар се затим упутио ка Равени, освојивши град и заробивши Ромула Августула. Млади цар је био приморан да абдицира, што се сматра легалним крајем Западног римског царства, будући да је Одоакар одбио да именује новог римског цара. Одоакар је постао стварни владар Италије.

Судбина Ромула после абдикације није позната. По једној верзији, Одоакар му је поштедео живот и чак му дао неки новац и послао га да живи код његових рођака у Кампанији. Изгледа да је 507. и 511. године Теодорик Велики потврдио годишње давање за Ромула и за његову мајку, мада није лако идентификовати овог Ромула са последњим римским царем.

После абдикације Ромула Августула, Сенат, Одоакар и Јулије Непот послали су делегацију код византијског цара Зенона. Одоакар је тражио да буде потврђен за вицекраља Италије. Сенат је тражио да Византија постави новог цара Западног римског царства, а Јулије Непот је тражио да поново добије круну. Зенон је одбио захтев сената, а захтев Одоакра је прихваћен да буде намесник под формалном владавином легитимног цара Јулија Непота. Новци са ликом Јулија Непота су били ковани у Италији тако све до 480. године. Но, то је била само формална страна. Јулије Непот никада није имао никакву стварну власт. После Непотове смрти, Одоакар је освојио Далмацију.

Свеви

Свеви или Свеби (лат. Suevi, Suebi, Suevians (Јорданес, Прокопије) или Suebians) су били германски народ пореклом из близине Балтичког мора

Север II

Флавије Валерије Север (умро септембра 307. године) био је римски цар.

Флавије Валерије Север је био војник из неке од балканских провинција пре него што је његов пријатељ Галерије затражио да га Максимијан именује за цезар, у ствари савладара западног дела Римског царства. Тако је он од 305. године био млађи савладар Констанција Хлора на Западу.

Када је Констанције Хлор умро 306. године, Флавија Валерија Севера је сам Галерије именовао за августа на Западу. Када је Максенције, син бившег цара Максимијана, подигао устанак у Риму, Галерије је послао Флавија Валерија Севера да угуши ову побуну. Али, Флавијев напад на Рим није успео и он се морао повући у Равену. Максимијан је убрзо уверио Флавија Валерија Севера да абдицира и да се преда.

Када је сам Галерије напао Италију 307. да заустави Максенција и његовог оца, Максенције је издајнички убио Флавија Валерија Севера недалеко од Рима.

Хонорије

Флавије Хонорије (9. септембар 384 — 15. август 423) је био римски цар од 393. до 395. године, а затим цар Западног римског царства све до своје смрти. Био је млађи син Теодосија Великог и његове прве жене Елије Флације и брат Аркадија, цара на Истоку. Током Хоноријеве владавине, Западно римско царство је осетно слабило, а у часу његове смрти било је на ивици пропасти.

Хонорије је постао конзул када је имао само две године. За цара и савладара свог оца је проглашен 23. јануара 393. године. Када је Теодосије умро, јануара 395, Хонорије и Аркадије су поделили Царство: Хонорије је постао цар Западног римског царства са само десет година. У првим годинама своје владе, Хонорије је зависио у многочему од свог главног војсковође Вандала Стилихона. Да би нагласио своје везе са младим царем, Стилихон га је убедио да се ожени његовом ћерком. У почетку Хонорије је живео у Милану, али када су Визиготи упали у Италију 402. године, Хонорије је своје престоницу пренео у Равену, која је била боље заштићена.

Хонорије се сусретао са многим опасностима: варварским упадима, као и са устанцима разних узурпатора. Устанак којег је предводио Гилдон букнуо је у провинцији Африци и трајао је од 397. до 398. године. Варвари су први пут напали Италију 401, а други пут 405. године, али је Стилихон успео да их порази 406. године. У Британији је ситуација била још тежа: узурпатор Марко и његови наследници нападали су Галију из Британије. Свеви, Алани и Вандали су из Галије последњих дана 406. године кренули за Шпанију. Тамо су се и учврстили. Римску одбрану је ослабило то што је Хонорије убио Стилихона 408. године. Вероватно је у питању била дворска интрига против овог варварског заповедника, који је иначе био Аријанац.

Године 409. дошло је до покушаја узурпације Приска Атала, сенатора кога је подржавао визиготски краљ Аларик I. Исте године су се побунили и војсковође из Хиспаније, Геронтије и Максим. Хонорије је покушао опет преговоре са Алариком, али су се завршили безуспешно. Аларик I је свргнуо Атала и упао у Италију 410. и опљачкао Рим. Геронтије је затим прогласио Максима за цара у Хиспанији, али је Хонорије на крају успео да угуши ове устанке 411. године.

У Галији је устанак подигао Јовин, који је задобио подршку Алана, Бургунда и Гала. Јовин је покушао да преговара са Готима који су 412. напали, али безуспешно, тако да је готски краљ Атаулф прешао на Хоноријеву страну. Тиме је Хонорије успео да се избори са Јовином 413. године. Идуће, 414. Атаулф је прогласио за цара Приска Атала, али је затим морао да побегне у Хиспанију. То је био и крај устанка Приска Атала, који без помоћи Визигота, није ништа сам могао да уради. У североисточном делу Галије, Франци су успоставили свој утицај, док су се у Визиготи утврдили у северозападном делу.

У периоду између 420. и 422. године неки Максим (можда онај исти који је још 409. подигао устанак) је задобио и изгубио власт у Хиспанији. Хонорије је био принуђен да прихвати да његов савладар буде Констанције, 421. године. Он се иначе оженио Хоноријевом сестром Галом Плацидијом. После Хоноријеве смрти, Констанције III је остао једини цар (422. године).

Хонорије није иза себе оставио наследника. Тада је цар Истока Теодосије II помогао долазак на престо Хоноријевог сестрића Валентинијана III, сина Гале Плацидије и Констанција III.

Касна антика и период
Велике сеобе (3—8. век)
Млетачка република (697–1797)
Јужна Италија
(774–1139)
Сардинија и Корзика
(9. век–1420)
Државе средњовековне
Краљевине Италије,
Светог римског царства,
и Папске државе
Краљевство Сицилија (1130–1816) и
Напуљско краљевство (1282–1860)
Француски револуционарни и
Наполеонови ратови (1792–1815)
Пост-наполеонске државе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.