Завида

Завида (умро после 1127) је био један од српских властелина из рашке династије Вукановића. По женској линији је био у сродству и са породицом Војислављевића који су у то доба владали Зетом. [1]

Завида је отац четворице синова:

  • Тихомир (умро 1169), владао као велики жупан Рашке (1163 — (1166) 1168).
  • Страцимир (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163 — (1166) 1168, 1169-?).
  • Мирослав (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163 — (1166) 1168, од 1169 до смрти).
  • Немања (1113 — 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Рашке ((1166) 1168 — 25.3.1196).

Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.

Сем имена, Завидино порекло и личност су нам потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се наиме помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће [2]. Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина. До тридесетих година 20. века историчари су се домишљали о Немањином оцу, многи су га погрешно видјели у жупану Деси. Народно предање и сви старији српски летописи и историчари преткритичке историографске школе Завиду памте као Белу Уроша. Према Владимиру Ћоровићу, Завидина, односно, Немањина породица је пореклом из Зете, данашње Црне Горе.[3]

Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која је требало свом носиоцу да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у своју родну Зету где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.

Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио на столно место. Пошто се ово столно место налазило у Расу сасвим је могуће да нам Немањин биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био рашки велики жупан.

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I [4].

По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Рашкој владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада је срушен и протеран од стране Уроша I, свог брата од стрица. Из Летописа Попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад у Рашку и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак на столно место покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, због приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешци анонимног нотара краља Беле III (1172 - 1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог рашког жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије [5]

Уколико прихватимо Живковићеву опсервацију о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Рашкој је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажан ослонац у виду подршке угарског краља.

Завида
Место рођењаСрбија
Место смртиСрбија
ДинастијаВукановићи
ОтацУрош I Вукановић
ПотомствоТихомир Завидовић, Страцимир Завидовић, Мирослав Завидовић, Стефан Немања, Војислава Завидовић
Претходник-
НаследникМирослав Завидовић

Референце

  1. ^ Веселиновић & Љушић 2001.
  2. ^ Натпис је публикован 1930. године због чега су се пре тога историчари домишљали о идентитету Немањиног оца. За неке је то био вели жупан Деса, најмлађи син Уроша I.
  3. ^ "Историја српског народа", Владимир Ћоровић, Београд, 2009.
  4. ^ Живковић 2006, стр. 119.
  5. ^ Живковић 2006, стр. 122–123.

Литература

Спољашње везе

Ана Диоген

Ана Диоген (око 1074-1145) била је кнегиња средњовековне српске државе Рашке од 1115. до 1131. године као супруга Уроша I Вукановића.

Белосава Бугарска

Белосава Бугарска (буг. Белослава Асенина) била је бугарска принцеза и краљица Србије од 1234. до 1243. године као жена краља Владислава Немањића.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Вукан I (велики жупан)

Вукан је био српски велики жупан који од почетка девете деценије XI века, до почетка друге деценије XII века, владао Рашком и сматра се оснивачем династије Вукановића, чију бочну грану представљају Немањићи. На власт га је довео краљ Зете, Константин Бодин (1081—1101), који је заузео Рашку и поставио браћу, Вукана и Марка, да њом владају. Током наредних година, Бодин и Вукан врше нападе на Византију, али на крају бивају сузбијени, крајем девете деценије XI века. Вукан је касније, у три наврата (1093, 1094. и 1106), правио велике нападе на Византију. Међутим и поред значајних успеха у тој борби (два пута је побеђивао византијске војске, продирао је до данашњих Скопља, Тетова и Врања), није успео да трајно заузме делове византијске територије. После Бодинове смрти 1101 (или 1099), умешао се у борбе око власти у Зети. Сматра се да је умро између 1112. и 1115. или већ 1112. године, а после њега се на власти помиње његов братанац Урош I.

Вукановићи

Вукановићи су били српска владарска породица која је владала Рашком од краја 11. века до почетка друге половине 12. века (1083/84-1166). Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана.

Градина у Мартинићима

Градина у Мартинићима (Горњим, Доњим и Градини) источно од Спужа у Црној Гори, представља рушевине утврђења из преднемањићке епохе. Смештена је на једном брежуљку, уз руб долине реке Зете.

Не помиње се у историјским изворима, а као Градина у Мартинићима се јавља тек у новијој литератури. Настала је највероватније у време сеобе народа односно доласка Словена на тај део Балкана. У локалној традицији помиње се као место у коме је рођен отац Стевана Немање, Завида.

Мартинићка градина се вероватно може идентификовати са градом Лонтодоклом, коју Константин Порфирогенит помиње као један од три насељена града у Дукљи. Могуће је да су ово насеље, формирано само на два сата хода од античке Доклеје, основали њени избегли становници у време досељавања Словена. Време напуштања насеља се не зна, али се претпоставља да се то могло догодити врло рано, већ крајем XII века.

Градина је формирана на пространом врху брда које скоро са свих страна има неприступачне литице. Унутар бедема налазе се остаци једне четвороугаоне грађевине, као и један мањи објекат који подсећа на римске војне логоре (каструме). Ови остаци је могуће да су постојали и пре него што су били изграђени бедеми.

У северном делу Градине, налазе се остаци велике тробродне базилике. Током археолошких истраживања, код ње је пронађен велики број предроманичке плиткорељефне камене пластике, чијом анализом се потврђује да се ради о репрезентативном сакралном објекту, насталом у X или XI веку. У њеном средишту, пронађено је постоље епископског престола, а на пронађеним фрагментима иконостаса постоје остаци натписа. На њима се, на латинском језику, помиње архангел Михајло (коме је црква вероватно била посвећена) односно, на грчком језику, извесни Петар, који је вероватно био ктитор цркве, а кога поједини аутори изједначавају са кнезом Петром Гојниковићем (крај IX—почетак X века).

Дукља

Дукља или Дoклејa је средњовјековна српска држава која је постојала од 7. вијека до друге половине 12. вијека, већим дијелом на простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније. Од 11. вијека иста област почиње се називати и Зетом, а од 15. вијека Црном Гором. Језгро државе Дукље била је област између Боке Которске и ријеке Бојане, а била је издијељена на девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик и Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ).

Завидинце

Завидинце је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2002. било је 503 становника (према попису из 1991. било је 714 становника). Представља сеоско насеље разбијеног типа, које лежи у Горњем Заплању, на нижим падинама Суве Планине (1810 м), између Куле (989 м), Горунове главе (787 м) и Падежа (773 м), 23 км југоисточно од општинског центра Бабушнице. Назив, по предању, потиче од имена освајача - Завида. Просторно се развија у висинском појасу од 400 - 500 метара надморске висине. Подељено је на 28 махала: Брзинце, Петковце, Бушњаке, Трoпшињце, Тричковце, Ивановце, Караберце, Бошковце, Јоркинце, Допавловце, Лепојинце, Село, Циган-малу, Живковце, Чочинце, Рајковце, Барце, Векинце, Бабаружанце, Нешинце, Бабаперинце, Загорце, Бук, Вуштинце итд.

Комнина Немањић

Комнина Немањић је била супруга Димитрија Прогонија архонта од Кроје и касније Гргура Комона архонта Елбасана. Била је ћерка српског краља Стефана Првовенчаног и Евдокије Анђел.

Мирослав Завидовић

Мирослав Завидовић (? — 1196. или 1199), познат и као „велики кнез Мирослав“, био је владар српске средњовековне области познате као Хумска земља или Захумље. На власт је дошао око 1165. године, а Захумљем је управљао до последње деценије 12. века. Столовао је у Стону.Био је син рашког властелина Завиде, старији брат Великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Био је ожењен сестром босанског бана Кулина. Оснивач је манастира Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу, за чије је потребе наручио писање данас чувеног Мирослављевог јеванђеља. Његови синови били су Тољен, Петар и Андрија.

Свети Сава II

Свети Сава II (око 1200 — 1271) је био трећи архиепископ српски, од 1263. до 1271. године.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Српска лична имена

Српска лична имена су имена која узимају и добијају припадници српског народа. Лично име се даје одмах по рођењу, неодвојиви је део човека, и најчешће га прати читавог живота. Име је једна од важнијих ознака посебности која појединца разликује од других људи и народа.

У српској традицији постоји веровање да име снагом значења може одредити својство онога ко га носи. Српска народна имена су већином словенског порекла (нпр. Бранимир, Владислава, Весна, Вук). Међу хришћанима су одомаћене варијанте грчких (нпр. Доротеја, Ђорђе, Дамјан) и јеврејских имена (нпр. Јован, Лазар, Тамара), док су међу српским муслиманима уобичајена арапска имена (Амир, Селма, Емина).

Стефан Владислав

Стефан Владислав Немањић био је српски краљ (1233/1234. — 1241/1242) и ктитор манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава.

Стефан Немања

Стефан Немања (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године, али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Стефан Урош I

Стефан Урош I Немањић (око 1223. — 1. мај 1277), познатији као Урош Велики, био је српски краљ од 1241/1242. до 1276. године.Стефан Урош I је син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола. Сматра се за једног од најважнијих српских владара 13. века.

Страцимир Завидовић

Страцимир Завидовић владао областима око Западне Мораве (1163–(1166) 1168, 1169–?), живео (? — после 25. децембра 1189.

Био је син рашког властелина Завиде. Оснивач је града-утврђења Градца на месту данашњег Чачка где је столовао. Ктитор је Богородичиног манастира – Моравски градац. Имао је три брата: Тихомира, Мирослава и Стефана Немању.

Тихомир Завидовић

Велики жупан Тихомир (1165–1166) је био српски велики жупан.

Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Велики жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а што се тиче његове браће, Мирослав је добио Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца коју народ зове данас „Реке“.

Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло до неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији.

Властела око Немање тежила је да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци с престола брата Тихомира половином 1165, али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се уз помоћ пријатеља спасао и успео да 1166. године са престола свргне свога брата Тихомира, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо.

До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1168. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир.

У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке – Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали до краја живота.

Син великог жупана Тихомира, жупан Стефан Првослав, подигао је манастир Ђурђеве ступове у Беранама (Црна Гора). Првослав је умро пре 1220. и његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Урош I Вукановић

Урош I (Рашка, 1084/1085 — Рашка, 1144/1145) био је рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од 1112. до око 1144/1145. године.

Рођен је вероватно око 1084/1085. године. Своју младост је провео у Цариграду као талац од вероватно десете године свог живота. У Цариграду се вероватно оженио Аном Диоген. Дошао је на власт преваром, збацио је Завиду уз помоћ Угарске. Он се држао споразума са Завидиним синовима који су гарантовале две велике силе - Угарска и Византија, тј. он је владао Рашком, док су Завидини синови владали очевим областима (Зетом) током његове владавине или после угарско-византијског мировног споразума 1129. године. Урош је био у почетку против Византије, јер је подржавао Бодиновог сина Ђорђа, који је код Уроша пронашао уточиште на седам година. Због тога је био кажњен од провизантијске струје и на кратко збачен са престола, али је уз помоћ Ђорђа опет дошао на власт 1126/1127. године.

Током прве владавине је претрпео велики пораз од Византије 1128. године. Своју кћер Јелену је удао за слепог Белу, а другу кћер Марију за Конрада од Знојма. Изгледа да је тада Рашка дошла у добре односе са Угарском. Иако је вероватно био византијски вазал, тежио је ка одвајањем, тражио је такву подршку на Западу. Брак његове кћери Марије није испунио очекивања и зато ова династија неће имати битну улогу у балканској политици, али је зато показао да уме политички да делује према мерилима свога времена, изгледа да је увео Рашку у међународну политику. Вероватно је умро око 1144/1145. године и наследио га је његов најстарији син Урош II Примислав.

Вукановићи (1083—1166)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.