Житарице

Житарице су једногодишње биљке из породице трава (Gramineae), чији зрнасти плодови (жита) служе за исхрану људи и животиња и као сировина у прехрамбеној индустрији. Називају се и хлебна жита или цереалије. Она су врста траве која се узгаја из јестивог зрна које се зове caryopsis, а у себи садржи клице и мекиње. Житарице у зрну узгајају се у већим количинама и пружају више енергије од било које друге врсте усева. Оне су сортирани усеви. Неке биљке се називају житарицама иако нису трава. Житарице имају врло важну улогу у прехрани људи, а посебно код деце.[1]

Плодови житарица су богати угљеним хидратима, беланчевинама, целулозом, минералним материјама и витаминима.

Реч житарица потиче од Церере, што је име римске божице жетве и пољопривреде. У Енглеској се реч corn (што значи кукуруз) користи када се мисли на било коју врсту житарице, док се у САД назив corn користи само се кад се мисли на кукуруз. Пшеница, кукуруз и пиринач су највише узгајане житарице. Пшеница је најважнија житарица, а од житарица се за прехрану људи највише користи пиринач, која је основна храна Азије, посебно у Кини и Јапану. Кукуруз је житарица која се највише прерађује.

GrainProducts
Производи од житарица

Подела и систематика житарица

У првом реду то су: пшеница (triticum), раж (secale), јечам (hordeum), пиринач (oriza), овас (avena) и кукуруз (zea mays). Поред наведених у жита се убрајају просо (panicum), сирак (sorgum), хељда (псеудоцереалија из фамилије Fagopyrum ) и хибрид пшенице и ражи под називом triticale.[2]

Према неким ботаничким особинама, жита се деле на права или стрна, која имају цвет у облику класа и просолика чији је цвет у облику метлице. У права или стрна жита убрајају се пшеница, раж, јечам и овас, а у просолика пиринач и кукуруз.

Жита се деле и према начину прераде. Жита која се прерађују млевењем имају назив млинске сировине, док жита која се прерађују љуштењем имају заједнички назив љуштине.

Пшеница

Најзначајнија млинска сировина свакако је пшеница. Основна систематизација је ботаничка. Економски најзначајнија је обична пшеница (triticum aestivum). Друга по значају тврда пшеница (triticum durum) а следе енглеска пшеница (triticum tugidum), патуљаста пшеница (triticum compactum) и друге.

Пшеница се групише и према времену сетве односно жетве. По овој подели све пшенице сврставају се у три групе. Прву групу чине озиме, другу јаре а трећу чине факултативне пшенице.

Раж

Са становишта прераде интересантна је само једна врста под називом cereale и то варијетет vulgare. Поред рада на селекцијама ражи и пшенице, у последње време доста се ради на њиховом укрштању при чему се добијају хибриди под називом тритикале (triticale).

Јечам

Све форме јечма сврстане су у једну врсту под називом hordeum sativum и то:

  • I група - вишереди јечам
  • II група - прелазни јечам
  • III група - двореди јечам
  • IV група - непотпуни јечам
  • V група - лабилни јечам

Селекција јечма иде у два основна правца и то према намени. Јечам намењен за производњу слада и јечам намењен за анималну и хуману исхрану треба да је са што већим уделом беланчевина. И у једном и у другом правцу до сада је изабран велики број сорти, које су прилагођене одређеним агроеколошким условима.

Овас

Због неколико захтева са повећаном количином воденог талога распрострањеност оваса је релативно мала. Већина културних форми оваса се дели на овас метличар и овас заставичар. Обе подврсте имају више варијатета који се разиликују по броју зрна. У оквиру сваког варијатета селекционисано је више сорти.

Пиринач

Све културне форме пиринча спадају у једну врсту под на зивом обичан пиринач (oriza sativa). У тој се врсти разликује велики број варијатета који се разлиују према присутности или одсуству осја, боји осја и плевице, боји, величини и облику зрна и другим особинама. У оквиру варијатета до сада је селекционисано више хиљада сорти.

Кукуруз

Кукуруз се може сврстати у следећу групу: кокичар, тврдунац, зубан, мекунац, воштени кукуруз, шећерац и плевичар. Поред набројаних има и других група које нису значајне са становишта индустријске прераде. Од свих група економски су најзначајнији зубани и тврдунци.

Историја

Прве житарице су почели узгајати примитивни људи од давнина.[3] Пре 8.000 година они су живели у древним пољопривредним заједницама у Азији. Три главне врсте житарица у пољопривредном развоју су јечам и еинкорн пшеница и емер пшеница. Отприлике у исто време у источној Азији почели су се узгајати просо и рижа. Сирак и просо узгајали су се и у субсахарској западној Африци.

Древна историја

Trilla del trigo en el Antiguo Egipto
Вршидба жита у античком Египту
Roman harvester, Trier
Римска машина за вршидбу

Пољопривреда је омогућила подршку повећане популације, што је довело до већих друштава и на крају развоја градова. Такође је створила потребу за већом организацијом политичке моћи (и стварањем друштвене стратификације), јер су се морале доносити одлуке о расподели рада и жетве и правима на приступ води и земљишту. Пољопривреда је узроковала непокретност људских насеобина, пошто се становништво насељавало на дуже временске периоде, што је довело до акумулације материјалних добара.[4]

Рана неолитска села садрже евиденцију о развоју прераде жита. Левант је древна постојбина предака пшенице, јечма и грашка, на којима су биле базиране многе насеобине. Постоје докази и о култивацији смокви у Јорданској долини, пре 11.300 година и производњи житарица у Сирији пре око 9.000 година. Током истог периода, пољопривредници у Кини су почели да се баве узгојем пиринча и проса, користећи вештачке поплаве и пожаре као део култивационог режима.[5] Влакнасти усеви су исто тако били рано доместиковани, при чему се кинеска доместикација кудеље, памука одвијала независно од афричке и јужноамеричке, и западно азијске доместикације лана.[6] Постоје индикације да је употреба средстава за побољшање земљишта, као што су стајско ђубриво, риба, компост и пепео, почела рано, и да се независно развила у неколико области света, укључујући Месопотамију, долину Нила и источну Азију.[7]

Прве житарице су доместиковали рани примитивни људи.[8] Пре око 8.000 година, житарице су доместиковале древне ратарске заједнице у региону плодног полумесеца. Емер пшеница, еинкорн пшеница, и јечам су била три неолитска оснивачка усева у развоју пољопривреде. Отприлике у исто време, започела је доместикација проса и пиринча у источној Азији. Исто тако је започела доместикација сирка и проса у субсахарској западној Африци.

Зелена револуција

Током друге половине 20. века дошло је до спектакуларног повећања у продукцији житарица високог приноса широм света, посебно пшенице и пиринча, услед иницијативе познате као Зелена револуција.[9] Стратегије које је развила Зелена револуција фокусирале су се на превладавање глади и биле су веома успешне у повећању свеукупних приноса житарица, али очигледно нису придале довољну важност квалитету исхране.[10] Ове савремене житарице високог приноса имају низак квалитет протеина, са недостацима есенцијалних аминокиселина, високим садржајем угљених хидрата и одсуством уравнотежене застушњености есенцијалних масних киселина, витамина, минерала и других фактора квалитета.[10]

Пољопривреда

040719 172 dorset marnhull
Житно поље у Дорсету, Енглеска

Док свака поједина врста има своје посебности, узгој свих житарица је сличан. Најчешћа врста је она која се сеје једном годишње и даје једну жетву. Пшеница, раж, јечам су сезонске житарице. То су једногодишње биљке које добро успевју у умереним временским условима, а престају да расту у топлијим условима (када је температура око 30 ступњева), мада ово варира од врсте до врсте. У топлијим временима житарице добро успевају. Јечам и раж су житарице које могу да успевају и у хладним временским условима, оне могу да презиме чак и у Сибиру. Многе житарице које подносе хладно време се могу узгајати у тропима. Међутим неке се узгајају само у хладнијим висоравнима.

Задњих деценија јавља се све већи интерес за вишегодишњим зрнатим биљкама. Овај интерес се појавио у првом реду због предности у контроли ерозије, смањене потребе за ђубривом, те због потенцијално смањених трошкова пољопривредника.

Сејање житарица

Dinrêyes
Житарична зрна, са лева на десно и од горе на доле: пшеница, крупник, јечам, овас.

Житарице које боље успевају у топлијим сезонама узгајају се у тропским низијама током целе године, док се оне које успевају у умереним климатским условима узгајају током хладнијих временских прилика. Пиринач се обично узгаја у подручјима која се могу плавити, иако се неке врсте узгајају у сувим крајевима. Остале житарице којима погудује топла клима, попут сирка, прилагођене су сувим условима.

Сезонске житарице које се узгајају када је хладно су добро прилагођене умереној клими. Већина сорти појединих врста су или зимске или пролетње врсте. Зимске сорте се сеју у јесен, оне клију и расту вегетативно, а потом су у фази мировања током зиме. Оне настављају да расту у пролеће и зреле су у касно пролеће или рано лето. Овај систем култивирања оптимално користи воду и ослобађа земљу за други усев и почетак вегетације.

Зимске сорте житарица не цветају до пролећа јер им је неопходна вернализација односно излагање ниским температурама током генетски одређеног временског периода. Кад су зиме претопле за вернализацију или кад премаше чврстину усјева (која се разликује по врстама и варијететима), фармери узгајају пролећне сорте. Пролећне житарице су сеју почетком пролећа и сазревају касније истог лета, без вернализације. Пролећним житарицама је обично неопходно више наводњавања и принос им је мањи од зимских житарица.

3-piantagione, Taccuino Sanitatis, Casanatense 4182
Вршидба; Tacuinum Sanitatis, 14. век

Раздобље жетве

Након што су биљке житарица узгојиле своје семе, оне су завршиле свој животни циклус. Биљке почињу венути и постају смеђе и суве. Чим су стара биљка и њена зрна довољно сува, жетва може почети.

У развијеним земљама, житарице се углавном беру машински, најчешће комбајном који реже, врше и просејава жито при пролазу преко поља. У земљама у развоју, користе се разне методе зависно од цене рада, од комбајна до ручних алата, као што су коса и виле.

Ако се врше током влажног времена, може се десити да зрно у пољу није довољно суво, те може доћи до кварења током складиштења. У том случају, зрно се шаље на вештачко сушење, при чему се суши вештачком топлотом.

У Северној Америци, пољопривредници често испоручују своја ново пожњена жита у силосе за житарице, велике складишне просторе који консолидују усеве многих фармера. Пољопривредник може продати жито у тренутку испоруке или задржати власништво над уделом зрна у силосу за каснију продају. Простори за складиштење треба да буду заштићени од житаричних штеточина, глодара и птица.

Продукција

Следећа табела приказује годишњу производњу житарица у 1961,[11] 2010, 2011, 2012, и 2013, рангирану по продукцији из 2013. године.[12]

Житарица Светска продукција
(милиона метричких тона)
Напомена
2013 2012 2011 2010 1961
Кукуруз 1016 872 888 851 205 Главна храна људи у Америци, Африци и сточна храна широм света; често се зове corn у Северној Америци, Аустралији и Новом Зеланду. Велики део кукуруза се узгаја за друге сврхе осим људске употребе.
Пиринач[13] 745 720 725 703 285 Примарна житарица тропских и неких умерених регија. Он је главна храна у већем делу Бразила (кукуруз и тапиока су некад били важнији и њихово присуство је још увек јако у неким областима), другим делови Латинске Америке и неким другим културама портигалског порекла, деловима Африке (чак и пре Колумбијске размене), већини јужне Азије и Далеког истока. У великој мери је надмашен хлебним дрветом (дикотовим стабло) током јужно Пацифичког дела Аустронезијске експанзије.
Пшеница 713 671 699 650 222 Примарна житарица умерених региона. Користи се широм света, али је главна храна Северне Америке, Европе, Аустралије, Новог Зеланда, већине Јужне купе Африке и већег дела ширег Средњег истока. Замене меса базиране на пшеничном глутену су важне на Далеком истоку (мада у мањој мери од тофуа) и по неким мишљењима подсећа на текстуру меса више од других замена.
Јечам 144 133 133 124 72 Гаји се ради прављења слада, и као сточна храна на земљишту које је сувише сиромашно или сувише хладно за пшеницу.
Сирак 61 57 58 60 41 Важна главна храна у Азији и Африци. Популарна сточна храна широм света.
Просо 30 30 27 33 26 Група сличних али особених житарица које чине важну главну храну у Азији и Африци.
Овас 23 21 22 20 50 Популаран широм света као храну за доручак и сточна храну. При људској потрошњи, овас се може сервирати као каша,[14] мада се овас може јести и у разним другим формама, међу којима су ваљани овас и необрађена зоб.[14][15]
Раж 16 15 13 12 12 Важан усев у хладнијим климама.
Тритикале 14.5 14 13 14 35 Хибрид пшенице и ражи, који расте слично ражи.
Фонио 0.6 0.59 0.59 0.57 0.18 Неколико сорти се узгаја као храна у Африци.

Кукуруз, пшеница и пиринач су заједно у 2012. години чинили 89% укупне производње житарица широм света, а 43% свих прехрамбених калорија 2009. години,[12] док је производња овса и тритикала драстично пала са нивоа шездесетих година.

Друге житарице вредне помена, које нису уврштене у статистике Организације за храну и пољопривреду, су:

  • Теф, древно зрно које је главна храна у Етиопији. Има висок садржај влакана и протеина. Њено брашно се често користи за производњу инјера. Такође се може јести као житарица у топлом доручку, слично гризу са чоколадним или орашастим укусом. Њено брашно и производи од целог зрна се обично се могу наћи у продавницама природних намирница.
  • Дивљи пиринач, гаји се у малим количинама у Северној Америци.

Неколико других врста пшенице је такође било доместиковано, неке од којих врло рано у историји пољопривреде:

  • Крупник, блиски сродник обичне пшенице.
  • Еинкорн, врста пшенице са једним зрном.
  • Емер, један од првих усева који су били доместиковани у Плодном полумесецу.
  • Дурум, једина тетраплоидна врста пшенице која се тренутно култивише, коришћена је за производњу крупног брашна.
  • Камут, древни сродник дурума са непознатом историјом.

Године 2013. глобална продукција житарица достигла је рекордних 2.521 million tonа.

Прехрамбена улога житарица

Неке житарице у себи садрже мањак есенцијалних аминокиселина, као што је лизин. То је један од разлога зашто многе вегетаријанске културе, ради уравнотежене прехране, комбинирају прехрану од житарица с махунаркама. Многе махунарке с друге стране су мањкаве есенцијалним аминокиселинама (нпр. метионин) које садрже житарице. Комбинација махунарки и житарица је добар план прехране за вегетаријанце. Уобичајени примери таквих комбинација су лећа са рижом, тофу с рижом, кикирики маслац с пшеничним хлебом, и тако даље.[16] Количина сирових протеина присутних у житарицама се мери као концентрација житаричних сирових протеина.[17]

Плодови житарица су богати угљени хидратма, беланчевинама, целулозом, минералима и витаминима. Када се очисте уклањањем мекиња и клица преостану углавном угљини хидрати. У неким земљама у развоју, зрна у облику риже, пшенице, проса, или кукуруза чине већину дневног оброка. У развијеним земљама, потрошња житарица је умерена и разнолика, али још увек битна.

Научно је доказано да конзумирање целовитих житарица битно утиче на побољшање и очување здравља човека. Житарице имају посебно важну улогу у прехрани деце посебно приликом увођења нове хране. Житне каше су нужне у прехрани деце у доба када су повећане његове нутријитивне и енергетске потребе, а када се истовремено у организам детета не могу унети довољне количине хране што се догађа у фази убрзаног раста и развоја. Житарице су најчешћа група намирница којима се започиње дохрана деце.

Стандардизација

Међународна организација за стандардизацију је објавила серију стандарда о житаричним продуктима. Они су покривени документом ICS 67.060.[18]

Референце

  1. ^ „Jedan od temelja piramide pravilne prehrane za djecu jesu žitarice.”.
  2. ^ „Types of Oats”.
  3. ^ „Oats”. The George Mateljan Foundation.
  4. ^ Jordan, DK (24. 11. 2012). „Living the Revolution”. The Neolithic. University of California – San Diego. Приступљено 22. 4. 2013.
  5. ^ „The Development of Agriculture”. National Geographic. Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2016. Приступљено 22. 4. 2013.
  6. ^ Hancock, James F. (2012). Plant evolution and the origin of crop species (3rd изд.). CABI. стр. 119. ISBN 978-1-84593-801-7.
  7. ^ UN Industrial Development Organization, International Fertilizer Development Center (1998). The Fertilizer Manual (3rd изд.). Springer. стр. 46. ISBN 978-0-7923-5032-3.
  8. ^ Serna-Saldivar, Sergio (2010). Cereal Grains: Properties, Processing, and Nutritional Attributes. стр. 535. Приступљено 22. 6. 2015.
  9. ^ „Lessons from the green revolution: towards a new green revolution”. FAO. Приступљено 5. 6. 2017. »The green revolution was a technology package comprising material components of improved high-yielding varieties (HYVs) of two staple cereals (rice and wheat), irrigation or controlled water supply and improved moisture utilization, fertilizers and pesticides and associated management skills.«
  10. 10,0 10,1 Sands DC, Morris CE, Dratz EA, Pilgeram A (2009). „Elevating optimal human nutrition to a central goal of plant breeding and production of plant-based foods.”. Plant Sci (Review). 177 (5): 377—89. PMC 2866137Слободан приступ. PMID 20467463. doi:10.1016/j.plantsci.2009.07.011.
  11. ^ 1961 is the earliest year for which FAO statistics are available.
  12. 12,0 12,1 „ProdSTAT”. FAOSTAT. Приступљено 26. 12. 2006.
  13. ^ The weight given is for paddy rice
  14. 14,0 14,1 „Oats”. The World's Healthiest Foods. Приступљено 25. 6. 2015.
  15. ^ „Types of Oats”. Приступљено 25. 6. 2015.
  16. ^ Vogel, Steven . Prime Mover – A Natural History of Muscle. W. W. Norton & Company, Inc., USA. 2003. 039332463X. стр. 301.
  17. ^ Edwards, J.S.; Bartley, E.E.; Dayton, A.D. (1980). „Effects of Dietary Protein Concentration on Lactating Cows”. Journal of Dairy Science. 63 (2): 243. doi:10.3168/jds.S0022-0302(80)82920-1.
  18. ^ International Organization for Standardization. „67.060: Cereals, pulses and derived products”. Приступљено 23. 4. 2009.

Литература

Спољашње везе

Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Њива

Њива (или ораница) је врста обрадивог земљишта која се користи за потребе ратарства. Служе за узгајање култивисаних врста биљака — житарице и индустријског биља.

У Србији највећи број ораница се налази у Војводини и по котлинским и низијским пределима.

Биљке

Биљке су углавном вишећелијске, предоминантно фотосинтетички еукариоте из царства Plantae.

Овај термин је данас генерално ограничен на зелене биљке, које формирају нерангирани кладус Viridiplantae (латински за „зелене биљке“). Њиме су обухваћене цветајуће биљке, четинари и друге голосеменице, папрати, Lycopodiopsida, Anthocerotophyta, Hepaticae, маховине и зелене алге, а нису обухваћене црвене и смеђе алге. Историјски, биљке су формирале једно од два царства која су покривала сва жива бића која нису животиње, и алге и гљиве су третиране као биљке; међутим све садашње дефиниције биљки искључују гљиве и неке алги, као и прокариоте (археје и бактерије).

Зелена боја није таксономски карактер за разликовање биљака од осталих организама - постоје и животиње зелене боје (нпр. Сунђери, који су притом и сесилни), а исто тако постоје и биљни организми других боја, или безбојни.

Основним карактеристикама биљака сматране су непокретност, присуство ћелијског зида и могућност аутотрофије. Са развојем биологије, полако се одустаје од овако широког схватања појма биљка. Под зеленим биљкама подразумевамо монофилетску групу биљака са хлорофилима а и б, у оквиру које можемо издвојити две велике скупине:

примарно водену групу зелених алги, и из њих еволуиралу групу копнених биљака.

Зелене биљке имају ћелијске зидове који садрже целулозу и добијају веће део своје енергије од сунчеве светлости путем фотосинтезе у примарним хлоропластима, изведеним путем ендосимбиозе са цијанобактеријама. Њигови хлоропласти садрже хлорофиле а и б, који им дају зелену боју. Неке биљке су паразитске и стога су изгубиле способност да производе нормалне количине хлорофила или да врше фотосинтезу. Оваква трансформација енергије олакшава везивање неорганског угљеник(IV)-оксида у органска једињења - угљене хидрате, који представљају основну храну организама (тј, биљке су аутотрофни организми). Могуће је, дакле, биљке дефинисати и као фотоаутотрофне организме. За биљке је карактеристична сексуална репродукција и измена генерација, мада је асексуална репродукција такође распрострањена.

Постоји око 300–315 хиљада врста биљки, од којих велика већина, неких 260–290 хиљада, су семењаче (погледајте табелу испод). Зелене биљке производе највећи део светског молекуларног кисеоника и основа су највећег дела Зељине екологије, посебно на копну. Биљке производе житарице, воће и поврће који су основна храна човечанства, и биле су доместиковане миленијумима. Биљке изграју мноштво улога у култури. Оне се користе као орнаменти и донедавно су на мноштво начина служиле каo извор највећег дела лекова. Наука која изучава биљке се зове ботаника, и грана је биологије.

Бургоња

Бургоња (франц. Bourgogne) је бивши регион Француске.

Виски

Виски (енгл. whiskey, whisky) означава категорију жестоких алкохолних пића, која су дестилована из житарица и чувана у храстовим бачвама. Зависно од употребљене житарице, варира и врста вискија. У најчешће коришћене спадају јечам, млевени јечам, раж, млевена раж, пшеница, кукуруз или овас. Осим према житарицама, врсте вискија варирају према алкохолном садржају и квалитету.

Витамин Б1

Витамин Б1 се још назива и тиамин и анеурин. У ћелијама тиамин је коензим пируват декарбоксилазе у реакцијама оксидативне декарбоксилације 2-оксокиселина. Тиме тиамин учествује у творби пирувата, односно пирогрожђане киселине, у ацетил-СоА (ацетил коензим А), који након тога улази у Кребсов циклус - карика аеробног и анаеробног метаболизма.У исхрани извор тиамина су квасац, млеко, житарице, воће и поврће. Последица недостатка овог витамина је болест звана Берибери, и често се јавља код особа које пате од алкохолизма.

Дувањско поље

Дувањско поље је крашко поље у југозападној Босни, Босна и Херцеговина. То је типична висораван настала у давна геолошка времена тектонским спуштањем тла, језерским таложењем — ту су настале и велике наслаге угља на простору Конгоре, Еминова Села, Вучипоља, те наносима сталних или повремених водотока. Налази се на 860-900 m изнад висине мора. Ниже је од Купрешког поља (1100-1.200m), а више од Ливањског поља (709-808m). Дуго је 20 km (Месиховина - Мокроноге), широко 12 km (Бришник - Мандино Село). Површина му је 125 km².

Поље је смештено испод планине Љубуше. Са његовог дна издижу се купасти брежуљци од терцијарних седимената. На ободу Дувањског поља запажа се фосилни лакустријски рељеф који је добро морфолошки изражен. Представљен је терасама са клифовима и терасираним плавинама. Ови облици постали су у нивоу некадашњих сталних језерских стања.Становништво Дувањског поља бави се сточарством. Гаје се и житарице и кромпир, а природно, поље је прекривено густим ливадама. Средиште поља је место Томиславград, које се до 1990. године звало Дувно.

Жижак

Жижци су тврдокрилци, тачније оне које припадају суперфамилији Curculionoidea. Они су биљоједи, обично мали, мањи од 6mm. Познато је око 97.000 врста жижака. Припадају неколико породица, од којих је већина у породици Curculionidae (прави жижци). Неки други тврдокрилци, иако нису у блиском сродству, такође носе назив "жижак", као што је Stegobium paniceum, који припада породици Ptinidae.

Многи жижци се сматрају штеточинама због њихове способности да оштете и убију усјеве. Sitophilus granarius оштећује ускладиштене житарице. Жижак (Anthonomus grandis) напада усјеве памука; они полажу своја јаја у памучне куглице, а ларве једу памук да би могле изаћи. Остали жижци се користе за биолошку контролу инвазивних биљака.

Неки жилави имају способност да лете, као што је пиринчани жижак (Sitophilus oryzae).Једна врста жижака ,Austroplatypus incompertus, показује еусоцијалност, један од ријетких инсеката поред Hymenoptera и Isoptera.

Комови

Планина Комови се простире у источној Црној Гори између река Лим, Тара и Дрцка и окружена је планинама Проклетије, Планиница и Бјеласица. Биљни свет је веома разноврстан и богат захваљујући чему је овај планински масив уврштен у потенцијална ИПА (IPA - Important plant aeras) подручја Црне Горе. У долинама река изражене су биљне културе (поврће, воће, житарице, дуван), а средишњи део планине је покривен шумама букве, јеле, мунике и смрче. Ливаде и пашњаци се простиру на планинским површинама Штавна, Љубан, Рогам, Царине и Варда. Голи врхови Комова су сурове планинске пустиње уоквирени цирковима и са њихових обода се спуштају точила и сипари као последице изражене ерозије

На њој се истичу три висока, моћна врха која граде целину Комова:

Кучки Ком (2487 m);

Љеворечки Ком (2453 m);

Васојевићки Ком (2460 m).Између Кучког и Васојевићког кома налази се Међукомље, пространа удолина, у којој је смештен ледник.

Обични сирак

Сирак (Sorghum bicolor) је једногодишња зељаста биљка из фамилије трава (Poaceae). Узгаја се ради исхране животиња и људи (углавном у Африци и Азији) и сврстава у просолике житарице. Сем у исхрани, сирак се користи као сено и за добијање скроба, алкохола, глукозе. Цвасти (метлице) се суве користе за израду метли.

Пиринач

Пиринач (рижа или ориз) семе је траве врсте Oryza sativa (Азијски пиринач) или Oryza glaberrima (Афрички пиринач). Ова житарица је у широкој употреби широм света као основна храна за велики део људске популације, а посебно у Азији. То је пољопривредна роба са трећом по величини производњом у свету (пиринач, 741,5 милиона тона у 2014), након шећерне трске (1,9 милијарди тона) и кукуруза (1,0 милијарди тона).

С обзиром на то да се значајни делови шећерне трске и кукурузног усева користе у друге сврхе осим људске конзумације, пиринач је најважнија житарица у погледу људске исхране и калоријског уноса. Он пружа више од петине калорија које људи конзумирају широм света. Пстоји мноштво варијетета пиринча и кулинарске преференције испољавају регионалне варијације.

Монокотни пиринач се нормално узгаја као годишња биљка, мада у тропским областима може да преживи као вишегодишња култура и дати расад се може користити и 30 година. Узгој пиринча је добро прилагођен земљама и регионима са ниским трошком радне снаге и великом количином падавина, попто је узгој радно интензиван и захтева велике количине воде. Међутим, пиринач се може узгајати скоро свуда, чак и стрмим брдским и планинским подручјима уз употребу терасастих система којима се контролише довод воде. Иако је пиринач потекао из Азије и појединих делова Африке, векови трговине и извоза су га учинили уобичајеним усевом у многим културама широм света.

Традиционална метода за узгајање пиринча је поплављивање поља при, или након сетве младих садница. Ова једноставна метода захтева добро планирање и сервисирање система брана и канала за наводњавање, али редукују раст мање робусних корова и штеточинских биљки које не могу да расту у потопљеном стању. Овим приступом се такође одвраћају животињске штеточине. Иако поплаве нису обавезне за култивацију пиринча, све друге методе наводњавања захтевају веће напоре у погледу сузбијања корова и штеточина током периода раста и другачији приступ ђубрењу земљишта.

Назив дивљи пиринач се обично користи за врсте из родова Zizania и Porteresia, независно од тога да ли су дивље или доместиковане, мада се термин може користити за примитивне и некултивисане варијетете рода Oryza.

Просо

Просо (лат. Panicum miliaceum, P. italicum, P. germanicum) је просолика житарица, биљка кратког дана.

Користи се за сточну и људску прехрану (каша, пецива), алкохолну индустрију (пиво, алкохолна пића), пострна култура.

Пшеница

Пшеница (лат. Triticum spp.) јесте врста житарице које се узгаја широм света. Глобално, она је најважнија зрнаста биљка која се користи за људску исхрану и друга је на лествици укупне производње приноса житарица, одмах иза кукуруза; док је трећа пиринач. Пшеница потиче из подручја Леванта и Блиског истока.

Пшенична зрна су главни прехрамбени производ који се користи за добијање брашна за хлеб, колаче, тестенине итд; и за ферментацију у производњи пива, алкохола, вотке и биогорива. Љуска жита која се одваја при изради брашна назива се мекиња. Пшеница се сеје на одређеном простору као крмно биље, а слама се користити као застирка у стајама и шталама, као грађевински материјал за израду кровова, или за зидање балама сламе.

У 2013. свјетска производња пшенице износила је 713 милиона тона, што је трећа по количини произвођена житарица, после кукуруза (1.016 милијарда тона) и риже (745 милиона тона). Пшеница је 2009. године била друга житарица по количини производње, те године светска производња износила је 682 милиона тона (након кукуруза са 817 милиона тона), а испред риже (679 милиона тона).Пшеница се убраја у житарице које се узгајају на пољопривредној површини која је међу највећим од свих других врста хране. Светска трговина пшеницом је већа од трговине свим другим житарицама заједно. Глобално, она је водећи извор биљних беланчевина у људској исхрани, јер има виши садржај беланчевина од других значајних житарица, кукуруза и риже. У погледу постотка потрошње за храну од укупно произведене количине, она је тренутно друга главна пољопривредна култура послије риже, а испред кукуруза, што је временом дало могућност да се кукуруз далеко више користи за исхрану домаћих животиња. Археолошки налази наводе да се припитомљавање пшенице први пут десило у подручјима познатим као „Плодни полумесец“.

Раж

Раж (лат. Secale cereale) је једногодишња, ретко трајна биљка из породице трава (лат. Graminae). Често се култивише као житарица, а с обзиром да успева на северним географским ширинама у северној Европи се од ње производи хлеб. Сматра се да порекло води од коровске биљке Secale anatolicum, чије је култивисање почело у југозападној Азији. У источну Европу стигла је тек у бронзаном добу. Раж је члан племена жита (Triticeae) и блико је сродна са јечмом (род Hordeum) и пшеницом (Triticum). Зрна ражи се користе за брашно, ражани хлеб, ражано пиво, двопек, неке врсте вискија, неке водке, и као крмно биље. Раж се исто тако може јести цела, било као кувана ражана зрна или у ваљаном облику, слично ваљаном овсу.

Раж је житарица и треба је разликовати од биљке Lolium, која се користи за априлаке, пашњаке, и сено за стоку.

Сирак

Сирак је назив за род монокотиледоних биљака из фамилије трава (Poaceae), који обухвата око 25 врста. Неке од ових врста се узгајају као житарице ради исхране људи, а поједине на пашњацима ради испаше. Седамнаест од двадест-пет врста су пореклом из Аустралије, док остале врсте покривају Африку, Азију, Мезоамерику, и поједина острва у Индијском и Тихом океану.Једна врста се узгаја као житарица, док се остале користе као крмно биље, које се било узгаја у пределима са топлом климом или је натурализовано, у пашњацима. Сирак припада потфамилији Panicoideae и племену Andropogoneae (племену које обухвата Andropogon gerardi и шећерну трску).

Светска продукција сирка је око 60 милиона тона годишње. Главне произвођачке земље су САД, Нигерија и Индија. У Сенегалу, на пример постоји варијетет традиционалног сирка који је у широкој употреби, али се користе и локално побољшани варијетети који су адаптирани за тамошње типове земљишта и климу. Зрна сирка се генерално користе и људској исхрани у полу-аридним земљама Африке и Азије. Овај усев се конзумира у виду тестенина, куван и у облику традиционалних пића. Истраживања су показала позитивна својства ове житарице по људско здравље. Даља истраживања се спроводе ради стицања детаљнијег разумевања терапетског потенцијала сирка.

Скривеносеменице

Скривеносеменице или цветнице (лат. Magnoliophyta, Angiospermae) су највећа група зелених копнених биљака и изгледом јако разноврсне, али их повезује то што се код њих семе налази унутар плода. До сада је познато преко 290.000 врста цветница у које спадају: цвеће, траве, дрвеће, поврће, воће, љековито биље. Преци цветница су се развили још у доба Тријаса прије 245 милиона година. Прве познате цветнице датирају прије 160 милиона година. Преко 80% свих зелених биљака има цветове, који стварају семе и тако се развија нова биљка. Једногодишње цветнице цветају на крају свог живота, док већина вишегодишњих цветница цвета сваке године. Траве су најраспрострањеније цветнице.

Сонора

Сонора (шп: Sonora), савезна је држава у северозападном делу Мексика.

Граничи се са државама Чивава, Синалоа, Доња Калифорнија, Нови Мексико и Аризона, док на западу излази на Калифорнијски залив.

Она представља другу по величину мексичку државу, а заузима око 9,2% укупне територије Мексика.

Подељена је на 72 општине од којих свака има свог председника, док се на челу државе налази гувернер.

Престоница Соноре је град Ермосиљо.

Шпанци су почели да истражују ову територију у првој половини 16. века, а током наредног периода Сонора је постала значајан колонијални центар за експлоатацију бакра, злата, сребра и других рудних сировина.

Статус државе је добила 1824. године, али индијанска племена Јаки на њеној територији нису покорена све до почетка 20. века.

Сонора излази на Кортезово море или Калифорнијски залив, преко кога је повезана са Пацификом. Ово је веома значајно за развој привреде земље. Због границе са Сједињеним Америчким Државама, она остварује блиске економске, културне и политичке везе са Аризоном, Новим Мексиком и Калифорнијом.

Главне привредне гране су: рударство, сточарство, риболов и пољопривреда. Земља је углавном неплодна или делимично плодна, тако да се великим делом наводњава. Од биљних култура највише се гаје: житарице, памук, дуван и кукуруз.

Трава

Трава је збирни назив за монокотиледоне биљке, обично зељасте, са уским листовима који најчешће расту из подземног стабла (надземна стабла су присутна код кукуруза, бамбуса, трске). У траву убрајамо „праве траве” (ботаничка породица Poaceae или Gramineae), као и Cyperaceae (траве оштрице) и Juncaceae (сите). Праве траве су нпр. ливадарка, вијук, зубача, мухар, ковиље, житарице, бамбус. Траве оштрице обрастају многе мочваре и влажне ливаде.

Угљени хидрат

Угљени хидрати или шећери су најраспрострањенија једињења у живом свету. Према степену сложености деле се на: моносахариде, дисахариде, олигосахариде и полисахариде.

Угљени хидрати су биолошки молекули који се састоје од атома угљеника (C), водоника (H) и кисеоника (O), обично са односом атома угљеника и кисеоника од 2:1 (као у води); другим речима, са емпиријском формулом Cm(H2O)n (где се m може разликовати од n). Постоје извесни изузеци; на пример, дезоксирибоза, шећерна компонента ДНК, има емпиријску формулу C5H10O4. Угљени хидрати су технички хидрати угљеника; мада са структурне тачке гледишта је прецизније да се на њих гледа као на полихидроксидне алдехиде и кетоне.Термин је најзаступљенији у биохемији, где је синониман са сахаридима, групом која обухвата шећере, скроб, и целулозу. Сахариди се деле у четири хемијске групе: моносахариде, дисахариде, олигосахариде, и полисахариде. Генерално се, моносахариди и дисахариди, који су мањи угљени хидрати (имају нижу молекулску масу), називају шећерима. Реч сахарид потиче од грчке речи σάκχαρον (sákkharon), са значењем "шећер". Док је научна номенклатура угљених хидрата комплексна, имена моносахарида и дисахарида се веома често завршавају са суфиксом -оза. На пример, грожђани шећер је моносахарид глукоза, тршћани шећер је дисахарид сахароза, а млечни шећер је дисахарид лактоза (погледајте илустрацију).

Угљени хидрати врше бројне функције у живим организмима. Полисахариди служе као складишта енергије (нпр. скроб и гликоген) и као структурне компоненте (нпр. целулоза у биљкама и хитин код артропода). 5-угљеник моносахарид рибоза је важна компонента коензима (нпр. АТП, ФАД и НАД) и компонента је основе генетичког молекула познатог као РНК. Сродни молекул дезоксирибоза је компонента ДНК. Сахариди и њихови деривати обухватају многе друге важне биомолекуле који имају улогу у имунском систему, фертилизацији, спречавању патогенезе, згрушавању крви, и развићу.У науци о храни и многим неформалним контекстима, термин угљени хидрат често означава било коју храну која је посебно богата у комплексном угљеном хидрату скробу (као што су житарице, хлеб и тесто), или се термин користи за једноставне угљене хидрате, као што је шећер (присутан у бомбонама, џемовима, и слаткишима).

Често се на списковима нутриционог садржаја, као што је УСДА Национална база података нутријената, термин "угљени хидрат" користи за све осим воде, протеина, масти, пепела и етанола. Тиме се обухватају хемијска једињења као што су сирћетна или млечна киселина, која се нормално не сматрају угљеним хиратима. Тиме се исто тако обухватају "дијетарна влакна" која су угљени хидрати, али имају незнатан допринос у погледу прехрамбене енергије (калорија), мада се често уврштавају у прорачуне тоталне енергије хране, као да су шећери.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.