Жељко Ражнатовић Аркан

Жељко Ражнатовић Аркан (Брежице, 17. април 1952Београд, 15. јануар 2000) био је оснивач и главни командант Српске добровољачке гарде, која је током ратова у Југославији стекла репутацију за ратно профитерство, криминал и ратне злочине. Такође је био политичар, оснивач и први председник Странке српског јединства (1993—2000).

Жељко Ражнатовић Аркан
Željko Ražnatović
Жељко Ражнатовић Аркан са својим „Тигровима”
НадимакАркан
Датум рођења17. април 1952.
Место рођењаБрежице
 ФНР Југославија
Датум смрти15. јануар 2000. (47 год.)
Место смртиБеоград
 СР Југославија
Године службе19911995; Хрватска и Босна
(вођа добровољачке гарде)
1998—1999. Косово и Метохија
(супервизор фронта)
ЧинВрховни Командант српске милиције
(није имао
званични чин у ЈНА и ВЈ)
ЈединицаСрпска добровољачка гарда

Детињство и породица

Жељко Ражнатовић је рођен 17. априла 1952. године у Брежицама, малом словеначком месту. Његов отац, Вељко Ражнатовић је учествовао у Другом светском рату а након рата је служио као официр ваздухопловства у ЈНА у чину пуковника са којим је и пензионисан. По завршетку рата, Вељко се преселио у Словенију током времена Жељковог рођења. Млади Жељко је провео своје рано детињство у Загребу и Панчеву, пре него што се посао његовог оца преселио у југословенску престоницу Београд. Ражнатовић је Београд увек описивао као његов најдражи град. Жељков отац је рођен на Цетињу, као потомак Ражнатовић братства, и учествовао је у Народноослободилачком рату, Аркан је у својим интервјуима напомињао да је његов отац често одлазио у Приштину.

Ражнатовић је одрастао у Београду са трима старијим сестрама, строгим оцем и брижном мајком како их је све описао. Ражнатовић је у интервјуу 1991. године рекао да је његов отац живео војнички живот, да је војнички радио и да се тако оженио са Аркановом мајком, Славком. Аркан је често напомињао и то да је његов отац био веома строг, да га је често тукао и то не обичним батинама, већ би га бацио о под.[1] У његовом детињству, Жељко је желео да постане пилот исто као његов отац. Жељкови родитељи су се развели 1964. године, када је он имао 12 година, и заједно са сестрама је прешао да живи код мајке.

У браку са Наталијом Мартиновић са којом се развео 1994. године имао је четворо деце - Војина, Николу, Милену и Машу.[2] У браку са Светланом Величковић имао је двоје деце - Вељка и Анастасију. Из првог брака са једном Швеђанком, има сина Михајла, рођеног 1976. године.

Криминална прошлост

Своју дугу и успешну криминалну каријеру почео је када је са двадесет година илегално емигрирао на запад. Узео је надимак „Аркан“ по стрип јунаку. Као наоружани пљачкаш осуђиван је или оптуживан у Белгији, Холандији, Шведској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Италији.[3] За само четири месеца извршио је осамнаест пљачки у Шведској и дигао око 87.000 круна, поприличне паре у то доба.[4] Затворен је у Белгији 1974, одакле је побегао 1977. Поново је ухапшен у Холандији 1979, и поново побегао 1981. Био је рањен у судару са полицијом. Прошао је кроз десетине европских затвора, укључујући и онај у Схевенингену. Ражнатовић је био на Интерполовој листи 10 најтраженијих криминалаца.

Према наводима Службе државне безбедности из Србије од 7. јануара 1991, Ражнатовић је починио прву крађу са 12 година. Са 14 година је први пут починио силовање, након чега су следила бројна разбојништва и отмице, те робијање у малолетничким домовима и затворима.[5]

Његов велики пријатељ био је Стане Доланц, тадашњи шеф тајне полиције комунистичке Југославије и блиски Титов сарадник. Ражнатовић је за полицију радио као убица, а вероватно је по задатку и отишао на запад. Посао му је био да врши атентате над терористима, политичким емигрантима и противницима владајућег политичког режима.[6] Течно је говорио енглески, француски и италијански, а познавао је немачки, шведски и холандски.

Вратио се у Југославију 1981. и новембра 1983. два полицајца су му упала у кућу с намером да га ухапсе. Ражнатовић је успео да их рани пуцњима из пиштоља, што га је одвело у затвор. Међутим, два дана после тога, пуштен је из притвора.

Учешће у рату деведесетих

Ражнатовић је пред распад СФРЈ изашао у јавност као вођа „делија“, навијача Црвене звезде.

Arkanov grob
Ражнатовићев гроб на Новом гробљу у Београду

Када је Хрватска прогласила независност, Ражнатовића су у октобру 1990. ухапсиле хрватске власти у Двору на Уни. Након шест месеци затвора (иако је осуђен на пет година), под до данас неразјашњеним околностима је пуштен из загребачког затвора, након чега се вратио у Београд.

Међутим, врло брзо се вратио у Хрватску након што је 1990. године основао паравојну формацију „Српска добровољачка гарда“ (СДГ), познату и по имену „Арканови тигрови“. По Ражнатовићевој тврдњи, гарду је основао 11. октобра у манастиру Покајница са групом пријатеља, вођа „делија“. Језгро формације чинили су радници српског ДБ-а. Део СДГ се први пут појавио на ратишту у Тењи поред Осијека у јуну 1991. Након што су хрватске војне јединице истеране из Вуковара, суровост Српске добовољачке гарде се врло брзо прочула, а командант је многе акције лично предводио.[7] Јединица је потом ратовала по Лици, Банији, Кордуну и Далмацији.

Тек што су сукоби у Хрватској били привремено окончани, букнуо је, у пролеће 1992, рат у Босни и Херцеговини. Ражнатовићева „Српска добровољачка гарда“ одмах се, с локалним српским снагама, укључила у заузимање источне Босне. У том периоду, Гарди се прикључио и Милорад Улемек. Јединица је у Босни и Херцеговини деловала све до краја рата.

Против Ражнатовићеве „Српске добровољачке гарде“ је након рата Међународни суд у Хагу подигао оптужнице за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини. Између осталог, Ражнатовића је 1997. године Хашки трибунал оптужио да је командовао Гардом која је, по наводима оптужбе, одговорна за бројне злочине против човечности, озбиљно кршење Женевске конвенције и закона и обичаја рата. Ражнатовић је ове оптужбе одбацио.

Купио је нижеразредни клуб „ФК Обилић“ (1996) који је 1998. године постао првак Прве лиге. Такође је био председник фудбалског клуба Приштина.

Кратко се бавио политиком као посланик у Народној скупштини Републике Србије (1992—1993) и председник Странке српског јединства, коју је основао у јесен 1993. године.

Смрт

Жељко Ражнатовић је убијен 15. јануара 2000. године, нешто после 17 часова, у хотелу Интерконтинентал у Београду. Сахрањен је 20. јануара на београдском Новом гробљу. Заједно са Ражнатовићем убијени су и његови пријатељи и колеге, бивши радници Савезног СУП-а, пуковник Драган Гарић и мајор Миленко Мандић, припадник СДГ, а који су се ту затекли у друштву Жељка Ражнатовића. [8] [9]

Ратни злочини

Од самог почетка ратних сукоба у Југославији, Аркан и Арканова јединица, починили су бројне злочине над хрватским и бошњачким цивилима и ратним заробљеницима. Тако је на пример према извештају Савезног секретаријата за народну одбрану од 1. октобра 1991. године, Аркан лично учествовао у убиствима хрватских цивила у Источној Славонији,[10] док је према извештај органа безбедности Прве војне области од 31. децембра 1991. године, Аркан лично стрељао хрватске војне заробљенике.[11]

Референце

  1. ^ Dada Vujasinovic Tribute Page -||- (Http://Www.Dadavujasinovic.Com)
  2. ^ Војин Ражнатовић: Мој отац Аркан је заслужио истину („Вечерње новости“, 30. март 2014)
  3. ^ Ramet 2005, стр. 2005.
  4. ^ „Dosije Arkan”. Vreme.com. Приступљено 8. 3. 2011.
  5. ^ Nikolić 2018, стр. 499.
  6. ^ „Arkan”. Zeljko Raznatovic. Приступљено 8. 3. 2011.
  7. ^ „Free Serbia - Other voices from Serbia - FS Specijal | U fokusu”. Xs4all.nl. Архивирано из оригинала на датум 7. 6. 2008. Приступљено 8. 3. 2011.
  8. ^ www.glas-javnosti.co.yu
  9. ^ "Đinđić od mog oca tražio pomoć da dođe na vlast!" - Vesti - Hronika - ALO!
  10. ^ Извештај безбедносног органа Савезном секретаријату за народну одбрану бр. 5-459, од 1.10.1991. ICTY, документ б. P00327.
  11. ^ Команда Прве војне области, безбедносни орган, стр. пов. бр. 35-2095, од 31.12.1991. ICTY, документ бр. P01647.

Литература

Спољашње везе

15. јануар

15. јануар је петнаести дан у години у Грегоријанском календару. 350 дана (351 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

17. април

17. април (17.04) је 107. дан у години по грегоријанском календару (108. у преступној години). До краја године има још 258 дана.

1952

1952. је била преступна година.

2000

2000. је била преступна година.

Јединица (филм)

Јединица је српски документарни филм из 2006. године.

Јединица за специјалне операције

Јединица за специјалне операције Ресора државне безбедности Министарства унутрашњих послова Републике Србије (скраћено ЈСО), позната и као Црвене беретке (по береткама) или Френкијевци (по Франку Симатовићу), је била српска елитна полицијска јединица специјалне намене, која је од 1996. године била део Ресора државне безбедности, а званични назив добила је 9. јуна 1998.

Дана 15. јануара 2002. ЈСО је издвојена из Ресора државне безбедности, а укинута је у полицијској акцији „Сабља” 25. марта 2003.

Број припадника ЈСО је био око 200. ЈСО је организована од бивших припадника Книнџи и Српске добровољачке гарде.

Борислав Пелевић

Борислав Пелевић (Бубље код Пећи, 22. новембар 1956 — Београд, 25. октобар 2018) био је српски политичар, доктор наука и самостални народни посланик и Председник партије-странке Сабор српског јединства. Био је добровољац и један од команданата Српске добровољачке гарде.

Брежице

Брежице (словен. Brežice) је град и управно средиште истоимене општине Брежице, која припада Доњепосавској регији у Републици Словенији.

По последњем попису из 2002. године насеље Брежице имало је 6.856 становника, од чега Словенаца 75% (низак постотак за државне прилике).

Васа Ешкићевић

Василије „Васа” Ешкићевић (Ириг, 1/13. јануар 1867 — Нови Сад, 21. јануар/3. фебруар 1933) је био српски сликар и наставник цртања.

Дада Вујасиновић

Радислава Дада Вујасиновић (Чапљина, 10. фебруар 1964 — Београд, 8. април 1994) је била српска новинарка, која је од 1990. радила за београдски часопис Дуга.

Као новинарка Дуге, Дада Вујасиновић је урадила интервјуе са Радованом Караџићем, Миланом Бабићем и Војиславом Шешељем. У првим данима сукоба у бившој Југославији извештавала је директно са лица места, а писала је и о спрези између криминала и власти у Србији. Честа тема њених репортажа и текстова био је Жељко Ражнатовић „Аркан“.Вујасиновићева је пронађена мртва у свом стану 9. априла 1994. Према резултатима истраге која је тада проведена, тврдило се да је извршила самоубиство дан раније, пуцњем из ловачке пушке. Међутим, према налазу балистичара Владе Костића из 2008, њена смрт је „највјероватније узрокована деловањем другог лица“. Након овог вештачења, окружно тужилаштво је у јануару 2009. покренуло преткривични поступак за убиство и затражило од полиције да открије убицу и да утврди под којим околностима је убијена Дада Вујасиновић.Републичка јавна тужитељка Загорка Доловац изјавила је у априлу 2011. да увиђај и истражне радње у овом предмету нису квалитетно одрађени, и да су начињени слични пропусти као и у истрази о убиству Славка Ћурувије.

Делије север

Делије или Делије север је назив за уједињене навијаче спортског друштва Црвена звезда, пре свега Фудбалског клуба Црвена звезда. До уједињења је дошло на православни Божић 7. јануара 1989. године. Према избору организације „Свет Ултраса“ која на друштвеним мрежама окупља преко 450.000 навијача, Делије су изабране за најбољу навијачку групу на свету у 2014. и 2018. године.

Други сазив Народне скупштине Републике Србије

Други сазив Народне скупштине Србије конституисан је 25. јануара 1993. године.

Посланици у овај сазив изабрани су на ванредним изборима одржаним 20. децембра 1992. године.

Избори за народне посланике Србије 1992.

Превремени парламентарни избори одржани су пошто је 27. априла 1992, након распада СФРЈ, проглашена СР Југославија.

Након захтева опозиционих странака, већински изборни систем са 250 изборних јединица је замењен пропорционалним са 9 изборних јединица.Изборе су бојкотовале странке које репрезентују Албанце са Косова и Метохије, који су чинили око 17% становништва Србије.

Оливер Мандић

Оливер Мандић (Ужице, 13. јул 1953) је српски певач и композитор популарне музике. Био је једна од најистакнутијих звезда београдског новог таласа прве половине осамдесетих година.

Сабор српског јединства

Сабор српског јединства (скраћено ССЈ, раније Странка српског јединства) ванпарламентарна је политичка странка у Србији. Основана је новембра 1993. године, а њен оснивач и први председник био је Жељко Ражнатовић Аркан.

Године 1998. седиште странке је премештено из Београда у Јагодину. Након убиства Жељка Ражнатовића, у јануару 2000. године, вођа странке је постао Борислав Пелевић. Децембра те године, на ванредним изборима за Скупштину Србије, коалиција око ССЈ осваја 14 посланичких места (самој странци је припало 11), што је представљало велико изненађење. Међутим, на ванредним парламентарним изборима у децембру 2003. године, ССЈ у коалицији не успева да освоји ниједно посланичко место, странка није имала свога представника у парламенту у периоду од 2007—2008.

Почетком 2008. године, странка се утопила у Српску радикалну странку.

Услед превирања у Српској радикалној странци у периоду од августа до септембра 2008. године, Пелевић је приступио новоформираном посланичком клубу „Напред Србијо“, на чијем се челу налазио некадашњи заменик председника СРС Томислав Николић. Убрзо затим, Пелевић је постао члан и високи функционер Српске напредне странке, коју је формирао Томислав Николић.

Недуго после преласка Александра Мартиновића, некадашњег потпредседника Српске радикалне странке, у Српску напредну странку, Борислав Пелевић је иступио из Српске напредне странке и најавио реактивирање Странке српског јединства.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Српски национализам

Српски национализам је етнички национализам који тврди да су Срби нација и промовише културно јединство свих Срба. Првобитно је настао у контексту општег раста национализма на Балкану под османском влашћу, под утицајем српског лингвисте Вука Стефановића Караџића и српског државника Илије Гарашанина. Српски национализам био је важан фактор током балканских ратова који је допринијео поразу Османског царства, током и послије Првог свјетског рата који је допринијео слому Аустроугарске и поново током распада Југославије деведесетих година 20. вијека.Након 1878. године, српски националисти су спојили своје циљеве са циљевима југословенства, имитирајући водећу улогу Пијемонта у уједињењу Италије, тврдећи да Србија не тежи само уједињењу свих Срба у једну државу, него да Србија настоји бити јужнословенски Пијемонт који ће ујединити све Јужне Словене у једну државу познату као Југославија. Српски националисти су подржавали централизовану Југославију која је гарантовала јединство Срба, док су се противили покушајима децентрализације државе. Видовдански устав из 1921. године консолидовао је земљу као централизовану државу под српском династијом Карађорђевић. Хрватски националисти су се противили централизованој држави и захтјевали њену децентрализацију и стварање аутономне Хрватске унутар Југославије, коју је југословенска влада прихватила споразумом Цветковић—Мачек 1939. године. Српски националисти су се противили споразуму сматрајући да се њиме слаби српско јединство, истичући његов значај за Југославију слоганом „јако српство — јака Југославија”. Инвазија, окупација и разбијање Југославије у Другом свјетском рату довела је до окутних етничких сукоба, а српски национализам се нарочито истицао у четничком покрету.Децентрализација Југославије шездесетих година 20. вијека и сузбијање свих етничких националних осјећања довео је до зазора и оживљавања српског национализма осамдесетих година, који су осуђивали послијератно југословенство и децентрализацију Југославије. Усљед захтјева више југословенских република деведесетих година за отцјепљењем, одговор српских националиста био је да сви Срби у свим југословенским републикама имају право да се уједине у јединствену државу.

Удружени злочиначки подухват

Удружени злочиначки подухват (енгл. Joint Criminal Enterprise) је правна доктрина која се користи у оптужбама Међународног кривичног суда за бившу Југославију политичким и војним елитама, за ратне злочине почињене током југословенских ратова 1991-1995.

ФК Обилић

ФК Обилић је српски фудбалски клуб из Београда. Клуб је основан 1924. године на Врачару. Назван је по средњовековном српском хероју Милошу Обилићу. Тренутно се такмичи у Трећој београдској лиги - група А, седмом такмичарском нивоу српског фудбала.

Највећи успех клуба је освајање првенства СР Југославије 1998. године и два финала југословенског купа, 1995. и 1998. Домаће утакмице игра на стадиону Обилића, који има капацитет од 4.508 места. Боје клуба су жута и плава.

Од 2001-02 сезоне, када је завршио на четвртом месту, Обилић је нагло опао: од клуба који се некада такмичио у европским клупским такмичењима иступио је на најнижи ниво у фудбалском систему лига у Србији.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.