Ечка

Ечка (рум. Ecica, мађ. Écska или Német-Écska, нем. Deutsch-Etschka) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 3999 становника.

Овде се налази Иконостас и тронови румунске православне цркве у Ечки као споменик културе.

Ечка
Tower in Ečka 2007
Кула у Ечки
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 3999
 — густина177/км2
Географске карактеристике
Координате45°19′04″ СГШ; 20°26′20″ ИГД / 45.317833° СГШ; 20.439° ИГДКоординате: 45°19′04″ СГШ; 20°26′20″ ИГД / 45.317833° СГШ; 20.439° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина71 м
Површина25,5 км2
Ечка на мапи Србије
Ечка
Ечка
Ечка на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23203
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Историја

Историја Ечке и целе околине, као и положај, јасно говоре да су и у давној историјској прошлости на овим просторима постојали максимални услови за стални боравак и живот људи. На основу овога намеће се закључак да су ово подручје насељавали људи још почетком нове ере. У прилог овоме говоре и бројни археолошки локалитети који се налазе у атарима Мужље, Ботоша, Зрењанина, Перлеза и слично. Доказано је да су на територији Ечке и њене околине још пре нове ере живела илирска, сарматска, дачанска и друга племена. Такође је научно доказано да је крајем III па до средине IV века живело бројно сарматско племе Роксалани. До сада се не располаже доказима да је на месту данашњег села, научно потврђеним, постојало пре почетка XVII века неко стално људско насеље. На основу досадашњих истраживања установљено је да се на једној карти југозападног Баната из 1553. године помињу од сталних насеља само Бечкерек, Перлез, Јанков Мост и Сарча.

Ово говори да Ечка у то време није постојала. Када су 1718. године на основу Пожаревачког мира Турци протерани из ових крајева Баната настаје већи број нових села, а ни међу тим ново насталим селима не помиње се Ечка. Ова два податка говоре да је она највероватније настала у XVII веку. О овоме говори и историјски спис, тј. декрет цара Карла III од 12. септембра 1718. године, којим Ечка и друга околна села улазе у састав Бечкеречког диштрикта. ечка је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвирату.[1] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место Ечка припада Тамишком округу, Бечкеречког дистрикта. Становништво је тада било српско.[2]

Овде је некада било седиште властелинства грофова Лазар. Лазар Лукач, пореклом Јерменин из Ердеља, купио је 1781. године огромне поседе од бечког двора и био родоначелник породице која је пуних 160 године владала Ечком. Њихов дворац "Каштел", подигнут у енглеском стилу, постао је центар друштвеног живота већи и од самог Бечкерека. Према предању на широкој Панонској равници током својих похода на Римско царство своје шаторе је управо овде распростро Атила Хунски, познат у историји као Бич Божији. Име Ечке се везује за име његове жене, а према неким легендама и према имену ћерке која је на овом месту у раној младости преминула.

О пореклу назива места нема тачних података. Постоје само легенде. Једна од тих легенди каже да је место добило име по имену жене хунског вође Атиле, званог „Бич божији“. Друга, веома слична, легенда каже да је у том истом хунском логору, умрла Атилина ћерка Ечка од грознице те да је ожалошћени отац целом крају дао њено име.

Постоје и друга тумачења која се темеље на латинским речима које означавају појмове: речна окука (меандра) и мост, као и румунској речи са значењем „ивер“. Мађарска властела, настојећи да спроведу мађаризацију у данашњој Војводини, мењала је немађарска имена насеља. Ово није мимоишло ни Ечку. Она је посебним декрето 1843. године добила мађарски назив Ечехида. Овај поступак је изазвао велико огорчење становништва румунске и српске народности, па је оно деценијама, пишући жалбе и шаљући делегације разни представницима власти, покушало да селу врати назив. Пошто је све било узалуд Румуни и Срби су 2. маја 1911. године изабрали трочлану делегацију и послала је у Будимпешту да од министра унутрашњих послова тражи да се селу врати стари назив Стара Ечка (Ечка — веке). Делегација је успешно извршила посао па је министарство унутрашњих послова својом наредбом од 16. јануара 1912. године селу вратила тако дуго тражени назив — Стара Ечка.

Насељавање села и његова старост губе се у маглама прошлости, што је уједно случај и са великим броје других војвођанских насеља. чињенице говоре да је оно настало у XII веку у време турске владавине, у време великих историјских догађаја који су се одигравали у овим крајевима Угарске. Аустријски цар Карл III 1716. године започиње колонизацију Баната, која је трајала скоро 140 година, и насељава га Швабама из Баварске, Немаца, Румуна, Французиа, Бугара и др. Потребно је напоменути да је у време колонизације у Банату, па и у Ечки, био настањен доста велики број Срба, који су у ове крајеве дошли у мањем делу средином XV века, а већином у време Велике сеобе Срба 1690. године под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића.

Године 1773. у Ечки је пописано 139 домаћинстава, међу којима је пола Срба, а пола колонизованих Румуна (који стижу почев од 1758). Када село постаје део спахилука, Срби се у највећем броју исељавају 1783. године у околна граничарска села, највише у Ченту. Спахија Лукач је на место исељених Срба плански досељавао Румуне на свој посед из места Мацедоније (1772?).[3] Остала је у Румунској Ечки (како се звала та општина) малобројна група српских верника окупљених око цркве. Када је 1797. године пописан православни клир у Ечки су била три свештеника. Пароси, духовник поп Христифор Симеоновић (рукоп. 1751), поп Николаје Теонић (1788) и ђакон Јован Симеоновић (1792) служили су се српским и румунским језиком.[4]

Василије Димитријевић ечански трговац, помиње се 1829. године као трговац и претплатник једне српске књиге. Исте године и Јован Димитријевић трговац је купац књиге.[5] Трговци из Ечке Василије и Јован Димитријевић су били претплатници календара "Сербска пчела" за 1831. годину. Василије Деметровић касир у Ечки, купио је српски калдар "Сербска пчела" за 1832. годину. Радован је био 1860. године кнез у Ечки.

По писању новина, десио се 11. априла 1858. године велики пожар у Ечки. Изгорело је 40 домова са свим стајама.[6]

По угарском званичном попису из 1857. године у Румунској Ечки живело је 2587 становника. Од тога већину су чинили православни Румуни са 2240, а Срби са само 320 становника.[7] По попису из 1867. године број Срба у Ечки је равно 300. Отворио је у Ечки 1887. године апотеку Милан Путић.[8] По црквеном извору крајем 1891. године у Ечки је било следеће стање: једна православна црква, један свештеник, 216 Срба православаца, 38 брачних парова, 41 кућа, родило се те године 17, умрло седам, венчања су била два.[9]

Немци католици истовремено чине хомогено насеље звано Немачка Ечка.

Почетком 1924. године у Ечки је дошло до сеобе становника. У новоосновано село које је добило назив Стајићево преселиле су се готово све српске породице, тако да их је у селу остало једва тридесетак. После ослобођења (1945.) село је као и цела земља, почело нагло да се развија, тако да се од тог периода развило више него за све време свог постојања, што је довело до новог досељавања Срба у Ечку.

Црквени живот и школство у Румунској Ечки

Православни верници, Срби и Румуни су били окупљени око цркве посвећене празнику Летњем Св. Николи у Румунској Ечки до 1874. године. Стара православна црква малих димензија, подигнута 1711. године, и данас постоји и припада Србима. Нова велика заједничка православна црква завршена је 1786. године, а иконостас у њој дело је иконописца из Бечкерека, Теодора Поповића. Ту цркву су као народ у већини, добили ечански православни Румуни. Заједничко је само православно гробље.

Православни парох у Ечки и купац једне српске књиге био је 1809. године поп Николај Меонић.[10] Купци практичне српске књиге о пчеларству били су 1860. године Ечкани: поп Димитрије Мургулов, поп Мојсије Магдић учитељ и Павле Димитријевић трговац.[11]

Од мађарске буне 1848. године почиње поред националног, и раздвајање у канонском црквеном погледу. Превласт румунских верника након масовног исељења Срба, условила је најпре двојезично богослужење - служено је у цркви наизменично на оба језика. Српски појци су у новој цркви седели у левој, а румунски у десној певници.

Деобна ствар за Румунима дошла је пред Српски црквено-народни сабор на решавање 1870. године, и то је питање покренула општина Ечка, тражећи да њена парохија буде изузета из Румунске епархије.[12] Одвојили су се Срби и Румуни 1874. године[13], а након законите деобе, од 1877. године, постоји поред румунске као самосталне, и Српска православна црквена општина Ечка. Румунски православци су остали у већој новијој цркви, а Србима као малобројној групи је припала стара мала црква, наводно грађена 1711. године, судећи по уклесаном натпису на зиду.[14] Ечанска српска црква је значајна због зографских икона у њој, дело браће Шербана и Недељка Поповића из 1744. године. Срби су добили једну парохијску сесију, а новац су определили за фонд из којег ће издржавати једног свештеника.

Двојица српских свештеника рођени Ечкани, у време деобе су се различито определила: Кирил Магдић (1812-1881) - првобитно као Кирил Магду, је прешао код Румуна, а Димитрије Мургуловић (1816-1880) - као син Симеона Мургуа (учитеља из Вршца) наставља рад у српској цркви, заједно са зетом Светозарем Теодоровићем. Поп Светозар Теодоровић је свештеник и српски учитељ у Ечки и 1907. године. Он је рођен 1855. године у Ковиљ-Сентивану, а завршио је гимназију и богословију у Карловцима 1878. године. На молбу оболелог попе Мургуловића, Темишварска конзисторија га је поставила прво за администратора 1879. године.[15] Служио је 28 година у ечанској парохији, био члан епархијске конзисторије. Бавио се књижевношћу, писао дописе и чланке за српске листове. Мада су се подели и људски и законски до 1884. године није било међу Србима и Румунима свађе. Те године су Румуни добили још једног свештеника (другог), младог поп Петра Поповића из банатског Новог Села. Петровић је унео "злу крв" у Румунску Ечку, подстичући разлике и нетрпељивост према малобројним Србима.[16] Године 1905. у Ечки нема школског здања српске вероисповедне школе, настава се изводи у парохијском дому. Учитељ је поп Светозар Теодоровић, а редовну наставу је пратило осморо деце, а пофторну седам ђака старијег узраста.[17] Поп Димитрије је имао два мушка потомка, од којих је Љуба био санитетски поручник у српској војсци (у Србији), а Ђура професор гимназије (у Русији)[18]. Школовање Љубино (медицинара) у Пешти стипендирао је Јарковчан, трговац Јаша Векецки, са својим зетом Кузманом Мунџићем из Великог Бечкерека.[19] Ђура се јавља 1870. године као свршени богослов привремено у Неузини, претплатник једне Вукове књиге.[20] Ђура Мургуловић (умро 1882. године) као питомац Српског црквено-народног сабора у Сремским Карловцима, завршио је кијевску Духовну академију и остао у Русији, где је предавао у Сумској великој гимназији. Био је стални дописник новосадске "Заставе" из Русије.[21]

По српском извору из 1905. године наводи се да у Румунској Ечки, постоји српска православна црквена општина. Румунска Ечка је по статусу мала општина,у Великобечкеречком политичком срезу. Ту живи 2858 становника православаца претежно, у 508 домова. Срба је мало; има их 206 православних душа (или 7,2%) са 43 куће. Од српских јавних здања само је православна црква. На челу црквене општине је тада председник поп Светозар Теодоровић, перовођа Паја Сабовљев и старатељ Јоца Гађански. Парохијско ново српско звање је основано 1874. године, када су и српске црквене матрикуле заведене. То је била парохија најниже шесте платежне класе, са парохијским домом и парохијском земљишном сесијом од 30 кј земље. Црква је тада у добром стању, са ограђеном портом. Црквено-општински посед је износио 30 кј. земље.[22]

Ecka grb-Lazar
Грб грофовске породице Лазар-Харнонкурт пред каштелом у Ечки

Грб грофовске породице Лазар-Харнонкурт пред каштелом у Ечки Развој Ечке почиње доласком грофа Лазара Лукача из Ердеља који на великом имању почетком 19. века подиже ловачки дворац Каштел. Године 1908. гроф Феликс Харнокурт из Ечке био је други на листи најбогатијих вирилаца Торонталске жупаније (иза грофа Чеконића) са пореском основицом 86784 круне. Каштел је мењао више власника до сада, и пропадао је у целини. Деценијама је таворио као ресторан са менијем, у којем су доминирали ловачки и риболовачки специјалитети. Бољи дани наступили су од скоро, када га је купио бизнисмен др Ступар, и претворио у елитни ловачки дворац-хотел. Данас је Ечка типично равничарско банатско насеље са прелепим рестаурираним дворцем, Римокатоличком неороманском црквом (вредна уметничка дела фламанских сликара у унутрашњости), Румунска православна црква Грађена је у неокласицистичком стилу, у периоду 1844-1850. године. и малом Српском православном црквом Св. Николе. Ово је најстарији и најзначајнији објекат у селу је изграђен 1711. године. која спада у најстарије у Војводини.[23] Каштел Ечка је грађен у стилу енглеских ловачких двораца. Дворац је подигла породица Лазар а на свечаном отварању дворца 29. августа 1820. свирао је чувени Франц Лист. Данас је ово старо здање потпуно реновирано и претворено у хотел.

Демографија

У насељу Ечка живи 3638 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,5 година (38,0 код мушкараца и 41,0 код жена). У насељу има 1564 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,89.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[24]
Година Становника
1948. 3.934
1953. 4.188
1961. 4.323
1971. 4.621
1981. 5.293
1991. 5.172 4.795
2002. 4.513 5.002
2011. 3.999
Етнички састав према попису из 2002.[25]
Срби
  
2.466 54,57 %
Румуни
  
1.355 30,13 %
Мађари
  
187 4,24 %
Југословени
  
112 2,64 %
Роми
  
79 1,79 %
Црногорци
  
14 0,41 %
Хрвати
  
11 0,27 %
Бугари
  
11 0,22 %
Словаци
  
10 0,17 %
Немци
  
8 0,15 %
Македонци
  
5 0,10 %
Муслимани
  
3 0,06 %
Словенци
  
2 0,04 %
Украјинци
  
1 0,03 %
непознато
  
65 1,35 %

Фото галерија

Tower in Ečka 2007

Кула у Ечки

Kaštel Castle, Ečka, Vojvodina, Serbia - 20070706

Замак Ечка, саграђен 1820.

Ečka, Catholic Church 04

Католичка црква

Ečka, main street and the Catholic Church

Главна улица

Ečka, Romanian Orthodox church

Румунска православна црква

Ečka, The Catholic Cemetery gateway

Улаз у католичко гробље

Ečka, Catholic Church 01

Католичка црква

Serbian Orthodox Church, Ečka, Vojvodina, Serbia - 20070708

Српска православна црква, саграђена 1711.

Референце

  1. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  2. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  3. ^ "Застава", Нови Сад 14/26. фебруар 1884. године
  4. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  5. ^ Јован Чокерљан: "Огледало", Пешта 1829. године
  6. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  7. ^ "Српски летопис", Нови Сад 1865. године
  8. ^ "Застава", Нови Сад 1887. године
  9. ^ "Српски сион", Карловци 1892. године
  10. ^ "Новиј Плутарх или описание славнејси људи..." превод, Будим 1809. године
  11. ^ Филип Ђорђевић: "Пчелар", Нови Сад 1860. године
  12. ^ "Српски сион", Карловци 1902. година
  13. ^ "Застава", Нови Сад 1884. године
  14. ^ Ервин Газдаг, Мирон Гргић, Василије П. Новак: "Ечка - мала историја Баната", Зрењанин 2012. године
  15. ^ "Застава", Нови Сад 1879. године
  16. ^ "Застава", Нови Сад 1884. године
  17. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  18. ^ "Застава", Нови Сад 1882. године
  19. ^ "Застава", Пешта 1869. године
  20. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  21. ^ "Застава", Нови Сад 1882. године
  22. ^ Мата Косовац, наведено дело
  23. ^ Banaterra eciklopedija Banata(2006)
  24. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  25. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  26. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Бегеј

Бегеј (рум. Bega, мађ. Béga) је река у Румунији и Србији.

Извире у планинама Појана Руска (Poiana Ruscă), које су део Карпата. Тече кроз румунске градове Фађет и Темишвар а у Србији кроз села Српски Итебеј, Нови Итебеј, Торак, Житиште, кроз град Зрењанин затим кроз села Ечка, Стајићево и Перлез.

Бегеј се улива у Тису код Титела.

Дужина Бегеја износи 254 km а од тога кроз Србију тече 75 km.

Бивши српски називи за насеља у Војводини

Ово је списак бивших или историјских назива употребљаваних у српском језику за насеља у Војводини. Списак укључује бивше називе постојећих насеља, као и некадашње називе бивших насеља.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Дворац „Каштел“ у Ечки

Дворац „Каштел“ (Дворац „Лазар“) у Ечкој, један од најпознатијих двораца у Србији, налази се у селу Ечка, АП Војводина, 60 километара северно од Београда и седам километара од Зрењанина. Грађен је у енглеском стилу, у периоду од 1816. до 1820. године.

Државни пут 13

Државни пут IБ реда 13 је државни пут првог Б реда у северној Србији.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Иконостас и тронови румунске православне цркве у Ечки

Иконостас и тронови румунске православне цркве у Ечки, месту у општини Зрењанин, подигнута је 1855. године, убрајају се као заштићено непокретно културно добро у споменике културе од великог значаја.

Сама румунска православна црква у Ечки је посвећена Светом Духу. Главне одлике храма су четири травеја наоса, полукружна апсида у ширини брода и припрата из које води кружно степениште на спрат звоника, као и репрезентативно западно прочеље са класицистичким елементима. Ентеријер је опремљен иконостасом и Богородичиним троном допремљеним из цркве у Црепаји. Једноставно декорисани, по свој прилици представљају касни рад новосадске дуборезбарске радионице браће Марковић. Судећи по стилским аналогијама, украшене су у другој половини 18. века, иконама Димитрија Поповића. Иконостас је у целини пресликао Менгело Родић 1939. године поштујући аутентична композициона решења.

Лукићево

Лукићево (нем. Sigmundfeld) насеље је града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1804 становника.

Никола Јанковић

Никола Кока Јанковић (Крагујевац, 13. децембар 1926 — Београд, 25. април 2017) био је српски вајар, професор Универзитета у Београду, редовни члан САНУ.

Панчево

Панчево (мађ. Pancsova, нем. Pantschowa, свк. Pánčevo) је град који се налази у Аутономној Покрајини Војводини, у Републици Србији. Налази се на обалама Тамиша и Дунава, у јужном делу Баната и оно је административно седиште града Панчева, као и Јужнобанатског управног округа.

Панчево је четврти град у Војводини по броју становника. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, у Панчеву живи 76.203 становника, а на територији града Панчева 123.414 становника.

Предраг Милосављевић

Предраг Пеђа Милосављевић (Лужнице, 4. фебруар 1908 — Београд, 25. јануар 1987) је био српски сликар, дипломирани правник, дипломата, драмски писац, драматург и члан САНУ.

Речно језеро

Речно језеро је тип језера који настаје ерозионим или акумулационим радом речне воде. Овакав тип језера је бројан у низијским пределима где брзина тока реке слаби и кривуда. Ерозиона речна језера су мртваје и она настају меандрирањем реке и одсецањем меандра у коме се вода ујезерава. Она су издуженог или полумесечастог облика. Акумулациона речна језера се називају још и травертинска, а настају у проширењима речних долина, где се акумулира већ количина воде.

Овој групи могу се приписати и приморска језера (лагуне и лимани), која представљају потопљена ушћа река.

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Списак хотела у Србији

Следи списак хотела у Србији.

Стефан Вујић

Стефан Вујић (Ријека, 6. јул 1991) је српски рукометаш.

Теодор Поповић

Теодор Поповић (1747—1807) иконописац из Великог Бечкерека.

Царска бара

Специјални резерват природе "Царска бара" је резерват природе који лежи између три града: Београда, Новог Сада и Зрењанина, у међуречју Тисе и Бегеја. До ње се може доћи када се на 17 km из Зрењанина према Београду скрене десно преко Бегеја.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.