Етноним

Етноним (од грч. έθνος [éthnos] — „племе, народ“ и όνομα [ónoma] — „лично име“) је лингвистички појам којим се означава посебна група властитих именица, које служе као називи за припаднике етничких група, на свим степенима етничке стратификације, од припадника етничких народа, односно етничких нација, до припадника етничких племена и племенских савеза.[1]

Према пореклу облика, етноним може бити:

  • ендонимски етноним (назив народа у облику који се употребљава у језику порекла, односно у језику народа на који се етноним односи)
  • егзонимски етноним (назив народа у облику који се употребљава у језику пријема, обликован према правилима тог језика)

Као ознака за етничку групу, етноними се пишу великим почетним словом. На пример, етноними Србин и Српкиња означавају припадника, односно припадницу српског народа.

Етнониме треба разликовати од демонима, који означавају становнике одређеног места или области.

Види још

Референце

  1. ^ Пипер 1998.

Литература

Šiptar

Šiptar je egzonimski, odnosno slovenizovani oblik albanskog izvornog endonima, odnosno etnonima Shqiptar (Šćiptar), kojim etnički Albanci (Shqiptarët) sami sebe nazivaju.

Бошњаци

Бошњаци су јужнословенски народ, који претежно живи у Босни и Херцеговини, односно на подручју Федерације Босне и Херцеговине. Бошњаци такође живе и у неким другим деловима бивше Југославије, а значајније су заступљени у неколико општина Србије и Црне Горе, првенствено у регији познатој као Рашка област. Говоре бошњачким језиком, који на свом језику називају bosanski jezik. Претежно су исламске вероисповести (сунити). Потичу од исламизованих Словена, углавном Срба муслимана са подручја Босне и других српских земаља. Као посебна етничка група почињу да се издвајају након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878), а потом у неколико наврата мењају своју националну свест и национално име. Назив "Бошњаци" употребљавају од 1993. године, када је на Првом бошњачком сабору у Сарајеву донета одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у Бошњаке.

Бугари

Бугари (буг. българи) су јужнословенски народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно око 7 милиона, а највише у Бугарској, око 6 милиона.

Власи (Романи)

Појам Власи (грч. Βλάχοι, лат. Valachi) у функцији етнонима за Романе представља словенски назив, односно егзоним за романско становништво, у најширем смислу. Током историје, појам је најчешће употребљаван као назив за романско становништво на просторима југоисточне Европе.Током средњовековног и раног нововековног раздобља, исти појам је добио и друга значења, првенствено као ознака за посебну друштвену класу под називом власи (пише се малим словом). Стога етноним Власи не треба мешати са појмом власи, пошто је реч о појмовима са различитим значењима.

У пољском и мађарском језику, термини изведени из етнонима Власи односе се на Италијане. Етноним Власи у данашње вријеме означава источнороманске народе који живе јужно од Дунава, на подручје данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су етнички Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истроромани.Термин је на Балканском полуострву постао синоним за друштвену категорију сточара, а био је кориштен и за нероманске народе, у скорашње вријеме са негативним значањем на западном Балкану. Постоји влашка дијаспора и у другим европским земљама, нарочито у Румунији, као и у Сјеверној Америци и Аустралији.Етнички Власи су првобитно идентификовани и описани од стране Георгија Кедрина током 11. вијека. Према једној теорији о поријеклу, савремени Румуни, Молдавци и Цинцари поријеклом воде од романизованих Дачана. Према појединим лингвистичарима и другим научницима, источноромански језици потврђују опстанак Дакоромана у доњем току Дунава током Сеобе народа и западнобалканског становништва познатог под називом Власи, које је поријеклом водило од романизованих Илира.Данас, источнороманске говорне заједнице се процјењују на 26—30 милиона говорника широм свијета (укључујући румунску и молдавску дијаспору). Све балканске земље имају аутохтоне романске мањине.

Далеминци

Далеминци или Гломачи (глсрп. Głomačenjo, лат. Daleminci) је лужичкосрпско племе, које је живело у средњем току Лабе.

Л. Нидерле је сматрао да су разлози за промену имена Далеминаца су тајанствени. Могуће је да су на територији древних Далеминаца касније узнапредовали су Гломачи, па је старо име замењено новим. Лингвиста О. Трубачов је сматрао да етноним Далеминци има илировенетско порекло: од илирског Dalmatae — „овчији (пастири)”.

Археолог В. Седов је сматрао да је етноним Далеминци припада племену прашко-корчакског порекла, а име Гломачи је повезано са Словенима рјусенске културе, који су се преселили овде касније.

Демоним

Демоним (од грч. δῆμος [dẽmos] — „народ“ или „становништво“ и ὄνομα [ónoma] — „име“) је именица којом се означава становништво одређеног места или области, а изводи се из имена тог места, односно области.У време конституисања стручне лингвистичке терминологије, током 19. века, у употреби је био и појам етникон или скраћено етник, али тај термин је током 20. века постепено напуштен у међународним лингвистичким круговима, првенствено због тога што је у јавности долазило до мешања поменутог термина са појмом етноним, који има сасвим другачије значење, а односи се на именовање етничке припадности.

Древљани

Древљани (рус. Древля́не/Drevlyane, укр. Древляни/Drevliany) су били племе Старих Словена, које је у периоду између 6. и 10. века насељавало подручје јужно од реке Припјат где су им северни суседи били Дреговичи. Западно од реке Дњепар око доњег тока река Тетерив, Уж, Уборт и Ствига (западно од Кијева), где су им источни суседи били Пољани. На западу древљанска територија је допирала до река Случ и Горин, где су се граничили са Волињанима (Волинија око реке Западни Буг) и Бужанима (око реке Јужни Буг).

Лужичани (племе)

Лужичани су средњовјековно западнословенско племе, које је заједно са Далеминцима, Милчанима, Србима, Нишанима, Суслима и другим племенима чинило једну од три главне скупине Полапских Словена, племенских савез Лужичких Срба.Племе Лужичана се сматра претком Лужичких Срба (углавном Доњолужичких Срба), који живе на истоку Њемачке. „Баварски географ” је у 9. вијеку за ово племе користи назив Lunsizi.У другој половини 1. миленијума Лужичани су насељавали простор дуж ријеке Шпреје, која грубо одговара савременој Доњој Лужици на територији данашње Њемачке (савезна покрајина Бранденбург). Западно од Лужичана налазило се племе Нижићи, сјеверно Љубушани и друга племена, јужно од Лужани налазили су се Милчани, а источно од њих Шлеска племена (Дедошани и други).Лужичани су настали као резултат сеобе Словена, вјероватно, из Шлезије у међурјечје Одре и Лабе, доњевши у регион торновску културу (по споменику Торново у басену Шпреје), помјешавши се са племенима која су ту живјела од 6. вијека, настала је суковско-дзедзицка култура, која је укључивала племена око Лужичана, Милчане, Слубјане, Жаровјане и друга племена.У 9. вијека дио Лужичана је ушао у племенски савез Срба, а њихов етноним се почео ширити међу Лужичанима. Почетком 10. вијека Лужичане су покорили Германи.Заједни са Милчанима Лужичани су постали главно племе, које је учествовало у формирању лужичкосрпског етноса. Историјска област Лужица се проширила на простор Будишина, које су насељавали потомци племе Милчана. Подјела на Доњу и Горњу Лужицу настаће у 15. вијеку.

Муслимани (народ)

Муслимани су јужнословенски народ, признат као такав од 1971. године у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. У оквиру СФРЈ, Муслимани су претежно живели у СР Босни и Херцеговини, у којој су били најбројнији народ (према попису из 1991. године било их је око 1.905.274 или 43,65%). У време постојања Југославије, Муслимани су говорили српскохрватским језиком, а пре признања њихове народности 1971. године, изјашњавали су се као припадници других народа у СФРЈ (најчешће као Срби или Хрвати, односно Југословени), док је појам муслиман био само одредница за верску припадност. Потомци су Јужних Словена (углавном Срба) који су својевољно или под притиском прешли у ислам за време османске власти.

Русини

Русини су источнословенски народ, који претежно живи у западној Украјини, у покрајини Закарпатија, а има их укупно око 1.610.000. Делови овог народа такође живе и у Словачкој, Пољској, Румунији, Србији,Хрватској, САД-у, Аустралији и Канади. Њихов језик спада у групу источнословенских језика. Русине неки сматрају посебним народом, док их други сматрају делом украјинског народа.

Поред овог имена, Русини се у историјским документима помињу и под именима Рутени и Малоруси.

На територији на којој данас живе Русини (Рутени) су се населили негде средином 13. века, премда постоји мишљење да су их Угри већ затекли тамо. Русини су од самог почетка припадали православној цркви. Четрдесет и пети законски чланак из 1495. помиње их као „шизматике“, тј. православце:

На границама Краљевине [Угарске] има много места, у којима Рашани [тј. Срби], Рутени [тј. Русини], Власи [тј. Румуни] и други шизматици [тј. православни] бораве на земљишту хришћана [тј. католика]. Живећи до сада у складу са својим [православним] обредом, навикли су да не плаћају уопште никакву [црквену] десетину од [приноса од] тог истог земљишта. Међутим, господа прелати [тј. црквене старешине] их настоје натерати на плаћање десетине. Пошто се десетина, намењена за Христову баштину [тј. добра која поседује црква], обично тражи од Христових верника [тј. католика] а не од других шизматика — посебно не од оних, који на позив и ради безбедности Краљевског Величанства и војвода, барона и осталих чиновника који држе границе [Угарске] Краљевине, настањују поменута места — зато је наређено и закључено да се одсад па надаље од Рашана, Рутена, Влаха и других шизматика, на којем год земљишту хришћана боравили, не тражи уопште никаква десетина.

Као православни, Русини су прешли на унију, коју је прихватио 1646. монах Петар Парфени у име своје браће свештеника. Као награду за то, Петар Парфени је касније постао унијатски епископ. Међутим, овим унијатска пропаганда није још постигла свој циљ. Петар Парфени је 1655. привео још 400 православних свештеника унији.

Унија је међу Русинима дуго времена била тајна. Када је пре Другог светског рата почео процес враћања православљу, многи нису разумели шта се догађа, јер су одувек сматрали себе православнима. Искористивши то, унијатско свештенство, уместо било каквог објашњавања, звало је „шизматицима“ оне који су се враћали православљу. На тај начин могло је накратко да спречи масовно преобраћање.

Словени

Словени су најбројнија етно-лингвистичка група у Европи. Насељавају источну, југоисточну и средњу Европу и сјеверну и средњу Азију. Словени говоре словенским језицима који припадају индоевропској породици језика и дијеле, у различитој мјери, поједине културне особине. Од почетка 6. вијека шире се и насељавају просторе источне и средње Европе и југоисточне Европе. Источни Словени су населили Сибир и средњу Азију. Тренутно половина територије Европе је насељена словенском говорном заједницом, док сваки словенски народ има емигранте на другим континентима.

Данашњи словенски народи су подјељени на Западне Словене (првенствено Пољаци, Словаци и Чеси), Источне Словене (Белоруси, Русини, Руси и Украјинци) и Јужне Словене (првенствено Бошњаци, Бугари, Македонци, Словенци, Срби, Хрвати и Црногорци).Савремени Словени су знатно генетски и културно разноврснији, и односи између њих — чак и унутар појединих етничких група — су различити, почев од осећаја повезаности до заједничког осећања непријатељства.

Списак топонима названих по Србима

Списак топонима названих по Србима садржи имена насељених мјеста, (градова и села), ненасељених предјела, хидронима (ријека и језера), планина итд. широм свијета, који своје име темеље у имену народа Срби. Такође, списак садржи и оне топониме који се могу повезати са етнонимом Срби. Списак је подијељен према одређеним макрорегионима или континетима, те државама, у зависности од концетрације броја топонима.

Срби

Срби су јужнословенски народ који претежно живи на Балканском полуострву и у Панонској низији: у Србији, где чини око 84,5% (2011) становништва (без Косова и Метохије), Босни и Херцеговини (око 38%) и Црној Гори, где их има 28,73%. У мањем броју, Срба има и у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији, као и у разним земљама у дијаспори.

Срби су већином православне вероисповести. Говоре српским језиком, којем су готово идентични бошњачки, хрватски и црногорски, а који припада групи индоевропских словенских језика, конкретно њеној јужнословенској подгрупи.

Француз Арни Барби изрекао је можда најлепше мишљење о Србима, које је он добро упознао током Првог светског рата. "Србима је херојство у крви и њихова прошлост није ништа друго до дуга драматична борба током које никада није поништена њихова чудесна снага".

Срби (племе)

Срби, или Сорби (лат. Sorbs), били су западнословенске племе, које је заједно са Далеминцима, Милчанима, Лужичанима, Нишанима, Суслима и другим племенима чинили племенски савез Лужичких Срба. Срби су преци Лужичких Срба, словенског народа које живе на истоку Њемачке. „Баварски географ” у 9. вијеку племе Срба назива Surbi.Племе Срби је у другој половини 1. миленијума населило земљу сјеверно од Рудних гора између ријеке Зале и Мулде на сјеверу данашње Њемачке (покрајина Саксонија). Сјеверни сусједи су им била племена Сули, Нишани и Худићи, источни Далеминци, западни Германи, а јужни Чеси, као и неколико мањих словенских племена, која су касније ступила у савез са Србима.

Према руском археологу Валентину Седову племе Срби је повезано са каснијим досељавањем Словена у међурјечје Лабе и Зале (вј. почетком 7. вијека) међу словенска племена, односно у Прашку културу, која су ту раније дошла (у 6. вијеку). Прво помињање Срба је 631. године, у историјским изворам се тврди, како словенска племена (лат. gens) предводи кнез (лат. dux). Срби су првобитно насељавали земље код ријеке Мулде, а касније су се ујединила сва словенска племена између Лабе и Зале, образујући племенски савез Срба. Већ од 7. вијека Словени из међурјечја Лабе и Зале у малим скупинама крећу на запад, мијешајући се са Германима у Тирингији. Тридесетих година 7. вијека Срби су Францима исплаћивали данак. Уласком у Самову државу, Срби на челу са кнезом Дерваном, привремено се ослобађају франачке власти.Од 9. вијека територија племенског савеза Срба се шири укључујући подружје Лужице, етноним Срби се шири на исток до ријеке Одре међу Лужичане, Милчане и друга племена. Српске земље политичке организоване су подијељене на племенске области, које су обухватале 50 „градских округа” са сједиштем у граду (утврђена насеља). Градови су били сједиште племенског племства, а у временима опасности су служили као уточиште за народ из окружења. Владар српских племена у 9. вијеку је био кнез Милидух, чије се име помиње у историјским изворима из 806. године. Крајем 8. вијека словенски сукоби са Францима се појачавају, познато је 14 великих ратова са Франачком, касније Источна Франачка (у једном од њих је погинуо Милидух), неки од тих ратова су били успјешни за Словене, када су упадали у геманске земље и разарали их. Ипак, од 10. вијека, српска племена су германски феудалци потпуно покорили.Тренутно етноним Срби као своје име користи словенски народ у Њемачкој, Лужички Срби (глсрп. Serbja; длсрп. Serby; нем. Sorben).

Српска (Подгорица)

Српска је насеље у граду Подгорици у Црној Гори.

Српска је смјештена у регији Зете. У изузетно тешком је стању, ненаводњавана и у пропадању. Но успрскос бројним жалбама мјештана црногорским властима, рјешење проблема Српшчана још није дошло.

Српска је добила име као етноним народа Срби, који су њени први становници, све до 1945. године када су национално познати као Црногорци. У Српској је освешћена у 1702. године капела од стране цетињскога владике Данила Петровић-Његоша. Том приликом су га у Српској Османлије на превару ухватили.

Хорвати

Хорвати могу бити:

Хорвати (Загреб), насеље четврти Брезовице, Град Загреб, Република Хрватска

Хорвати (Кошице-околина), насеље у округу Кошице-околина, Кошички крај, Словачка Република

Хорвати (породица), великашка породица

Хорвати (етноним), као архаични етноним, старински назив за етничке Хрвате

Хорвати (демоним), као архаични демоним, старински назив за становнике Хрватске

Хрвати

Хрвати су јужнословенски народ, који претежно живи у Хрватској, где чини око 90% становништва. Значајан број их има и у Босни и Херцеговини, где представљају један од три конститутивна народа. Хрвати су већином римокатоличке вероисповести, а национални језик им је хрватски стандардни језик, који је веома сличан српском и бошњачком стандардном језику. Хрвата укупно има око 6.367.000 (Од тога 4.367.000 на подручју бивше Југославије (по попису из 1991) и око 1.400.000 у дијаспори). Од тога броја око 3.656.000 живело је 1991. у Хрватској, а 755.000 у Босни и Херцеговини.

Црногорци (народ)

Етнички Црногорци (црн. Crnogorci) су јужнословенски народ, који претежно живи у Црној Гори, где чини релативну већину становништва (око 45%). Укупно их има око 350.000, од чега 278.865 живи у Црној Гори, према резултатима пописа из 2011, године. Углавном су православне вере, а према пописном изјашњавању говоре црногорским или српским језиком. Изван Црне Горе као матичне државе, признати су као етничка мањина у суседним државама Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској. За време постојања бивше Југославије, били су један од њених конститутивних народа. Изван региона, део етничких Црногораца живи у дијаспори, углавном у државама Западне Европе и Северне Америке.

Чешки Хрвати

Чешки Хрвати - једно од најпознатијих чешких племена, смештено између Пшована и Слензана. Племе је описано у Прашком документу из 1086. године, у којем се наводе границе Прашке епархије 973. године: Пшовани, Кроати и други Хроати, Зласани (лат. Psouane, Crouati et altera Chrouati, Zlasane).

Чешки Хрвати су се састојали из два дела: источни Хрвати (Хорвати) и западни Хрвати (Хорватци). Често коришћени етноним Црни Хрвати односи се на источне, бројније и распрострањеније Хрвате у Чешкој Републици.

Чешки Хрвати насељавали су простор који се налази јужно од планинског ланца Крконоше, западно од реке Јизера. Хрвати из Шлезије, одвојени од њих планинским масивом Судети, насељавали су област Кладска земља.

Чешки Хрвати се често појављују у историјским записима под свеопштим називом свих историјских племена не-балканских Хрвата.

Оновни
појмови
Етничке студије
Етничке групе
по региону
Мултиетничко
друштво
Идеологија и
етнички сукоб
Етничка нетрпељивост

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.